Magija Beograda

First topic message reminder :



Punih pedeset godina, Beograd je bio nepresušna inspiracija za pisca i slikara Momu Kapora. U ovom delu on svom svojom inventivnošću pokušava, i to mu polazi za rukom, da dočara magiju ovog velegrada koji je sve urbaniji i moderniji. I ne samo to: Kapor istinski oseća ritmove Beograda, žile kucavice: Kalenića pijacu, novobeogradski buvljak, retke, još preostale kafane u kojima se bistri politika, u kojima se srbuje ili evropeizira... Ova knjiga je sastavljena od priča i odlomaka, anegdota i čudnih biografija žitelja ovog grada. U najkraćem – ovo Kaporovo delo objašnjava šta je to što se naziva „duhom Beograda“. U usko žanrovskom smislu, pred čitaocima se nalazi knjiga priča, koju ispisuje čovek koji ume i ima šta da ispripoveda. I koji je u sebi na najlepši način spojio tradicionalno i urbano, srpsko i svetsko.

LEPOTICE



U vreme dok sam još pasionirano šetao Knez Mihailovom, u večito istom ubitačnom krugu, u Beogradu je bilo samo desetak lepotica, i svi su znali i priznavali da su to zaista lepotice! Prolazile su poput naših privatnih princeza, tajanstvene, kao da su izašle iz nekog samo njima znanog filma, čarobne i nedodirljive – ogrnute šapatom punim divljenja. Znale su da su najlepše u gradu, i to ih je činilo lepšim.
Proleteše godine i jednoga dana, iznenada probuđen, primetih da su sve devojke na staroj štrafti lepe i dugonoge, i da među njima ima čak i mnogo plavih, što je u moje vreme bila prava retkost. Sve devojke bile su lepe! Više se ne zna ko je lepotica. Primetih takođe da princeze iz moje mladosti devojčice već zovu „bakama“! Prolazile su neprimećene ulicom, svaka sa nekom svojom dramom u tašni, zabrinute, užurbane… Moje vršnjakinje danas plešu retko. Dobile su borice oko očiju i zaista mnogo puše.
Ali da vidite čuda! Kada se slučajno sretnemo na ulici, ponovo smo klinci: ponovo su one lepotice, a mi skromni šetači. Iz minuta u minut, sve su nam lepše i lepše… Iz starih domaćica ponovo zirkaju koketne devojčice. Iz davnih dvorana za igru, ponovo „dame biraju“ i ponovo nismo izabrani mi, već uvek neko drugi, srećniji od nas!
I da vidite čuda: one to znaju! Znaju da su danas samo nama lepe i da će nam biti lepe i kad budu imale osamdeset godina, zato što smo stražari njihove lepote koja nam je davno poverena na čuvanje. U tim srećnim časovima, klinke nemaju šta da traže.
– Šta si se zablesavio? – kaže mi jedna mala.
– Sigurno je ta gospođa bila nekada lepa?
– Da samo znaš… – odgovaram i odlazim na piće.

BEOGRAÐANKE



Za razliku od nekadašnjih vremena, današnje mlađe Beograđanke nikada nisu same: neprekidno su u društvu – uvek u pokretnom plemenu koje ima svoj jezik, stil, način života i pravila igre. Odrasle su zajedno sa dečacima, sedele sa njima od prvog razreda u istim klupama, nosile iste farmerke i iste majice – igrale u istom timu košarku. Već odavno je rasterana izmaglica one divne tajne što se krila iza bastiona polova: Treća muška gimnazija, Sedma ženska… Zagledanje u prolazu, misterija prvog dodira na zajedničkom dočeku Nove godine kada su još „dame birale“, a u ponoć se igrao engliš-valcer.
Promenio se tip beogradske devojke. To više nije ona pomalo obla ženica koja osvaja svojom nezaštićenošću i bespomoćnošću – krupnim tamnim očima osenčenim čulnošću. Na današnjim devojkama primećujete njihov vitki, visoki rast: duge noge, uske kukove i široka ramena, slobodan sportski korak, a poslednja stvar koju ćete na njima zapaziti su njihove oči, pogled i ono iza pogleda. Današnja mlada Beograđanka je slobodna, samostalna, svesna svirepe prednosti svojih godina. Nije joj neprijatno ako njeni vršnjaci psuju pred njom. U školi su joj već objasnili da je seks preduslov za produžetak vrste, ona zna sve o oplođavanju pomoću muških i ženskih ćelija, a muškobanjasti grad joj ne predstavlja nikakvu pretnju: kadra je da mu se suprotstavi, da vlada ulicom. Ulice su, inače, njeni hodnici: park joj zamenjuje nekadašnji iščezli vrt iza kuće, a ugao na kome se nalazi sa svojim drugarima – trpezariju za primanje gostiju! Njen svakodnevni rečnik je praktičan, sveden na stotinjak reči. Iz njega je izbačeno sve što bi moglo da liči na sentimentalnu starudiju.
Kada se zaželi romantične nežnosti, ona će otići u bioskop po porciju celuloidnih snova, obojenih nasiljem. Ali polutama dvorane neće zavesti njenu razboritost. Poplavu raznežavanja sprečiće na vreme kakvom smelom upadicom, posle koje će gledaoci prsnuti iznenada u smeh i čarolija će istog časa da nestane.
Njihova odeća i šminka – fantastično slikarstvo bez ikakvih pravila, u kome se razaznaju daleki odjeci i odblesci svetske mode. Ni traga bojazni da će delovati upadljivo, potpuna ravnodušnost pred onim šta će kazati ulica. Iza njihove napadne elegancije ne krije se luksuzan život, već duboko skrivena želja da se ostavi utisak u prolazu, neka divna sklonost ka prerušavanju, čežnja ka lepim stvarima. Sve što poseduju, na njima je! Po tome pomalo liče na tursku konjicu – čitava imovina uložena im je u bojnu opremu! Mada daleko od svetskih modnih centara, elegantnije su od vlasnica butika, jer poseduju svežinu generacije koja koristi kozmetiku, a još nije izgubila mirise mlade kože.
U njih je do poslednjeg daha uložena osveta njihovih majki muškom rodu: časovi klavira, baleta i engleskog, košarkaški treninzi, a nije više retkost – čak i savladana karate veština! Pripremile su svoje kćeri za jedan srećniji život koji same nisu mogle da imaju znajući da svaki tip života plaća uvek svoju cenu. Te ružičaste devojčice u stvari su majčino tajno oružje iz kojeg se gađa onaj nekadašnji nesrećni život pun neimaštine i bede – ono vreme u kome su lepi predmeti bili retkost.
Pitam se dok ih gledam: hoće li umeti da se odriču u ime ljubavi kao njihove majke? Kako će stariti, i kakve će starice na kraju postati? Poput naših majki, ili nekako drukčije, što će se teško opraštati od lepote mladih godina?
Pa ipak, zagrebete li njihovu sigurnost, razumete li navike ili probušite balon njihove žvakaće gume, pronaći ćete ispod velegradskog bleska jednu isto tako nežnu i ranjivu devojčicu, kao što su u svoje vreme bile njihove bake i majke.

BLAGOSLOVENO STANJE



Beograd je preko noći ozeleneo, pa mu olistale krošnje sakrile nedostatke: fasade sa kojih otpadaju predratni ukrasi, krezube svetleće firme kojima nedostaju neka slova… Ulice su se pretvorile u tajanstvene, zelene tunele. Obećavaju uzbudljive i neočekivane susrete i mala čuda. Napunite džepove semenkama i šetajte – videćete, sve je moguće u maju!
Odjedanput, na trotoarima se pojavilo neverovatno mnogo mladih žena u blagoslovenom stanju. Ližu sladoled, lenje i pomalo odsutne, i umiruju svoje uplašene štrkljaste muževe koji umiru os straha što će tako brzo postati očevi. Lepe su, onako sanjive i trapave u svojim širokim haljinama bez struka: sve im se nešto čudno jede (grožđe u maju), sve im se kao malčice vrti u glavi. Njihove vršnjakinje ih gledaju sa zavišću, a one ponosno guraju svoje nabubrele stomake kao spomenike generaciji koja će osvojiti svet.
– Pogledaj, mrda se! – kaže jedna pegavica svom mladom mužu i stavlja mu dlan na zategnuti stomak.
– Mrda se, časna reč! Opet se mrda…
Njihove majke, buduće bake, kao i obično – očajne! Očevi ćute i puše. Neće da se mešaju.
– Nemam ništa protiv – kaže jedna buduća baka od trideset i osam godina – ali hteli smo da nam dete najpre završi fakultet i malo proživi, pre nego što se zakopa…
– A ti si kao čekala da završiš fakultet! – dobacuje joj njena majka, uskoro prabaka. – Ajde, molim te!
– Onda su bila druga vremena!
Ali vremena su uvek ista. Budući Beograđani dolaze uvek neplanirano, uvek u najnezgodnije vreme. Baš ih briga što će stanovati u iznajmljenim sobama, baš ih briga što im roditelji nisu zaposleni i što još nisu završili fakultete, niti odslužili vojsku! Oni dolaze, a posle se sve nekako sredi samo od sebe. Kako? Niko ne zna kako, ali opet se nekako sredi.
Beograd je u maju sanjivo lep, baš kao da je čitav u drugom stanju.

SELO



– Onda? Je li lepše na selu ili u gradu? – pitala me je svaki put šeretski moja stara tetka, kada bih mršav i ubledeo dolazio na dva-tri dana da se nadišem svežeg vazduha.
Kazao bih, naravno, da je mnogo lepše na selu, čeznući u sebi za gradom. Ipak, pitanje moje tetke još uvek stoji otvoreno, i mada sam potrošio silne godine da odgovorim na njega, opet sam na početku!
Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavola, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu? A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?
Zaklinjemo se u sebi da ćemo jednoga dana sve ostaviti i otići da živimo u pradedovskoj kući, sa obe noge na zemlji. Dosta nam je lošeg vazduha koji dišemo, suseda ispod, iznad nas i s obe strane: dosta nam je toga da životinje viđamo samo u kavezima i na televiziji, i mleka u tetrapaku i života na kredit nam je dosta; a onda, posle tri seoska dana, tišina počinje da nas izluđuje – nerviraju nas muve iz štale, nemamo gde da kupimo novine u deset uveče, ni cigarete u ponoć, ne uspevamo da zaspimo zajedno sa kokoškama, niti da se probudimo skupa s petlovima. Nalazimo se tako u stalnom nesporazumu sa sopstvenim snom o selu. Naši domaćini, gostoljubivi ukućani, ne mogu da spavaju jer nama se još sedi, ili ih ometamo u jutarnjem radu jer nam se još spava. Ograđeni dvorišnim zidovima (plot, ambar, staja, kokošinjac, kapija, zid susedne kuće), shvatamo da u Beogradu ima mnogo više od onoga što zovemo „prirodom“! Ako je do šume, ona je mnogo gušća u Košutnjaku od ove koju smo zatekli na selu, ograđenu i proređenu. Ako nam je do reke, one su mnogo šire i dublje od ovog potoka što se jedva provlači među kamenjem. Ako nam je do hrane – na selu je zaista ima mnogo, ali je jednolična, jer stiže samo iz povrtnjaka iza kuće, koji se ni izdaleka ne može meriti sa gradskom pijacom: uz to, niko na selu tu hranu ne ume da spravi na način koji zaslužuje tako svež i dobar materijal. Ako nam je do televizije, nismo baš morali ovoliko daleko da putujemo da bi smo isti program gledali dvesta kilometara od svoje uobičajene fotelje.
Razdražuje nas sveopšta sporost i spokojstvo, jer smo preko noći promenili životni ritam gradskih neurastenika, pa se sa uzdahom olakšanja prepuštamo ponovo histeričnoj bujici rodnog asfalta. To je naš život! Selo – to je naš san koji sanjamo budni, svaki put kad pomislimo da više nećemo izdržati na asfaltu. Tek sa obe ove stvari u srcu, mi smo potpuni!
Na selu, nema sumnje, svakako je lepše, ali grad je moja velika ljubav, a kao u svakoj velikoj ljubavi, i u našoj vezi dolazi do čestih svađa. Tada ga napuštam i varam jedno vreme sa selom, da bih se opet pokajnički vratio da zajedno podelimo sudbinu.
Kada poželim da vidim travu, odlazim do parkića u susedstvu gde raste nekoliko kvadrata nečeg zelenog, što bi trebalo da bude trava. Ogradili su je ogradom, da i ona ne pobegne preko vikenda kući na selo!

NA ULICI



Čudan smo mi narod!
Nigde se toliko ne govori o tuđem izgledu kao kod nas. Doterate se tako, i puni sebe izađete u večernju šetnju i ne sluteći šta vas sve čeka, kad – sreće vas poznanik! Ne kaže ni dobro veče, ne pita ni kako ste; odmah vas procenjuje. Ako ste slučajno dobili neku kilu više, očajnički širi ruke, cokće usnama i viče na sav glas: „Uh, bre, al‘ si se ugojio! Na šta to ličiš?“
I ne znajući da vas je bacio u najdublje očajanje, odlazi dalje i zaboravlja vas istog časa. Trčite pravo na vagu i od sledećeg jutra prestajete potpuno da jedete, mršavite iz dana u dan, i samo čekate kad ćete ga opet sresti. I gle, dolazi i taj dan. Šetate se vitki poput oštrice brijača kad, eto ti njega! Ovaj put ne širi ruke i ne cokće, već vas podozrivo posmatra, kao da ste zaraženi, i smrtno ozbiljan vrti glavom: „Šta ti je? Nešto si strašno oslabio? Trebalo bi da odeš na kontrolu…“
Očigledno, sumnja da ste oboleli od onog najgoreg. Noge počinju da vam klecaju. Vraćate se kući i manijački jedete sve do sledećeg susreta, kada će vam opet reći da ste se ugojili.
Uglavnom, nikada vam niko ne kaže da ste baš kako treba! Nikada da ste sasvim normalni. Zbog čega to čine? Da li zbog toga što nas vole, pa se brinu za naš izgled, ili hoće da nas povrede, jer su zli i zavidljivi? Ili, jednostavno, nemaju pametnijeg posla pa se brinu o tuđem izgledu, tek da govore, tek da nešto kažu? Ko će svetu udovoljiti?
Ipak, u dalekim zemljama, među nepoznatim, učtivim ljudima, počinje da nam nedostaje nametljiva, ponekad tako nesnosna briga naših sunarodnika. Koračamo izgubljeni u gomili i čeznemo da nas zaustavi neko poznat, raširi ruke i cokćući kaže da smo se strašno ugojili! Bili bismo tada manje sami…

BEOGRAD JE IPAK BEOGRAD



Ništa tako dobro ne objašnjava Beograd kao te četiri reči koje izgovaramo već na aerodromu, kada se vraćamo kući. U njima ima ljubavi, ima topline, ima divljenja i osećanja da smo bezbedni; u njima ima sreće što se živi na jednom tako zgodnom mestu kao što je Beograd. Jer, ako niste ništa značajno učinili u svom veku, dovoljno je već i to da ste uspeli da živite u Beogradu – neostvarenom snu mnogih provincijalaca.
Koliko je Beograd izuzetan, najbolje svedoči činjenica da je u njega mnogo lakše stići iz Sidneja ili San Fraciska, nego se odvesti sa Železničke stanice do Terazija, jer nijedan taksista neće da vozi tako kratku turu.
Zato, kad god se vraćam u Beograd, ponosno uzdignem glavu i kažem taksisti: „Ne, ne, Beograd je ipak, Beograd!“ i on se obično složi sa mnom.
Jer, kada je čitava zemlja u mraku, Beograd i dalje junački svetli svojim krezubim reklamama! I kada svi gradovi u zemlji pozatvaraju svoje kafane i hotele u jedanaest sati, možete da budete sigurni u šta god hoćete da će Beograd držati makar jednu kafanu otvorenu sve do jedanaest i petnaest! Ipak je to velegrad.
Uostalom, zbog Beograda su opustela mnoga sela: svi su se preselili u njega! Zajedno sa svojom ljubavlju prema životu u gradu, doneli su i mržnju prema prirodi iz koje su jedva pobegli. Najpre, novopečeni došljaci ukinuli su konje u Beogradu, da ih ne podsećaju na selo i štale. Čovek može da vidi konjanike i konje nasred Pete avenije u Njujorku, a da to nikome ne smeta, i pored neopisive automobilske gužve. Jednostavno, Amerikanci su narod koji je osvojio svoj kontinent na konjima, pa ih zato vole i poštuju. Da nema onih pet-šest nesrećnih ponija u Zoološkom vrtu, mali Beograđani bi konje viđali jedino na televiziji! Ima još nešto: oni koji su pobegli sa sela u Beograd mrze iz dubine duše i drveće (jer ih podseća na šumu), pa ga seku gde god stignu, a stignu svuda! Njihov san je asfalt! Što više asfalta!
Beograd je najidealniji grad na svetu da se iz njega pobegne preko vikenda u selo. Oni koji ostanu, pravi su Beograđani. Oni nemaju nikog na selu.
Beograd je jedini grad na svetu gde su kelneri otmeniji od mnogih gostiju.
Beograd je jedini grad na svetu gde vas svi podozrivo gledaju kada ulazite u neku kafanu. Kao: „Šta će on ovde?“ Izdržite to nekako, sednete, pa onda i vi gledate one koji ulaze sa izrazom: „Šta će on ovde?“
Beograd ima i tramvaj „dvojku“ koji se stalno vrti ukrug, baš kao i naš život.
Beogradu je potrebno mnogo manje vremena da sazida čitavu jednu ulicu, nego da joj nadene ime. Zato se najveći broj novih ulica u našem glavnom gradu zove „Nova“, a najveći broj kuća je „bez broja“.
U Beogradu čovek najduže ostaje mlad, jer ga i posle četrdesete prodavci u bakalnicama zovu „bato“ ili „sine“…
U Beogradu i hronični jedinci pronalaze izgubljenu braću, jer se svi oslovljavaju sa „brate“!
Najzad, Beograd je najidealnije mesto na svetu da se uhvati autobus za Zemun.
Jer, Beograd je, ipak, Beograd!

BUVLJAK



Na samoj ivici beogradske periferije, tamo gde se prašnjave bašte pretapaju u panonsku ravnicu, iz nedelje u nedelju raste, širi se i buja velika buvlja pijaca koju narod zove Buvljak ili Ronđoš. Odlazim tamo nedeljom pre podne. Ma kakvo da je vreme tog dana, čini se, nad Buvljakom uvek stoji jedan golubije-sivi oblak iz koga se obično oko podne prospe kiša.
Buvljak je najtužnija pijaca na svetu. Ona nema vekovni pedigre londonskog Portobelo rouda, na kome je Karol Rid snimio svoj film Jare za dve pare, niti rafinirano lukavstvo i smisao za dekorativnost pariskog Klinjankura, gde se dobrostojeći antikvari prerušavaju nedeljom u klošare da bi prevarili naivne i lakoverne strance i utrapili im lažne svećnjake. To nije buvlja pijaca na Porta Porteze, u Rimu, koja me uzbudila više od podruma Vatikana, ni Delansi strit u južnom delu Njujorka, ulica okružena zgradama od crvene cigle sa požarnim stepenicama – Meka za siromašne! U njoj se gura, puzi i gmiže sve što je odbacio srećni Vavilon.
Buvljak je potpuno pusta ledina, delimično asfaltirana, na koju kao da su s neba sleteli: jedan škripavi ringišpil, jedno strelište, redovi tezgi i silan svet, za koji ovo mesto nikako nije puka artistička igra. Tu se najsiromašniji odevaju i obuvaju, probaju zimske kapute nepoznatih pokojnika, kupuju delove za svoja stara kola, nameštaj što danima kisne pokriven, kaveze za ptice: tu se jede i pije, kuva kukuruz i peku kobasice, prodaju značke, marke, stari novac, naočari bez stakla, telefoni bez slušalica, tranzistori, noževi, ikone, makaze i raznovrsni alat… Za mnoge, Buvljak je seoski praznik – vašar koji su izgubili prilikom dolaska u grad, pa ga ponovo napravili od sirotinje i seljačke tuge! Za druge, tu se završavaju opasne veze kontrabande, čiji putevi vode preko granica u rumunska sela i mađarske pustare, italijanske magacine i solunske magaze.
Buvljak – to je prepodnevni koktel za one koje nikada ne pozivaju na koktele! To mesto je poslovni prostor za nezaposlene, poslednji izlaz za one bez izlaza, poligon za mlade lopove, odskočna daska za buduće milionere, obećana zemlja za kolekcionare besmislica, zavičaj za one što su izgubili rodna mesta, lek protiv usamljenosti za usamljene, nada za one bez nade…
Postoje ljudi kojima smetaju buvlje pijace. Smeta im to rasulo bede, šverca, lukavstva, krijumčarenja, obesti, smeha, pijanstva i sitnog trgovačkog rizika. Čini mi se, to su, uglavnom, osobe kojima smeta i sam život! Oni svet zamišljaju kao sređenu kasarnu u kojoj se tačno zna gde ko stoji i šta se gde prodaje. Buvljaci su za takve stecište probisveta, lopova, pijanaca, kurvi, individualista i, uopšte, tipova sa ruba života. Čini im se da se ta bulumenta jadnika i protuva, baš za inat njima, nikako neće da uklopi u dobro smišljene planove za zdrav i pošten život i srećnu budućnost. Ali buvljaci su jači od dogmi! Žilavi su i neuništivi kao sam život. Oterate li jedan buvljak sa neke pijace, nići će poput korova već iduće nedelje na sasvim drugoj poljani, još veći i haotičniji. Tako je posleratni Buvljak sa Cvetkove mehane, potucajući se po gradu, pobegao čak na drugi kraj varoši, preko reka u ravnicu, i nastanio se poslednjih godina na Novom Beogradu.
Na njega se odlazi onda kada se zaista više nema kud otići. Onda kada nas život natera da iz kuće iznesemo poslednje stvari i stanemo iznad njih dotučeni, najzad spokojni što niže ne možemo pasti i što nam više niko ne može ništa!

ČUBURSKO DVORIŠTE



Kada sam negde daleko u belom svetu, često mislim na jedno dvorište u Beogradu, na Čuburi, u Šumatovačkoj ulici.
Nalazi se iza uskih gvozdenih vrata i niskog kućerka neupadljivog izgleda. Ne otkrivam broj te kuće da stanari ne bi postali svesni lepote prostora koji kao da je začaran, a takođe ni zbog toga, da tamo ne pohrli svet bez unutrašnjeg sadržaja, ona vrsta sveta, što osvaja preko noći svako mesto u gradu, čim mu neko otkrije smisao i vrednost.
Ukratko, to je jedno dvorište sa starom lipom u sredini sa čijih se najnižih grana protežu u svim pravcima konopci za sušenje rublja. O jednu granu obešena je drvena ljuljaška.
Ispod lipe se nalazi crvotočan astal ispran mnogim kišama, po sredini ulegao od lanjskih snegova. Postoje još i dve klupe – to je, dakle, neka vrsta antičkog trga; za tim stolom sastaje se komšiluk da podeli tek ispečenu gibanicu ( u srećnim jesenjim danima), da popije po koju bocu piva (u leto) ili da zajednički raspravi neku dvorišnu dramu: slučaj poštareve kćerke, na primer, koja je ostala u drugom stanju, a ne zna s kim.
To dvorište je grad za sebe i može da izdrži i najdužu urbanističku opsadu, pošto ima dovoljno vode za piće (česma je u sredini), dovoljno hrane (zimnica je spremljena) i dovoljno alkohola – u svakom prozoru zre višnjevača u teglama. Za vreme moguće opsade, stanovnici dvorišta bi mogli da šalju poruke i bez telefona, jer u dnu postoji golubarnik sa oko pedesetak golubova pismonoša i prevrtača.
Za mene, to je najidealniji prostor za život. Pre svega, čovek u tom dvorištu nikada nije sam ako to baš izričito ne želi. Mada svako poseduje sopstvenu kućicu i svoj krov nad glavom, niko nije lišen blagodeti komšiluka. U desetak malih zgrada s obe strane dvorišta, svako ima na raspolaganju čitav mali grad sa najčudnovatijim stanovnicima.
U jednoj kućici (baš kao na nekom asteroidu iz Egziperijevog Malog princa) živi legendarni Pijanac. U drugoj, Svađalica. U trećoj, Poraženi. U četvrtoj kući žive privremeni Ljubavnici. Pored njih samuje Siledžija. U tom dvorištu stanuju još i Zanovetalo, Cicija, Cvećarka, Bivši, Golubar, Džudža, Činovnik, Kurva, Udovica, Drugi Grobar, Umetnik, Kuvarica, Automehaničar, Herihter…
Kućice, uz čije zidove raste loza-puzavica sa kiselim čuburskim grožđem, poseduju, uglavnom, po dve majušne prostorije: kuhinju, koja je, istovremeno, i dnevna soba i sobu za spavanje, koja je, istovremeno i za goste, a takođe, istovremeno, i spremište starih stvari. Najbogatiji stanovnici dvorišta imaju i šupu za drva i ugalj, bicikl i dečija kolica. U kuhinju se ulazi pravo sa dvorišta, tako da čoveka zimi zapahne sveži dah snega, a u proleće miris lipe iz dvorišta.
Dva drvena klozeta su sasvim u dnu dvorišta, a kupatila se nalaze u Mišarskoj ulici ili, kad je leto, na reci Savi. U proleće se svi kupaju u limenom koritu ili velikom hrastovom buretu, koje je uvek puno kišnice po kojoj plovi golubije perje. To je divna prilika da za trenutak zavirimo u raskošne, zrele grudi Raspuštenice, koja se kupa u ružičastom svilenom kombinezonu.
Kada se podigne pogled iz dvorišta vidi se komad plavog neba okružen visokim stambenim zgradama, u kojima niko nikog ne poznaje. Stanari tih visokih kuća gledaju sa svojih prozora u dvorište i sažaljevaju njegove stanovnike zbog nedostatka udobnosti. Oni pak, ispod lipe, obično govore da nizašta na svetu ne bi dali svoje dvorište, makar im ponudili čak i jednoiposoban komforan stan u novogradnji, što je san svakoga normalnog Beograđanina.
Najlepše je, u stvari, to, što sa ulice niko ne može ni da nasluti da iza zelenih gvozdenih vrata (koja cvile) postoji čitav jedan svet, dovoljan sam sebi. Ali kada čovek jedanput zakorači kroz tu kapiju, čiji broj još ne otkrivam, i koja se nikada ne zaključava, poželi da tamo ostane zauvek.

KEVA



I oni kojima nije majka, zovu je – Keva!
Kevo, dodaj ono! Kevo, opeglaj ovo! Ostavi, to će posle Keva!
Za one koji to ne znaju, treba reći da su keve postarije i podeblje žene niskog rasta (danas, na žalost, vrsta u izumiranju) koje prebivaju, uglavnom, po kuhinjama, držeći poput polumitskih ličnosti na svojim plećima čitavu kuću, porodicu, život, svet…
Otkako ih znamo odevene su uvek isto, u kućne haljine od jeftinog tamnog cica ili porheta bezobličnog kroja: ne zbog toga što nemaju šta drugo, već što im je potpuno svejedno kako izgledaju. U džepovima njihovih šlafroka su raznobojne pilule za jetru, želudac, glavobolju i one ružičaste, za visoki pritisak… Na stubastim nogama proširenih vena, ižvakane pantofne od kariranog filca koji je već odavno izgubio i boju i oblik. Kevama retko ko donosi poklone. Svi znaju – Kevi ništa ne treba! Samo da smo joj živi i zdravi! I kad joj donesemo sto grama kafe (nemlevene) mi joj je i popijemo.
Ko ima sreće da u kući ima Kevu, ješće najtajanstvenija, već odavno iščezla jela, za koja mnogi danas i ne znaju. Keve su poslednja stvorenja u Beogradu koja umeju da kuvaju flekice sa kupusom, grenadir-marš ili papazjaniju, da ne govorimo o knedlama sa šljivama ili bunar-kiflama, koje su to čudno ime dobile po testu, što je nekad moralo da se drži izvesno vreme u bunaru, da nakisne…
Poznato je da keve još uvek ne veruju kupovnim korama za gibanicu i da ih same „razvijaju“ po čitavoj kući; čak i za rezance u goveđoj supi! I pored svih naučnih dokaza o štetnosti, keve uporno, dan-danas završavaju sva kuvana jela zaprškom od brašna i aleve paprike. One su pravi majstori za ajvar – taj „srpski kavijar“ (kako ga je lepo opisao jedan francuski putopisac), a paprike peku po dvorištima na starim limenim šporetima. Donedavno, tamo su pekle i pekmez od šljiva, a za vreme rata pravile sapun od loja i žive sode, pa ga posle žicom sekle na kocke. Zbog ajvara keve nikada na bacaju tegle, dunst-papir i gumice. One će vam od sveg srca pokloniti slatko od dunja, samo pod uslovom da im posle vratite teglu!
Zanimljivo, Keva retko kad jede sa ukućanima za stolom, a opet ima problema sa težinom. To je, verovatno, zbog toga, što, boraveći čitavog života u kujni iznad šporeta, neprestano udiše hranljiva isparenja, gricka ili proba jela da bi postigla idealan ukus.
Kad im se razbole unuci, keve odmah bacaju antibiotike u đubre, čim ode lekar. Temperaturu skidaju komovicom, projinim brašnom i vinskim sirćetom; zauške leče slaninom iza ušiju; za lečenje upotrebljavaju i „mast (propuštenu) kroz devet voda“, a u ormanu čuvaju čitavu zbirku čajeva. Beli slez, kamilica, žalfija, nana, majčina dušica… Već sama imena ovih čajeva leče svojim magijskim, utešnim zvukom.
Keve su poslednje osobe na svetu koje će zakrpiti sve ono što nijedan krojač ne prima. Zbog toga uvek imaju kolekciju raznobojnih „ibrišima“.
Keve su najtolerantnija bića na svetu. Šiptar Abdulah, mada je često sedeo sa nama za stolom, uvek je dobijao jela koja je Keva kuvala posebno za njega, jer mu je religija zabranjivala našu hranu. U vreme ramazanskog posta, ni Keva nije pred njim jela, da ga ne povredi.
Jedini Kevin kalendar bio je – crkveni! Jedini izlazak za godinu dana, onaj na groblje – za Zadušnice. Pa i tada, dok smo mi ostali jeli za pokoj duša, ona je neprestano služila pokojnike pod zemljom.
I makar da ste već prevalili pedesetu, Keva nikada neće zaspati dok se ne vratite kući. U kuhinji će vas, mada ste već večerali, čekati poklopljeno vaše omiljeno jelo iz detinjstva – spanać sa faširanim šniclama. Ko tome da odoli?
Keve, te sveštenice i čuvarke jednog davnog, iščezlog vremena, kada se živelo mirno, pošteno i udobno, na žalost, nisu nikome uspele da prenesu svoje male tajne.
Tek kada nas napuste, ostavivši iza sebe dopisani Patin kuvar i kutiju za cipele punu naših fotografija iz mladosti, shvatimo da i dalje žvaćemo, ali da su jela potpuno izgubila svoj ukus…

BESKUĆNICI



Beograđani se, uglavnom, rađaju kao beskućnici.
To je zbog toga, što je Beograd grad u kome niko nikome ne može nikada da ostavi ništa u nasleđe.
Od svojih očeva, Beograđani mogu da naslede samo sklonost ka gojenju, visoki pritisak, ljubav prema belom-presečenom ili naviku da prilegnu posle ručka…
Svaka nova generacija počinje od nule!
Mnogo je lakše došljacima iz prigradskih sela. Da bi postali Beograđani, oni prodaju stoku, rodne njive, pradedovske šume… Pošto su plemenski i rodbinski povezani kao creva, baš kao na seoskim mobama, oni zajedničkim snagama betoniraju svoje novokomponovane kuće na periferiji, lagano se primičući centru. Kumovi dovoze cement, komšije ciglu i crep, braća grede, snaje kuvaju, a svi zajedno, preko vikenda, mešaju malter.
U prizemlju su im garaže, koje se, ako zatreba, lako mogu pretvoriti u krčme ili podstanarske sobe, koje će jednoga dana izdavati rođenim Beograđanima. Zbog toga što su u genetskom ratu sa gradom, njihove kuće liče na bunkere.
Beograđani (ne znajući šta ih čeka), bezbrižno voze bicikle po Ušću i igraju tenis.
Oni se osećaju pomalo aristokratama. Rastu u malim stanovima svojih roditelja. Onoga dana kada odluče da zasnuju porodicu, moraće da napuste taj slatki, produženi dečiji boravak i da postanu podstanari u svom rodnom gradu! Moraće, naime, da odluče, da li da sačuvaju brak ili roditeljski krov nad glavom?
Postaće, tako, prvaci sveta u hodanju na vrhovima prstiju i bešumnom zatvaranju vrata. Kupaće se godinama u osećanju krivice po tuđim kupatilima…
Kada doznaju da su na Zapadu mnogo jeftinije čitave kuće sa vrtovima, nego dvoiposoban stan na Julinom brdu, mnogi od njih će se zauvek iseliti u daleke zemlje i tamo napraviti karijere i bogatstva…
U Njujorku, na primer, svi koji drže do sebe, beže što dalje od Menhetna, dok se u Beogradu guraju da žive u strogom centru! (Uzgred, zbog čega je kod nas centar uvek – strog?)
I tako, prolaze godine… Mada su majke celog života bile bolešljive, najpre su, naravno, poumirali zdravi očevi, a one sirote, ostale da čuvaju ono malo starinskog nameštaja, porcelanski servis za dvanaest osoba (koje nikada nisu stigle na ručak) i stanarsko pravo, čiji su nosioci.
I svi se čude našem uspelom čoveku, čuvenom naftašu, pravom dolarskom milioneru, koji u Karakasu ima dvorac, teniska igrališta, ergelu i tri bazena, zašto u Beogradu ne stanuje u „Hajatu“, gde i pripada, nego u jednosobnom stančiću u Krunskoj, kod mame, koja ni za živu glavu neće da se preseli u Latinsku Ameriku? Ne može da napusti svoje mrtve. Svake nedelje plevi i zaliva njihove grobove…
Ali naš čovek zna da ni u jednom hotelu na svetu, neće moći da jede kevin spanać sa jajetom na oko, niti će ga iko posle ponoći budan čekati u apartmanu da mu podgreje paprikaš od juče.
Jednoga dana umire i ona. Posle sahrane, našem uspelom čoveku saopštavaju da se stan vraća opštini Vračar, kojoj i pripada. Njemu ništa nije jasno! Hoće da ga zadrži po svaku cenu! Valjda je zaslužio tih četrdesetak kvadratnih metara u svom rodnom gradu? Ne može. Nije na spisku korisnika stanarskog prava.
Dobro. Otkupiće ga… Nije na prodaju!
Traži da kupi čitav blok zgrada u Krunskoj, radi tog maleckog stana u kome je odrastao na ajnpren-čorbi, u dobro poznatom mirisu zaprške, lavande i smole iz čamovine kojom su ložili šporet, zvani „fijaker“. Kako da izgubi smenjivanje godišnjih doba na dobro poznatim krošnjama Krunske, ispod kojih je pikao krpenjaču, ispod kojih se prvi put ljubio sa jezikom („filmski“), ispod kojih je plakao kada ga je ta ljubav napustila zbog jednog košarkaša „Zvezde“, tamo gde u hodniku neokrečenom još od pedeset i neke, stoji još uvek ugrebano njeno ime… Šta da radi sa tim relikvijama, preostalim posle majčine smrti; sa ormanima od orahovog fumira u kojima se skrivao kao dete, sa hoklicama i „turskim ćošetom“?
Da ih iseli do prvog u mesecu, kažu. Kuda? Kako da iseli detinjstvo i mladost? Šta bi kazala njegova žena Engleskinja, kada bi u dvorac viktorijanskog stila uneo ulubljeni divan, kome su propali federi, a na kome je najslađe spavao, preležao sve dečije bolesti i vodio prvi put ljubav, kada su mu roditelji 1954, bili u banji?
Na kraju, posle duge i neuspešne bitke sa advokatima i opštinarima, naš uspeli čovek ostavlja poražen pokućstvo na kiši u dvorištu i zauvek napušta Beograd.
Raskida i sve poslove sa Srbijom, zbog običnog, jednosobnog stana – jedine stvari u životu do koje mu je bilo stalo, a koju nije mogao da zadrži…

ROŠTILJDŽIJE



Stizali su u Beograd odnekud s juga još davno pre rata, siromašni, u uredno zakrpljenim seljačkim odelima sa neizmenjivim južnjačkim akcentom; argatovali su, šegrtovali, postajali kalfe kojima su gazde pred smrt ostavljale radnje, da ih rođena deca ne upropaste, dirinčili ćutke dan i noć, kućili se i sticali, a onda iznenada ostali bez igde ičega!
Mislili su naivno da je to bio samo narodnooslobodilački rat, sve dok im koju godinu kasnije ne oduzeše ćevabdžinice, bakalnice, poslastičarnice, buregdžnice i radnje za punjenje sifona sodom. Tek tada su saznali da je to, u stvari, bila Revolucija, za koju pre nikada nisu ni čuli.
U prvo vreme zaposliše ih kao službenike u njihovim sopstvenim trgovinama (da uvedu posao), a za direktore im postaviše najnesposobnije i najlenjije od bivših šegrta. Radili su dok su mogli da podnesu javašluk, a onda se tiho izgubiše iz čaršije u kojoj su nekada nešto značili.
Ta ista čaršija, koju su iznad svega cenili i poštovali i u kojoj se verovalo na reč, bez ikakvih pisanih ugovora (čovek je mogao samo jedanput da prevari), postala je za novu vlast, sastavljenu, uglavnom, od prigradskih seljaka – pogrdna reč! Govorili su: „To su čaršijske priče!“ ili „Čaršija je političko podzemlje…“ Srpska književnost puna je priča o seljacima koji se boje silaska u grad i čaršiju, koja je samo njegov trgovački centar.
Već na pragu starosti, a rođeni individualisti, krenuli su, a da to ni sami nisu znali, u pravi tajni rat sa svemogućim Sistemom. Ako ništa drugo, tek da ne sede zaludni u kuhinji, prodavali su u jesen po ulicama kuvane kukuruze. Neki od njih su pomalo trgovali, vukući po ceo dan veliku umašćenu aktn-tašnu sa mirisima ili srećkama lutrije. „Evo, dragi moj, čitava mi je radnja stala u ovu torbu…“ (Čika Maksa 1950). Ako su postali gardaroberi po restoranima, lako bi ih prepoznali po tome, što usput prodaju tri, četiri pakla stranih cigareta ili upaljače. Postajali su i ilegalni kafe-kuvari po ustanovama i nadleštvima, bez kojih se uskoro nije moglo, jer su im kafe bile najjeftinije i najukusnije. (Mala tajna: nikada nisu prali džezve.) Useljavali su se u propale sportske klubove na Adi Ciganliji, u napuštene šlepove, u barake zabitih sokaka daleke periferije i počinjali skromno, gotovo ni od čega, sa jednom tepsijom gibanice dnevno i gajbom piva, svoju podzemnu ugostiteljsku gerilu. Naučeni dobro da se u ovoj zemlji u privatnom biznisu ni za živu glavu ne sme širiti posao, niti biti isuviše upadljiv (iskusili su to predobro na svojoj koži), stizali bi na kraju, do najviše desetak stolova u kakvoj iznajmljenoj bašti, u kojoj bi se jednoga dana zadimio čunak legendarnog, polusklepanog roštilja, za koji bi uskoro doznao čitav Beograd!
Osetivši da je izigran, tada bi se na njih sa svom silinom obrušio razgnevljeni Sistem – čopori inspektora, policajaca, sanitaraca i opštinara… Tada bi pokupili tiho ono malo sirotinje; tri izgorele tave, rešetku za roštilj, rasparene tanjire, slanike, escajg i omiljeni nož za sečenje mesa, pa bi osvojili neku drugu baštu, neki drugi veslački klub, a ceo Beograd bi opet krenuo za njima i njihovom čudesnom veštinom, koju im niko nije mogao da oduzme.
Zvali smo ih obično, Čika Mile (kada se umiljavamo: Čika Milence), kao da smo rođeni – Čika Trajče, Čika Janićije, Čika Kole-Kolence-Srculence, Deda Drlja ili Čika Giga („Kod Gige u šupi!“), a oni nas, bez obzira na godine – deco! „Ajde, kući, deco! Razlaz! Mnogo ste, bre, popili, nemoj posle da Čika Mile ispadne kriv!“
Bili su to, uglavnom, oniži, punački starci snažnih ruku, potpuno bele kose i sa pokojim zlatnim zubom u glavi, iznenađujuće živih pokreta i sitnih očiju koje kao da su plivale na zejtinu, odeveni u dotrajalu, izlizanu odeću, preostalu još od pre rata. Uz njih, poput nepokolebljivih ratnih drugova, stajale su sve vreme slične žene koje su ih obožavale do kraja; tetka Dane, tetka Mileve, tetka Živane, tetka Zore – anonimne pobednice u dugotrajnom, iscrpljujućem ratu protiv nepravedne Države. Iškolovali su decu inženjere, doktore, diplomate, profesore, lekare i visoke činovnike (koji su se pomalo stideli njihovog skromnog zanata) gutajući godinama ljuti dim roštilja.
Nađubreno njihovim znojem, mukom i kostima, danas cveta privatno preduzetništvo, u kome niko više ne nalazi ništa čudno. Šteta što to nisu doživeli!
Pomenimo ih zato, u svojim molitvama…

HONG KONG NA BULEVARU REVOLUCIJE



Kao skrušeni letopisac Beograda, moram da zabeležim da je 1990. na Bulevaru revolucije otvoren sjajni kineski restoran.
Bulevar revolucije se nekada zvao Aleksandrova ulica (kao što se i danas ponovo zove).
Stari Beograđani vole da svoje ulice zovu predratnim imenima. U tome, naravno, ima i pomalo koketerije. Kada čovek poznaje nekadašnja imena ulica, pokazuje, na izvestan način, da nije ovde od juče. Ako slučajno pamtite da se ulica Borisa Kidriča nekada zvala Beogradska, a pre toga Hartvigova, ispada da ste aristokrata!
Iz promena uličnih imena moguće je čitati dugu istoriju ideološkog nasilja. Krunska ulica je svoje ime dobila po tome što je prolazila pokraj starog Dvora. Od oslobođenja, pa sve do istorijskog „Ne!“ zvala se euforično, Moskovska, a kada su oni koji su joj dali to ime otišli na Goli otok, kroz nju su prošle Proleterske brigade. Kao da Proleterske brigade nisu mogle da prođu kroz neko novo naselje, nego baš, za inat, pored Dvora!
Pričam, tako, jednoj pretencioznoj beogradskoj dami da sam nešto kupio u Ulici 27. marta, a ona me ispravlja, jer, izgleda, nisam dovoljno otmen:
– Mislite, u Ulici kraljice Marije?
– Ne – kažem – mislim, u bivšoj Ratarskoj!
Uzgred, današnja Ulica Narodnog fronta nosila je pre poslednjeg rata ime kraljice Natalije, ali se još davno pre prvog rata zvala – Abadžijska!
Ratari i abadžije su stariji od svake dinastije.
No, vratimo se, kineskom restoranu, u koji još, zapravo, nismo ni ušli!
Bivša Aleksandrova, danas Bulevar revolucije, obožava da svojim radnjama daje egzotična imena… Pored legendarne „Madere“, butika „Kostarika“ i poslastičarnice „Bombaj“, Bulevar je, tako, dobio i „Hong Kong“! Kao da je neki tajanstveni azijski lampion preko noći osvetlio ovaj periferijski kraj ispod pijace na Ðermu, zalutavši među voskare, obućare, tašnere, časovničare, staretinare i limare, koji još uvek vredno prave čunkove i okretne petlove za dimnjake. Daleki, veliki svet stigao je, najzad, i ovamo, gde svako svakoga poznaje od rođenja i gde stari konobari proširenih vena, ispraćaju generacije gostiju, od prvih dečačkih pijanki, do poslednje rakije za pokoj duše…
„Hong Kong“ se uselio nigde drugde, nego baš u bivšu kafančinu „Stari Vujadin“, gde je komšiluk decenijama svraćao na hladno pivo i deset sa lukom. I tako, umesto „Starca“ (koji bi danas mogao da jede hajdučki ćevap sa štapićima), na vratima je osvanula firma sa čudesnom mešavinom vlasnika: preduzeće „Stari Ðeram“ i mandarin Pin Hua Hu!
Umesto dojučerašnjeg nepisanog jelovnika, na kome su se decenijama krčkali čorbasti pasulji, papci u saftu i škembići, dimio se roštilj i podrhtavale pihtije, osvanulo je 179 fantastičnih jela, od supe sa ajkulinim perajama, do salate od bambusovih mladica! To je da čovek načisto izludi!
Čudna mi čuda, kazaćete; u svakom velegradu postoji po najmanje tuce kineskih restorana! To je tačno. Postoje i čitave kineske četvrti. Hranio sam se često u njima (jer je tamo najjeftinije), od Bangkoka i Singapura, sve do Njujorka i Los Anđelesa… Pre no što bih ušao u Čajna taun San Franciska, kupovao sam još tople zemičke kod italijanskog pekara i punio njima džepove, jer Kinezi, kao što je poznato ne troše hleb, nego samo pirinač.
Čim se kineski kelner okrene, otkinem komad zemičke iz džepa i umočim u saft. To je, izgleda, jače od mene! Potičem, naime, iz pasivnih krajeva, gde se hleb jede uz špagete, čak i uz poparu!
Čim je „Hong Kong“, dakle, otvoren, sav beogradski otmen svet pohrlio je u njega, da pokaže kako voli i kako se razume u kosooku hranu. Sve sami diplomati sa gospođama, strani dopisnici, poslovni ljudi i eksperti za azijske jezike, kao i ostale važne zverke, koje rezervišu stolove dva dana unapred.
Desetak, čini se, nemih Kineza i Kineskinja, koji su pobegli od svoje Revolucije, nasukanih (kakve li ironije) na vrh Bulevara naše revolucije, promiču tajanstveno, kao senke među stolovima.
Dva „lokalca“, dva lokalna pijanca koji su čitav život presedeli u „Starom Vujadinu“, ne mogu da dođu sebi od čuda. Do sada su, obično viđali bele miševe, sada prvi put vide – Kineze!
Bulje u zmajeve i lastavice po zidovima i gledaju kako gosti jedu štapićima… U jelovniku im ništa nije jasno. Umesto večnih sardina i tvrdo kuvanih jaja – „Severno i Južno jelo“, „Budistička hrana“, „Gong-kao-pile“, „Osam riznica“, „Jelo za srećnu porodicu“, „Jelo Hiang-Linga“…
„Kinez! Daj jedno BIP-ovo pivo!“
„Nemam para da se otreznim! Znaš li koliko bi me koštalo da se ponovo napijem ko čovek? Ovako samo dolivam… To je jeftinije!“
Drugi je tek izašao sa lečenja. Najpre je razgledao Beograd. Kaže da nije verovao koliko se izgradilo! Kada su uklonili kola iz Knez Mihailove? Kako se zove ona visoka crna kuća kod „Londona“? Od kada se pljeskavice zovu „Mekdonald“?
Svratio u svoj bivši kraj da vidi drugare u „Starom Vujadinu“, kad nigde nikoga!
„Kakav čaj od jasmina? Daj ti meni jedno BIP-ovo!“
„Pa, kako živite ti i žena?“ pita ga frend.
„Kao golubovi! – odgovara. – Malo, malo, pa neko od nas dvoje izleti kroz prozor!“
Uzgred, znate li kako Kinezi drže dijetu?
Jedu jednim štapićem…

P.S. Posle četiri meseca „Hong Kong“ je zatvoren. Pobedio je „Starac Vujadin“. Poslednje noći, pred zatvaranje prvi put u životu video sam desetoro Kineza, pijanih od muke.

JAGNJETINA



Kao da uporno beži od svoje prirode i njene suštine, Beograd je poslednju deceniju ličio na ošamućenog skorojevića koji se stidi svog porekla. Umesto da se vrati zanimanjima i zanatima svojih očeva i dedova, on se sav bacio na otvaranje lažnih italijanskih picerija, engleskih pabova i, navodno, evropskih kafića. Sudeći po broju video-klubova, postali smo, izgleda, grad osamljenih telemanijaka.
Beograđanke su se zaljubile u francusku reč – boutique! Koliko ih ima u gradu, to više niko ne zna!
Ranije su žene, zna se, šile po kućama. Sećam se preteča, ili bolje rečeno, pretetki butika, kako po kuhinjama šiju za komšiluk i ne sanjajući da će njihove promućurne naslednice sa dva osnovne, praviti revije za diplomatski kor. Usne su im bile pune špenadli i zihernadli, a oko vrata, poput lente prvoga reda sa dvostrukim ubodima u krsta, visio im je uvek žuti platneni metar.
Cic gospođe Petrović, materijal za kostim drugarice Perović, krojevi, šnitovi, raznobojni konci zapetljani u knedle (sa šljivama) i ukus krojačke krede pod zubima… Umesto njih, mučenica, što su na polovnim singer-mašinama iškolovale decu, dobili smo stotine pretencioznih butika, čije gazdarice uporno tvrde da nisu šnajderke, nego kreatori!
Jedna obična kasapnica prozvala se „butikom za meso“!
Deca beogradskih pekara kao da se stide toplih, nadošlih balkanskih hlebova sa debelom hrskavom korom i poštenim okrajcima o koje se za ručkom svi otimaju. Posle dva meseca Pariza oni počinju da peku kroasane (sa kotrljajućim r) i baget koji obajati za manje od dva sata.
Otvoreni su čak i prvi seksi-šopovi u zemlji Srbiji, u kojoj se, Bogu hvala, one stvari rade još uvek bez veštačkih pomagala!
I tako, bežeći od samih sebe prema nekoj zamišljenoj Evropi, ostadosmo sasvim bez pečene jagnjetine, sem, naravno, one koja se servira na gram po boljim restoranima.
Pričali su mi stariji ljudi da se pre rata u Beogradu na svakom drugom ćošku prodavala jagnjetina s ražnja i da se po čitav dan čulo tupo udaranje satare po panju, dok su prodorni glasovi južnjaka pozivali mušterije:
„Navaliiiii narodeeeee! Vruuuućeee, peečeenoooo! Majka da gu jede, kerka da gu gleda, majka na kerku da gu ne da!“
A, kada su žandari po nalogu sa višeg mesta, zabranili da se vikanjem vabe kupci, jedan aščija je, sekući satarom bubrežnjak, dok su koščice i meso frcali na sve strane, zaurlao iz sveg glasa: „Jooooj, što ne smem da viknem!“ Tragajući godinama za izgubljenim ukusima svoje postojbine, pisac ovog malog ogleda na ražnju probao je sve vrste jagnjetine; počev od one australijske (koja, baš kao i taj kontinent, nema nikakvog ukusa), preko novozelandske, koja je suviše mekana, i izvanredne ulojene arapske ovčetine punjene pirinčem sa suvim grožđem i raznoraznim opojnim začinima, sve do grčkog jagnjeta što se peče za Uskrs zajedno sa zapletenim crevima, zvanim „kukureci“, na planini Pilion – domovini kentaura…
Posle svega, mogu mirne duše da kažem, da su naša jagnjad najukusnija, i to, naročito ona što pasu travu slanu od morskih vetrova duž dinarskog pojasa. U toj jagnjetini ima mirisa čudotvornog bilja i mitskog ukusa naših hajdučkih predaka.
Jagnje na ražnju za nas je više od običnog jela – ono je nacionalni ritual; jagnjetina se ne okreće na ražnju svakog dana. Ona je jedno od retkih jela, koja gube svoj ukus ako se peku kod kuće, u remi. Što kažu stariji: jagnjetina mora da prođe kroz „šuber“! Ko je ikada pročitao u jelovniku: Jagnje za dve osobe?
Okretanje ražnja je slavlje; nagrada pobedniku ili uteha u nesreći; plen ili znak izuzetnog gostoprimstva, a iznad svega, druženje sa bližnjima dok se čeka završno polivanje jagnjeta pivom (da koža zarumeni) i poslednji okret – skidanje s ražnja i zajedničko komadanje mesa, kada se autor ovog ogleda obično bori sa promenljivim uspehom, za bubreg ili rep!
Hvaleći preko svake mere ukus svog jagnjeta nekoj uticajnoj Amerikanki na poslovnoj večeri, jedan direktor iz unutrašnjosti, baš dok se ona posluživala, objasni gošći da je to jagnje, ispečeno, inače, u njenu čast, toliko mlado, da je jutros odvojeno od majke dok je sisalo, a zaklano je u podne“, na šta se potresena dama istog časa onesvestila, pa od očekivanog unosnog posla ne bi ništa!

KAFA



Kafa je najvažnija sporedna stvar našeg života. Čini se, bez svega možemo, sem bez nje! I kada nemamo baš ničega u kući, poslužićemo gosta poslednjim ostacima kafe iz mlina…
Način na koji se spravlja i pije kafa, predstavlja, takođe, i pouzdanu granicu između mentaliteta i civilizacija. Dok Sever i Zapad piju kratke espreso kafe usput i na brzinu, tako reći, s nogu, oslonjeni uglavnom na šankove, Istok najpre mora da sedne, odahne i na miru rezimira dan u toj slatko-gorkoj životnoj pauzi.
Enciklopedije pišu da je kafa (coffea) do petnaestog veka rasla isključivo u istočnoj Africi, i to u Etiopiji. Odatle je preneta u Arabiju. Od Arabljana, Turci su primili običaj pijenja kafe i preneli ga u naše krajeve. Zato je mi i zovemo „turska kafa“! Zanimljivo, pošto su nas navikli na kafu, Turci su prešli na pijenje čaja. Bilo kako bilo, kada sam jedne godine na ostrvu Rodos, naručio „tursku kafu“, kelner me umalo nije izbacio iz kafane:
„Gospodine – rekao je besno – ovde se pije samo grčka kafa! Ako želite tursku, eno vam prekoputa Male Azije, pa plivajte…“
Mogu da kažem da sam probao gotovo sve kafe na svetu, od one bljutave, američke, koja se pije iz šolja za belu kafu, latinoameričke „kafe negra“, italijanskih espreso-kafa i kapućina, preko francuskih filter-kafa, sve do grčkih, preslatkih, u šoljicama poput naprstka, i australijskih, koje i ne liče na kafe, već na čorbu s tragovima kofeina… Ali još nikada i nigde nisam pronašao neponovljivi ukus i aromu kafe, koju je pekao u pržunu i posle tucao drvenim tučkom u kamenom avanu čuveni sarajevski kafedžija Vejsil efendija, gore ispod Vratničke kapije, a služio je pobožno, po istilahu, bez ikakve žurbe, kao da je sve vreme na svetu pred nama dok se sumrak lagano navlačio nad krovove grada u kotlini.
Pričaju da je jedan stari, apolitični efendija, u teško doba političkih preokreta i ujdurmi, naručio uobičajenu kafu u svojoj kafani, pa ga konobar pitao, kakvu kafu želi – srpsku ili tursku? – na šta je ovaj odustao od kafe i rekao: Daj mi čaj!
Kineski ili ruski? – pitao je konobar, a efendija odmahnuo rukom i rezignirano kazao: Donesi mi čašu vode.
Kod nas, inače, postoji više vrsta kafa i načina na koji se piju, nego i u jednoj drugoj zemlji na svetu?
Tu su nam, najpre, dve osnovne vrste: maksuzija (koja se kuva s ljubavlju i dobrodošlicom, znači maksuz!) i sikteruša, kojom se diskretno daje do znanja gostima, da je poseta završena.
U Bosni postoji, takođe, i sirotinjska kafa doljevuša, kada se u soc doliva voda, da se zadovoljstvo što duže razvuče.
Epoha masovnog sastančenja, donela je sa sobom i automatsko, potpuno rasejano pijenje sindikalnih kafa, bez ukusa i mirisa, koje kuvaju mrzovoljne kafe-kuvarice po nadleštvima i ustanovama, ukuvavajući u njih i svoje nezadovoljstvo zbog malih plata i niskog položaja.
Kod nas se uz kafu rađa ljubav, kuju se zavere, leči mamurluk, prave planovi, drže sastanci, mire zavađeni, teše udovice, a ogovaranje bližnjih (ono predstavlja našu najizrazitiju nacionalnu osobinu), ne bi ni u snu bilo moguće uz neko drugo piće…
Kafa je naša prošlost, ali i naša budućnost, jer smo, verovatno, jedini narod na svetu koji predviđa sudbonosne događaje gledajući u dno prazne šoljice, koja je pre toga bila prevrnuta na tacnu, da se „ocedi“!
U crno-belom predelu taloga popijene kafe, stoje nam putovanja, suze i radost, neko uniformisano lice i plava dama odnekuda izdaleka, a takođe, i neko ko nam radi o glavi, što će mu se, naravno, izjaloviti, jer tu nam je i dobitak!
E, pa, hvala na kafi i ne zamerite ako je šta bilo!

KONJI



U septembru 1990. na Ušću sam video fijaker!
Izronio je poput nostalgične aveti iz septembarske magle kojom se Ušće sanjivo ogrće u jesen, da se ne prehladi. Mislio sam da sanjam… Bio je to prvi fijaker u Beogradu posle više od tridesetak godina!
Konjima je još 1956. zabranjen ulazak u grad. Ne svim. Samo četvoronožnim.
Tada su na vlasti bili kentauri: pola seljaci – pola malograđani. Ljudi ni tamo, ni amo. Naravno, mrzeli su sve što ih je podsećalo na selo. Želeli su da što pre zaborave poreklo, pa su nemilice sekli drvorede i asfaltirali travu.
Podigli su idealnu arhitekturu prema svojoj meri – Trg Marksa i Engelsa, hladni bedem zacementirane ideologije bez ijedne travke.
Za svaki slučaj, zabranili su čak i koze u rodnim brdima, jer su se potajno plašili da će, ako jedanput padnu sa vlasti, morati ponovo da ih čuvaju.
Do tada smo, prirodno, živeli sa konjima. Selili se na špediterima, koje su vukli dobroćudni, džinovski „štajerci“. Kešali se o fijakere. Štale na Dorćolu, Čuburi i Dušanovcu mirisale su na seno i stajsko đubre. Zimi smo grejali smrznute dlanove na toplom konjskom dahu ispred kafane „Tabor“ na Kalenića pijaci. Na konjima su nam seljaci doterivali drva za zimu: leti table leda u vrećama za ajs kasne; kante sa tek pomuženim mlekom… Kada smo bili malokrvni hranili su nas konjetinom.
Priča se u Beogradu da je neki mlekadžija, silazeći sa konjem niz Senjak, ugledao jednog do zuba naoružanog milicionera kako stoji ispred velelepne vile, gde ranije, inače, niko nije stajao:
„Šta radiš tu, zemljače?“ upita ga.
„Čuvam arabijskog kralja!“
„Sram te bilo! – pljunu mlekadžija. – Čuvaš arabijskog, a ni svog nisi umeo da sačuvaš!“
Prve trke, zvane „košije“, u Beogradu su priredili u čast turskog izaslanika Šekib-efendije strani diplomati još 1842. Godine 1863. knez Mihailo Obrenović je lično izabrao trkalište koje se nalazilo iza Tašmajdanskog parka. Danas Knez jaše na bronzanom konju, a kafanu u njegovoj blizini beogradski klinci zovu „Pod repom“!
Pred sam Prvi svetski rat, 28. juna 1914. otvoren je Hipodrom kod Careve ćuprije, gde i danas gradske lepotice pokazuju svoje šešire i sredovečne ljubavnike.
U Beogradu je, piše stari hroničar Milan Stojimirović, živeo jedan Mađar, neki Kakaši, bivši austrougarski oficir, koji je prebegao u srpsku vojsku i, mada, poreklom iz plemićke porodice Karolji, borio se kao lav na Dunavskom frontu, sve dok nije teško ranjen. Tada se povukao i potpuno posvetio konjima i kad god bi video da neko tuče tu plemenitu životinju odmah bi potegao neku motku na njega! Jedanput je rekao:
„Srpski narod jeste herojski narod koji je i poznato kao takvo. Srbin ide na puška i na bajonet, na nož i na top, on juri na puškomitraljez i na tenk; ne staje pred bomba ili otrovno gas, ne boji se ni od cepelina, a još manje od sumarena, ali objasnite mi, molim vas, zašto taj herojan narod ima tako velika antipatija nasprama motka? Jer, čim vidi motka, Srbin stane…“
Mada je ovaj legendarni odgajivač konja umro u Beogradu u dubokoj starosti, nikada do kraja nije naučio srpski. Kažu da je sve do smrti govorio: „Najslađe se smeje ko se otpozad’ smeje!“
Poslednji Vodič kroz predratni Beograd pominje pet fijakerskih i dvanaest stanica za teretna kola. Fijakeri su stajali čak i ispod Kneževog spomenika, baš kao što i danas stoje ispred hotela „Plaza“ u Njujorku, gde pokatkad zimi konje hranim kukuruznim zrnima, tek da me želja mine. Policajci redovno jašu Petom avenijom. Pegave engleske devojčice galopiraju kroz londonski Hajd park. Odjekuju konjske kopite starom rimskom kaldrmom Trasteverea… Veliki gradovi se ne stide svojih konja kao mi, čija je čitava istorija vezana za njih!
Na najpoznatijoj srpskoj slici, gotovo svetinji, patrijarh Arsenije Čarnojević jaše okružen konjanicima. Čak se i pred Narodnom skupštinom „igraju konji vrani“! Pa, ipak, ne računajući one što gostuju na Hipodromu, danas u Beogradu živi svega nekoliko sirotih ponija u Zoološkom vrtu. Naša deca konje mogu da vide samo na televiziji. Kada odu na selo pitaju dedu za konja da l‘ ujeda i nude ga žvakom. Nije li krajnje vreme da vratimo simbolično bar nekoliko konja u njihovo detinjstvo? Ako to mogu Njujork, London, Pariz, Beč ili Rim, valjda, možemo i mi?
Možda je onaj začarani fijaker, iskrsnuo odnekud iz vremena na Ušću, početak povratka konja?
Šta čekamo? Koga se bojimo? U radnjama se ponovo pojavio kozji sir. Kentauri su, izgleda, sišli sa vlasti…

VAJFERT



Najmanje deset godina gostovao sam za stolom legendarnog gosn Miše Radana u malom bifeu „Lasta“, odmah pokraj Crkve svetog Marka. Pretpostavljam da je moj stari drugar odabrao ovo skromno mesto za svoj štab iz najmanje tri razloga. On je stanovao i radio u obližnjoj banci, osoblje je bilo više nego ljubazno, a dok je čovek pijuckao nije ga grizla savest, jer je imao osećanje da je na proputovanju kroz sopstveni grad, pošto su ispred „Laste“ polazili autobusi za aerodrom.
Sedeli smo, tako, u „Lasti“ i posmatrali kako u nju povremeno uleću službenici iz obližnjih ustanova, prodavnica i preduzeća da s nogu trgnu pokoju čašicu. To su, takozvani, kancelarijski pijanci, koji u toku prepodneva obigraju i po desetak bifea po tačno određenoj ruti.
Zanimljivo, za nas slikare i našu braću po zanatu molere, važi da smo skloni kapljici, ali manje je poznato da se najveći broj ilegalnih pijanaca regrutuje iz običnih službeničkih redova. Među njima je, takođe, najviše onih koji piju isključivo votku; ne iz preterane ljubavi prema Rusima, već zbog toga što votka niti smrdi, nit‘ miriše, pa je gotovo nemoguće utvrditi koliko je ko popio. Postoji i čuvena rečenica „Nisam, majke mi, ni liznuo – evo, da dunem?“
I tako, reč po reč, za naš astal u „Lasti“ dođe na red i priča o pokojnom Milovanu Džudži iz Čačka (Bog da mu dušu prosti), koji je pune četrdeset i četiri godine bio noćni portir Narodne banke u Beogradu.
Guverner banke je bio niko drugi do čuveni beogradski bogataš Ðorđe Vajfert, inače, vlasnik istoimene pivare, strog ali pravičan čovek starinskog kova, koji je zemljište za banku u ulici Kralja Petra kupio od cincarske porodice Kumanudi.
Kao što se danas mnogi žitelji našeg grada dele na navijače „Zvezde“ i „Partizana“ ili na čitaoce „Večernjih novosti“ ili „Politike“, u to vreme Beograd se delio na one koji troše Vajfertovo i na one, koji prednost daju Bajlonijevom pivu.
Bilo kako bilo, stari Vajfert nije podnosio samo jednu stvar u službi – to su činovnici koji piju u radno vreme! Onaj koga bi uhvatio nacvrcanog, dobijao je na licu mesta otkaz. Da se ovo Vajfertovo pravilo primeni u današnje vreme, Beograd bi ostao bez većine muških službenika!
No, vratimo se pokojnom Milovanu Džudži, noćnom portiru koji je savesno čuvao banku u novogodišnjoj noći. Te večeri i on siromah naruči da mu neki momak doturi gajbu piva u portirsku ložu – kad svi slave da i on ovlaži brke. Nesreća je bila u tome, što je baš u trenutku kada je gajba unošena, naišao svemoćni Ðorđe Vajfert:
„Šta je ovo, za ime Boga, gospodine Milovane?“ viknu prebledevši od pravednog gneva.
(U to doba i portiri su bili gospoda!)
„Pivo, gospodine Guverneru…“ odvrati ovaj uplašeno.
„Kakvo pivo u Narodnoj banci, gospodine Milovane?“
„Pa, Vajfertovo, naravno, gospodine Guverneru! Nećemo valjda, da pijemo Bajlonijevo?“
Zahvaljujući tome – završi priču moj prijatelj iz „Laste“ – Milovan Džudža ostvari svoju blistavu karijem noćnog portira sve do same smrti…
Uostalom, ko je alkoholičar?
Samo onaj ko pije više od svog lekara!

SUNCO-KIŠOBRAN

„Prodaje amrele!“ govore još uvek stari Beograđani za nekoga ko u ovim burnim vremenima gleda svoja posla i ne opredeljuje se ni za čiju stranu.
U traganju za poreklom ovog izraza, u priču mi sleće, držeći rastvoren baštovanski suncobran, ćir Moša Avram, zvani Maca, Srbin Mojsijeve vere, vlasnik nekadašnje Prve srpske fabrike kišobrana, nalik na kakvog Šagalovog rabina sa neba Vitebska…
Pod njegovim širokim crnim kišobranima išli su dostojanstveno sveštenici da krštavaju i sahranjuju, njima su se samouvereno poštapali visoki državni činovnici, a neveste odlazile pred oltar okrećući nestrpljivim prstima drške suncobrana od bele čipke; u hladu ćir Mošinih kafanskih amrela i perdeta pilo se Bajlonijevo i Vajfertovo pivo u beogradskim baštama posutim škripavim šljunkom, a seljaci su, takođe, rado kupovali teške plave kišobrane sa debelim drškama, zgodnim da se opauči stoka ili neposlušno čeljade.
„Amreli štite čoveka od vlage i nazeba – pisalo je na reklamama Prve srpske fabrike amrela – oni čuvaju odelo i sam ugled čoveka, jer niko ne izgleda dobro kad pokisne; najzad, svaki Srbin i domaćin čovek treba da nosi amrel da ne bi izgledao kao adrapovac! Čovek može ići bez donjeg rublja, jer se to ne vidi, ali ne i bez amrela, jer se to vidi!“
Zanesen izradom svojih amrela, među kojima se poput remek-dela isticao čudesni „sunco-kišobran“, koji je bio beo dok se ne pokvasi i služio kao suncobran, a postajao crn čim se otvori na kiši, Moša Avram, zvani Maca, posmatrao je u čudu bune, prevrate, atentate i političke bitke koje su potresale Srbiju početkom dvadesetog veka, ne želeći da se meša u stvari koje ne razume ili na njih nema nikakvog uticaja. Jednostavno, želeo je da se bavi svojim zanatom i da bude koristan, ali mu to, izgleda, niko nije dozvoljavao, jer je i tada bila na snazi večita deviza „ko nije s nama, taj je protiv nas!“
Pitam se, da li je ćir Moša, taj fanatični Srbin Mojsijeve vere, bio manje vredan Srbin zbog toga što nije hteo da pripada ni jednoj partiji, jer je, pre svega, pripadao velikom svetskom bratstvu amreldžija?
Uostalom, da li, možda, znate ko je bio predsednik Francuske onog leta kada je Van Gog u Arlu naslikao svoje Suncokrete?
Kako se zvala politička stranka koja je 1302. proterala doživotno božanstvenog Dantea Aligijerija iz Firence, pa je zbog toga umro u izgnanstvu, u Raveni 1321?
Ćir Moša Avram je, dakle, vredno pravio svoje amrele, a u podne se zasluženo odmarao pred hotelom „Grand“ pijući kafu sa mnogo šećera, ali mu u tom spokojstvu nije davao mira neki oberkelner, koji ga je neprestano zapitkivao o politici, zborovima i atentatima…
Jedanput, beleži jedan hroničar Beograda, Moši prekipi i odbrusi konobaru:
„Ja sam Moša Avram, Prva srpska fabrika od amreli. Ja nemam nikaki vezi so zavere! Ja prodajem amreli!“
Posle čitavog stoleća od tog razgovora, ja još uvek smatram da je ćir Moša bio u pravu i da su njegovi kišobrani bili mnogo korisniji Srbiji, nego već odavno zaboravljeni skandali, proglasi, intrige, strategije i politički pamfleti. Što je najsmešnije, u Beogradu i dan-danas ima mnogo više ljudi koji se bave politikom nego amrelima. Čime ćemo se zaštititi od provale gradonosnih i tmurnih političkih oblaka?

BRE

U proleće 1989. u Beogradu je boravila moja stara prijateljica, princeza Jelisaveta Karađorđević.
Došla je da poseti grad u kome se rodila. Ljubazno su joj pokazali Beli dvor. Prošetala se perivojima po kojima se igrala dok je bila devojčica. Pomolila se u crkvi za seni svojih predaka.
Na njenom crnom slamnatom šeširu širokog oboda, sve vreme su venuli crveni božuri koje je ubrala na Kosovu polju.
Za razliku od skorojevića obogaćenih preko noći, koji kada se vrate u Beograd iz belog sveta, imaju čitav niz primedbi na sve i svašta, Princeza se zaljubila u ovaj grad. Zavolela je, kaže, ljude, ulice, drvorede, našu hranu i način života… Kada smo se upoznali u jesen 1977. u Njujorku, otkrio sam joj tajnu, da sam kao dečak ljubio svaku žabu koju bih uhvatio.
– Zašto si ljubio žabe?
– Za svaki slučaj! – kazao sam. – Nikad se ne zna kada će se neka žaba pretvoriti u princezu…
U međuvremenu, Princeza je naučila da sasvim pristojno govori srpski i da piše ćirilicom.
Kao i sav otmen svet, ona govori odmereno i tiho. Mi, naravno, galamimo i pričamo svi uglas. Zbog toga je Princeza naučila da kaže: „Nemoj da se dereš!“
Sedeli smo na jednom brodu restoranu na reci Savi i posmatrali šetače na keju. Sve beogradske devojke izgledale su kao princeze iz nekih začaranih, tajnih novobeogradskih kraljevstava…
Setih se kako sam davno, jednog dana u restoranu „Ðino“ na Leksington aveniji, učio Princezu da kaže – bre. Tada nije znala šta znači ta reč, ukoliko je uopšte reč, a ne rečca!
Prvi put te davne godine, shvatih koliko je taj troslovni turcizam prisutan u našem svakodnevnom govoru, koliko višeslojan, nabijen svim mogućim značenjima i varijacijama… Čini mi se da ne možemo da sastavimo rečenicu, a da se u njoj ne nađe makar jedno bre, baš kao kod Bosanca, bolan, ili kod Dalmatinca ono čuveno eeee! – koje ima hiljadu značenja i intonacija.
Rečeno sa divljenjem: On je, bre, ljudina!
Potcenjivački: Ma, idi, bre!
Izazivački: Šta je, bre?
Nežno: Ih, bre!
Sa ljubavlju: Dođi, bre…
Prepotentno: Ti ćeš, bre, da mi kažeš!
Filozofski: More, bre!
Zapanjeno: Otkud sad, to, bre?
Zapovednički: Sviraj, bre!
Epski: „Bre, ne laži crni Arapine!“
„Bre, ćutao sam, bre, vikao sam, bre, pretio – badava, sve zlo, te zlo!“
Kako, uopšte, prevesti to malo, a tako značajno bre, na bilo koji svetski jezik?
A, u njemu ima inata, ima prkosa, nežnosti i ležernosti, ima nečeg bundžijskog i obesnog, mangupskog i kabadahijskog… Ono služi da se izrazi odobravanje i divljenje, istovremeno, neodobravanje i žaljenje, služi za čuđenje, za poziv i opomenu, za iznenađenje, za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje i za preklinjanje.
U tom malom bre smo svi mi, sa svim manama i vrlinama – čini se, ono je naša suština… I da se nekim čudom izgubimo u svetu, izrasli bismo sigurno, ponovo, iz ta tri slova!
A, onda je došlo vreme da se Princeza Jelisaveta vrati u beli svet…
Kazao sam joj da je lepša nego ikada i to stvarno nije bio puki kompliment.
– Nemoj da se dereš! – rekla je odlazeći niz Makedonsku ulicu.
– Ajde, bre! – rekao sam, ali me nije čula.

ŠEŠIRI

Kada prelistavamo i razgledamo stare fotografije Beograda, primetićemo, pre svega, na njegovim ulicama, trgovima, za stolovima kafana pod rascvetalim lipama, mnoštvo muških i ženskih šešira – tog nezaobilaznog dela predratnog građanskog kostima. Čini se da je ovaj iščezli svet smatrao nepristojnim da izađe iz kuće bez ičeg na glavi.
Visoki crni cilindri, činovnički „halb-cilindri“, „borsalino“ šeširi uglednih trgovaca i onih širokog, romantičnog oboda na usijanim glavama pesnika i boema; slamnati žirado-šeširi u letnje doba na senovitim stazama Topčidera… Ko bi ih sve nabrojao! Dobri građanski običaji nalagali su da muškarac čim položi veliku maturu, dobije svoj prvi šešir i crni štap sa metalnom drškom – dva atributa bez kojih nije mogao da uđe u svet odraslih i zrelih ljudi.
Što se tiče ženskih šešira, oni su oduvek bili izraz bujne fantazije njihovih vlasnica i modistkinja, koje su ih pravile, gledajući krajičkom oka ka Parizu – domovini šešira. Na fotografijama se lepo vide maštoviti pokretni vrtovi na ljupkim glavama Beograđanki; crni šeširi sa šlajerom posutim tačkama, ispod koga oči dobijaju tajanstven, prigušen sjaj pun nagoveštenih obećanja, kao i oni, proletnji, čiji preširoki obodi podsećaju na ptice, krila slomljenih prejakim osećanjima; da ne pominjemo minijaturne toke iz 1939, koje su tako šarmantno pristajale gospođi Pati Patak i kobnoj Dini Derbin…
Pogledajmo danas beogradske ulice – nigde ni jednog jedinog šešira! Kao da su zakonom zabranjeni. Da nije pozorišnih komada (u kojima šeširi uvek pripadaju negativnim junakinjama) i konjskih trka kod Careve ćuprije, gde se na derbijima pojavljuje desetak ekstravagantnih šešira, zaboravili bismo da oni uopšte postoje! Beograd je, zapravo, jedina evropska prestonica iz koje je ideologija novog doba prognala šešire, te smrtne neprijatelje marama, naprednih beretki, kačketa i kožnih kapa.
Posmatram sa setom fotografije lepotica, kroz čije slamnate obode prodire svetlost nekog davnog maja, šarajući lica pegama… Lakomisleni beogradski šeširi iz tridesetih godina i ne sanjaju šta im od 1918. pripremaju kačketi Lenjina, Staljina i Trockog u dalekoj matuški Rusiji.
Taj stari strah od posleratnih čuvara strogog socijalističkog morala, koji je šešir smatrao simbolom poražene građanske klase, uvukao se preko zaplašenih baka i majki, duboko i u unuke, koje će se radije pojaviti na beogradskim ulicama ošišane do glave ili kose obojene u ljubičasto, nego sa šeširom. Izgleda da je ovaj strogi moral, proizveden u laboratorijama inženjera ljudskih duša, lakše sklopio pakt o nenapadanju sa odrpanim hipi-stilom nego sa šeširom, koji ga i danas, u snovima punim staračke more, podseća na ono što je satro u prah i pepeo. Jer, „sve što j‘ bilo pod pepelom, u dnu naših srca skrito, u vatru je razbuktao, drug nam, drug nam, drug nam, Tito, Tito…“ itd.
Bilo kako bilo, u one dve-tri preostale, osirotele radnje, koje su pre rata pravile i prodavale šešire, danas se mogu naći samo oni beli, za venčanja, a muške šeširdžinice zamenile su radionice za izradu kačketa, mornarskih kapa, šajkača i šubara. Zanimljivo, izgleda da su muškarci lakše podneli gubitak šešira nego žene, koje danas mogu da ih sa zavišću gledaju samo kada otputuju u neku srećniju zemlju, gde bogovi i šeširdžije nisu u zavadi.
Beograd je grad apsurda; povratio je pre višestranački sistem, nego lep običaj da dame nose šešire!
U svakom slučaju, ispostavilo se da nije tačna čuvena narodna poslovica „Čizma glavu čuva – šubara je kvari!“
Čizma je, naime, bez razmišljanja zgazila šešire, a pod njima i mnoge glave, koje su u svoje vreme, lakoverno pokušale da ih nose.
U međuvremenu, postava kačketa se izlizala, a oni dotrajali…
Nije im više ni do čega.

BEOGRAD ZA POLA SATA

Kada god neko optuži Beograd za navodnu netrpeljivost prema drugim narodima, verama i jezicima, dođe mi da ga uhvatim za ruku i povedem do jedne, na prvi pogled sasvim obične ulice, u kojoj će mnogo naučiti o toleranciji.
To je Ulica 7. jula, koja se sve do posle rata zvala ulicom Kralja Petra Prvog, kako se i danas ponovo zove.
Ulica kralja Petra, na izvestan način, spaja dve reke: sa njenog početka vidi se pitoma, domaća Sava – na njenom završetku oseća se evropski dah belosvetskog Dunava. Dve reke i jedna ulica inadžijski prebačena preko hrbata grada, kao napeti luk između dve civilizacije…
Najpre, tu nam je Saborna crkva, koju je 1845. podigao knez Miloš, a izveli je pančevački majstori u baroknom stilu, za 31.000 srebrnih forinti. Patrijaršija i Teološki fakultet zaokružuju portret ovog srpskog Zagorska – centra pravoslavlja u našim krajevima.
Odmah prekoputa, nalazi se trošna starinska krčma, kojoj je nimalo pobožni vlasnik, dao u svoje vreme ime „Kod Saborne crkve“, na šta su se crkveni oci pobunili i skinuli tu blasfemičnu firmu, tako da se od tada, pa sve do danas, zove najčudnije na svetu – „?“, jer se gazda pitao kakvo ime da joj da. Kod „Znaka pitanja“, inače, sede ne manje čudni gosti, poslednji beogradski boemi, mladi umetnici i studenti obližnjeg Fakulteta primenjenih umetnosti. Specijalitet kuće: kuvana rakija i vino, salata od kiselog kupusa, pihtije i držanje za ruke sa mladim umetnicima u dangubljenju.
Tačno na onom mestu, gde otmena Knez Mihailova preseca Ulicu kralja Petra, stajao je nekada legendarni Pelivanov han (današnja „Snežana“), sa udobnim minderlucima, prostranim šiljtetima, besplatnim duvanom iz mešine i čibucima, koji su se palili na večito gorućim mangalima. Stari hroničari pišu sa setom da je u Pelivanovom hanu bilo uvek odličnog, lojavog pilava sa ovčetinom, a u sahanima janije, škembića, bureka i sušene takuše.
Kraj orijentalne epohe označilo je rađanje jedne od prvih evropskih kafana-hotela u Beogradu; zvala se „Kod jelena“ i u njoj su se priređivali prvi balovi sa došljacima iz Evrope.
No, prevarićete se ako pomislite da je „pusto tursko“ zauvek iščezlo iz ove čudne ulice… Spuštajući se niže, nailazite na staru Bajrakli-džamiju, čiji se zidovi oslanjaju na Ulicu kralja Petra. Ova islamska bogomolja, skladnih lukova, pruža mogućnost svim Beograđanima muhamedanske vere da obavljaju svoje molitve. To je svojevrsni mali islamski centar, koji uspešno vodi muftija Hamdija Jusufspahić, neka mu Alah podari dobro zdravlje i dug život!
Na stotinjak koraka dalje, nalazi se Jevrejska opština, sa kulturno-umetničkim društvima i dvoranama za predavanja i okupljanje – gde se brižno neguje i čuva duga hebrejska tradicija dorćolskih Jevreja, koji su Beogradu poklonili posebno dragocen, plemenit i čulan zvuk u poeziji i slikarstvu.
Preko puta je hotel „Royal“, donedavno „Toplice“, u kome su, uglavnom, odsedali naša braća Rusi i putnici iz istočnoevropskih zemalja. Ispred hotela, u njegovom holu i po obližnjim bifeima, bilo je moguće u pola cene kupiti originalnu votku, kavijar u staklenkama i drvene lutke-babuške, u kojima su druge babuške, a u drugima treće, sve do najmanje babuške u kojoj je sasvim mala babuška, u kojoj se…
Luksuzni „Benetonov“ butik nalazi se u neposrednom susedstvu orijentalne poslastičarnice, koju vodi vredni Goranac, dok se italijanska picerija „Košava“ nalazi pet koraka ispod predratnog, ekskluzivnog Aero-kluba i galerije slika Petra Dobrovića.
Ima li čudnije i tolerantnije ulice na svetu!
Ona se, na kraju, uliva u Dorćol (na turskom Dort-jol znači: raskrsnica četiri puta ili četiri sokaka), iščezli jevrejski kvart, u kome su živeli u prijateljstvu Srbi, Makedonci, Cincari, Grci, Jermeni, Bugari-baštovani i Rumuni – pravi mali beogradski Vavilon!
Zbog svega toga, skromna Ulica kralja Petra, za mene je lekcija iz trpeljivosti i prijateljstva, koju je često nemoguće savladati u mnogim bogatijim, glavnim ulicama prosvećene Evrope.

KAPIJA

Jedanput davno, živeo je u tihoj i senovitoj ulici Kačanskog na Topčiderskom brdu jedan stari Beograđanin koji se zvao Obrad Simić.
Bio je to do glave ošišani i izbrijani čovek krupna rasta sa dugom belom bradom, nalik na onu koju je nekada imao Nikola Pašić. Živeo je mirno u kući koju je davno pre rata projektovao arhitekta, slikar i putopisac, Aleksandar Deroko; imao je papagaja Aru koji je umeo da govori i splav na Savi, u čijoj se vodi kupao od ranog proleća do pozne jeseni.
Pomenuti gosn Obrad bio je vrstan poznavalac engleskog jezika i decenijama je pasionirano prevodio tekstove iz stripa o porodici Tarana, pretvarajući anglosaksonski u beogradski duh, pun sočnih vinaverovskih obrta.
Danas u Beogradu svako prevodi sa engleskog i u tome nema ničeg čudnog, ali pre rata su se na prste mogli izbrojati pravi anglofili i znalci engleskog jezika, koji je tek poslednjih decenija ušao kod nas u modu.
Što se tiče jezika, inače, Beograd je oduvek ličio na pravi vavilonski mravinjak. Sem srpskog, u njemu se vekovima ravnopravno govorio i turski, a ladino je stigao zajedno sa prognanim Jevrejima-Sefardima i ostavio iza sebe mnoštvo čudnih reči i uzrečica.
Govorilo se tu još i grčki, pa i cincarski, koji je, kažu, bio iskvarena mešavina grčkog, našeg i rumunskog. Dodamo li ovome galimatijasu i ciganski, jermenski, zatim jezike i narečja lađara, trgovaca, zanatlija, činovnika-kuferaša, vojnika-plaćenika. Muzikanata i kapel-majstora iz Karantanije; jezike pustolova, zavodnika i probisveta, putujućih mađioničara i opsenara, konzula i špijuna, shvatićemo koliko je neiscrpno jezičko bogatstvo ostavio u nasleđe svojoj deci ovaj uzbudljivi, vetroviti grad kroz koji i danas strane reči zuje kao meci.
Ima li, na primer, ijedan narod na svetu toliko različitih naziva za zlu ženu, kao mi? Pogledajte samo: aspida, alapača, nadžak-baba, opajdara, rospija, džaftara, kalaštura, profuknjača… da ne nabrajam dalje! Ko bi znao odakle sve potiču njihovi koreni i kakvo im je poreklo!
Kao što je poznato, između dva rata u otmenom Beogradu superiorno je vladao – francuski! Beograd je, naime, jedini grad na svetu, koji je imao čak i filijalu francuskog nadrealizma, da ne pominjemo „francusku salatu“, francuske kape ili „francuski krompir“.
Za vreme rata, da bi se nekako preživelo morala se naučiti zbog šverca i pokoja nemačka reč.
Od oktobra 1944, pa sve do razlaza sa Velikim Bratom, nemilosrdno je zavladao ruski, pa se ono tipično izafektirano kotrljajuće francusko r, od silnog straha otkotrlja pod prostrani francuski krevet.
Ruski je bio naročito omiljen kod onih koje je mrzelo da zagreju stolicu i nauče neki, zaista, strani jezik, nego su umekšavajući srpski, mislili da perfektno govore ruski!
U to vreme, brada Obrada Simića sezala je gotovo do pasa, jer se bio zakleo da je neće brijati dok ne odu komunisti, a davao im je najviše mesec dana!
Oni, koji su, kao gosn Simić govorili engleski, ličili su na pripadnike neke male, prokažene sekte, u kojoj se on, svojim korpulentnim rastom, drčnim duhom i prilično ekstravagantnim ponašanjem, isticao kao bela vrana, tim pre, što je, da stvar bude gora, povrh svega radio još i u američkoj ambasadi!
Danas, kada je engleski preplavio Beograd i kada je O.K. gotovo najčešća reč u našem jeziku, to će biti teško shvatljivo, jer, Beograđani već i mekdonaldov hamburger „Big Mek“ familijarno zovu „mekicom“, da ne govorimo o tome, koliko su se odomaćile reči super, biznis, dragstor, disko, džins, derbi, baj, baj ili marketing…
Pa su napredni građani jedne noći pedesetih godina, na kapiji gosn Simića napisali crvenom bojom OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS?
U rekviriranoj vili preko puta gosn Obradove kuće, živeo je Milovan Ðilas, jedan od najviših rukovodilaca, sa svojom drugaricom. Možda je baš njima dosadilo da neprestano odgovaraju na pitanja visokih gostiju, ko je izdajica, Obrad. Tek, bilo kako bilo, tadašnja vlast naredi gosn Izdajici da prefarba one ružne reči, na šta im on odgovori da mu to uopšte ne smeta i da OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS? prefarba onaj ko je i napisao.
I zaista, frontovci iz kraja, preboje belom bojom slova na bledozelenoj kapiji, ali ona, budući da su bila ispisana crvenim minijumom, počeše da probijaju beličastu skramu, naročito u kišna vremena, jer je, kao što je poznato, boja uvrede uvek trajnija od ovlaš obojenog izvinjenja.
Proleteše burne godine, pa se onaj visoki funkcioner, nekadašnji gospodar života i smrti, što je svakoga ko je govorio engleski smatrao izdajicom proletarijata i koji je u svoje vreme naredio da se u beogradskim školama uči isključivo ruski, baci i sam u zrelim godinama na učenje engleskog, a posle toga poče da se nalazi sa američkim diplomatama i novinarima i da po novinama piše kako se razočarao u svoje ratne drugove, sve dok ga na nekom istorijskom plenumu ne smeniše i ne proglasiše izdajicom naroda!
Prebojena rečenica OBRADE SIMIĆU, IZDAJICO, GDE TI JE NACIONALNI PONOS? – bila je sve vidljivija, kao i činjenica da engleski postaje sve više svetski jezik. U vilu preko puta više nisu dolazile visoke zvanice. Ideolog je jednom šetao sam preko zapuštenog travnjaka, kada mu se obrati gospodin Izdajica:
– Komšija! – doviknuo mu je preko plota. – Imam jednu kapiju da vam poklonim! Meni više nije potrebna, a sada se odnosi na vas…
Što reče moja pokojna baba – nikome nije gorelo do zore!

BEOGRAD NIKOM NE VERUJE

Poznavajući svoj grad i njegove stanovnike kao sopstveni džep, sve do juče sam naivno verovao da me Beograđani više ne mogu ničim zapanjiti. A, onda sam u podne, u velikom kafeu hotela „Moskva“, na podijumu za orkestar, video violončelo vezano lancem za kontrabas!
Poput dvoje robijaša vezanih jedno za drugo, dva dugačka instrumenta su strpljivo podnosila svoju tužnu sudbinu pokraj klavira koji im se krezubo kezio crno-belim dirkama.
Šta su uradili da ih ovako kažnjavaju? Možda su u poslednjem beogradskom animir-orkestru pogrešno odsvirali neki potpuri ili uvertiru Franca Lehara – muziku koja se nikada nije do kraja primila u našem gradu, a možda je siroto čelo pokušalo da odsvira Bahove svite za solo violončelo, koje ne odgovaraju ovom repertoaru? Ko zna? Video sam svašta u životu, ali da neko veže gudački instrument lancem dovoljno debelim za slonovsku nogu to, zaista, nigde nisam video!
Naravno, poznato mi je da Beograđani lancima vežu bicikle, motocikle, pa čak i otirače za noge…
Civilizovani Beograđani, takođe, ne veruju ni javnim telefonskim aparatima i mašinama. Niko ne popije toliko šljaga kao oni jadni, slučajno preživeli, aparati u telefonskim govornicama, koji su već modri od silnih batina. I kada vrate žeton, opet ih šamaraju očekujući, za svaki slučaj, da vrate još. Kao da su telefoni kockarske mašine „Black Jack“!
Naš narod veruje da su sve mašine sklone krađi. Svakog jutra gledam u svojoj samoposluzi kako besne domaćice do besvesti šamaraju onu nesrećnu mašinu za mlevenje kafe, sumnjajući da im je ukrala nekoliko dragocenih zrna. Ona ćuti i trpi.
Beograd je, inače, jedini grad u Evropi gde mnogobrojna tabanja i podmukle udarce nogom, nisu izdržali čak ni čelični časovnici za parkiranje po ulicama.
Nisu mogli više da jedu blokeje, ukosnice i nevažeći novac, pa sada stoje očajni na trotoaru, nalik na izgubljene Marsovce.
Sve ovo odnosi se samo na Beograd. U unutrašnjosti je, naravno, malo bolje!
Tamo nema ni mlinova za mlevenje kafe, ni parking-satova…

MOSKVA

Postoji u beogradskim letnjim večerima jedno međuvreme (između sedam i devet) koje je nemoguće izdržati u kući. Kroz otvorene prozore osluškujete uznemireni grad, žamor njegovih toplih trotoara; kuckanje potpetica, mladi smeh, dovikivanje i zvižduke – dopire vam do ušiju onaj tako posebni mazni beogradski akcenat, pun nagoveštaja, lenjih obećanja i neke pritajene obesti, koja kao da se opire nežnostima mlake letnje noći.
Za mene, Beograd je najlepši baš u tim časovima, dok je veče još nepotrošeno, a nada da će se nešto izuzetno dogoditi poklanja očima poseban sjaj u sumraku, a telima uzbudljive kretnje gradskog baleta kome je koreografija poziv za ljubav. U to vreme dobro je sedeti u pletenim stolicama ispred hotela „Moskva“ i posmatrati uzavrelu svetinu – veliki gradski vir što guta lica i sudbine…
I usred matice tog neprekidnog, uzgibanog živog tkanja, koje teče od Terazija ka Slaviji, poput šačice brodolomnika na uzdignutom splavu, koji sa svih strana zapljuskuju ravnodušni talasi, nekada davno, kada sam još bio mlad, muzicirala je poslednja animir-kapela.
Nekada se nijedan otmen restoran nije mogao zamisliti bez ovakvog orkestra. Jedna po jedna muzička porodica napuštala je stara hotelska zdanja podignuta po ugledu na neprevaziđeni bečki „Zaher“; odlazila zajedno sa mermernim stočićima, plišanim stolicama, toplim pecivom pod staklenim zvonom i otmenim gostima koji su još umeli da na takvim mestima sede na pravi način, poput „drveća što umire uspravno“. Bili su to poslednji muzičari koji su pamtili uvertire za Groficu Maricu, Princa studenta, Orfeja u paklu, Laku konjicu, Vojnika od čokolade, Noć na Persijskom trgu ili potpuri iz Lepe Jelene…
U tim buketima uvelih melodija šuštale su podsuknje, pljuštali poljupci u senci venjaka, znojile se ruke i dlanovi u tajnim, nedozvoljenim dodirima; u njima ima vrtoglavice od vina, usjajenog parketa i oglancanih cipela, u kojima se ogledaju svetla kristalnih lustera. Propada nepovratno tip „Grand-hotela“, baš kao neka stara dama u izlizanom krznu, čija je nekada visoka penzija, danas samo bedan sitniš nedovoljan za život. Umiru na naše oči, napušteni kao prazne školjke na plaži, čiji je život potrošen, a zadovoljstvo isisano do kraja. Zajedno sa lešom stare dame, pogrebnici iznose i njen dotrajali nameštaj, pa se u kitnjasta secesionistička zdanja useljavaju snek-barovi i samoposluge, a umesto posteljine sa „šlingerajima“ – ambulantna bezličnost sterilizovanih plahti prekriva nove ljubavne ležajeve.
Koliko će nam vremena biti potrebno da shvatimo lepotu i draž iščezle srednjoevropske kafane – dremljive oaze potonule civilizacije „singer“ mašina, Orijent-ekspresa, izbledelih akvarela, fijakera, valcera, steznika, rascvetanih bašti na šeširima širokog posuvraćenog oboda, šlajera, „plehnatih omega-uri“, metresa, testamenata, preljube i slatkog poroka?
Starom Evropom tutnji ekspres „Nostalgija“!
Evo o čemu mislim dok slušam kako poslednji beogradski animir-orkestar izvodi Pariske slike, a jedna gospođa u tom orkestru obmotava sanjivo letnje veče Arijadninim koncem svoje solo-deonice na flauti. Bože. Kako je to lepo i tužno!
Sedim pred „Moskvom“ i posmatram uzburkanu pučinu plavog džinsa. Uski bokovi, gola leđa sportistkinja, snažne mišice ispod majica sa amblemima prekomorskih univerziteta, slobodne grudi bez grudnjaka, blesak belih zuba i nervozno pramenje kose – mlada gužva tela, ravnih stomaka, preplanulih listova – mlečna putenost kože, u grmljavini večernjeg rasula što škrguće zubima, trese vreli asfalt, reži i štekće, guta oktane, električnu struju, novac za parkiranje, energiju, mladost, znoj i spermu…
A usred tog haosa, poput lajt-motiva koji je izgubio svoju pratnju, pa sad luta kroz nečije tuđe vreme, provlači se buđava tema Žaka Ofenbaha tražeći uzalud među gluvima svoje slušaoce, ne znajući da u njihovim žilama i nervima pulsira i tutnji neki sasvim drugi, sinkopirani ritam.

KUPUS

U novembru, Beogradom se kotrljaju glavice kupusa.
Spuštaju se lepotice na Bajlonovu pijacu, kuckaju njihove visoke potpetice niz Cetinjsku, a lakirani nokti boje sedefa dodiruju glavice kupusa – biraju samo one čvrste, srednje veličine, zgodne za kiseljenje. I može čovek dogurati ne znam dokle, počupati rodno korenje i postati prefinjeni intelektualac, samo je stvar vremena kada ćete ga ugledati kako prti vreću kupusa na ramenu. Kupus je jači od svega! Sarma sa suvim rebrima, podvarak, flekice, rasol… Uz pasulj i krompir, kiseo kupus je treće osnovno jelo naše nacionalne kuhinje. O salati od kiselog kupusa, posutoj alevom paprikom sa Horgoša, da i ne govorimo! Kako, uopšte, živeti bez nje?
Pogledajte samo našeg uvaženog filozofa, sa koliko ljubavi i pažnje slaže glavice kupusa u bure, popareno najpre vrelom vodom; kako sipa so, ravnomerno raspoređuje ljute papričice i očišćeni ren. Ostavlja važne poslove i univerzitetske katedre i svake nedelje, kao kakav vampir, dva puta silazi sa svećom u podrum da pretače rasol. Čemu tolika muka i trud? Zar nema kiselog kupusa u prodavnicama? Ima, ali u našem narodu još tinja duboko nepoverenje prema državnom kupusu. U sopstvenom buretu, svako nađe seoski dom iz koga mu je otac potekao, ako ne već i on sam. I ništa ne vredi što graditelji podižu moderne oblakodere smelih linija; vonj kiselog kupusa penje se liftom i do najzatvorenijeg živing-ruma.
Pri biranju kamena kojim će kupus biti pritisnut, zna se, treba paziti da bude čvrst, a nikako onaj beli, koji se truni. Što je kamen veći, to je za kupus bolje. Jeste, ali kako naći kamen u Beogradu? Ko ima kakvu savremenu skulpturu, sličnu Žan Arpovoj, njemu je lako, ostali se snalaze kako ko zna i ume. U ponoć, ispod Kalemegdanske tvrđave, video sam jednog uvaženog čoveka kako, poput Sizifa, posrće pod težinom ukradenog kamena.
Dobro je što svi Beograđani ne kisele kupus – od Kalemegdana ne bi ostao ni kamen na kamenu!

ZIMSKE GOZBE


Beograd se budi iz dubokog zimskog sna, tromo baulja kroz tamni februarski tunel i izlazi u prevremeno proleće što golica nozdrve i čula…
Njegove mačke izvijaju zanosnu kantilenu po avlijama na mesečini.
„Seksualna aktivnost mačke najizraženija je nakon zimskog sna u februaru – piše u udžbeniku za mace – pa se ovaj mesec od davnina smatrao mačijim mesecom!“
U međuvremenu, neko je ukrao košavu! Umalo da se pogušimo od smoga.
„Košava je znala da po sedam dana besomučno lupa razvaljenim kapijama – piše jedan stari beogradski hroničar – da obara crep sa krovova i fijuče kroz telefonske žice, svirajući neku đavolju simfoniju. To je bio najefikasniji čistač beogradskih ulica. Nosila je i pesak i prašinu, a sneg je zavlačila u sve, čak i nevidljive rupice. Kape i šeširi nestajali su u kovitlacu kao da ih odiže i nosi neka nevidljiva sila…“
Da stvar bude gora, neki carinik slučajno je otvorio sanduk sa londonskom maglom, od koje nedelju dana nismo videli prst pred okom.
Ali da smo jeli – jeli smo!
„A, ja ću u mraku, ustašca svoja naći…“ kaže stara pesma.
Kao i svake godine, Beograd se, naime, preko zime ugoji najmanje pet kilograma!
To je zbog toga, što je Beograd lakomislen grad, koji slavi sve što stigne!
Počelo je gozbom za državne praznike. Tri dana sarmi, hladne prasetine, špricera od ružice i buljenja u televizor, završilo se grandioznim mamurlukom i sodom-bikarbonom.
Onda su naišle slave, Aranđelovdan, Ðurđic, Sveti Kuzman i Damjan…
Za Svetog Nikolu – zaštitnika moreplovaca, jeli smo šarana kuvanog u vinu, jer je posna slava!
Da se naša braća Hrvati i Slovenci, koji žive u Beogradu, ne bi osećali usamljeno, Beograd je sa njima čekao katoličko Badnje veče i sutradan slavio njihov Božić, uz belo meso od ćurke na mlincima.
Hvala Bogu što Bajram pada u leto – bamije ne bismo izdržali!
Nismo se čestito ni okrenuli, kad, evo ti Nove godine! Najbolje je da ne opisujem genocid izveden nad prasićima i potoke penušavca!
Zaklesmo se sebi, da ćemo od prvog januara okrenuti novi list i više ni kapi! – i da ćemo držati strogu dijetu, kad eto ti Srpske nove godine! Ko da ne pije i ne jede, kad čuje dragačevske trubače?
Pre toga, naravno, proslavismo i pravoslavni Božić, a za Svetog Jovana načisto se upropastismo jelom i pićem! Kod ovoga užički pršut, kod onoga svinjske nogice i uši, kod trećeg domaćina prepečenica, a kod sedmog pivo… Beton!
Dodamo li ovom spisku nekoliko venčanja, rođendana, babinja, proslava diploma i useljenja, shvatićemo šta je sve Beograd zimus preturio preko glave. To ni najveći svetski gradovi ne bi mogli da svare.
Beograd sa strahom gleda u budućnost. Već mu se smeši 8. mart – Međunarodni dan žena, a iz daljine približavaju dva Uskrsa i Prvi maj!
Izveštaj piše ko preživi!

DOBRA STARA VREMENA



Otkako znam za sebe, uvek sam živeo u najgorim vremenima.
Nikad u dobrim. Uvek je sve bilo skuplje nego prošle godine, uvek su porezi bili veći nego lane, a vino lošije nego ikad. Leta su nekad bila leta, a zime zaista zime… Ljudi su bili pošteniji, vazduh čistiji, a današnje meso nije ni prineti onome mesu…
Danas se sa setom sećamo divnih dana izobilja od pre deset godina. Kakva su to samo bila vremena!
Pre deset godina smo govorili da se ovako, zaista, više ne može i da je bilo mnogo bolje pre pet godina.
Pre trideset i pet godina smo govorili da će za četrdeset godina biti mnogo bolje.
Pre dvanaest, da su došla poslednja vremena…
Dok su ostali, pametniji narodi, živeli odmah, mi smo bili okrenuti svetloj budućnosti. Kada se budućnost izjalovila, okrenuli smo se svetloj prošlosti.
Prošlost me nikada nije mnogo zanimala, a za budućnost nemam više vremena.
Da li sam površan tip, ako želim da živim malo sada? Mislim, odmah? Zar je to tako mnogo? Ako neću sada, kada ću?
U međuvremenu u rođenoj otadžbini počeo sam sve više da se osećam klaustrofobično. Sve je manje gradova u koje smem da odem.
Odlazim u dobrovoljno izgnanstvo. Smucam se po tuđini. Ali nije ni tamo ništa bolje. I tamo su, kažu, najgora vremena. Svako čezne za nečim što mu nedostaje…
Oni sa Durmitora cvile što ih svake godine zaveje sneg i odseče od celog sveta.
Jednu Novu godinu dočekao sam u Singapuru, na temperaturi od trideset i pet stepeni. U najvećem singapurskom parku video sam ogromnu mašinu za pravljenje veštačkog snega i decu koja su plaćala da gledaju kako pada!
U Karakasu su jabuke najskuplje i najređe voće. Za kilo jabuka može se kupiti deset kila ananasa, manga i kokosa.
U bašti mog prijatelja Puriše, u Čačku, jabuke umiru prirodnom smrću. One padaju s grana, jer ih niko ne bere i trunu u travi… Čitav Čačak obilazi sa čežnjom jedan uveli ananas u izlogu mesne samoposluge (ko zna kako je zalutao tamo?) i gleda ga s divljenjem, a niko da ga kupi, jer je preskup.
Bio sam na Berlinskom zidu. Bila je noć i prijatelji su me lopovskim merdevinama podigli do njega da vidim kako je s druge strane. S druge strane je bio mrak. Istočni Berlin je čeznuo da makar samo jedanput, pre smrti, pojede Mekdonaldov hamburger u Zapadnom Berlinu.
Otmeni Berlinci sa zapadne strane vozili su me kroz granični prelaz Čekpoint Čarli čak u Istočni Berlin, da jedemo blinji sa kavijarom u nekom ruskom restoranu i da slušamo mađarske Cigane u „Maćaš Pinceu“.
Istočnjacima je bilo dosta i Rusa i Mađara.
Zapadnjacima – Mekdonalda!
Video sam crnkinje u Nju Orelansu kako peglaju prirodno kovrdžavu kosu da bude ravna i boje je u žuto, da dostignu ideal nordijskih platinastih lepotica.
Za to vreme, Šveđanke su plaćale grdne pare da im frizeri ukovrdžaju kosu i naprave afro-luk!
„Zar opet, dimljeni losos!“ plakala su deca islandskih ribara nad večerom, za koju je švajcarski bankar u restoranu „Valizerkane“, u Cirihu, platio malo bogatstvo.
Ruska votka „moskovskaja“ bila je skuplja u Njujorku od najskupljeg viskija, koji je, s druge strane, bio neostvareni san mnogih Rusa.
U Škotskoj svaki seljak pije viski, a u Šampanji svaki vinogradar ima za večerom najbolji francuski šampanjac, koji se u Glazgovu, opet, pije samo za venčanje ili Novu godinu…
U Fresnu, u Kaliforniji, umire stari bogati iseljenik, čeznući da još jedanput proba kačamak sa Zlatibora, od koga je pre pola veka pobegao glavom bez obzira!
Vraćam se kući… Pitaju me, jesam li nešto naučio putujući svetom?
Jesam. Shvatio sam da će i ove, najgore godine, jednoga dana biti dobra, stara vremena.
Treba samo do tada ostati živ.

IZ DOBRO OBAVEŠTENIH IZVORA

Od svih partija, najdraža mi je koktel-partija.
Ona sve ujedinjuje. To je, uostalom, danas jedina partija koja može da okupi vođe najrazličitijih, zavađenih partija. Oni mirno čavrljaju pod budnim pogledima diplomata i dopisnika inostranih listova i agencija. Svako kucanje čašama ili tapšanje po leđima dobija neviđen istorijski značaj…
Strani dopisnici iz Beograda su, uglavnom, naši ljudi, koji se od drugih Beograđana razlikuju po tome što govore neki strani jezik. Među njima ima i gospođa iz boljih kuća, koje su jezike naučile još kao male, pa i danas u razgovor ubace zgodno po koju stranu reč. Stranim listovima se više isplati da kao dopisnike drže naše ljude, nego svoje, koje bi morali mnogo više da plate. Naši su zadovoljni i sa malim. Uz to, pitanje je koliko bi jedan stranac mogao da razume sve ovo što se dešava kod nas. Čak i mi domaći, teško da išta shvatamo!
Kada na konferencijama za štampu strani dopisnici postavljaju neprijatna pitanja našim ministrima, čovek bi se zakleo da nisu odavde. Oni se raspituju za stanje u svojoj sopstvenoj zemlji kao da su u nju juče doputovali. Zanimljivo, pravi stranci postavljaju svoja pitanja, obično, na srpskom, a naši ljudi na – engleskom! Kada govore srpski, mnogo puta mi se dogodilo da ih pohvalim što su tako lepo savladali naš jezik! Ponekad se pitam na kom li jeziku razgovaraju sa svojim majkama? Verovatno, i sa njima na engleskom.
Na koktel-partijama strani dopisnici nas gledaju sa blagom nadmoćnom zabrinutošću, kao kad odlični đaci na velikom odmoru sretnu one loše, izbačene iz škole. Da nisam ponavljao sedmi gimnazije zbog stranih jezika možda bih i ja jedanput postao dopisnik iz Beograda i započinjao svoje članke rečenicom: „Kako saznajemo iz dobro obaveštenih izvora…“ Možda bih se i ja ponašao kao pozorišni kritičar koji piše superioran prikaz drame u kojoj igraju njegove komšije i zemljaci. Ovako, kao bivši ponavljač, jedva sam dogurao i do domaćeg dopisnika. Strane dopisnike, tako, mogu da gledam iz prikrajka samo na koktei-partijama…

DISIDENTI

Kao što i samo ime kaže, koktel-partija je dobila taj naziv po koktelima koji se na njoj služe. Kokteli se, inače, nikada nisu primili u Beogradu, u kome se piju samo čista pića. Ali su se primile koktel-partije!
Naš najpoznatiji i jedini koktel još uvek je smrtonosna kombinacija zvana „beton“; pivo pomešano sa rakijom – koktel u koji (umesto trešnje u „menhetnu“) obavezno pada pepeo cigareta, koji mu daje poseban ukus.
Nekada su, iz dekorativnih razloga, na koktel-partije pozivali i disidente. Ali ta sreća nije mogla večno da traje. Komunizam kao da je iznenada propao u zemlju! Disidenti su, odjedanput, ostali bez zanimanja i velikih tema; jednostavno, oni više nisu imali protiv čega da se bune… Njihove knjige postale su beznačajne onog časa, kada je milion ljudi pred Skupštinom zaurlalo dve sasvim obične reči: „Lopovi, napolje!“ Šta se strašnije, kraće i istinitije može napisati?
Čitaocima su već dosadile knjige o tome kako su disidenti bili proganjani. Sve više se traže ljubavni romani o dvoje koji se vole i trećem koji smeta.
Mnogi disidenti su preko noći postali ugledni političari, koji umesto knjiga pišu govore. Njih više ne zovu na koktel-partije. Sada oni pozivaju druge!
Čovek koji pre podne pod zastavama na tribini urla masi u mikrofon parole, teško da će uveče moći da se bavi nijansama, samoironijom i sumnjama, od kojih se sastoji dobra literatura. Takav čovek je zauvek pokvario svoj osećajni mehanizam. Kada prođe ludilo vlasti, od čega će živeti?
Bože, koliko već dugo u Beogradu nije zabranjena ni jedna knjiga! Ako bude malo sreće, možda će se opet vratiti ono strašno vreme zabrana i crnih lista! Kada osvoje vlast, možda će bivši disidenti početi da zabranjuju knjige i filmove, pa će opet biti novih disidenata!

O EVROPI

Prvi put sam video Evropu na maloj graničnoj stanici Vila Opičina. Ležala je na kolicima zatrpanim bananama, mandarinama i čokoladama iznad boca koka-kole, koju smo tada viđali samo na filmu.
Izronivši iz predugog mračnog tunela bede u ovo stanično blagostanje, nisam mogao da verujem svojim očima. Kada je režiser Puriša Ðorđević video te iste pomorandže i čokolade 1947. u Trstu, gde je snimao film, komesari su mu objasnili da Evropa, u stvari, gladuje, ali da je zbog propagande poslala ovamo sve što ima, da nam dokaže kako je kapitalizam bolji od komunizma.
Pre toga, Evropa je stizala do nas u obliku čudesne hemijske olovke sa naslikanom lepoticom; kada se olovka okrene naopačke, toj dami spadne kupaći kostim od mastila! Evropa se, inače, nalazila na Knez Mihailovoj ulici u izlogu „Air France“-a, gde smo satima buljili u pokretne fotografije slavnih putnika i sa zavišću gledali čudo avijacije – maketu „karavele“!
Potrošio sam, čini mi se, pola života samo da odgonetnem tajnu te naše večite ljubavi prema Evropi. Proputovao sam je uzduž i popreko, živeo u njoj, a sve što sam ikada zaradio tamo – tamo sam i ostavio! Posle najvećih uspeha vraćao sam se iz Evrope kući samo sa parama za taksi od aerodroma, a jedanput čak i bez njih, pa me je taksista čekao pred ulazom da mu ih snesem iz kuće! Evropa je umela da izvuče sve iz nas…
Posle jednostavne Amerike, počela je da mi liči na neki dotrajali, izanđali luna-park, premazan ko zna koliko puta jeftinim bojama, gde čovek, ma koliko gađao loptom ili pucao iz vazdušne puške u mete, nikad ništa ne dobije.
Jednog proleća, lutajući zelenom Srbijom, otkrih zabačeni manastir Sveti Roman. Položio sam dlan na fresku kojaje prikazivala Anđela-ratnika, ispod koga je disao neravni zid još topao od jare letnjeg dana. Dok sam dodirivao pečeni oker, pozlatu i ultramarin iz trinaestog veka, setih se sa osmehom suštinske razlike između Evrope i nas.
Kada u nekoj rimskoj crkvi, na primer, hoćete da vidite kakvu čuvenu sliku, morate prethodno da u automat ubacite metalni evro. Tek tada će je tri minuta obasjati svetlo. Za onoga ko nema kovanicu, nema ni umetnosti, a o dodirivanju dlanom nema ni govora.
Koliko para – toliko Karavađa!
A, u Svetom Romanu vas majka igumanija pozove čak i na kafu i slatko od šljiva i još pita jeste li ručali.
Kod onih naših ljudi, koji su postali najveći Evropejci u Evropi, jeo sam najtanje šnicle. Govorim o jednoj posebnoj vrsti naših Evropejaca (ne daj Bože, da su svi takvi!) koji, kada dođu kod nas, donose svojim majkama na selu Evropu, a odnose pršute, sireve i starinski nameštaj.
Zovu nas tamo… Ali, kako ćemo bez para? Mi smo starinski narod; ne idemo u posetu bez cveća ili bar flaše rakije. Evropi je mnogo lakše kad dođe kod nas. Ona uvek dolazi praznih ruku. Evropejci, kao da preziru te balkanske običaje. Oni su iznad njih.
Što su bogatiji, teži su na parama.
Za njih je sve to sitnica! – pravdamo ih pred sobom. – Oni i ne primećuju da treba nešto da se plati; taksi, ručak ili cveće, a da muzičarima zataknu na instrumente neku kintu, to kod njih nije običaj! Na takve stvari obratimo pažnju samo mi, koji nemamo ništa.
Pri tom, zaboravljamo da su naši gosti iz Evrope upravo i bogati zbog toga što su im evri veliki kao kuća!
„Baš vas gledam kako bacate pare…“ – kaže nam jedan. – Koliko ja vidim, vi nikada nećete u Evropu!“