Poezija i proza koju volimo

First topic message reminder :




San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri,
sada tuđina peva ko more i zabrinutost,
istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže...

Sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti,
cvet između pepela i mirisa,
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad.
Vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga...

Ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce,
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći,
poeziju će svi pisati,
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša,
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima.

Ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik,
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu, slušaće oluju,

ali:

Hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj?

Branko Miljković

Opet su jutros procvali
u žitu makovi sneni,
sve su nam njive ovili
cvjetovi njihovi crveni!

"Znaš li majko, majčice,
kakvi su ono cvjetovi",
što rastu po našim njivama
takovi divni, crveni?

Gorki su, sinko, plodovi,
čemer je ono procvao.
Umjesto zlatne pšenice
korov je tamo niknuo!

Seljak polje stvarao,
hajduk svijetom harao:
Oteo kmetu zemljicu,
zgazio njegovu pravicu!

Baruni, grofi, vladali,
španovi pravdu krojili,
rabotat kmeta gonili,
krvcu mu poljem sijali!

Mnogo je kapi kanulo,
njegove krvi i znoja,
ljeta ga duga mučila
ljetine teške bez broja!

Prokleo seljak zemljicu
vražjih gospodara,
niknuli crven-cvjetovi
umjesto božjeg dara!

Krvlju su kmetskom sijani,
kletvama, bunom miješani
suzama, znojem pojeni
zato su tako crveni...

Mihovil Pavlek Miškina

Josif Brodski
LJUBAVNA PESMA

Kad bi se utapala, ja bih te spasio,
umoto u deku, sipo vrućeg čaja.
Kad bih bio šerif, tebe bih uhapsio,
držo te u ćeliji, pod ključem, do kraja.

Kad bi bila ptica, zvučnike stišo bih da šute
i celu noć slušo tvoj visoki ćurlik.
Kad bih bio oficir, ti bi u regrute,
i, tvrdim ti, bila bi dobar vojnik.

Da si Kineskinja, tvoj bih jezik naučio,
palio tamjan, oblačio se smešno skroz.
Da si ogledalo, u ženski toalet bih odleteo,
dao ti svoj crven karmin, napudro ti nos.

Da voliš vulkane, ja bih lava bio,
u erupciji skrivenoj koja ne prestaje.
A da si mi žena, ja bih te voleo,
jer Crkva razvod nikad ne priznaje.

"Onaj ko čita - živi hiljadu života."
George R. R. Martin

Ušla si u moj život ne kao posetilac nego kao da dolaziš u kraljevstvo u kom sve reke čekaju na tvoj odraz, a svi putevi na tvoje korake.
Vladimir Nabokov svojoj ženi

1. Izgubljeno vreme se nikada više ne može pronaći.
2. Vreme je novac
3. Budi spor u biranju prijatelja, a još sporiji u menjanju
4. Nikad ne ostavljaj za sutra ono što možeš uraditi danas
5. Divljenje je ćerka neznanja
6. Čuvaj se malih troškova. Malo curenje će potopiti veliki brod

Vesna Parun

"Kad bi se moglo otputovati..
Kad bi se moglo otputovati, kad bi se moglo sjesti na konja i otići zauvijek,
ili neku staru lađu
prevariti da nas odvede iz grada,
prijatelj bi ostavio prijatelja, mati bi ostavila djecu.
Kuće bi se raspukle od suza onih koji ostaju,
planine bi zazelenile od pjesme onih koji odlaze.
Pa ne znam s kime bih htjela iščekati zoru,
sa onima koji plaču, ili sa onima što pjevaju.
Jer koji plaču polako će se utješiti
a koji pjevaju umorit će se pjesme.
Ja nikad ne bih otputovala
ni na konju ni na lađi
jer su mi i onako već daleko svi koje htjedoh zadržati blizu.
Jer nemam od koga da bježim.
I zato jer se plašim povratka.
Ali kad bi se moglo otići zauvijek,
i zaista otići s pjesmom
mislim da bih se rastajala dugo od mjesta na kojima sam plakala.
I nikad ne bih zaboravila one koji su zbog mene, bar jednom
bili malo radosni i praštali mi nasmiješeni..."

Ako počnem razmišljati
Slobodno mi ugasite svijetla u očima
Jer bar vi znate da se ili razmišlja
Ili se jednostavno voli...

Ž. Krznarić

Bele Ptice
Voleo bih da smo draga, bele ptice iznad mora!
Nas zamara čak i blesak ugašenog meteora;
U srcima našim zvezda na obzoru sinje noći
budi draga bol i tugu, koji nikad neće proći.

Zamorni su ti snevači, ljiljani i ruže krasne,
ah, ne sanjaj, draga moja, meteor što brzo zgasne,
niti blesak plave zvezde u večernjij prvoj rosi:
Voleo bih da smo ptice koje morska pena nosi!

Snim ostrvlje, Danaansko, naš zavičaj valoviti
gde nas tuga i prolaznozst nikad neće pohoditi;
Ljiljan, ruža, i gnev i bol nestali bi za čas tili
kada bi smo bele ptice iznad morske pene bili.
Vilijam Batler Jejts

SJEĆATE LI SE ČUDA U MILANU?

Sjećate li se prvih,
vaših i njegovih,
filmova Žerara Filipa?
Sjećate li se “Najljepših godina našeg života”?
Sjećate li se Simon Sinjore u” Zlatnoj kacigi”?
I Tatjane Samojlove u Kalatozovljevim “Ždralovima”?
Sjećate li se Modunja
i njegove kiše?
Sjećate li se onog prazničnog raspoloženja
na premijerama drama
Artura Milera, Tenesi Vilijamsa i Aleksandra Popovića?
Sjećate li se koncerata Leonida Kogana i Davida Ojstraha?
Sjećate li se književnih večeri
Slobodana Markovića,
Evgenija Jevtušenka,
Tadeuša Ruževiča
Hansa Magnusa Encensbergera?
Sjećate li se Pola Enke i Vladimira Visockog?
Sjećate li se svoje ošamućenosti
nakon sklapanja posljednje stranice
Davičove “Pesme”?
Sjećate li se kako ste, potom,
gutali nove knjige
Mareka Hlaska,
Jurija Kazakova,
Danila Kiša,
Jožefa Škvoreckog?
Sjećate li se tuge koja je izbijala iz romana
Venijamina Kaverina i Hajnriha Bela?
Više ste voljeli Belove priče?
Sjećate li se “Putniče, kad dođeš u Špa…”?
Sjećate li se onog nestrpljenja
s kojim ste iščekivali novi broj “Novog svijeta”?
s nastavkom Erenburgovih memoara?
Sjećate li se
kako ste nakon čitanja “Strogo kontrolisanih vozova”
htjeli da se javite lično autoru
i da mu zahvalite na prekrasnoj knjizi?
Sjećate li se izložbi
Marija Mikulića
Ljube Laha
Safeta Zeca
Ibrahima Ljubovića
Emira Dragulja?
Sjećate li se Mencelovog “Sela mog malog”?
Sjećate li se
Tanganjike, Berliner Ansambla i Ateljea 212?
Sjećate li se improvizacije Zorana Radmilovića?
Nikada.
Nikada više ni onakvog života ni onakve umjetnosti.
Nikada više
One strasti stvaranja.
One radosti druženja.
Onog sjaja zvijezda
u stihovima mladih pjesnika.
Doba velike umjetnosti je prošlo.
Ja sam
barem
u njemu živio!

Izet Sarajlić

Šetam gradom naše mladosti
i tražim ulicu za svoje ime.
Velike, bučne ulice -
njih prepuštam velikanima istorije.
Šta sam radio dok je trajala istorija?
Prosto tebe volio.
Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,
kojom se, neopaženi od svijeta,
možemo i prošetati poslije smrti.
U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,
čak ni svoje ptice.
Važno je da u njoj, bjezeći pred hajkom,
uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.
Bilo bi lijepo da bude popločana,
ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije.
Najvažnije je to
da u ulici s mojim imenom
nikada nikog ne zadesi nesreća.


Izet Sarajlić

Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pjesme ne pjevam.
Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne vjerujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko mog ramena.
Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida riječ.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.
Ja mrzim ‘verzije događaja’,
I crva sumnje, i žalac slave,
I kad se ide namjerno uz dlaku,
Ili namjerno željezom po staklu.
Ja ne volim oholo samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je ‘čast’ zaboravljena riječ,
I što se cijeni ogovaranje iza leđa.
Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao razapetog Hrista.
Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu podnijeti kad nevine tuku.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.
Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gdje se milion mijenja za rublju,
Iako su pred nama velike promjene,
Ja to nikada voljeti neću!
Vladimir Visocki

ZLATNA SVADBA
Morali su nekad biti drugačiji,
vatra i voda, silovito se razlikovati,
međusobno potkradati i darivati
u požudi, u napadu na nesličnost.
Zagrljeni, prisvajali se i razbaštinjavali
tako dugo,
dok u zagrljaju nije ostao vazduh
prozračan posle odletanja munja.
Jednoga dana odgovor pao pre pitanja.
Jedne noći odgonetnuli su izraz svojih očiju
prema načinu ćutanja u pomrčini.
Pol bledi, tajne nestaju,
u sličnosti sreću se razlike,
kao sve boje u beloj.
Ko je od njih udvojen, a ko nedostaje?
Ko se osmehuje s dva osmeha?
Čiji glas odjekuje u dva glasa?
U čijem odobravanju klimaju glavama?
Čijim gestom prinose kašičicu ustima?
Ko je sa koga ovde odrao kožu?
Ko ovde živi, a ko je umro
upleten u linije čijeg dlana?
Iz zagledanosti polako rađaju se blizanci.
Intimnost je najsavršenija majka –
ne izdvaja nijedno od svoje dvoje dečice,
koju ima i jedva pamti.
Na dan zlatne svadbe, na svečan dan
isto viđen golub stao je na prozor.

Vislava Šimborska

NE ZALJUBLJUJ SE U ŽENU KOJA ČITA
Ne zaljubljuj se u ženu koja čita,
ženu koja oseća preko mere,
u ženu koja piše.
Ne zaljubljuj se u obrazovanu ženu,
čarobnicu, euforičnu, luckastu.

Ne zaljubljuj se u ženu koja ume da misli svojom glavom,
onu koja zna ko je i dokle može,
ženu koja veruje u sebe...
Ne zaljubljuj se u ženu koja se smeje
ili plače dok vodi ljubav,
ili koja zna kako da svoj duh prenese u telo i, još više,
Ne zaljubljuj se u onu koja voli poeziju (te su najopasnije),
ili onu koja je u stanju da pola sata gleda neku sliku,
ili onu koja ne može živeti bez muzike.

Ne zaljubljuj se u ženu koja voli snažno, razigranu ženu,
lucidnu, buntovnu, nedoličnu.
Nikad se ne zaljubljuj u takvu ženu,
Jer ako se zaljubiš,
Ostala ona s tobom ili ne,
da li te voli ili ne,
nikada nećeš moći natrag.
Nikad.

Martha Rivera Garrido

NE PLAŠIM SE DA NEĆU PISATI PESME
Ne plašim se da više neću pisati pesme
Već da neću umeti
Sebi da zgotovim ručak.
Da ću zaboraviti
Da isključim ringlu šporeta...
Tako jednostavnih stvari se plašim.
Da će mi sve izgoreti
Dokumenta, fotografije...
Sve ono što obično sa sobom nose izbegli.
Da neću moći da dokažem ko sam,
Toga se plašim,
A ne da neću pisati pesme.
Da ću zaboraviti da zaključam
Vrata na kući.
A da ću zateći lopova
Mladog i zgodnog
Kome je teško odoleti,
Toga se plašim
A ne da više neću pisati pesme.
A šta ako tebe zaboravim?
Ako zaboravim odakle se znamo,
Da li smo na ti ili vi,
Ili da li smo se nekada možda poševili,
Toga me je strah,
A ne da neću pisati pesme,
Već da neću znati ko je mrtav, a ko živ.
Da ću skupljati stare stvari,
I čuvati novine iz prošlog veka.
Sažaljivih pogleda se plašim.
Dok budem tražila da idem kući
Sedeći u sopstvenoj fotelji,
Gledajući kroz sopstveni prozor,
A ne da neću pisati pesme.
Sigurno ću mokriti u postelji
A možda i niz noge
Gledajući baricu ispod sebe
Važna kao dete,
Toga me je strah.
Da će mi na silu stavljati lek u usta,
Opominjati me da ne mljackam,
I ne vučem noge.
Toga me je strah,
A ne da više neću pisati pesme.
Da neću moći da izvedem
U šetnju
Psa koga nikada nisam imala.
E, toga me je strah.

Radmila Lazić

„Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam da sam uvek i u svakoj datoj situaciji
Na pravom mestu i u pravo vreme
I razumeo sam da je sve sto se događa ispravno –
Od tada sam mogao biti miran
Danas znam. To se zove – POVERENJE

Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam koliko može da uvredi nekoga
Kada pokušavam da ga nateram na nešto što ja hoću
iako znam da trenutak nije pravi
I da osoba nije spremna za to
čak i kad sam znao da sam ta osoba – Ja
Danas znam – To se zove- POŠTOVANJE

Kada sam počeo da volim sebe
Shvatio sam da su emotivni bol i tuga
Samo upozorenja da ne smem da živim protiv sopstvenih uverenja
Danas znam – To se zove- AUTENTIČNO POSTOJANjE

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da žudim za drugim životom
I video sam da je sve oko mene samo podsticaj za boljim
Danas znam – To se zove- ZRELOST

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da sebi uskraćujem slobodno vreme
I da stalno skiciram nekakve veličanstvene planove za budućnost
Danas radim samo ono u čemu uživam i što me zabavlja
što volim i od čega se od srca smejem
Na moj način i u mom ritmu
Danas znam – To se zove- ČASNOST

Kada sam počeo da volim sebe
Pobegao sam od svega što nije zdravo za mene
Od ždranja, ljudi, stvari i situacija
I od svega što me spušta i odvlači dalje od mene
U početku zvao sam to – Zdravi egoizam
Ali danas znam to je – LjUBAV KA SEBI

Kada sam počeo da volim sebe
Prestao sam da želim da sam uvek u pravu
Iako sam ruku na srce manje grešio
Danas znam- To se zove- SKROMNOST

Kada sam poceo da volim sebe
Prestao sam da živim u prošlosti i da brinem za buducnost
Sad živim samo u ovom momentu u kojem se sve događa
Tako živim svaki dan i zovem to OSVEŠĆENOST

Kada sam počeo da volim sebe
Prepoznao sam da me moje razmišljanje može učiniti jadnim i bolesnim
Ali kada sam tražio podršku srca
Um je postao važan partner
Danas tu vezu zovem – MUDROST SRCA

Mi ne treba da se plasimo predstojećih svađa
Sukoba i problema sa nama i drugima
Jer čak i zvezde ponekad lupe jedna u drugu i stvore neke nove svetove
Danas ja znam – TO JE ŽIVOT!“

Lepa kata - Ljubivoje Ršumović

Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata

Postoje posebne žene koje su komplkovane,
Jedinstvene, krhke i nesavršene,
Bele.
Poput kamenčića, zaštićene su školjkama,
Gotovo nedostupne
Previše razočarane
Nije ih lako upoznati.
Zato što se kamenčići skrivaju
pod dubokim dnom.
Samo posebne duše mogu ih
"čuti " i "prepoznati ".
A kada se to desi
otkrićete da ih je bol napravila
tako retke i dragocene kao bisere.
koji čekaju svetlost da bi se otvorili
Agostino Degas

Ovako je govorio Nebojša Glogovac

"Život je kao olovka, svaki dan je sve kraći. Potrudite se da nešto lepo nacrtate dok ga još ima."

"Ako mračiš, mračno je. Ako sijaš, sjajno je. Do tebe je."

"Biti, to jest misliti svojom glavom ili ne biti tj. dozvoliti da drugi misle umesto tebe i bezuslovno to prihvatiti. Sistem uvek, i u Šekspirovo vreme, i pre njega i posle njega... on uvek manipuliše pojedincima, pravi pritisak. Samo je ranije, rekao bih, to bivalo zakamuflirano. Danas je potpuno ogoljeno i opet funkcioniše, gotovo nepogrešivo. Neverovatno."

"Duša je sve ono što nas vuče ka ljubavi, idealima, dobroti, čovekoljublju, empatiji. Ljudska duša je neka promisao, kosmička sila u nama koja nas čini bliže Bogu i razlikuje nas od životinja i čini nas višim bićima."

"Vreme je naš najveći neprijatelj, nisu ljudi. Ljudi su prolazni kao i sve ostalo, ali vreme će uvek biti tu da vam oduzme sve. Godine, mladost, ljubav, sećanja, voljene osobe, a na kraju i vas. Vreme nikom ne prašta. Od vremena još niko pobegao nije."

"Novac je postao kompletna logika ljudskog ponašanja i delovanja, što je strašno."

"Delovati ili ne delovati, buniti se, boriti se za svoja prava, razotkrivati prevare, ne pristajati na sistem... ili obrnuto, tj. ne biti."

"Ne leče se ožiljci tako što ih praviš drugima."

"Kako ja nisam idealan, ne očekujem ni savršenu ženu, niti to postoji. Dobra je ona koja se uklapa u tvoje prednosti i mane, kada jedno drugo popunjavate i dopunjavate i kao planinari jedno drugo vučete uz uže i pravite zajednicu od ta dva krnja objekta, kakvi smo mi ljudi. Svako od nas je pomalo krnji, ponegde mnogo jak, ponegde slab i prihvatiti jedno drugo sa svim manama i vrlinama može da bude blizu idealnog."

Čežnja
Događa se to u jesenjoj noći,
kada pada kestenje po asfaltu i kada se čuju psi u daljini,
i kada se tako neopisivo javlja čežnja za nekim,
tko bi bio dobar, naš, blizak, intiman, drug,
i kome bi mogli da pišemo pismo.
Ispovjedili bismo mu sve sto leži u nama.
Pismo bi mu pisali a njega nema.

~ Miroslav Krleža ~

Bilo je žena
Zbog kojih postoji proleće pa leto
Koje zaslužuju da im se pesma piše
Ali samo jedna je jedina bila sve to
Zajedno i od svih još nešto malo više.
Ljubivoje Ršumović