Marina Ivanovna Cvetajeva

Marina Ivanovna Cvetajeva je bila ruska i sovjetska lirska pesnikinja i pisac. Bavila se temama ženske seksualnosti i emocija. U svome delu je kombinovala suprotstavljene škole akmeizma i simbolizma. Studije je završila na poznatom francuskom univerzitetu Sorbona.

Marina Cvetajeva je rođena u čuvenoj aristokratskoj porodici. Otac Ivan Vladimirovič Cvetajev bio je ugledni profesor Moskovskog univerziteta, poznati klasični filolog i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka Marija Mejn Cvetajeva pijanistkinja nemačko-poljskog porekla.

Njen otac je bio čovek udaljen od porodice, udubljen u svoje studije, ceo život zaljubljen u prvu ženu. Majka Marija se 1902. godine godine zarazila tuberkulozom. Pošto se verovalo da promena klime može da izleči opaku bolest, porodica je dosta putovala po inostranstvu, sve do 1906. godine kada je majka umrla. Za vreme tih putovanja, Marina je uživala daleko od čvrstih ograničenja moskovskog buržujskog života, naučila je italijanski, francuski i nemački jezik. Cvetajeva je pohađala škole u Švajcarskoj, Nemačkoj i Sorbonu u Parizu, a stihove je počela da piše još u ranom detinjstvu.

Provodeći vreme u mestu Plava visina, koje je bilo poznato kao utočište za književnike, pesnike i umetnike, Marina Cvetajeva je upoznala svog budućeg supruga - carskog višeg oficira Sergeja Efrona. Ona je imala 19 a on 18 godina kada su se zaljubili, a odmah posle toga, 1912. godine, i venčali. Njihova ljubav je bila strasna i intenzivna, ali to Marinu Cvetajevu nije sprečilo da povremeno ulazi u afere sa drugim muškarcima. U jednom trenutku Cvetajeva je čak ušla u vezu sa pesnikinjom Sofijom Parnok, koja je bila sedam godina starija od nje. Ove dve žene su se strasno zaljubile, a njihova ljubav je uticala i na njihovo stvaralaštvo.

Marina Cvetajeva i njen muž su imali dve ćerke. Posle kratkotrajnog zajedničkog života, 1914. godine Efron se dobrovoljno prijavio za front, a od 1917. godine je bio oficir, stacioniran u Moskvi. Posle revolucije, 1917. godine, Efron se pridružio Beloj armiji, a Marina se vratila u Moskvu, nadajući se da će biti zajedno sa mužem. Ipak, bila je „zarobljena" u Moskvi pet godina, gde je zavladala strašna glad, a Cvetajeva se sa tim teško borila. Tri godine kasnije, 1920, mlađa ćerka Irina umire u dečjem prihvatilištu dok Marina leči stariju ćerku od malarije. Detetova smrt je u njoj izazvala veliku tugu i grižu savesti.

U maju 1922. godine Marina Cvetajeva je sa ćerkom Arijadnom napustila Sovjetski Savez i ponovo se srela sa Efronom u Berlinu. U avgustu iste godine porodica je otišla u Prag. U to vreme Cvetajeva je započela aferu sa Konstantinom Rodzevičem, bivšim vojnim oficirom. Vest o ovoj aferi se brzo pročula po emigrantskim krugovima i stigla do Efrona. Efron je bio skrhan ovom vešću i upravo ih je ona odvela do sloma. Nedugo potom završila se i njena veza sa Rodzevičem. Ipak, veza sa njim i raskid poslužili su Cvetajevoj kao inspiracija za neka dela.

U leto 1924, Efron i Cvetajeva su se pomirili i napustili Prag, nastanivši se u Vsenori gde su začeli sina koga su nazvali Georgije, ali ga je Marina zvala Mur i volela ga je opsesivno. Godine 1925. odlaze u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi.

Maina Cvetajeva i njen sin su se 1939. godine vratili u Staljinovu Rusiju. Sovjetski pisci su odbijali da joj pomognu i posao je pronalazila prevodeći poeziju. Efron i Arijadna su bili uhapšeni zbog špijunaže. Ispostavilo se da je ćerkin verenik bio agent sa zadatkom da špijunira porodicu. Efron je osuđun i potom ubijen, a Arijadna je odslužila osmogodišnju kaznu zatvora. Iste godine Cvetajeva i njen sin su evakuisani u Jelabugu, gde se Cvetajeva obesila 31.avgusta.

Kada je izvršila samoubistvo u zabačenom gradu, stotinama kilometara od Moskve, Cvetajeva je bila bez para, usamljena i gotovo zaboravljena. Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. Policija je preuzela telo, a na sahrani nije bilo nikog. Ne zna se čak ni gde je sahranjena.
(izvor, poezijanoci.com)

_________________________________

Belezi

Ko u skutu da preneh goru –
Bolna sam čela !
Ja i ljubav poznam po bolu
Duž celog tela.

Ko od mene da neko čini
Za oluje tle.
Ja ljubav poznam po daljini –
Bliska za sve.

Ko da u meni rov su rili
do samog vrela.
Ja i ljubav poznam po žili
Duž celog tela.

Bolnoj. Kao kad vetrić puhne
Grivu na Huna:
Ja i ljubav poznam kad pukne
Najčvršća struna.

Glasa – kad rđa glasne žice
živa so bela.
Ja ljubav poznam po glasnici,
Ne ! – po ge-žici
Duz celog tela !

______________________________

Borisu Pasternaku

Raz-stojanje: vrste, milje . . .
Nas su raz-stavili, raz-sadili,
Da bismo bili tihi ko dva siročeta,
Na dva razna kraja sveta.
Raz-stojanje: vrste, daljina sura . . .
Nas su razlepili, razlemili,
I nisu znali da je to – legura
Nadahnuća: žile i tetive . . .
Nisu nas zavadili – već razbili, žive
Raslojili . . .
Uz zidove i rovove.
Raselili su nas, ko orlove –
Zaverenike: vrste, daljine . . .
Nisu nas rastrojili – samo su nas smutili.
Po čestarima zemljine širine
Nas su, kao siročiće, raz-putili.
Koji je već – koji – zar kraj marta?!
Razbili su nas – kao špil karata!

______________________________

Babi

Tvrdoća duguljastog ovala.
Crna haljina ko zvono pada.
Čija su usta vam cjelivala
Nadmene usne, babo mlada?

Ruke, koje su sred dvorca mnoga
Šopenove valcere svirale…
Sa strana tog lica ledenoga
Lokne u vidu spirale.

Pogled prav, taman, zahtjevan jako,
Pogled što se braniti želi.
Mlade žene ne gledaju tako.
Mlada babo, ko ste vi, je li?

Koliko mogućeg odnijeste –
I nemogućeg – u tmice
Zemlje što nezasitljiva jeste,
S dvadeset ljeta Poljkinjice?

Dan bješe nevin, a vjetar svjež,
Tamne zvijezde zgasle začas.
Babo! Da ovaj žestoki metež
U srcu mome – nije od vas?

____________________________

Istinu znam

Istinu znam! Bivše istine na stranu!
Neka Čoveka , čoveka na zemlji ne glođe!
Gledajte- veče! Gle- skoro i noć banu!
O ČEMU – pesnici, ljubavnici i vođe?
Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.
Skoro će mećava zvezda u nebu stati.
Pod zemljom ćemo evo usniti i mi
Što na njoj nedadosmo jedno drugom spati.

Iz ciklusa „Nesanica“



U ogromnom gradu noć je – teška
Iz sanjiva doma idem bez – smeška
I ljudi misle: žena ili ćerka
A ja samo pamtim: noć je teška
Julski vetar mi mete put
I negde muzike u oknu – prut
Do zore vetar postaće – žut
Kroz tanke zidove grud u – grud
Eno crne topole u oknu – blesak
I zvon s tvrđave, u ruci – cvet
I korak za tobom što nije – klet
I ta senka moja, a mene – nije
Svetiljke kao zlatan đerdan
Noćnog listića ukus – slan
Skinite sa sebe što nosi dan
Shvatite, ljudi, ja sam vaš – san

Iz zbirke Jato galebova

***

– Gde su labudovi? – Oni su odleteli.
– A vrane? – Ostale su vrane.
– Kuda će labudovi? Kuda i ždrali.
– Zašto su otišli? – Da krila olagane.

– A tata gde je? – Spavaj, spavaj, evo ga san,
San na stepskom konju samo što nije.
– Kuda će nas povesti? – Na labudov Don.
Moj labud beli, znaš, tamo ti je…
***

Plišava ko nebo dubina,
I srebrne ruke dve.
Časak vremena – četvrta godina:
Ti i ja – sred reke Moskve.

Barke su klizile, sirene jecale,
Brljavio je vojnik pjani.
Delije se drale i pevale
Na žalobni način znani.

Na boga Marsa pristalice
Ti si pritajeno stezala usne.
Ledenim očima panterice
Ti si gledala sred mase gnusne.

Bese tvoj lik, između onih mrkih,
Do sijanja, do bleska beo.
Neću zaboraviti – a ti si zaboravila
– Kako je jedan tebe gledao.
***

Iznad crkvice male – plavi oblaci,
Gavranova krici…
A prolazi – boje pepela i peska
– Revolucijska vojska.
Oh, ti boljarska, ti, tugo moja carska!

Nemaju lica oni, ni imena –
Pesme ne poju!
Zabludilo si se ti, zvono kremaljsko,
U tom olujnom zastava roju.
Moli se, Moskvo, utoni,
Moskvo, u sna spokoju!

***

Za otroka – za Sina – za tića,
Za mladoga Aleksija carevića
Pomoli se, Rusijo, verna!

Oči anđeoske mu umij,
Seti se kako je pao u trona
Golub uglički – Dimitrij.

Nežna si, Rusijo majko, ti!
Ah, zar u tebe sad manjka
Za njega krotke milosti?

Greh očev ne meći na potomka.
Ne zaboravi, Rusijo, težačka,
Aleksija – carskoselskog anđelka!

Iz ciklusa – Žice

Crni mag nisam! Poput bijele knjige,
Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,
Ma gdje se obreo, ima da te stignem,
Da te istradam – i da te natrag vratim.

Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –
Osmatram svijet – plove lađe, pratim
Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra
Da izvratim – i sa dna da te vratim.

Pa prepati me. Nema gdje me nije:
Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog
Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem
Usne – ko što će dušu dobiti Bog.

Kroz disanje – u času hropca tvoga –
I kroz ogradu arhangelskoga
Suda – o bodljike ću usta modra
Sva da iskrvavim i vratim te s odra!

Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!
Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…
Predaj se! Još niko ne nađe spasa
Od onog koji uhvati i bez ruka.

Kroz disanje… Prsa su uzletjela,
Kapci ne vide, liskun oko usana…
Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela
Prevarom izvući – i vratiti se sama:

Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije
Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.
Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem
Dušu – ko usne što će dobiti usta.

Iz Poeme kraja

Iza grada! Iza! Razumiješ?
Pređimo bedeme ove.
Život je mjesto gdje ne smiješ
Živjeti: kvart za – Žid –ove…

Zar nije stoput dostojnije
Postati Vječni Židom?
Jer za svakoga ko gad nije,
Jevrejski je pogrom –

Život. Za krštene ga ima
Jedino. Vjeruj Judama!
Na otoke sa gubavima!
U Ad! – i svuda! – ama

Ne u život – samo pokrštene
Trpi, tek ovce – klaču!
Dozvolu boravka za mene –
Zgaziti nogama ću!

I utapkati! Za štit Davidov –
Osveta! – U glib tijela!
Nije li zanosno to što Židov –
Živjeti – ne zahtijeva?

Geto izbranstva. Bedema, rova.
Milost ne čekaj. U ovom
Najhrišćanskijem od svjetova
Svaki je pjesnik – Židovom.

Ima srećnih ljudi i žena

Ima srećnih ljudi i žena
Lišenih pjeva. Suze liti
Njino je. Što zna bol, izlivena
U prolom oblaka, slatka biti.

Čak nešto zadrhti ispod kama.
A meni – ko bič priznanje to je –
Među nadgrobnim tužaljkama
Nalaže dužnost da zapojem.

Nad svojim je drugom i David
Pjevao, mada raskoljen väs.
Ako Orfej ne bi u Aid,
Sišao, već svoj poslao glas,

Tek glas poslao u tamu kletu,
A sam, izlišan, ispred praga
Stao, po njemu, ko po užetu,
Izišla bi njegova draga,

Ko po užetu i ko na svjetlo,
Slijepo, i nema natrag više,
Jer ako ti je glas dat, poeto,
Ostaloga si – lišen.

Jedan oficir

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici
jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika
u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.
Njegova subdina je nepoznata.
( iz septembraskih novina 1938 )
Šumsko mesto
češko, posno
Leto – devetsto
trides osmo
Dan i mesec? – vrhovi u ehu:
– Dan kad Nemac dode Čehu
Šuma – dika
Dan i – mir
Dvaest vojnika
jedan oficir
Okrugla čela, okrugla lica
Cvetinja mu – ta granica
Šuma moja tu je
Žbun moj tu je
Kuća moja tu je
Moja je kuća to!
Šumu ne dam
Kuće ne dam
Kraja ne dam!
Pedalj ne dam!
Lišće sumrak
Duša grca
Pruski korak?
Kucanje srca?
Šumo, zbogom!
Živote, zbogom!
Kraju, zbogom!
Voli vas mnogo!
Nek sav kraj
Dušmanu preda
Pod nogom ja
Ni kamen ne dam!
Čizma urliče
– Nemci! – lišće
Železa puno
– Nemci! – šumom
– Nemci! – grme
Pećine i strane
Ostavi oficir
Vojnike same
Šumom – sopstvenm smerom
Na masu – s revolverom!
Pucanj tamni
Šumu – rani!
Šuma – to slavi!
Aplauz pravi!
I dok mecima Nemaca skrozira
Cela šuma – aplaudira!
Klenom, borom
Žbunom, listom
I čitavom
Šumskom gustinom –
Pronesena je
Vest u glas
Da spasena je
Češka cast!
Zemlja ipak
Prodana nije
Rat je, zapravo
Skoro dobijen
Moj kraj je dika!
Fric, ti si papir!
Dvadeset vojnika
Jedan oficir.

Ja sam stranica

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.