Jesenjin

First topic message reminder :



Sergej Jesenjin i Isidora Dankan – burna i strastvena ljubav

Ljubav ne zna za godine, a oni su znali za ljubav. Dvoje eksentričnih ljudi, koji su u svet doneli promene, nisu spajale ni godine, ni jezik, već njihova strast prema umetnosti. Sergej Jesenjin i Isidora Dankan primer su ljubavi koja ih je potpuno obuzela i koja im je i presudila.
Sergej Jesenjin potekao je iz seljačke porodice i kao mali počeo je da piše pesme. Stekao je slavu nakon izdavanja dve zbirke pesama, a svojim svetlim očima i lepim licem osvajao je srca mnogih ruskih devojaka. Iza sebe je imao dva propala braka i nekoliko dece kada je upoznao ženu koja ga je opčinila.
Isidora Dankan bila je kontroverzna plesačica američkog porekla. Isticala se svojim specifičnim plesovima u prozirnim haljinama i bosih nogu. Nakon više neuspelih veza, bila je skoro sigurna da neće imati uspeha u ljubavi i svu svoju strast pretočila je u ples. Ironično, njena ljubav sa Jesenjinom otpočela je, i završila se – šalom.
Desilo se to 1921. godine u ateljeu Žorža Jakulova. Dok je Sergej čitao svoje pesme, potpuno njima obuzet, u prostoriju je ušetala graciozna crvenokosa žena čija je slava bila jednako velika kao i njegova. Ponosno je ušla i, potpuno oduševljena mladićem koji govori stihove, sela u kutak i slušala. Po završetku, Sergej je, podigavši pogled, ugledao Isidoru i izgovorio samo jednu reč – boginja. Isidora mu je besramno prišla i rekla mu “anđeo”, a odmah potom i “đavo”. Sergej je bio očaran Isidorinim čuvenim “plesom sa šalom” i od te večeri njihova je veza otpočela.
Sergej sa 25, Isidora sa 44 godine, predstavljali su predmet ismevanja zbog svoje ljubavi, ali to ipak nije sprečilo ni njega, koji nije znao trunku engleskog, ni nju, koja je znala svega desetak reči na ruskom, da dele neverovatnu strast, kako prema umetnosti, tako i jedno prema drugom. 1922. godine Isidori umire majka, zbog čega ona biva primorana da otputuje u Pariz, ali ne pre nego što se udaje za Sergeja i postaje Isidora Dankan – Jesenjin. Ovaj nesvakidašnji par putovao je po Evropi, a potom i po Americi. Dok je Isidora (ili kako ju je Sergej zvao, Isadora) osvajala publiku svojim plesom, Sergej je postajao nezadovoljan nedostatkom sopstvene slave u Americi. Njihova ljubav tada kreće nizbrdo, kao grudva snega – svakim sledećim trenutkom je rasla dok nije postala lavina. Učestali skandali, uništavanje hotelskih soba i Sergejevo pijanstvo izazvano depresijom doprineli su tome da na jednom od Isidorinih koncerata on pokuša da Isidoru pretuče. Isidora tom prilikom i sama poziva policiju, koja ga odvodi u mentalnu bolnicu.
Nakon njegovog otpuštanja iz bolnice, Sergej se vraća Isidori, koju više ne vidi kao onu istu, već kao ostarelu i neprivlačnu ženu. U avgustu ovaj par vraća se u Rusiju, gde se niz skandala nastavio, nateravši Isidoru da jednog dana Sergeju izjavi sledeće: “Sergej Aleksandrovič (tako ga je zvala), ja otići u Pariz”. U pokušaju da uteši kako sebe, tako i da otera Isidoru, on joj šalje telegram: “Ja volim drugu, stop; ženim se njome, stop; srećan sam, stop”.
I dalje u depresiji, Jesenjin je ostatak života proveo u Rusiji, u kojoj je i oduzeo sebi život. Desilo se to 28. decembra 1925. godine u sobi hotela “Angleter”. Sergej se obesio o gasovodnu cev svilenim šalom koji mu je poklonila Isidora. Noć pre ovog nesrećnog događaja, veliki pesnik je svojom krvlju napisao pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja” posvećenu njegovom prijatelju. Do dana današnjeg nije razotkrivena misterija da li je njegova smrt zaista bilo samoubistvo ili je ono bilo iscenirano od strane ruskih agenata, ali jedno je sigurno – taj dan označio je gubitak izuzetnog pesnika.
Samo nekoliko godina kasnije, 1927, Isidoru Dankan dočekala je jednako tragična sudbina – vožnjom u automobilu kroz Nicu, njen svileni šal zapetljao se za točak, što je prozrokovalo slomljen vrat i – smrt.
Mnogi danas veruju da je veza između Jesenjina i Isidore bila ljubav iz interesa i  ljubav prema slavi, ipak, iza njih ostaje i veliki broj onih koji njihovu priču pamte kao jednu od najvećih i najtragičnijih ljubavnih priča, kako tih vremena, tako i danas.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (11)
Дуел два песника

Пише: Виталиј Безруков

САМО ми је још то недостајало, да наступам на улици! - рекао је Сергеј Гаљи кад су се удаљили од људи који су се скупили на обали. - Не можеш да замислиш шта је било синоћ после моје ауторске вечери...

- Могу да замислим! Одушевљење слушалаца, вриску и писку девојака! Ја сам то и у Москви гледала.

- На рукама су ме изнели из сале! - поносно је испричао Јесењин. - Само што ме нису раскомадали! Хтели су и пертле из ципела да ми извуку. Краватом само што ме нису удавили - он се задовољно насмејао.

Код Бениславске се пробудило осећање љубоморе. Није желела да трпи никога поред њега. Он мора да припада само њој, једино њој!

- А шта је било даље? - вратила је Јесењина причи о Блоку.

- Блок је похвалио. "Ватрено! И певате ватрено! И стихови...", а онда је замолио нешто од последњих... Јесењин није приметио њену промену расположења.

- Питао сам: дуже или краће? Он је погледао на сат и замолио: "Дајте краће, иначе ће кајгана изгорети".

Ој, Русијо, драга моја,
Свака кућа ризу вије...
Бескрајна су поља твоја -
Плаветнило очи пије

Ако викну свеци с неба:
"Нека земље, у рај ајмо!"
Ја ћу: "Мени рај не треба,
Отаџбину хоћу само."

Једва сам успео да завршим песму кад се појавила куварица с послужавником, ставила га на сто, а Блок је почео тако да аплаудира да је она одскочила и вриснула. Захвалио јој се, а кад је изашла, озбиљно ми је рекао: "Прекрасно, Сергеје Александровичу! Ви једите, а ја ћу за то време да напишем писамце вашем имењаку, песнику Сергеју Митрофановичу Гордецком. Он ће вам помоћи. Ваши стихови заслужују да буду објављени" - и отишао је у суседну собу. Ја сам као гладан пас за трен почистио све с послужавника и већ испијао чај када се он вратио и пружио ми писамце:

"Ево, изволите! На полеђини је адреса. Хвала вам за песме! Оне су чисте, јасне... Хоћу да кажем, не ради реда, него из душе: за сваки свој корак, раније или касније, човек мора да одговара, а данас је тешко корачати, у књижевности, све теже и теже... Знам како је тешко урадити тако да вас ветар не однесе и блато не повуче! Али, срећно, Сергеју Александровичу Јесењине!" Пружио ми је руку за опроштај. Ја сам је стегао са обе руке, наместио сам капу, узео свој кофер и хтео сам да изађем кроз кухињу, одакле сам и ушао, али Блок ме је задржао: "Не, песниче Јесењин, сада на главни улаз! Само кроз главни! И иначе, дођите код мене ако нешто затреба..." "Хвала, Александре Александровичу, памтићу целог живота!" - захвалио сам му се. Осмех ми је био од ува до ува од среће кад сам изашао напоље кроз главни улаз.
Два најбоља песника и највећа скандал-мајстора живела су у Москви у исто време. Сергеј Јесењин, хулиган, златокоси Љељ, освајач девојачких срца, и Владимир Мајаковски, говорник, грлати идејни вођа косомолске братије. Сваки је имао своју армију поштовалаца и обожавалаца, која је свог идола сматрала јединим достојним обожавања, и бољим од оног другог.

Раније или касније, Јесењин и Мајаковски су морали да се нађу у поетској тучи, да један од њих победи и заслужи славу најбољег песника совјетске Русије.

И дошао је тај дан. У огромној сали Политехничког музеја скупило се много народа - игла није имала где да падне. Атмосфера у сали се одмах усијала. Сваку реплику, сваку песму "свога" лидера, публика, подељена на два табора, дочекивала је с одушевљењем и аплаузима.

- У данашње, материјалистичко време, песник је онај ко је користан! - дрекнуо је Мајаковски. Јесењин је, седећи на ивици стола, погледао одоздо Мајаковског који је стајао на сцени као споменик и добацио не размишљајући:

- Ја сматрам да је у свако време користан онај ко је песник!

- А ја нисам песник?! - питао је Мајаковски обраћајући се сали и добио подршку "својих" у облику громких аплауза.

- Песник! Али неинтересантан! - рекао је Јесењин смејући се кад су се аплаузи утишали. - Ви сте песник за нешто, ја песник од нечега, не знам ни сам од чега... Ви ћете живети до осамдесет година, Мајаковски, поставиће вам споменик на тргу... - погледао је подсмешљиво. - Ево у таквој пози, као што сад стојите, остаћете заувек, окамењени!... - Сала се закикотала. Чак и ватрени поклоници Мајаковског су се смејали. - А ја ћу црћи поред неке ограде на којој су залепљени ваши стихови-пароле. Па, ипак, ја се не бих с вама мењао! - Јесењин је устао и пришавши крају сцене, изговорио, као Мајаковски:

Прихватам све,
како јесте, прихватам
Готов сам да идем по трагу
Даћу своју душу Октобру и Мају
Али само лиру милу, не дам!

Публика је почела да аплаудира, а Јесењин се окренуо и поново сео на крај стола.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (12)
Учи, шегрте!

Пише: Виталиј Безруков


БОЉЕ су моје пароле на тарабама него ваши бестидни стихови на зидовима Страсног манастира! - увређено је одговорио Мајаковски. Јесењин се обрадовао што је Мајаковски почео да губи своју препотентност:

- То нису стихови, већ хулиганство! Ви сте мене назвали "Звонки пијаница - шегрт"! Лажете, Мајаковски. Ја сам одавно мајстор! А питање ко је од нас мајстор, а ко шегрт, решиће историја!

Страсти су се усијале. Узбуђена омладина напето је зујала дискутујући о квалитетима сваког песника и његовог наступа. Изгледало је да су у ваздуху два пуњења с високим напоном, позитивни и негативни, и довољно је да се само додирну, па да дође до кратког споја, да севне муња и удари гром. И као увек и у сва времена, нашао се човек који је намерно испровоцирао скандал:

- Зашто да чекамо да време реши? Предлажем да одмах организујемо дуел Мајаковски-Јесењин!... и публика је тренутно реаговала:

- Браво! Одлично! Дуел! Ду-ел! Ду-ел! - скандирали су окупљени не жалећи ни гласова ни дланова. Јесењин је осетио нешто средњовековно у њиховом бесу. Личило му је на Арену у којој гомила захтева: "Крви! Кр-ви!" Хлеба и игара у свим временима!

Ништа се не мења у човеку. Ма како далеко отишла цивилизација, човек је увек исти: љубав и мржња, добро и зло, великодушност и завист - осмехнуо се он својим мислима и изашао напред, подигавши руку и замоливши за тишину:

- Ако на једну пољану пустиш два лава, они морају да се бију! Срамота пада на главу онога ко је малодушан и почне да бежи! Ја сам спреман! - Јесењин је бацио сако као да се спремио да се стварно туче с Мајаковским. Тај гест изазвао је буру одушевљења у сали.

- Браво, Јесењине! Браво! Јесењине! "Хулиган"! "Хулиган!" - захтевала је публика.

Јесењин је климнуо главом и раширивши руке као да људима открива душу, он је звонко и весело почео да баца у салу стихове:

Кишица мокрим метлама мете
Балегу врба с траве што сија.
Пљуцкај нарамке лишћа, о ветре,
Хулиган си ти, али сам и ја.

Ритам стиха је одвајао режући ваздух скупљеном песницом и климајући кудравом главом, изговарајући мало гласније него обично крај стихова. Узвикнувши последње речи, Јесењин се поклонио публици и отишао у страну, уступајући место Мајаковском.

- Учи, Шегрте! - Мајаковски је раставио ноге и затресавши песницом над главом, загрмео басом, као командант у армији:

Крените маршем!
Паметно против смутње.
Тише оратори!
Ваша
реч
Друг маузер
Треба живети
Ко Адам с Евом.
Кљусе гонимо.
Левом!
Левом!
Левом!

Сва комсомолија је устала и као по команди понављала за својим идолом:

- Левом, левом, левом!

Док је Мајаковски рецитовао, Јесењин је обухватио главу рукама и уплашено гледао у салу. Али, ипак, је мирно сачекао да се утиша фанатична бука "мајаковаца" и, гледајући како Мајаковски брише зној, рекао:

- Док се Мајаковски драо, ја сам се питао да ли има смисла да вам отварам душу, кад немате укуса, и не можете да одлучите шта вам је драже: то дречање које удара у уши, или осећај из дубине душе... мало је оћутао, а онда одмахнуо руком - али ђаво да вас носи, слушајте!

Ми се сада спремамо све више
У блаженства крај, у тихи кут.
И мени се, можда, скоро пише
Земне прње да скупљам за пут.

Мила шумо, брезово дрвеће!
Земљо, доле, где се песак сја!
Пред тим мноштвом што одовуд креће
Своју тугу не знам скрити ја!

* * *

Знам да тамо не зри шумско цвеће
Нит’ развије свој лабуђи врат,
И зато ме пред мноштвом што креће
Увек хвата ужас непознат.

Знам да тамо, када магла буди,
Кроз њу њива не злати се сплет.
Зато су ми баш и драги људи
Који са мном иду кроз тај свет.

Јесењин је дуго стајао загледан у посетиоце као да сваком завирује у душу. У сали је била мртва тишина и само се понегде чуло плакање. Тишину је нарушио исти онај Фридман.

МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (13)
Црни човек

ПИШЕ: ВИТАЛИЈ БЕЗРУКОВ

БРАВО! - плашљиво је узвикнуо. - Какво необично вече! Такво вече не памти историја руске литературе! Кад се пије адска смеса од разних напитака, може се узлетети на небеса!...
- Имате реч, господине маузер - обратио се он Мајаковском.
Мајковски је озбиљно посматрао салу. Осећао је да су људи опчињени Јесењином. Чак и његови поштоваоци гледали су га упитно и неповерљиво.
- Да... тешко је рецитовати кад је цела сала "ојесењинила". Па ипак, Сергеју Александровичу, ви нисте Александар Сергејевич (Пушкин, прим. прев). "Јубиларно", том први, страница двеста петнаеста - објавио је љутито.
- Александар Сергејевич дозволите да се представим, Мајаковски.
После смрти мораћемо да стојимо скоро један поред другог: Ви на "Пе" а ја на "еМ".

Мајаковски је схватао да је, несумњиво, иза Јесењина по дубини осећања и по филозофском схватању живота. Осетио је да ће коначно изгубити ако буде наставио да се бори на лирском пољу, где је супарник много јачи од њега, па је прешао на примитивне увреде с натегнутом римом:
Па, Јесењин за човеколике банде. Подсмех! Крвљу. У рукавицама лајавим. Кад ослушнеш... Па то је из хора! Свирач!

То је зазвучало тако бизарно да је сала почела да негодује:
- Доле! То није поезија! То је римована глупост! Рецитуј поезију, а не увреде! - Неко је чак почео и да звижди... Мајаковски се збунио. Расејано слегнувши раменима, он је отишао са сцене.
Јесењин је лагано пришао крају сцене, захвално је погледао публику, дубоко уздахнуо и затворио своје јасне очи. И свима се учинило да је пао мрак! Да су се Сунчеви зраци, који су продирали у салу кроз прашњаве прозоре, угасили. Свима је у души постало хладно и влажно. И у том, за тренутак заустављеном животу, зачули су се страдалнички стихови "Црног човека".
Пријатељу, пријатељу мој,
Тешко сам ти, тешко оболео.
Сам не знам како сколи ме тај бол.
Да ли ветар цвили
Над пустаром кроз до оголео
Ил’ ко он, у шуми у новембру
По мозгу ми хара алкохол?

Глава ми ушима маше
Ко птица крилима. Гледам -
На врату јој ноге да смотрим
Ја више немам моћи.
Црни човек,
Црни, црни,
Црни човек
На кревет ми седа,
Црни човек ми не да
Да тренем целе ноћи.

Није свима дато да осећају снагу дубоких душевних потреса - већина је осетљива само на нека животна узбуђења. Одузми од њих љубав и мржњу, радост и тугу, наду и страх, и неће остати никакве друге емоције. Али песници, генијални песници, људи другачијег психичког склопа, могу да пате као да немају пет него шест чула и способни су да изражавају мисли и осећања која превазилазе уобичајене природне границе. У томе је њихова предност над гомилом. И зато их тешко рањавају подсмех и неразумевање гомиле која не жели да призна ту предност њима важнију од ичега на свету.
Никога нема.
С цилиндром на глави
Стојим. Сам...
У срчи огледала...

завршио је Јесењин.
Мајаковски који је слушао "Црного човека", покривши лице длановима, пришао је Јесењину, загрлио га својим ручердама и пољубио. Опустошен, Јесењин је узео сако, скочио с бине и лагано, ни у кога не гледајући, кренуо између редова. Цела сала је устала као један. Неки студенти и студенткиње су, кад је Јесењин пролазио, падали пред њим на колена, брисали сузе и понављали: "Серјожа! Серјожа! Серјожа!" Он се само расејано осмехивао. Кад је већ излазио, као да се нечега сетио, окренуо се и рекао са жаљењем:
- Ви, Мајаковски, имате среће: само вас два слова деле од Пушкина! Али зато каква: "Н" и "О" - Он је махнуо руком и рекао нарочито развлачећи: "Н-н-о-о!"
Зачуо се заглушујући кикот. Смејао се и сам Мајаковски, који је поздравио Јесењинову оштроумну шалу.
- Ми смо квит, Сергеју! - викнуо је помирљиво. - Дајте да се чујемо телефоном. Код нас на ЛЕФ-у можете кад год хоћете да добијете своје одељење.
Али Јесењин се осећао као победник и на предлог побеђеног Мајаковског одговорио је исто тако снисходљиво оштроумно:
- Одељење? Дали бисте ми одељење и оделили бисте ме од дела! Хвала Мајаковски, ја не ратујем на левом фронту. Направићу своје удружење "Русијанин".
- А зашто не "Совјетијанин", настављао је Мајаковски. - Куда ћете, Јесењине, да денете Украјину, Азербејџан, Грузију?
- Ух, ух! - махнуо је руком Јесењин - од ваших интернационалиста реч "Русија" никад се не може чути!
- Пустите ви то ваше сељаштво!... ваше Орешине, Ганине и Кличкове! Сви ви носите глину на опанцима?
- Ја глину, а ви гвожђе! Од глине је створен човек, а од гвожђа, шта?
- А од гвожђа споменици!
- Е, па поставите себи споменик, у здравље! Адио децо!
Јесењин је, опраштајући се, махнуо свима руком и запевао:

Не жалим, не зовем, не плачем.
Све ће проћи, ко с белих јабука кад.
И златом венеција закачен
Нећу бити ни ја више млад.

За њим је запевала и сва омладина у сали.

Sergej Jesenjin
(1895-1925)



***

Sumrak već. Koprivu
Zari rosa, živu.
Ja stojim kraj druma
Naslonjen na ivu.

Mesečina jaka

Na krov naš se lije.
Ja slušam, daleko
Slavuj pesmu vije.

Lepo je i toplo,
Ko uz peć, kad sneg će.
A i breze stoje
Ko velike sveće.

Dalje, preko reke,

A pred šumskim humom,
Sanjiv čuvar lupa
Svojom motkom suvom.

***
Proleće kao radost nije,
Nit je od sunca pesak žut.
Na tvojoj tamnoj koži mije
Maljice plave vetar ljut.

Kraj plave vode sa pojila
Loboda razlistala zri -
Zauvek tu nas je spojila
Zakletva koju dasmo mi.

Veče je ognjem milo hume,

Punilo tminu mirisom.
Ja sam te pratio do šume
Gde roditeljski tvoj je dom.


I duga nepomičnost nema

Prikivala me ko u snu,
Dok si ti mahao sa trema,
Slivši u osmeh dušu svu.

Nebo vrhnjem preliveno,
Mesec je ko kriška sira,
Ali srce razboljeno
Od te hrane šta da bira?

Ne, ja ne znam gladi ove

Koje krckaju na zubu,
Već veselje i sjaj zovem
Kao mladu svoju sudbu.

Mojih želja plamna reka
Bolnom dušom se talasa,
No i mrtvoga me čeka
Koljivo sa čašom kvasa.

***
Pevaju kola otegnuto
Žbunje, ravnice, polja jure.
Opet kapele svuda putom
I krstovi što u nas zure.

Opet mi tuga srcr pali
Zbog vetra, ovsa, zbog te huke,
I na zvonike, bele, male
Opet se same krste ruke.

Rusijo - polje malinovo

I bojo neba reka smernih, -
S radošću volim i sa bolom
Jezersku čamu stepa vernih.

Jadima lednim nema mere,
Obale tvoje kriju noći.
Al hladan k tebi i bez vere
Da budem nikad neću moći.

Ti su mi lanci uvek mili,

Tim snom bih hteo ja da spavam

Sve dok iz stepe ne iščili

Molitven šuštaj njenih trava.

***

Nebom se opet rujna šara
Prostrla iznad belih njiva,
I opet pesmu punu žara
Njižegorodsko zvono sliva.

Pod maglenim se sija pramom

Lepota tvoja devičanska.
Riđom ti kosom pod maramom
Vijori vetar bez prestanka.

Luk neba drhti, poigrava,
Čas iščezne a čas zasija,
I neće šare tvog rukava

Da opaja ni omađija.

Odavno rone snovi moji
U dalji te zarumenjene.
Tu visok dom za tebe stoji,
A dalek manastir - za mene.

Vedrine brže tu protiču,

Lakši su plamen i koprena.
Ja iskušenik nežni biću,
A ti - raspojasana žena.

I nad nas su se, znam, već sagle
Tišine ljute gde se pati:
Moj bol zbog tebe znaće magle,
A ti ćeš za mnom proplakati.


Al mir i nežnost neće moći
Ni tada želju da mi bude, -
Videvši zemlju, moje oči
Za drugom nekom zemljom žude.

PLAVET

Kroz prozračnu studen doline se plave,
Čuje se kopita potkovanih zvuk.
U prostrte skute izbledele trave
Bakar s belih vrba skida vetra huk,

S udolina pustih poput tanke duge

Siva magla puzi kudrava ko žbun,
Pogureno veče spušta modre noge
U rečicu belu ko u čabar pun.

*
U jesenju studen procvetala nada,
Moj kulaš se vuče kao tiha kob,
Lelujav na vetru skut haljine hvata
I gubicom vlažnom ko da grize zob.

U bitku? Spokoju? Ne, već u daljinu,
Nevidljive stope vuku me na put, -
Dan će zlatnom petom zgaziti u tminu,
U korpu godina dospeće sav trud.

*

Kraj puta crveno stoji brdo golo
Ko sipljiva rđa il peščani stog,
Čavke digle graju, sumrak vodi kolo,
Mesec se sakrio u pastirski rog.

Mlečni dim ko vetar, mada vetra nema,

Ljulja sela; otud zvona tihi poj.
U veseloj tuzi i Rusija drema,
Rukama je stegla žut obronak svoj.

Počinak me mami. Preda mnom je izba.

Miris vrta hrli ko opojni slap.

Na sivu poljanu mesečev rog sipa
U kupusne leje ulje kap po kap.


U mislima bučno krastavce već jedem,

Meki hleb udišem, tražim topli kut.

Uzdrhtalo nebo iz staje plavetne
Zauzdani oblak izvodi na put.


Posteljo, ti nudiš odmor što mi treba,
Tvoj otrov u krvi davno mi je znan;
Izgnječila slamu udovička bedra,
Domaćicu našu obuzeo san.

Već sviće. U kutu kroz tamu svetluca

Kraj ikona starih bubašvaba roj,
Molitvu jutarnju sitna kiša kuca,
Po mutnome staklu lije šapat svoj.

*
Opet su preda mnom zaplavela polja,
U barama skače sunčev rđast krug.
Srce nosi druge radosti i boli,
U ušima bruji novih reči zvuk.

Modre oči mrznu ko voda nestalna,
Pokidavši uzde vuče se moj hat.
Mrkom šakom vetar gužve lišća valja
I fijukom konjski zaglušuje bat.

***

Ode dan, i bliže sam do kraja,
Primičem se izlaznome svodu.
Rukom belom, lakih zaveslaja,
Tajne leta prosecam ja vodu.

Plavom strujom sudbine me pljusne

Često, često rashlađena pena,
I ostavi pečat nemog trena
Novu boru uz skupljene usne.

Svakog dana blizak sam sve ređe
Sebi i s kim sudba me još svela.
Usred polja, negde pored međe,
Ja otkidoh senku od svog tela.

Ode ona, lepršava, gola,

I ramena slaba moja uze,
Pa, ne roneć usamljena suze,
Sada drugog grli negde, hola.

I možda se, sa njim zagrljena
I ne seća zajedničke zore:
Zarivena u mrak priviđenja, -
Oko usta promenila bore.

Ali živi zvukom starih dana

Što ko eho sa gora je bodri,
Dok ja ljubim usnicama modrim
Sliku što je senkom naslikana.

***
Peva zima i zavija,
Pod vetrom bor se savija
I šuma ječi sva.
Magluštine osedele
U tuđe teku predele
U žalosti bez dna.

Pred kućom, poput ćilima,

Na snežnim svojim krilima

Mećava širi stud,
A vrapčići lepršavi,
Ko sirotani mršavi,
Uz prozor greju grud.

Ptići se tu šćućurili,

Glad ih i led iznurili,
Pa traže topli kut.
Na kapke što kloparaju
S urlikom se obaraju
Zima i vetar ljut.

I ptice san obuzima.
Dok vihor vlada luzima,
A oknom leden splet,
Snivaju kako doleće

S osmehom toplim proleće

I suncem budi svet.

PODRAŽAVANJE PESMI

Pojila si konja iz dlana u hodu,

A breze su smerno gledale u vodu.

Vrebao sam tajno povezaču štavu,
Uvojcima crnim lokrivenu glavu.

I želeo strasno uz šapat brzaka

Da poljubac otmem sa usne od maka.

Al nestašno ti si, mahnuvši mi rukom,
Nestala uz zveku potkovica trkom.

Nepovratno dani odoše u roju...

Video sam tako i sahranu tvoju.

I uz plač opela, uz pojanja jeku,
Kao da sam čuo potkovica zveku.

***
Utkala u jezero zrake rujna zora.
Kroz zvonjavu tetrebi jecaju sa bora.

Plače negde žunja, u duplji se krije.
Samo ja sam veseo - do plača mi nije.

Znam, u suton ćeš doći gde put pravi rog,

U plast ćemo sesti uz susedov stog.

Ko cvet ću te skoliti poljupcima ludim,
Bezumnom od radosti nikad se ne sudi.

Ti ćeš sama baciti bluzu razdragana,

Odneću te pijanu u žbunje do dana.

Neka plaču tetrebi i neka romore,
Grca čežnja vesela u rumeni zore.

***

Povodanj zalizo
Blatište kraj puta.
Mesecu u vodu
Pala uzda žuta.

Sam sam, a obala

Uz bok čamca mog.
Ko crkva kraj plota
Riđeg sena stog.

Tužnim, setnim grakom
Iz tišine ove
Crni tetreb mrakom
Na večernju zove.

Tamom šuma krije

Golotinju svoju ...
Moliću se krišom
Za sudbinu tvoju.

***
Posipa cremuša snegom,
Livade u cvetu i rosi.
Spremne da prnu pod bregom
Skakuću čavke po kosi.

Niču svilene trave,
Po borju smolaste rese,
Oj, luzi i dubrave,
Prolećem sam zanesen.

Raduju tajne vesti,

Čitavom dušom snevam,
Mislim o svojoj nevesti
I samo o njoj pevam.

Zasipaj, cremušo, snegom,
Pevajte, ptice, kroz senu,
Poljem ću ludim begom
Razneti cvet ko penu.

BOGOMOLjCI

Lutali bosjaci po selima mnogim,
Pili kvas i pevali u basu.
U crkvama s ćelijama strogim
Klanjali se prečistome spasu.

Nagrnuše hadžije u polje,

Sve pojuć o Hristu pesme ruske.
Zaigraše pored raga golje,
Pripevaše i grlate guske.

Šepesali bogalji po stadu,
Govorili stradalničke reči:
"Svi jednome služimo Gospodu,
Stavljajući verige na pleći."

Probirali bosjaci bolešljivo

Za stoku skupljene otpatke iz kanti,

A pastiri vikali podsmešljivo:

"Igrajte, cure. Idu muzikanti."

I. D. RUDINSKOM

Iskru je svoju zlatnu

Bacilo sunce vrelo
I moju dušu hladnu
Toplinom je proželo.

I sad mi želje vruće
Potajna nada prati:
I moji ubuduće
Dani će tako sjati.

Toplota svud se budi,

Ozari svetlost mene.
O prošlom moje grudi
Ne gaje uspomene.


Jače od moje krvi

Ni dan ni plam ne gore.
U duši sija prvi
I topli plamen zore.

***
Noć je tamna, noć besana,
Kraj reke ću sam da lunjam.
Po reci, u peni vala,
Raspasala pojas munja.

Na bregu se brezi-sveći
Mesec oko tela svio.
Pođi, srce, svojoj sreći,
Pesme glas da slušaš mio.

Devojačka tela mlada

Raspire li žar moj vreo,
Zaigraću s pesmom tada
I skinuću s tebe veo.

Po zelenim odajama,
Mekim sagom tamne gore,
Vodiću te padinama
Sve do same rujne zore.

***
Od Tanjuše lepše cure ne beše u selu tom,
Imala je crven porub na belom haljetku svom.

Kraj jaruge iza prošća ide Tanja pred sam mrak.

A u magli s oblacima igrao se mesec mlak.

Dođe momak, pokloni se, kudrava mu kosa ta:
"Oprosti mi, draga moja, al uzeću drugu ja ..."

Sva preblede, kao pokrov, ohladi se izgled njen,

I Tanji se razvi kosa, ko zmija kad traži plen.

ZVEZDE

Zvezdice jasne, zvezdice visoke!
Kakvom ste to tajnom bremenite?
Zvezde što tajite misli duboke,
Kakvom nam snagom dušu plenite?

Zvezdice brojne, zvezdice prečeste!

Šta vas čini lepim, silnim od postanja?
Čime zanosite, o, zvezde nebeske,
Veliku silu gorućega znanja?

I zašto tako, zvezdice, dok sijate,
Mamite k nebu, u prostore široke?
Zašto pogled nežno na dušu nam svijate,
O, zvezde nebeske, zvezdice daleke!

SEĆANjE

Napolju zavija
Mećava sve veća,
A na peći starac

Mladosti se seća.

"Eh, beše to doba,
Tugom neobrvan
Samo sam skitao,
Pevo iz sveg grla.

A sad - pseći život,

Dosada me slama
I katkad se s tugom
Sećam starih dana.

Vek si svoj proskito,
Dosta - sikću namah,
Ne daju prostora
Za prošlosti zamah.

NOĆ

Dremucka tiha reka,
U tami bor ne huji,
Utihnu ptičja dreka,
Umukli su slavuji.

Svud tama i tišina.

Tek potok što ne sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

Srebri se tiha reka,
Srebri se potok sneni,
Srebri se trava meka
Sa stepa orošenih.

Svud tama i tišina.

U prirodi sve sniva.
Blistava mesečina
Po svemu srebro sliva.

IZLAZAK SUNCA

Rujnom zorom se ražarilo

Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo

Od buktanja zlato plamno.

U nebesa sunce plovi
I zraci mu požar čine.
Odraženi od njih, novi
Rasuli se u daljine.

Već po zemlji poigrava

Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

POKOJNIKU

Već sanduk zatvaraju čvrsto
Da večno budeš plen tog sna,
U zemlju nose te pod krstom
Gde trnu osećanja sva.

I bićeš nem sred grobne tame

Na poklič naš nad tvojim grobom.

A ruke će nam tad i same

Sve vence slagati nad tobom.

Nad tobom biće - cvet do cveta,
Grob će sijati kao presto
I taj tvoj odlazak sa sveta
Mi ćemo pominjati često.

Počivaj mirno, dragi druže,

I čekaj dolazak naš samo,
Pretrpećemo zlo mi duže
I brzo ćemo i mi tamo.

ZIMA

Odletela evo jesen

I dah zime stiže hladan,
Ko na krilima donesen,
Nevidljiv i iznenadan.

Već je studen mrazom stegla
I sve vode okovala.
Na sneg deca su pobegla
Pa sad kliču zimi "hvala".

Po prozorima ona plete

Šarama svojim svet iz priče.
Oči su naše njim zanete.
A iz visine sneg promiče,

Lepršajući pada lako
Ko beli veo na rastinje,
Dok sunce trepće za oblakom,
I ljeska se na snegu inje.

PESMA STARCA RAZBOJNIKA

Sve grđe lice mi postaje,
Ugasila se moja mladost.
Izgubih hrabrost nekadašnju,
Sa snagom nestaje i radost.

I po pet ljudi ja nekada

Obarah palicom sa nogu,
A star i slab sam, evo, sada,
I samo plakati još mogu.

Nekad sam pevao sa luga
Od jutra pa do mrkle noći,
A sad mi srce toči tuga
I čežnja pije moje moći.

***

Zadimilo veče, drema mačak sneni.
Pomoli se neko: "Isuse blaženi."

Rasplamsale zore, magla se rastresa,

A na prozor pala purpurna zavesa.

Pauk na čardaku plete oko sebe,
Ulovljen u klopku i miš negde grebe.

Na poljani šumskoj krstine od snoplja,

Probadaju nebo jele kao koplja.

Okađene šume rosne, pune dima,
A u srcu leže mošti i tišina.

***
Tugujem... Tegobno breme
U srcu od jeda i leda.
Dosadno glasa se vreme
Što mi ni predaha ne da.
Legnem, a čemerne misli
Drže me, mozak mi stisli
Zvuci, u glavi se vrti.
O, šta ću? Dušu će strti
Život, da jadna mi klone.
Niotkud utehe zrak.
Dah mi se gasi i tone
U tu divljinu, u mrak.
Sudbino, zašto nas snađe?
Život je gorak i siv.
Gde glava spokoj da nađe?
Teško je biti živ.

DETE ISUS

Sakupila Devica
Ždralove i senice
Usred hrama.

"Pevajte, veselite se
I za svakog molite se
S nama!"

I sad mole molitvu
Za grešnu, za poročnu
Sudbu našu,

A detence božje milo
Nožice pod sebe svilo,
Jede kašu.

Prišla njemu senica,
Drzovita ptičica,
Pa prozborila: