63.644 reči i još ponešto...

Balaševi su navek bili čestita familija...
Nit` su robijali nit` ratovali
U Novome Sadu su dokle god dopiru crkvene knjige...
U Gladnom sokaku imali su kuću sa sunčane strane,
od osamsto devedeset šeste...
Ondak su preko puta udarili temelj novoj sa šest pendžera...
Pokojni majstor Uroš je baš pek`o dudovaču,
pa mu je severni zid malo pobeg`o...
Nikad skroz, hvala bogu...
U toj kući sad sretno živi vec peta generacija...
To je nekad bila Kamberova 18...
A od rata je Jovana Cvijića 33...

Napisao sam jednu pesmu „Portret mog života“, gde se kaže:
„Prave si boje dodala na taj portret života mog…“
Mislim da su boje mojih pesama uglavnom plavičaste.
Ipak, ma koliko da izgledaju tamno, modro,
negde u dnu izbija neko praskozorje svetle plave ili plavetnila…
Zameraju mi nekad tu panonsku depresiju…
U svakom slučaju, u mojim pesmama ima mnogo optimizma
i one svakako nisu crne.

"Prestani da brišeš prašinu sa starih slika. Sad bi već mogao da napraviš i neku novu uspomenu."

63.644 reči i jedna psovka

Bio je to još jedan od onih dana kad ti baš ne ide… No, da njih nije, kad bi se i setio da postoje i dobri dani?
Pretpostavljam da sam tako primetio i izvesni Prljavi Vetar koji me je presreo ispred Glavne Pošte? Na tom uglu vetrovi se ionako okupljaju redovno, kao besposleni dripci pred seoskom samoposlugom, i da je to bio jedan, recimo, severac, jugozapadni, košava, povetarac, ili bilo koji drugi zaduvani lik iz meteoroloških izveštaja, verovatno ga ne bih ni pogledao…
Ali ovaj je bio prljav, prljav i sav nikakav, a ja definitivno imam falinku da takve u društvu zapazim pre nego One Druge…
I mislim da bi se propisno obrukao da je morao da dune u spirometar…
Konfete opalih latica zasule su ćoškić Banke, na nagnutom izlizanom platou (idealnom za Spomenik Vojniku Koji Čeka Devojku Koja Neće Doći?), bilo je papirića i opušaka sasvim dovoljno da zasite i trgove ovog sveta, ali taj vetričak jednostavno nije imao pluća ni da ih pomeri. Jedva je nekako nakostrešio onaj neukrotivi pramen na mom čelu, teškom mukom nabuno srozano reklamno platno koje je sa fasade preko puta uporno pozivalo na jednu uveliko odigranu premijeru, i to je sve…
Ipak, kad mi se onako grebatorski uneo u lice, roj neugodnih gazirajućih čestica zaplesao mi je u nozdrvama, ubacio sam trepavice u drugu brzinu i šmugnuo niz izlog robne kuće pokušavajući da ga se otarasim, ali nije tek tako odustao. Saletao me je kao prosjak, sve do sredine pešačkog prelaza, osećao sam ga čas na jednom čas na drugom ramenu, i činilo mi se da ti dodiri ostavljaju tragove na antilopu, prašnjave i pepeljaste, lepljive kao tavanska paučina…
Jedna nesnosna čestica neizdrživo mi je zagolicala usnu, uhapsio sam je vrhom jezika i pljucnuo kao zrno maka…
Eto…

I vetar su nam zaprljali…
Pa sad, ako je to neki izgovor, bilo je poprilično kiše početkom meseca, danima su se sivi vuneni oblaci cedili sa nebeskog štrika. Teški Koraci zdušno su pečatili Trg Slobode, Zmaj Jovinu i mermer Katoličke Porte, i onda, čim je sunce malo prosušilo pločnike, đonovi su tu prašinčugu usitnili do perfekcije, toliko, znači, da je čak i jedan probušeni vetar bio dovoljan da je digne i uskovitla…
Ekipi Autista na autobuskoj stanici to kao da nije smetalo?
U prolazu sam pokušao da ulovim neki sapatnički pogled, ali samo bi neko za metar i sedamdeset niži nego ja uspeo da ulovi poglede Ljudi Sa Belim Plastičnim Kesama, koji su, odradivši još jednu subotu, poraženo čekali poslednji bus za periferiju…
Zar sam ja stvarno jedini kom je zasmetao taj prašnjavi vetrić? Otkud to da me je probirljiva gospojica Alergija najzad izofirala, pa godinama me nije ni primećivala?
Da, alergija, ne pričam napamet, tako bar ja posmatram stvari…
Oni pomenuti Teški Koraci dokoračali su, naime, iz Veoma Udaljenih Sela, prvo tu u Neka Obližnja Sela (pretvorivši ih postepeno u Neka Veoma Udaljena Obližnja Sela), pa onda, mic po mic, i gric po gric, sve do same koštice varoši…
Da, da…

Nekome ko ne živi uz Neprilagodive ovo može zazvučati nerazumljivo, to mi je jasno, ali priča o Neprilagodivima nije prosta kao većina stvari u vezi sa njima, i neću se prevariti da je ponovo započinjem. Ukratko, dotični Teški Koraci, naviknuti na sve same prečice u životu, pokupili su iskrice alergena negde usput, i doneli ih ovamo na cokulama i crnim gumenim čizmetinama. Primetio sam da me ti tragovi guše, više i više, svakim božijim danom, ali badava, izgazili su ovaj grad suviše savesno da bi ih ikako mogao izbeći. Jedino, možda, krećući se sasvim uz kuće, kao zaverenik, pritajenim i senovitim sporednim ulicama koje još zamirišu na sebe, i u kojima se, kao u katakombama, još može naići i na tragove koraka mojih retkih preostalih Zemljaka?
Dabome, na brisanom prostoru između pošte i pozorišta nisam imao nikakvih šansi…
Srećom, veoma blagi rastvor toga u vetru nije mi ozbiljnije naškodio, napravio mi je par faltica na čelu, i malko pritvorio kapke mog pogleda (kao gutljaj gorkog leka, otprilike), mada, ruku na srce, mislim da mi ni pre toga lice nije izgledalo puno vedrije…
No, setivši se, uglavnom, da Bulevar pravi blagu okuku stotinak metara uzvodno, držao sam desno, najdesnije, nadajući se da će vetriša amaterski izleteti iz krivine kad se sledeći put zauka od mosta, što se verovatno i dogodilo?
Nisam se osvrtao, za svaki slučaj…

Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
Proleće mi je uvek udaralo šamar, Leto se kao kupina kotrljalo obodom mojih usana, a Zima bi mi zazvonila u glavi kao grozd praporaca, trpajući pune šake dijamanata u moje misli, jednostavno, kao šake staklenih klikera u duboke džepove kaputa…
Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena…
Da, nešto se dogodilo u onom posebnom kosmičkom satiću, ugrađenom u vlažni sivi pesak, negde na samom izvoru moje kičme…
Veliki zupčanik, koji bi ranije uvek škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar, zarubio se kao šljunak, i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano lako…
Dovraga, poražavajuće lako…
Kao na glupom okruglom časovniku u holu železničke stanice koji melje rezignirano, kao dolap, nemajući pojma o tome da li je napolju upravo sumrak, susnežica, oktobar ili eventualno ponedeljak…
* * * * *

Anamaria (zajedno, bez “j”), nije me primetila na vratima kafea “Fagot”…
Zavirio sam u mali prenatrpani šank kao u trafiku, ostavljajući njenim prijateljima dovoljno vremena da joj signaliziraju moj dolazak…
Crneli su se šćućureni u krugu kao Ožalošćena Porodica, i tek poneka svetla nijansa (ne pastelna, za ime božije!), provlačila se kao detalj na njihovoj garderobi. Dabome, bilo bi senzacionalno da i boje nisu na onom dugom spisku predmeta, normi, nagona i fenomena koje Sekta prezire i nipodaštava…
Sedeli su na niskim tapaciranim klupicama u suprotnom uglu, što i nije tako udaljeno kao što zvuči. Kafe “Fagot” se, u stvari, i sastoji od četiri velika spojena ugla, i svako ko se spusti u tu šupu automatski se nađe u nekom od njih. Dabome, uz to je i tavanica upadljivo niska, i mada visina nije ni među prvih pet osobina kojima me opisuju, ubrzo sam osetio kako mi se teret planete njiše nad glavom kao prepuna pristanišna mreža, i nisam se usudio da dignem pogled ka ogledalu…
Bio sam siguran da se upravo pretvaram u neku od onih ružnih pljosnatih ribeština, koje izbečene puze i bauljaju po dnu, pokušavajući da se provuku ispod okeana…
Da, istina je, ne volim takva mesta, ne volim ih uopšte…
U zagušljivim suterenskim kafićima oduvek pokazujem simptome kesonske bolesti, i za to već, manje-više, znaju svi koji me znaju… Anamaria, svakako, i mnogo bolje od ostalih…
Verovatno je baš zato to Sektaško Uporište i izabrala za skrovište od mene?

Tišina koja je nastala za nekoliko trenutaka vukla je na čisti D-moll i posle ko zna koliko vremena učinilo mi se da bih mogao da napišem pesmu. Baladu, naravno...

Kad su znali da prodaju maglu, valjda će znati i da kupe polovne snove, mada nikako ne mogu da smislim cenu koja bi pokrila troškove saznanja da smo odmalena sanjali u prazno...

Sledećeg dana ponovo je bila noć...
Preko, nad ravnicom, Nebeski Pirotehničar je pripremao efekte za film strave i užasa i pas zvani Šandor, koji je dremao pod čamcem kraj pumpe, uporno je ćulio uši svaki put kad bi munje osvetlile široko nebo i makete sela pod njim.
Ali ništa se nije čulo...