Sva ta ravnica

First topic message reminder :



Nenad Čanak, autor ove zbirke-romana ili romana-zbirke ulazi u srpsku književnost sa jasno vođenom intelektualnom i poetičkom mišlju, sa izgrađenim stilom, sa izrazitim smislom za vizuelno...
... On Vojvodinu ne samo da poznaje i voli, on je savršeno razumeva i opisuje. Blatnjavu, razularenu, radenu, gospodsku, tragičnu... Smeštajući u svoje delo sudbine junaka koje spaja i porodično stablo, Čanak ispisuje tragične životopise svojih predaka, određujući nehotice i sudbine njihovih potomaka, koji, gle čuda, u ovim geografskim prostorima najčešće bivaju žrtve političkih i istorijskih okolnosti, a njihove tragične sudbine određene su pre fatumom nego njihovim tragičkim krivicama.

DA SAM JA NEKAK’A VLAS’
(Životinjski orkestar)

Eh, prika moj, šta bi bilo kad bi bilo… Da sam ja nekak’a vlas’, ta to bi bila smejurijada, pravi urnebes! Mislim, za široke narodne mase. Veruj mi na reč paorsku, kad ti Sremac Panta veli! Postrojio bi’ sve domaće, i poneku podivljalu životinju – svejedno kasti, na veliki zeleni tepih, na najvećem stadionu u državi.
Koji Orvel ’84, kak’e trice i kučine!? Još bolju životinjsku farmu bi’ ja tamo njima, kao čarobnim štapićem, zapatio. Dobrovoljci, pod policijskom prismotrom, bili bi glavom i bradom: medo brundo, lisica mudrica, magarac tvrdoglavac, alav lav, tajkun majmun, gica lepotica, jarac živoderac i ostala muzička banda. Doduše, ne bi im baš odma’ dao muzičko-političke instrumente u ruke, jer nisu još dovoljno uvežbani za upravljačke stvari što život znače. Prvo bi’ zablindir’o vrata na svim izlazima sa stadiona, tek tol’ko da se budući stanovnici-muzičari užive u verodostojnost (bez)izlazne situacije sa farme. Onda bi’ naredio medvedu da se postavi ispred svih životinja i brunda u svom urođenom ritmu, jer je glavni svirač u bas- orkestru; povremeno bi’ ga pustio da brunda kao nekak’i vladalac iz senke (ne bi bilo krova na stadionu, a sunce bi neprekidno pržilo!). Nije loše za početak imati jednog naočitog momka koji stalno nešto gunđura u bradu, a niko ga ne razume (zato ga se i pribojavadu).
U toj stadionskoj arhitekturi muzičke vlasti bio bi glavni jogunasti maga. Imenovao bi’ ga za vođu životinjskog orkestra, a mor’o bi da pri’vati iz prve, jer tajno glasanje bilo bi unapred obavljeno, sa sudbinskim posledicama u slučaju otkazivanja poslušnosti (obavljanje operacije kastriranja na domaćoj klinici, bez anestezije!?). Premudra lisica bi morala da mu se neprestano klintonovski mota između raširenih nogu, i umiljato cvili, sa velikim društveno-političkim ciljem: naterati ga svim mogućim ženskim atributima da je primi u luksuzni kur-salun uprave stadiona. Posle svršenog posla oko ubeđivanja, da ne velim obrađivanja – mogla bi da počne magareća parada otvaranja festivala.
I još bi’, prikane moj, gospođici Gici Prasić zabranio da, u međuvremenu, halapljivo popase svu travu dugim jezikom, zbog očuvanja lične partijske linije. Alavi lav bi’ imenov’o svog pomoćnika, tajkuna majmuna, za šefa obezbeđenja, sa ciljem čuvanja reda i mira među pitomim i podivljalim, navijački raspoloženim životinjama: vucima, kojotima, šakalima i drugim drogiranim fanovima. Jedino bi mor’o dati ustupak tim
krvožednim navijačima: dozvoliti im da imenuju vođu urlatora stadiona, tek tol’ko da se očuva ravnoteža između suprotstavljenih strana. Nije to daleko od pameti, čita i paor Panta istoriju, da ne velim učiteljicu života, koja lepo k’o đačićima svakodnevno ponavlja: zavadi pa vladaj! Gospon-majmunu bi najviše odgovaralo da povremeno lupa porodičnog prijatelja magu po podebelom stomaku jer bi to dobro odjekivalo u javnosti. Dao bi’ mu još neke dužnosti u upravljanju raštimovanim orkestrom jer majmusanje nikad nije na odmet u kriznim situacijama, tek toliko da se odvuče pažnja od tajne posete NN-lica u super-mini suknjici, čuvenoj klintonovsko-magarećoj sobi.
Pretpostavke su preteći uverljive da bi tokom višednevnog, skupštinsko-stadionskog (za)sedanja udvoje, iza zatvorenih sexy-vrata, pod strogim obezbeđenjem – ostali (ne)verni, tobože slepi podanici morali stalnopasti divno odgojenu travu, u cilju sprečavanja nekontrolisanog rasta iste, kao i uspešnog pridruživanja ekološkoj akciji „Zdrava trava – dijeta prava“, jer tako tata, alavi lav kaže.
Naš’o bi se negde u ’odniku, iza vrata, i špijunski bradati jarac, tek tol’ko da zapreti rogovima, mada narod veli: „Ne bode sve što je šiljato“, da ne lanem – ’urato!
Za sve to vreme situaciju bi mirno gled’o, zavaljen u fotelji kraj šanka, onaj strašni, a lenji lav, alav na besplatni narodni roštilj. (Ne treba smetnuti s uma da su i faraoni spasavali i ukrašavali svoje carstvo uz pomoć lavova, a u znak zahvalnosti hranili ih robovima u areni koloseuma.) Njemu iza leđa, skriveno iza platna paravana, budno bi bilo, na svaki sumnjivi šum, njegovo lično obezbeđenje, zlu ne trebalo. Pa nek pisne ko sme!
Pošto bi magareći vođa parade bio plodonosnom aktivnošću lisice rasterećen frustracija biološke prirode, proglasio bi’, Panta, prika moj, sve uz narodnu tamburicu (koje fanfare, ta nismo još u Jevropi!?), u zdravo lepoj narodnoj nošnji – početak takmičenja, da ne velim festa u mlaćenju prazne slame. Pobednik dobija prelazni pehar da nasledi magu, dirigenta vrlo perspektivnog orkestra, na (ne)određeno vreme. Sigurno bi sve životinjke bile zadovoljne jer posle onog pasenja i preživanja sirove trave dobro bi im došla promena – da zaslade zlatnožutom slamom!
Jedini problem će biti u realizaciji ove grand-parade. Naime, već su popunjeni svi termini, danas i ovde. Tek u naredne dve godine (do 2012.), biće moguće održavanje finalne izborne večeri za pomenutog maestra sa čarobnom dirigentskom palicom, ravnatelja Životinjskog orkestra. A stadion tesan, a orkestar besan! Tako se otvara dvostruka šekspirovska dilema: pasti il’ne pasti travu, i dalje, na stadionu (u cilju štednje) i druga: na kratke ili
duge staze (ne/rasipnički)!? A dotle – lipši magarče dok trava ne naraste! Spasa nam nema, nove trave biti neće. A na slamu – teško se navikavamo.
A pitaš me, prikane moj, koji sam očin onda sve ovo organizov’o kad niko ne garantuje nekak’u realizaciju. Kakvo glupo pitanje! Ta man’te ih, neka se tako zverke uvežbavadu za nastup u zacrtanoj budućnosti. Treba biti spreman kad dođe stani-pani. Ne daj bože da nam padne na (ne)pametnu glavurdu onaj (pre)cenjeni špijunski satelitić!? A možda i treba! Ala bi bilo gvožđurije za prodaju na Srbootpadu! Da orkestar izvadi štetu.
Nemoj mi samo biti pesimista, kako ono vele neki nenaštimovani muzikanti. Ne pominji mi da nas ne može spasti ni kompletno životinjsko carstvo, a kamoli par nemuzikalnih, poludivljih životinja iz tamo neke – stranske Unije-Utopije. Ipak, ja sam za onu: uzdaj se u se i u svoje kljuse, pa bilo ono malo brdsko-planinsko ili podebelo, široko-ravničarsko. Što je manje, ono bolje vuče jer zna da nema ko da mu pripomogne. Što je tanje (već mu se i rebra provide!), ono je žilavije, otpornije na viruse, a i naviklo, srećnik, na suvo seno (Staviše mu bećari zelene naočare – da misli jadničak kako jede sočnu zelenu travu! Valjda mu se neće dati na zlo od iznenadnog blagostanja!?).
U ova teška (gr)ebena vremena treba biti optimista u tim muzičkim stvarima, prika moj, pa ti vidi! Ne daj bože da bude po onoj: kol’ko para, tol’ko i muzike. Jedino me zabrinjava onaj večiti kalendar iščezle civilizacije Maja, što nam prognozira tu fatalnu dvanaesticu. Bilo kako bilo – biće nego šta će, pa ti čuvaj gaće!? Od svih pogodnosti zagarantovan nam je jedino put
u večna, svemirska lovišta. Amin.

RUKA BABA-SEJKE

Iz oniske seljačke sobice čuje se glas domaćice baba-Seke, k’o da divani sama sa sobom:
–’Oće ući, neeeće ući, ’oće…opet neeeće...Ta, pomozi mi, deda!
Pridružuje joj se i muški glas, sigurno deda-Pantin:
Okani me se, baba, već jednom! Ne mogu da se usredsredim.
Vazdan me ometaš. Šta si zapela kô prase u ku’ruze!
Ali, dedice moj, dozvoli. Danas mi nešto ne ide od ruke. Izgleda da treba malo levo, ovo mi oko malčice laže. A i ruka mi nešto drhće, lepo ne znam šta ću. A tako bi volela ...
Ta, kako i ne bi, kolike si decenije preturila preko grbače – jedva dočeka Pantelija, cvikeraš (jer to njegovo gunđuranje beše), da se naruga, sa malo bezazlenijom žaokom u rečima nego obično.
Ih, i ti ćeš mi nešto kasti! A koliko si nasadio na svoja zgurena pleća? – zaškilji baba Sejka na desno oko, a to obično čini kad ima nešto važno da kaže.
Ne radi se o mojoj grbači nego o tvojoj ruci što drma li drma kô besna, kanda vetar duva – nastavlja deda sa rugalicom.
Pusti me, matori jarče, ne toroči više! Još samo da podesim nišan malkice udesno...Tako, tako... ući će u rupicu, neće, ’oće u rupu, ne može! Ta, šta mi je danas! – uporno kao da se preslišava, baba Sejka pokušava odlučno da ostvari željeni cilj.
Popi ti, draga moja, još koju medljaniicu, pa ’š da vidiš kako se gađa, a-ha-ha-ha! – opet se čuje gotovo pobednički glas starog zakerala i zlopamtila Pante.
Ti ćeš da mi veliš! Kad si ono zadnji puta pogodio? Ihaj, još pre neke godine, dok sam ti ja držala iglu, a ti jedva uvuk’o taj prokleti konac.
Uvek si ti u pravu – progunđa u bradu deda Panta, pokunji se i zabije još jače glavu u bajate novine, okrenute – unatraške.

TAJKUN MAX I PROSJAK MINUS
(Krah kule od karata)

Sretala se, gotovo svakodnevno, na vratima banke, dva čoveka: jedan u odelu prosjaka, zapuštene riđe brade, drugi – u prvoklasnoj „firmiranoj“ odeći tajkuna, sa zlatnom iglom u kravati.
Prvi, nije nosio ni tašnu aktovku, niti crno ulickano odelo; dolazio bi u
čekaonicu banke, osobenjački ćutljiv – da se ogreje.
Drugi je imao crnu limuzinu, skupocenu tašnu i luksuzni mobilni; od zatamnjenih naočara ni oči mu se videle nisu. Ko zna kakvu je tajnu krio ispod njih.
Prvi beše puno srećan kad bi mu se otkravile prokisle, bušne cipele i pocepane čarape – uz radijator, u predvorju banke. Ništa ni od koga nije skrivao, pa ni tu svoju pohabanu obuću i prilično iznošenu odeću.
Veliki gospodin, onaj drugi, što bi se moglo zaključiti bar po elegantnom odelu, poznat kao Tajkun Max, beše vrlo znana bankarska glava u gradu i okolini. Pamtiše ga ljudi, već na prvi pogled, po uvek stisnutim usnana, gotovo kao u facijalnom grču. Nadmen, drčan neki čova.
Mali obični čovečuljak, zvani Sirotan Minus, mada beše poznat svakom službeniku banke, počev od vratara, nikome ništa kazivao nije o svom sadašnjem ili bivšem životu. U džepu je uvek bio u plusu: nit je u nj dodavao parice, niti oduzimao, vrag bi ga znao od čega je živeo. Verovatno se nije morao mučiti svakodnevnim prebrojavanjem svog kapitala u džepićima masnih pantalona. Njegov jedini svet kao da beše samo to ograničeno mesto pod suncem, kraj toplog radijatora u zimskim mesecima, ili kraj poluotvorenog kipovanog prozora u letnje vruće dane. Prosjak Minus ne beše mrzovoljan čovek zbog takve sudbine. Naprotiv, njegovo lice znalo bi se ponekad razvedriti i prijatan, iskreni, široki osmeh odslikao bi se u trenucima kada bi bacio pogled na veliki ekran na zidu prvog sprata, sa mnoštvom berzanskih brojeva. Niko ne obraćaše značajniju pažnju ovakvom njegovom interesovanju i promenama raspoloženja.
Dakle, sa dolaskom jutra, tačno u 8.05, na vratima banke, sa senzorima, sretala bi se gotovo u minut dva neznanca – anonimus Minus i popularni Max, a nikada se ne pozdraviše ni klimanjem glavom, ni rukom, niti glasom.
* * *

Jednog mutno-maglovitog berzansko-deviznog dana, koji ničega dobrog ne obećavaše klijentima, malecki „čovek kraj radijatora“ ne pojavi se kao besplatni korisnik grejnog tela. Primeti to vratar banke, pa podebela, pardon, elegantno popunjena službenica, sa odbojnom šminkom, na šalteru za stranke, najbližem Minusovom prebivalištu, od 8.05 do 14.00.
Niko ne pridade veću pažnju ovoj činjeniici. Samo ulickani vratar, pun sebe zbog uparađene uniforme službenog lica, progunđa u sebi, zlurado:
„Bar neće smrdeti one njegove čarape i bušne cipele...“ Slične misli proleteše kroz čudno nafriziranu glavu gospođe za šalterom: „Kamol’ sreće da ne dođe! Ne mogu više gledati onaj njegov krivoglavi palac što izviruje iz probušene cipele i tera mi klijente. Bože, bože!“
Takav je život – rekao bi nemušti Tvorac.
„Život je uvek dovojno dobar da ne bi mogao biti i gori“ – znao bi, ponekad, da progunđa za sebe prosedi prosjak trljajući ruke pokraj radijatora.
Međutim, kako vreme proticaše, poče rasti nervoza među ostalim činovnicima jer u tačno određeni minut – 8.05, ne pojavi se na vratima banke ni najcenjeniji klijent, gospodin Tajkun Max. Šta li se to danas zbilo, pitahu se oni. Čudo neviđeno! Berza radi već punom parom, a gospodina u crnim, kružnobuljavim cvikerima na pokučastom nosu – nema pa nema.
Vrte se već vratolomnom brzinom berzanski brojevi na džinovskom monitoru na zidu, ukrašenom skupocenim mozaikom. Berzijanci počeše buljiti u kovitlac od cifara i ne mogu da poveruju – pad valuta teče vrtoglavom brzinom… Nastavlja se jučerašnji stampedo. Već u 9.00 sati – sve pade u ambis, uruši se finansijska piramida na svetskom nivou. Stručnjaci za akcije izgubiše kontrolu nad sobom, sve vrvi kao u mravinjaku, žagor dostiže kulminaciju…
A onda, tačno u 10.05, na senzorskim vratima pojavi se figura gospodina u crnom fraku, sa crnim cilindrom, kao u najtajanstvenijem kriminalističkom filmu, u otmenim crnim cipelama što behu toliko izglancane da se na njihovom vrhu moglo ogledati. Rek’o bi čovek – bogatun.
Pritrča uslužno vratar pružajući ruke da prihvati štap od slonovače iz ruke neznanog gospodina, sa znalački friziranom bradicom. Službenica za šalterom ispusti u po zalogaja burek. Ostade u pozi zinulog svračeta u gnezdu, ali bez uobičajenih kreštavih glasića. Na vrhu glavnog stepeništa sa
skupocenim tepihom, pojavi se i gdin direktor banke, popularno zvane Tajkunska jazbina, žureći u susret tajanstvenom neznancu. Već u vazduhu nanjuši miris podebelog uloga budućeg klijenta jer imao je taj mali bankarčić izoštreno čulo za „šišanje ovaca“, kako je voleo da se hvali u svojim finansijskim krugovima.
Otmeni gospodin sa štapom od slonovače priđe odmerenim korakom najbližoj službenici za šalterom (beše to upravo ona dama sa zamašćenom bradom i podbratkom, od bureka):
„Molim Vas, pozovite mi gospodina direktora, imam sa njim poslovni dijalog“.
Službenica promrmlja nešto sebi u pomenutu bradu, sva u čudu – gospodin beše vrlo naočit, otmen, u zrelim godinama, kako je to ona odmah ošacovala jednim pronicljivim, tipično ženskim pogledom. Taman je zaustila nešto da prozbori, kad se njen direktorčić već nekako skotrljao sa stepenika svojim zečjim poskocima i našao – tik iza leđa Tajanstvenog:
„Izvolite, šta bi gospodin želeo u našoj banci? Pođimo u moju kancelariju, gore...“
Direktor još i ne završi misao, niti se stiže predstaviti, kad Nepoznati odmahnu rukom:
„Neka, neka, neće biti potrebno, te formalnosti ćemo sutra.“
Pohlepni bankar zamalo što ne zinu od čuda. Zar da mu se pred nosom izvuče lovina, tek tako!? I samo izusti:
„Ali, gospodine, ja sam na raspolaganju za Vas, samo izvol’te!“
„Rekoh li Vam da neću se više zadržavati, imam još neodložnih poslova. Sutra dolazim u 8.05. Berzanski izveštaji su mi vrlo pozitivni, sve će biti dotle finansijski sređeno.“
„Kako sređeno, na šta to mislite, gospodine!? – gotovo zamuca direktorčić sluteći lošu vest.
„Tako, dokumentaciono. Dolazim da preuzmem banku, svoje novo vlasništvo. Budite tačni i obavestite osoblje da dođe malo ranije. Ja sam gospodin Sirotan Minus. Doviđenja.“
Direktorčić se još više smanji i uhvati za stranu srca. Vratar ispusti iz ruku štap od slonovače. Šalterska činovnica zagrize svoj prst (burek već beže sažvakala) i vrisnu, pa se presamiti preko naslona poširoke fotelje glumeći, po običaju, nesvesticu. Nikog to ne dodirnu.
Kao da se ništa oko njega ne zbiva, novi bančin gazda, saže se pored zabezeknutog vratara, uze svoju slonovu kost optočenu zlatnom alkom, i krenu elegantnim korakom ka izlazu:
„Gospodo, očekujte me sutra. Tačno u 8.05. Da, zamalo da zaboravim: recite pomoćnom osoblju da radijatori budu topliji nego do sada. Moj naklon.“
I tako – uruši se finansijska kula od karata dojučerašnjeg nedodirljivog   gospodina, Tajkuna Maxa. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane. Oči Velikog brata svetlucahu zlurado odnekud iz tajanstvenog centra svetske moći.

SRKANJE ČORBICE IZ P(ORAZNA TANJIRA
(Virtuelni potomci)

Odavno smo posrkali svoju neslanu, bajatu čorbu. Čime li se hvalimo:„Dok su Srbi jeli zlatnim kašikama i viljuškama na dvoru Nemanjića, zaostala (J)evropa je čerečila mesinu rukama“!? Spomenik treba podići tom majstor-istoričaru koji nam dade ideju da se vratimo svojim korenima zaostalosti. Jedino što prvo treba nabaviti jeftinije meso, ali ne ovo iz uvoza od pre šest meseci.
Što se tiče drugačijih duvanja u ’ladnu čorbu i srkanja bilo čega na ovom sirotinjskom, belom (gr)ebenom svetu – e, tu smo na magarcu, mislim, onom od Sanča Panse, a ne na divnomršavoj kobili sa poetičnim imenom
„Rosinante“ (iliti, tačnije, po čistosrpskom – Ružica!?), lucnutog Don Kihota. Spali nisko, jašta, a nema ko da nas pridigne.
Duvamo i u prazna jedra investicija jer privreda se umrtvila kao more domanovićevsko, da mirnije i ravnodušnije biti ne može. Uljuljkuje nas fino evropska unija, na talasima obmana: nina-nana, nuna-nina – ni evrovizijska, a naša, pesmica uspavanka ne može nas probuditi iz slatka dremeža! Večito očekujemo neke povoljne vetrove (ne daj bože, one „zadnje“!), kako bismo krenuli već jednom, posle dvostruke Odisejeve avanture (čitaj: dva puta po desetak leta), u bolju, ubitačniju budućnost!
Zadužismo i naše svemirske generacije, a kamoli ove što leže na
„compjuteru“, leže i reše vasceli dan i drogersku noć. Kako očekivati od takvih virtuelnih prinčeva i uspavanih lepotica iz „serbijanske bajke“ nastavak razvoja (ne)privrednih i jalovodruštvenih tokova (ekonomske ne smemo ni pominjati, da ih ne ureknemo).
Šta li to još srčemo, a sve bez zaprške (davno nam zapržiše čorbu)? Izem ti pasulj prebranac, oprosti mi bože, izvorno-srbijanski, a ne uvoznokineski, kad u njemu nema prave masne zapške, sa dva-tri prsta snežnobele masti u šerpici, a o suvoj šunkici da i ne govorimo. Bolje da o tim slaninarsko-krmećim vremenima ne maštamo – proradiće nam želudačna kiselina, pa ćemo variti na prazan stomak!
Ne da srčemo k’o nabeđenovirusna gica (ne)masne pominje, nego prosto usisavamo i sva (ne)moguća zračenja negativne energije u našem bajkovitom okruženju. Nema TV-emisije koja ne poziva na javni nastup nekog nazovi-vidovnjaka da nam soli pamet od čega da se čuvamo u svetu zasićenom raznim zračenjima. Taj kao da je otkrio toplu vodu – u slavini. Još nam samo ale fale, što reče pesnik.
Branimo se kao od dosadne muve zunzare srkanja na kašičicu jalove, licemerne, prosjačke, svetske pomoći, a ta donatorska čorbica završi u loncu glavnih humanitarnih glavešina, a u poslednje vreme i „glavešinarki“, čak i bez poreza pri uvozu poklonjene robe. Šta ćeš, bušna nam jedra na lađi zakona, pa kroz rupe paragrafa duva li duva da te bog sačuva! Zajahali politmeni na evropsku jalovu kobilu, ali ona ih lako zbaci, pa joj samo pod rep gledaju i mole boga da ih jednim ubitačnim paljenjem ne oduva.
Što reče nedavno na TV-ekranu jedan mudar seljak u iskrenoj svojoj govoranciji: mogu oni (koji to oni!?) kako ’oće, al’ neće dokle ’oće! Pametan neki paor, ali ga muka naterala da i on postane filozof, i to bolji nego oni naučnici tezgaroši, sa i pored fakulteta.
Valja, na kraju, i posrkati nezaprženu čorbicu jer stomak ne pita. Ama, kakvu čorbicu!? To ti je, brale moj, pravi pravcati bućkuriš, društveno- politički, divni čorbuljak što spasava, bar virtuelno, od gladi pred kontejnerima i kazanima sa sve plićim dnom.Onaj magarac Servantesovog junaka i kobilica „Rosinante“ baš nam slikovito dočaravaju našu tobože masnu čorbu nasušnu, svakodnevnu. Još nam samo fale vetrenjače, pa da vidimo vajde kad počne da piri i duva košava. Jer kako stoje na klimavim nogama stvari, strujni točak (turbinu) na centrali okretaće nam, još zadugo, ne taj napaćeni, tvrdoglavi kenjac nego sve popularniji u svetu onaj jadničak, zakržljali mini-poni, koji na svet dolazi genetskim inženjeringom (kako učene reči, brale moj!?) Kakva privreda, takvo i kljuse za okretanje rakićevskog dolapa. A kakva raga, takva i (ne)potrebna radna snaga jer kako nam cvetaju poslovi u rascvetanom proleću i ne treba nam ništa veće od obične seosko-varoške džukele; to ti je onaj, prijatelju moj, lako razdražljiv avlijaner, koji od nemoći svoje sve češće grize i ujeda sve oko sebe, a ne može ono najglavnije – ama, buve nesnosne, u rođenoj koži! A poznata je odavno ona stara: iz ove kože se ne može. Dok prazan stomak muči li muči, bankovni račun buči li buči! Račun sve deblji, a sve praznija kesa, od j... do nebesa!
Najopasnija je ova apatija: neka i dalje kere laju, privredni karavani mirno, tiho i sve tiše neka prolaze nezavršenim divnorupčastim putevima, na
i sa magarcima. E, baš smo ga posrkali do dna tanjira, prika moj! Stigosmo gotovo do kraja urušenog tunela, fali nam samo odgovarajuća mehanizacija (bar desetak godina mlađa od ove dosadašnje, tridesetogodišnje!), pa da malo razgrnemo taloge prošlosti i ugledamo svetlost kakvog-takvog dana! Molimo boga samo da to ne bude svanjivanje neke virtuelne stvarnosti koja je sada kul, naročito kod (ne)zaposlene omladine.
Strepim samo da posle p(o)raznog tanjira ne ugledamo – džinovski leteći. Možda to i ne bi bilo loše jer će se obistiniti ona sve češća izreka širokih masa: samo nas vanzemaljci mogu spasti i od unučadi naše načiniti, genetskom manufakturnom mutacijom – virtuelne potomke.

TELEĆE VIZIJE

Čuj ovu priču, prikane moj, i ne’š se pokajati! Stvarna je do daske, svakome mož’ da se desi (dogodio se i narod!), veruj mi na reč, televizijsku.
Dođe tako „Veliki brat“* u „Kafaniicu kod SIS-a“, kad tamo – vaskrsnuli „Nikolaj Drugi“ uveseljava (polu)gole „Vesele domaćice“. Ne znaš da li im je davao „Nepristojne ponude“ u vezi sa „Generalovom kćeri“, ili im besedio lekciju iz istorije o „Kraju dinastije Obrenović“, znamenite porodice u svoje (ne)vreme, na brdovitom(gr)ebenom Balkanu.
Elem, ništa mi se kao prosečnom, akamoli natprosečnom gledaocu ne svide od cele ove papazjanije, nego samo se zavalih u fotelju (starije al’ bolje držeće od naše ofucane bake Televizije) i nastavih masirati, čvakati jadni daljinac sa slovnim znacima izbledelim od upotrebe.
Iz prve ulovih „Žene fudbalera“ i bi mi čisto milo: k’o velim, bolje i to nego „Bekstvo iz zatvora“ (treća repriza). Nažalost, ni to me ne uteši nego se bacih na FOKS-ovo „Rvanje do koske“.Grdno se prevarih jer puče mi pred očima porazno besmislen nivo intelekta prosečnog „Amera“ i gotovo dotučen, groki od divnih pokretnih slika smućkanih u bajkovitom, neslanom nacionalnom loncu – samo izustih: „Spasavaj, Boro, ako boga znaš, daj mi bar jedno, seljački i zanatlijski mudro, čisto narodno „5-kazanje“, da ga u slast, k’o uspavljujuću lekovitu medljanicu, duša bolna primi pred spavanje, umesto narodne bajke.“ Kad o’š vraga!
Od silne (zlo)upotrebe daljinskog, moj TV-ekrančić (dimenzija:
„sirotinjo, i bogu si teška“) odjednom poče da kašljuca i trepće – pokvari se načisto, k’o čovek! I bi – šta bi!
Pred očima mi ispari teško sticana, od srca i usta otkidana, a neiskorišćena TV-pretplata nasušna! Skoči mi i šećer i „pretisak“! Ukrade mi teleće vizije javni medij drage nam zemljice Nedođije... Pa, ti sad gledaj, prika moj! O’š očina, nemam više ni reprizine reprize!
* Priča sastavljena uz pomoć naslova TV-emisija

Đura Šefer Sremac

SREMAČKI ŠERETLUCI
(satitične i druge priče)



CEĐENJE MASTI

Odem ti ja u kasapnicu, malu, privatnu radnjicu (primamile me kroz izlog sočne polutke, crvenkaste rozbratne od mesa i viseća prasad!), kad tamo, tik uz vrata od avlije, puši se gvozdena oranija. Širi se mirisna para na sve strane, privlačeći noseve mušterija gurmana na svinjetinu, a odbijajući raznorazne golaće sa pet žutih banki na dnu džepa.
Sa visoko zavrnutim rukavima i velikom drvenom varjačom u rukama, razmahao mi se komšija Panta, stari vuk na poslovima klanja i trandžiranja jadne prasadi, krmača i nerastova (i da ne nabrajam, može me tužiti neki pametnjaković iz Društva za zaštitu životinja).
Pozdravih se sa majstor-mesarom, kao što je to red u provinciji (koja nas je održala – njojzi hvala!) i počeh pripremati poduboku pijačnu tašnu ne bih li bio spreman za vruće čvarke. Ima majstor Panta, od prve runde, već isceđenih čvaraka, uvršenih u tri-četiri poveće šerpe, one tamnoplave tučane, večite – ostale mu još od dede mesara.
A ti doš’o, komšo – oslovi me kasapin, kao dobro znanu staru mušteriju, odmeravajući mi tašnu. – Vidim, to ti je ona za tri kile – reče, prepoznavajući njenu veličinu.
Kao i obično, majstor-Panto – velim ja, a sve mi slinci cure niz bradu, koliko mi prija miris zlatnožutih čvaraka; poneki je prošaran mesom. Ah, prava poslastica!
− A ’olesterol, komšo? – upitno će šeret Pantelija znajući da boluckam. al’ se ne dam, od te boljke današnjice, kako se to stručno izražavaju doktori.
Pusti to, majstore, kol’ko veka, tol’ko i leka – opet ću ja i sve pogledom i rukom požurujem majstora.Već mi i želudac počeo variti na prazno, postadoh nervozan, prosto ne znam kako da što brže upakujem kesu sa braonkastim dukatima.
Kud si navro, prijatelju, ta neće ti pobeći svinja? − podbode me dobri deda Pantelija. – Evo, nije ni meni utekla s rêma, vidi je samo kako se opružila celom dužinom, sve njuškom ljubi zemlju.
A jesi li joj dobro iscedio mast, majstore? Znaš, onako kroz emajliranu cediljku da baš ne posrčem svu iz ove tvoje oranije.
Ta kakav ti je čvarak ako nije mas’an, komšo. Šta to divaniš? A brez friška ’leba i kiselog kupusa, domaćeg sremačkog, nemoj ni sedati za astal.
I to što kažeš. Ne živi se hiljadu godina. Danas jesi...
− ...sutra ko zna di si – dopuni me kasapin u svom sremačkom lokalnom govoru, pa mi grubo zazvuča u ušima njegova pokvarena rima. Al’ šta ćeš, vole čovek da priča sa mušterijom, pa to ti je. Pokl’o sve svinje po svinjcu, po komšiluku, da ne velim i daljim komšijama u pola sela, pa sad nema s kim ni da divani ceo bogovetni dan... Šta ćeš, tak’a mu radnička krv još od mali’ nogu! (Eto, poprimih i ja taj zdravi narodni jezik i naglasak).
− Čuj, komšo, šta bi te još pit’o – nastavlja priču započetu još od pre neke nedelje kad sam po suve, dimljene krvavice i prošarani švargl dolazio. Njemu kao da je stalo vreme, ili mu se onaj zidni vekeraš, ispod ikone sv. Jovana, davno pokvario pa stoji u mestu, ni da mrdne.
− A šta si mi hteo reći – majstore – oslovim ga po običaju, iz poštovanja njegovog decenijskog svinjokoljskog zanata.
− Ta, mislim se nešto, ’oćedu još dugo oni gore da nam cedidu mast?
− Koji gore – pravim se nevešt, a znam na koga sremačka bećarina misli. Stari je to lisac, uncut jedan, što bi Sremac rekao.
− Ama znaš već koji, da ih ne imenujem. Ne znam dokle ću još baratati ovim kasapskim nožem. Penziju mi nisu redovno uplaćivali u firmi, a ja posle u privatluku ni toliko. Nije se moglo. Kad daš svakom svoje, tebi ništa i ne ostaje.
− Ne kukaj, majstor-Panto. Nisi ti jedini kome cede mast. Samo, bojim se da neće još dugo. Nije čovek suva drenovina pa da iz nje posle devet leta iscediš još koju kap soka života kao ono što učini naš čuveni Marko Kraljević.
− E, jesi, dete, moj komšo! Koja suva drenovina! Rekoh li ja tebi odavno da će te knjige sluditi načisto. Ne veruj ni ljudima, a kamoli knjigama. Ne ljuti se što ću ti kasti, znaš da se volem šaliti, al’ spuc’o si u guzicu tol’ko godina veliki’ škola, a vidim da se baš ne razbacuješ s dinarima. Jedino što si lepo zaradio ’olesterol, a-ha-ha-ha!
− Dobro, dobro, mastore, stariji si pa mi možeš sve kazati. Samo, kako to misliš? Oduvek si verovao u ljude. A šta ti je danas!?
− Izopačilo se vreme, moj spisatelju. Ti si bar u tim vodama, pa bolje plivaš, al’ bojim se da ti ni ronjenje više neće pomoći. Dođoše nam teška vremena. Baš nam lepo, dobra biti neće.
− E, takvog te znam, majstor-Panto, kad se šališ i na svoj i na tuđ račun. Već sam pomislio kako si postao pesimista.
− Godine čine svoje, ljudi se menjaju, para nemaju, boleštine napadaju sa svih strana....
− Čekaj, ode ti u pesnike, nemam toliko vremena za razgovor. Imam još intervju kod predsednika tvoje mesne zajednice Dobra Sreća.
E jes’ nam dobar kum što nam je našu Mesnu krstio! A to što sam ti ’teo reći, upravo si sâm kaz’o. Ti nemaš vremena od tvog pisanja ni da živiš, ni da laneš koju, bar malo duši da pružiš oduške. I odžak kad duže ne dimi, ’oće da se zaguši, pa samo kašljuca, nikad da povuče to malo crne prljavštine što mu se nakupila u utrobi, k’o u moje svinje. Čovek može da ode u ludaru ako malo ne pročisti dušu svojom govorancijom i zafrkancijom. Je l’ tako, moj novinaru?
− Takva nam je valjda sudbina. Što smo stariji, sve smo mudriji, ali nas snaga izdaje.
− A šta ja da kažem kad sam post’o usporen k’o ona mečka na vašaru kad uz tas igra. Šta će, jadna, boji se gazdinih batina, pa mora da cupka i trupka.
− Eh, baš si slikovito to sročio, majstore. ’Ajd’, uzdravlje, moram krenuti, iscuriće mi mast iz ovi čvaraka.
− Ne boj se, komšija, neće! Od masnog čvarka i lajave žene se ne mo’š sačuvati. Ne’š valjda opanak glodati. Nek bude bar kod starog Pante kasapina masti u izobilju kad su nas već dobro iscedili oni odozgore. A-ha- ha-ha!
− Nemoj tako glasno. I zidovi imaju uši. Nisi baš tako naivan kao što izgledaš.
− Pozdravi mi ukućane, komšija, i napiši koju pametnu i o našoj branši zanatlijskoj. Svi nas zanemariše, a ne mogu da mrdnu bez moji čvaraka, kobasica i ostali’ svinjarija. Opet se tešim da sam bolji ja sa dna nego oni na brdu. Moje su svinjarije na ceni, svi ih vide i probaju, a oni moradu sve da skrivadu... I držidu one velike džukele pred okovanom kapijom sa pet brâva. Meni je savest čista. Baš mirno spavam, k’o beba na siki materinoj. Jedino me brine što ’oćedu neke zavidne komšije da me prijave što „koljem po kućama“. Kažedu kako sam se obogatio jer ne plaćam onaj dinkićevac. A di su one moje pare što mi nisu uplatili staž u firmi? Da jesu, ne bi’ ja sad nosio u torbici masac, nož i sataru. Valja preživeti...
− Dobro, dobro, sve mi je to poznato, majstor-Panto, naškrabaću nešto i na tu temu uskoro. Vidimo se kad mi ponestane svinjarija.
− E, ova ti je dobra, piskaralo moje drago. Ipak si ti ispek’o neki zanat, samo se praviš toša. Kad ti ponestane svinjarija. Ha-ha-ha! U ovoj zemlji da nema tih svinjskih stvari! Ta, nemojte kasti! Ama, taj bunar neće nikad presušiti!
− Opet me mučiš svoji zagonetkama, majstore.
− Boje da si rek’o kad dobiješ na platici oni’ par novčanica koje nemo’š rasteći od prvog do prvog u mesecu, pa da ti je zvezda na čelu. ’Ajd’ da popijemo po jednu šljivku, a druga će sama sebe ponuditi. Svršio sam pos’o, dosta je za danas. Uzdravlje!
Nisam ni pomislio na moj i Pantin ’olesterol kad mi skliznu niz grlo stara dobra „šjivka“, iz majstorovog podruma, iz dudovog bureta, sa prirodnim ’lađenjem, ista i leti i zimi.
I baš nam beše nazdravlje... Sutradan, zorom oko podne, moja stara me priupita, onako lukavo naivno, da se ne uvredim, zaškiljivši onim njenim bećarskim levim okom:
− ’Ajde matori, o’š skoknuti do Pante? Donesi one vruće čvarke od juče, ako ih kere nisu pojele na njegovoj verandi. O’ladiće se na ovoj zimo’ebici.
Opasna mi, ali dobrodušna moja podbadačica Sremica. Mogla bi i novinar biti, dobro prenosi abrove po selu. Zna ti ta di sam crni đavo leži. Al’ nikad ne spava. Naravno, mislim na đavolka.

ALA SU VRUĆA OVA PLUĆA

Na ekološku temu „Ala su vruća ova pluća“, najuspešniji zadatak napisao je mali Perica. U zaključku je posebno naglasio: „Moj tata kaže da najviše voli vruća pluća. Ne znam zašto mu je mama raspalila šamarčinu i rekla: Zato ti ideš na kaficu i duvan, na brzaka, kod komšinice! Tako je moj ćale popušio svoje. A i komšinica je morala već ranom zorom da ide kod frizerke, da je ne vide komšije raščupanu. Sluti se ko je bio glavni u akciji čupanja, ali ne sme se kasti.“
Do danas su prosvetari pušili po školskim podrumima, špajzevima poslužitelja za ostavljanje kanti i krpa, pa i po svlačionicama (WC su prepustili učenicima). Sad je najbolje rešenje glumiti ulogu „putnika bez autobusa“, pod strehom stajališta pred školom. Đaci se kroz prozore cerekaju do besvesti: „Neka nastavnici vide kuda dim ide. Sad znaju kako je tek nama, jadnima!“
Pobednički radovi na likovnom i literarnom konkursu imali su vrlo inspirativne teme: „Ko puši, zdravlje ruši, dok se ne uguši“, „Bez duvanskog dima menja mi se sobna klima“, „Od duvanske paklice do bolnice i ludnice“. Nagrade su bile – ukrasne pepeljarice Ekološkog društva, koje sem zdravlja ljudi čuva i druge životinjice.
Proizvođači duvana spremaju se za štrajk. Smanjila im se klijentela. Više ni sekretarice firmi ne idu redovno kod direktora, na puš-pauzu. Zabranjuje im zakon, a mi smo vrlo (ne)vaspitana nacija, poštujemo sve kako mama-Unija kaže.
Taman medicinari pustili u pogon Kliniku za lečenje bolesti pluća, kad ono – cvrc! – drastično smanjen broj bolesnika. Izgleda da je neko već ispušio svoju normu. Jedino građevinari zadovoljno trljaju ruke. U planu je dograđivanje još jednog plućnog krila, pardon, krila bolničke zgrade.
I tako – Srbiju bez dima zahvatila (ne)pušačka klima. Stranci izviruju iz automobila i snimaju video-kamerama, mobilčićima i inom tehnikom kako se srpski narod jadan muči i po uglovima i uskim prolazima između zgrada skriveno čuči li čuči, ne daj bože, k’o da su oživeli čučavci u sred prestonice. To će nas uskoro plasirati na vrlo visoko mesto evropske lestvice (ne)kulture. Možda zapatimo i nekakav brend! Ne znamo samo dokle će izdrža(va)ti napaćeni zavisnici od duvana. Kako li se izboriti protiv one naše čuvene narodne: zabranjeno voće je najslađe? Pa ti vidi, prikane moj, čija žena crna, pardon, vruća pluća ima.

NOĆNI SOKO

Pod procvalom krošnjom stare lipe, još gorostasnom i miomirisnom, pogrbljena starina pućka na lulu, prepuštena pčelinjaku crnih misli.
Uh, uh, teško meni, ne viđeh čuda ovakijeh u krstu svijeta! Avetinje nebeske! Đe će im duša? Munje i gromovi im hrana naopaka! Sjeme im se prokleto zatrlo... – oslonjen na uglačano držalje od štake, optočene alkom posrebrenom, nasleđem od đeda Janka, prebira škiljavim okom po nebesima đed Neđeljko, koji još čvrsto gazi staze i bogaze, mada zašao poodavna u devetu deceniju svog odvajkada mučnoga življenja.
Šta je, đede, kakve su te muke spopanule? Ne benavi se kod očiju!
zapodjenu divan pridošlica, koštunjavi Vukota, odmjeravajući sijenku lipovu na gizdavu travnjaku gdje bi rado opružio svoje vazda umorne kosti.
Okani me se, pâšo, ne sjedaj mi na muku! Kud ne vidiš, jadan ne bio, što nam čine ovi nevjernici! Vaskolike noći kolo vilinsko po nebesima vode, rekâ bi čovjek, zvijezde se uskomješaše! – pada u vatru starina.
Ne pripovijedaj takvijeh gluposti, mudri Neđeljko, ne sramoti prijedaka, od čuvene loze Dubokomislića! – podiđe mu lukavo pašenog Vukota poznavajući jako dobro, kâ stara ata, svoga pašu mudrijaša. Nije mu se on nikad tokom dugih staračkih, ispraznih besjeda inatom suprotstavio; ne daj bože, samo uživaše da mu ponekad protivriječi, da ga bocne u tikvetinu staračku i onda mu pomalo dizgine popušta, a ovaj potom besjedi do mile volje.
A kud li se na nas navrzoše k’o obad pod rep dorata!? Nije im dosta drugih jadnika po svijetu bijelome što ih časte poganijom iz nekakvijeh noćnijeh sokolova – u zanosu ljutnje zbori Neđeljko.
– Šta bulazniš, pašo! – presiječe Vukota – kakvijeh sokolova!? Ne skrnavi ime svetijeh ptica što oduvijek bejahu simbolima hrabrosti i slobodarstva. O čemu li to propovijedaš, jado!?
– A jesi mi i ti neku pamet popio u onoj tvojoj vuko’ebini moračkoj!
odbrusi Neđeljko. – Zar još ne ču za te aeroplane, te sokolove nevidljive!?
U dokolici staračkoj počešće bi, još od prije, dvije starine boj riječima zapodjevale, posebice kad usija mjesečina, pa im poče buditi uspomene mladalačke na „bojeve“ đetićke sa čobanicama čednim i prečednim, po sjenicima i prisjencima mjesečarskim.
Poveliki se vrazi na nebesima javljahu ovih smutnih i mutnih vrijemena, na prijelazu dvaju milenija. Nevidljive ptice metalne bljuvahu vatru tako krvoločno i nemilosrdno da to ne mogaše prestrašeno biće ljudsko
nikako podnijeti.Ne bejahu to više tiha, mirna predvečerja koja bi u san lako uljuljkivala starce mušičave i nevina čeda u koljevci, pod lipovom sijenkom. Behu to neka nova, nepoznata, suludna ispisivanja istorije Zemljana maloumnih, toliko čudovišna u ludosti svojoj da um čovječji teško prihvataše takve promjene u kolotečini vrijemena.
Zar si slijep kod očiju!? I treće nam vojevanje stiže, a još ne iscijelismo rane ni od onijeh od prije – kočoperno će i dalje đed Neđeljko.
Kakve crne vojske i bojevi nevidljivi, na kraju XX stoljeća!? Kakve trice i kučine, stari moj pašo!? – u čudu se nađe Vukota. On se već naviče na svakakve budalaštine svoga paše, ali ovo sada prevrši svaku mjeru.
Ja ti ljepo velju: stiže nam pošast neviđena! – nastavi da mudruje Neđeljko. – Đe ćeš, jado, na mejdan izići takvoj i tolikoj avetinji svjetskoj kad ni čestitoga topa više nemamo – sve razgrabiše i satrše braća zavađena.
Nijesam ni ja vjesla sisao, pašo! Imamo mi braću dičnu prijeko Drine hladne, za pripomoć. Prisjeti se slavnijeh vojevanja Karađorđa besmrtnoga...
Ako ćeš baš u istoriju – ljutnu se Neđeljko – da ti i ja rečem koju, moj Vukota! Odnijese đavo šalu. Pratiš li ti svjetsku situaciju? Prave sprdnju od nas čim pomjenemo da smo „narod nebeski“. Svi okrenuše ćurak naopako!
Jašta smo neg narod nebeski! – ne dade se olako, bez borbe, Vukota. – Znaš li ti, svjeznalice svjetska, kolike su sile pred nama pokleknule? Na svu žalost našu, Evropa nam sad nije drugo no prćija onijeh preko Atlantske bare. Sila boga ne moli. Samo se uzdajmo u našega ’Rista. Što pjesnik riječe:
– Šta bi narod učilo viteštvu da njegovih nije mučenika?
A dokle da mučimo, kljuse jedno nežigosano?! – ražesti se ljuto Neđeljko, starina od blizu devedeset ljeta. – Jošt mi samo spomeni i onu braću sa istoka, pa da mi lakše biva duši.
Nemoj tako, pâšo, rjekosmo da nijećemo u čast dirat zbog tamo neke politike – pomirljivo prozbori Vukota. Zna on dobro da će brzo na red doći i besjeda o pašinom „čuvenom“ plemenu Dubokomislića; potraje li rasprava, biće tu teških riječi i na račun njegovog plemena, bez dokazanog plemenskog rodoslova – Gologuzića i po liniji ženskinja – Golotrbića.
Dok se tako dvojica pašenoga prepirahu ljetnji dan do podne, u obližnji hrast stoljetnji zagrebe kandžama munja nebeska, što bi zaguslao
čuveni Višnjić, „usred zime kad joj vrijeme nije“. Prijepadoše se junaci slavni toliko silno da jedva stigoše glavu u hrastovo-bukovo lišće saviti, da baš ne rečemo – kao noj glavu u pijesak, a starku strašljivu ka sokolu nevidljivu upjeriti. Kad se malo pribraše od jezičavog, gromoglasnog čudovišta što zabrunda po šumi, pomogoše jedan drugome pridignut se na noge staračkojunačke. Klecajućih koljena, skrivajući postiđene poglede junačke, zagrliše se rođački, pa krenuše put podruma vinskoga ne bi li glave spasli, u ova mutna i smutna vrijemena.
– Pod onom, pod onom gorom zelenom... oooj... divim se, divim se – vincu crvenom... oooj!...
ječaše zanosno njihova rodoljubivobratska, pijana pjesma širom zemlje viteške, do duboko u noć, u kojoj se ne rađa svakog dana zora slobodarska.

ZEMLJA BESTRAGIJA

Oduvek bejaše bajkovitih, nestvarnih zemalja na ovoj našoj divno zatrovanoj, ratničkoj plavetnici Zemljici. Jedna od takvih je i nekakva mešovita, takoreći „novokomponovana“ državica: mnogoverna, ali sa sumnjivom verom pojedinaca i sa neizbežnim, gotovo sudbinski određenim geografskim položajem. A imati danas, u ova mutna i smutna vremena, neiskvareni, dobrostojeći položaj – debela je stvar, stvarčina!
U toj i takvoj Zemlji, sa nemogućim spojem sirotinjske boranije i gospode dembelana, seljani i građani oduvek behu vrlo čudni, uvrnuti, pomalo iščašeni; kao menama mesečevim opsednuti, a najčešće izokrenuti sebi samima, po onoj krilatici „neću ni kako ’oću“ iliti njegoševski: „gleda majmun sebe u zrcalo“.
Bog bi dragi znao zašto je to dobro (a nikada bilo nije).
Ako bi, ne daj bože, nekakav putnik namernik zaputio se, svrnuo   u tu neobičnu Zemljicu, nabasao bi, tako mi vere dvovere, na pravu, pravcatu balkansku nedođiju. Čim bi se taj prijaško uhvatio prvih kućeraka, naleteo bi, u po bela dana kao i u po noći, na par desetina sabesednika – dangubičara, dokoličara, spletkaroša i olajavača. Oslušnimo bar deo razgovora dvojice slučajnih sagovornika.
− Hau du ju du, old men? – prozbori stranim jezikom putnik, paradnoobučeni, uštirkani gospodin, s kravatom preko pojasa (zbog slabo jezički potkovanih masa, beležićemo njegovo govorenje – po Vuku, čistom ćirilicom, pa makar ne ušli u milosrdnu nam Jevropu!).
No, ne lezi vraže! Stranac pita, domaćin ne odgovara. On samo ćuti i
visi! Kao da je tu postavljen, nasađen da ne mrda nego samo kulturno, bezglasno da visi kao visuljak. Pred kućicom pletarom (u cilju stručnog informisanja „učenih“ zapadnjaka, to ti je, brale moj, red vrbovog pruća oblepljenog slojem gline ilovače, dobro zamešene plevom i balegom kravljom) prosedi domaćin visulji na pravoj i zdravoj, razbokorenoj šljivi
„požegači“, inadžijsko balkanski. Rek’o bi čovek: žilav neki starčić, brade bele do zemljice crne.
− Dis men ... otegla papci! Vots a manki! – šapuće začuđeni gaspodin, na svom valjda dobrostojećem jeziku, da ne kažemo, tamo njemu maternjem. On pomisli da se baš takva fraza sa papcima može divno upotrebiti u ovako pejzažiranoj vuko’ebini balkanskoj
Bilo kako bilo – al’deda ćuti... Živ deda, okom živućim gleda! Kud to deda gleda – vrag bi ga znao: da l’ u prošlost slavnih predaka ili u futurizam sa natpisom: ZLO NAM SE PIŠE – DOBRA BITI NEĆE!
Opet ne da đavo mira nalickanom strancu, pokrstimo ga na gospon Manki, nego se primače oprezno jarećoj bradici na grani:
− Du ju drajv a kar?
Šta ćeš, brajko moj, potrebna čoveku kola.
Na njegovo iznenađenje, provališe se vratanca od usta na glavi kudravoj visećeg starčića i zabraoniše se proređena tri zuba, naduvanjena, zastarelo krnjava:
Šta ti meni „draju i karu“, belosvetska vuci...– i htede da reče –
...batino, ali se na vreme trže plašeći se odjeka u evropskoj javnosti, u ova mutna i za’ebana vremena, pa samo dodade: − Skini mi se! Iz moje napaćene zemlje idi bestraga!
Ne kapira gospon Manki šta mu to spikuje glavoviseći čovečuljak i sve se nešto čudi, iščuđava, na tamo njemu znanom jeziku:
− Luk et det, maj god! Fak... – i beknu da lane, al’ nema mu u vokabularu tog bogatstva jezikoslovenskog i ostade mu reč u grlu.
− Šta ti meni tu „luk u maju“? – brecnu se starčić, ne ostajući mu dužan. A onda opet – tajac. Starkelja i dalje ne misli da siđe sa grane šljivove, samo zuri put neba (sigurno beše od čuvenog „nebeskog naroda“).
− Vot iz dis, old men? – pita se učeni gospon Manki, kad primeti kroz naočare prve klase, koje podupiraše njegov pokučast nos, nekakvu staru tablu sa natpisom, okačenu odmah iznad gorevisećeg: TORNJAJ SE IZ BESTRAGIJE! (U slobodnom poetskom prevodu: Putuj odakle si i doš’o!). Beše to natpis na čistoj latinici, svetskoj, što obradova gospon Mankija. Srećom, on pojma imao nije da su ćiriličke tablice pokrala braća po materi, pa beše manja bruka.
− O, jes! Kantri Bestragija!... – proenglezi on srećan. – Fani teibl!
Stvarno to beše neobična, višeznačna tabla! Sam bog dragi zna šta je to našvrljano na njoj. Nažalost ili na svu sreću, gospon Inglezer ne znade odgonetnuti bogati jezik starine osobenjaka, mali a svetski! Ma, kakav jezik! To ti je, brale, prava jezičina!
Dosadi dekici ćutologu na šljivi „požegači“ da sluša benastog stranca i reši da stvar ubrza, do panja:
− Majmune stranski, fani i ja tebi! Zar ne kapiraš!? Moja šljiva...
„slivovica“ – granica, za tebe – stanica! Tamo, kod tebe, brale moj, curik ...
zapad – druga drž... – i ne završi, brzo se ugrize za jezik jer, vrag bi ga znao, da nije to, kojim slučajem, neki prerušeni špijun, u ova iščašena vremena.
− Vot du ju sed tu mi? – naćuli uši stranac, još uvek zbunjen.
– Sedi tu ti meni! – dreknu starac-jarac.– Đubre jedno prefinjeno! I pokaza mu već rukom gde da sedne; konačno odskoči sa grane na granici nevidljivoj i spretno dočeka na opanke šiljkaše, original „made in Stojko opančar“. U tom i takvom istorijskom trenutku (jer i carstva padahu u jednom trenu) popusti učkur od manile i – bi šta bi! Prizor za televizor! Sad već ozbiljno razljućen, starac dreknu:
− Ja visim na mojoj grani, na mojoj šljivi „ranki“, razumeš!? E, sad baci pogled na moj tur! Ova moja bela starka gleda na tvoju stranu granice. Znači: šljivova grančica – granica! Jedino tako mogu biti siguran da se neće ušunjati u ovu moju napaćenu Zemljicu svakakva baraba iz ...
− Vot du ju sed? – opet će gospon Manki.
− Pa neka sam sêd! – ponovo padne u vatru stari mudrijaš. – Ama, čoče, hoćeš li crnogorski da ti rečem. Ja ti velju jasno i glasno. U mojoj zemlji pešačim, šepam kako ja hoću, visim na mojoj grani kako mi je ćef. A kakva mi Zemljica – takva i granica! Jes’ malo gologuza, oprljena od ratova i prilično nasađena naglavce, ali je ipak moja i takvu je volim. Hajd’ sad, idi bestraga, baj-baj! Odoh ja na moju granu da ne padne s neba i uvuče se neki
„strani elemenat“, što bi rek’o naš umni čobanin od plemena čuvenih Gologuzića, najmudriji politikonoša, iliti raznosač političkih abrova po mesnim zajednicama naše prostrane, rodne balkanske Bestragije!
Na ovako visokoučene reči premudrog starca-jarca, stranac odjuri glavom bez obzira. Nikako mu se ne svide granica čudnog imena. Još dugo se za njim čulo:
− O, maj god! Koji kantri! Fuliš „slivovica“! Faking „pozegaca“ end granica of Bestragija.

GREŠNIK ANDRIJA

Još od ranog jutra Liza je slutila da će je spopasti trudovi. Doduše, baba Krista, poznata vračara i babica u selu, gledala joj je u šolju na „mlad mesec“, pa se jasno očitalo da će se „važna stvar desiti u kući ovih dana...“
I stiže dan sreće. Zapara sobičak do šora, u letnju zoru, prvi plač dečji.
Samouka babica Krista preseče vrpcu pupčanu „malom upišanku“.
Presrećan nazdravljaše, fraklićem sa dudovačom, Joca, novopečeni tata:
Je l’ sam ja divanio da će biti muško! Baš momčina – cele četir’ kile!
Kako će ti se zvati naslednik? – doviknu preko tarabe komšija Markan.
Kako drukčije nego Andrija, po dedi. Bog da mu dušu prosti! – uzvikuje Joca, s ponosom, kako bi ga ceo komšiluk čuo. – Loza da nam se sačuva!
Potekoše tako dani zemaljski malog Andrije, naslednika paorskog.

* * *

Užarila se nebesa avgustovska. Nigde oblačka, samo plavetnilo kristalno čisto. Drema podnevnim ošamućujućim snom ravnica.
Pod raskriljenim orahom krajputašem kudravi šarov, opružen koliko je dug, zaposeo komad hladovine, pa samo dahće. Tamnozelene lubenice i dinje već pomalo zažutele, skrivaju se pod vrežama čiji vrhovi načičkani cvetom kao da dižu pogled ka gospodaru neba. Pri kraju bostaništa žuti se naherena slamnata koleba. Na ulazu visi klepetuša, pretnja uvek gladnim vranama.
Mišićavi, još dobrodržeći seljak, mada u poodmaklim godinama, upire pogled škiljavi ka suncu. I milina sladosna nadima mu maljave grudi.
Baš proključao vulkan nebeski.
Zalaja šarov. Trže se iz misli sanjar. Do školjke ušne dopiraše škripa točkova kolskih. Nabaci seljak, naviknutim pokretom, košulju na ramena što odisaše neprijatnim vonjem znoja težačkog i duvana. Izađe pred kolebu.
Ooo, šooo! Kud vuče ustranu! Zelja, ne pobesnela dabogda! – oglasi se, umesto pozdrava, kočijaš sa znojavim, masnim šeširom. Beše to komšija Đuka:
A vidi ti Andrije! Šta radiš, komšo? Izašô malo na bostan?
Andrija baci nezainteresovan pogled ka njemu, izvadi cigaretu
„dravulju“ iz usta i pljucnu put bostaništa štedeći reči:
Čuvam, Đurice, čuvam... Žega udarila, pa i ne mo’š drugo šta raditi.
Ne silazeći sa sica, obloženog ćebetom, starim, u zakrpama, seljak nastavi:
A di su ti sinovi, komšo? Je l’ ti pomažu kadgod?
’Ma, svako za svojim poslom. Znaš kakao to danas ide! – zaškilji i ugrize donju usnu Andrija. Oseti kako ga gazda Đurica ne pita tek tako, bez razloga, za naslednike njegove i baš mu ne beše stalo do ovakvog divana na toj pasjoj žezi. Seljak priteže pa popusti dizgine kobili i švićnu je kandžijom po nogama:
’Ajde, Zelja! Ne vuraj se, vrat ne slomila dabogda!
Andrija potraži spas u hladu.

* * *
Imô je on dvoja kola zaprežni’ i četir’ štajerca, jaka kô crna zemlja; pa punu štalu goveda I ceo maksimum zemlje. Puste li mladosti!
A i žena mu vrednica bila, iz dobre kuće, poštene. Dobra reduša beše Agneza njegova. Nije bilo te fele kolača koje ona ne bi znala umesiti, ispeći: gibanice, štrudle, medenjaci, salčići... Eh, Agneza stub kuće beše....
Zacrni ga ona nesreća. Nadaleko jeknula – do sela fruškogorskih. Šaronja se u štali odvezô... Bičina prokleta! Ne stiže mu umaći Agneza...
Rogom kô nožem kasapskim probio joj krilo plućno – ni jao rekla nije.
Udovac Andrija ostô. A u najboljoj, najjačoj snazi.
I kao kula od karata poče se rušiti temelj života njegovog. Dečica nejačka, sinčića dva kô dve jabuke, bez ruke materine ostala. A kuća seljačka, mnogo ruku i nebrojeno dana traži. I volje. I truda. I ljubavi...
* * *
U ’ladovini kolebe vodi misli svoje Andrija, kao za ruku, zagnjuren u sećanje:
Beše Agneza kô puce grožđano, sva obla, sva jedra, puna snage pritajeno provrele. Gleda je plavooku u naručju bilja ravnice. Zatravila ga ta seljanka vodopadom kose raspletene, podate njemu samo, grčenju grubih mu prstiju seljački’. Dodirivaše bogobojažljivo, po prvi put, bibavo more grudi i trbuščića devojačkog. Sa nevericom u odobravanje, pred strahovanjem od nećkanja njenog, šunjaše mu se šaka, kao krivac, miomirisnom doljom među grudvama razvatrenim, očvrslim kao dinjice nedozrele. Dodiri čežnje drhtavo slamahu sve uspešnije, sve drskije, otpor volje devojčeta s bulkama u obrazima...
Andrija i Agneza uranjahu toga kasnog proleća u plodna nedra pšenična, potpuno predani ritmu damara razmeđenih misli. Iskonskim grčem stopiše svetove svoje u zajednički mali svemir budućeg življenja.
I rodi se tako njihova ljubav, zemaljska.

* * *

Eh, sinovi, sinovi! Mladi ajgiri paorski! Mogu volu rep iščupati – puste li snage! Niko u brazdu za plugom, za doratom i zelenkom, ne može korak s njima dvojicom, Goranom i Ivanom, održati.
Sokolovi Andrijini! U momčine prave stasali. Eh, da ih može sad videti mama Agneza!... I zanate posvršavali... Neka ga koštalo – njivu po njivu prodavô, june za junetom na vašar izvodio... Neka i’, vratiće mu, valjda, rukama vrednim...
A godine – niska dukata.Topiti se poče kô sneg lanjski volja Andrijina. I snaga pusta seljačka. Na oranje jesenje – sâm, na setvu – kô kurjak samotnjak. Žao mu ponajbolje oranice u ataru. Dobro zna on: slugu zemlja traži, a ne gospodara.

* * *
Otpuhnjuje dim za dimom usamljeni Andrija, a crv ga nagriza: „Šta će sa zemljom biti? Od usta sam otkidô, jutro po jutro humuše plodne kô mrav sabirô... A sada? Sinovi otperjali! Grad i’ odvuče prokleti! Šta sam ja Bogu zgrešio!?“
„A di su ti sinovi, komšo?“ – prostreli ga misao ubojita. „On,Đurica, s
ćebetom krpljenim, mene, starog gazdu, onako da podbada...“
Povuče još jedan, dubok dim iz okrajka „dravulje“ i otpuhnu:„Šta ću s tolikim bostanom? Eh, Agneza! Nema više ruku tvoji’ zlatni!“
Ustade Andrija, dohvati motiku oslonjenu na kosinu kolebe. Učini pomalo neodlučan korak ka sočnoj lubenici. „Šta će mi? Kome sve ovo da...“ – procedi nedovršenu misao kroz zube. Senu sečivo preko trbuha povećeg ploda. Prosu se utroba crvenkasta po vrežama. Andrija zamahnu i drugi, i treći put... I kao da ga još jače ražesti sok života raspukle lopte, on nastavi sve ljuće gaziti po jedrim vrežama bostana. Oštricom motike razmahivaše po vazduhu kao pomahnitao, a onda zarivaše alatku ubojitu u meko, sočno rumenilo biljke, nedužne. I poče nizati psovku za psovkom, seljak gnevni, râb Božji, on koji do juče ni mrava zgazio nije, a kamoli Boga
opsovao. Neki glasovi strašni, krkljajući, neartikulisani, otkidahu se u žuborima nepravilnim, iz jarosnog disanja...
Paćenik Andrija ne vladaše više sobom, kao da ga sâm đavo pod svoje uzeo.