Radmila Lazić

***
Radmila Lazić rođena je 26. decembra 1949. godine u Kruševcu, u porodici oca Dragoljuba, inženjera i majke Stanojke, domaćice. Do svoje jedanaeste godine živela je u različitim mestima širom Srbije, a od 1960. u Beogradu. Pohađala medicinsku školu da postane medicinska sestra. Hiljadu devet stotina sedamdeset četvrte je objavila prvu knjigu pesama - "Bila sam štrklja sa bubuljičavim licem.“ - rekla je Radmila o sebi iz tog vremena.
Radmila je danas jedna od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Spada u red onih pesnikinja savremene srpske poezije, koje se ne plaše da se pobune i kažu šta misle. Osnovala je i uređivala časopis ProFemina. Uređivala je biblioteku Femina u izdavačkom preduzeću Prosveta. Sada uređuje biblioteku Prethodnice u Narodnoj knjizi.
Autorka je antologije savremene ženske poezije, Mačke ne idu u raj, u kojoj je izbor iz sopstvene poezije napravila lično. Ovakav izbor poezije motivisan je potrebom antologičarskog ega za primerom neofeminističke prakse, koja svoju poetiku zasniva na svesnom upisivanju ženskog iskustva u tekst, bez straha da će ono ugroziti pesnički identitet i individualitet (komentar priređivača antologije).
Dobitnica je mnogobrojnih važnih pesničkih nagrada. Za zbirku pesama Podela uloga dobila je nagradu Milan Rakić, a njena trinaesta zbirka, Zimogroznica, ovenčana je nagradom Vasko Popa 2006. godine. Njena dela objavljivana su na makedonskom i engleskom (A Wake for the Living, u prevodu Čarlsa Simića, 2003. godine). Izabrane pesme, pod nazivom Srce međ' zubima, izašle su 2005. godine u Norveškoj.
Pored knjiga poezije, objavila je knjigu eseja i knjigu antiratne prepiske..
Otvorila je 57. Beogradski sajam knjiga 21. oktobra 2012. godine
Svoju najradikalniju i najvitalniju knjigu "Doroti Parker bluz" objavila je 2003.
***
"Ja uglavnom govorim ženama, i o ženama. Za razliku od muškaraca koji, i kada pišu o ženama, obraćaju se muškarcima, jer im je važno njihovo mišljenje. Kako često pišem o ženskim zabludama i slabostima, pretpostavljam da nekim ženama neće biti prijatno da se suoče sa sopstvenim demonima. A kako je jedna od najvećih slabosti žena muškarac, kritična sam i prema toj vrsti odnosa, tako da verujem da ni mnogim muškarcima neće biti svejedno. Uostalom, poezija i nije banjsko kupalište. " - napisala je Radmila.
Spisateljica oštra i izravna jezika, ali istovremeno harmoničnog i melodičnog diskursa ostaje jedinstvena pojava u suvremenoj srpskoj poeziji čiju posebnost otkriva novi naraštaj mladih pjesnikinja koje u poeziji Radmile Lazić pronalaze trajnu inspiraciju i utočište.

Književna tvorevina

Ne veruj mi. Ne nasedaj. Ja to samo podražavam život. Ja sam književna tvorevina. Ja sam lik. Ako bih pokušala da ga predstavim, ne bih umela. Ne bih imala šta. Sve je u nepostojanju. Nepostojanje je sve. Moj život je samo loše napisana uloga. I još lošije odigrana. Nikada nisam mogla da dokučim da li ja to živim, ili samo posmatram nekoga ko živi.
Ja sam pisac uloge, reditelj, glumac, scenograf, šminker i čistač pozornice (prebacite sve imenice u ženski rod!). Ovo poslednje je to što sada činim. Nimalo lak posao. Na pozornici ima mačeva, cveća, krvi, poljubaca, i govana do guše. Kakav bestijarijum! Kakvo štivo!

ALTER EGO


Meditativni pasaž I

*
Lako je pisati o drugima misleći na sebe. Još je lakše pisati o sebi misleći da si neko drugi. A najlakše je uopšte ne pisati.
*
Ja sam ovde i nigde. Ona druga zatočena je u mom telu. Skrivena od drugih, ali i od mene same.
*
Telo je mesto sreće i mesto nesreće. Duša tu ne spada. Ona nigde ne spava.
*
Većina ljudi je tužna (i neutešna) kada je sama. Ja sam tužna kada nisam sama. A sama sam kao kaktus u pustinji.
*
Upoznala sam veličanstvenost i prokletstvo samoće.
*
Kad god sam sa dugim/a, ja k sebi hrlim.

Alter ego

Sedi na staroj drvenoj klupi, za starim drvenim stolom, na terasi kuće sa ovećom pukotinom na zidu od zemljotresa, i sa staklenim vratima.
Ispred nje su krupne kruške, zelenožute, poprskane tamnim pegama, debele kore.
Ona je u žutoj mekoj jakni, noge je ukrstila ispod stola. Nosi narandžastosmeđe dokolenice i plitke, kožne cipele, skupo kupljene pre neku deceniju u nekadašnjoj Maršala Tita ulici, preko puta tadašnjeg Borova. U ruci drži nožić kojim ljušti krušku i seče je na kriške. Digla je pogled, bez naročitog značenja. Kosa joj je plamenocrvena.
Odozgo, gde je nekad bio konopac za sušenje veša, visi kanap u obliku omče. Zanjihan, čeka nečiji vrat.

Osluškivanje

Često noću u stanu čujem korake iako živim sama. Ustanem, proverim, vrata zaključana. Pred zoru čujem bravu na vratima kako škljocne.
Ako se sasvim predam osluškivanju, čujem čak i brze korake niz stepenice. A onda dizanje lifta, otvaranje i zatvaranje vrata koja obavezno lupnu.
Često istrčim na terasu i pogledam odozgo da li će se ko pojaviti na izlazu iz zgrade. I budu razne spodobe nejasnih obrisa, sa repovima koji se vuku. Ali jedne noći ugledah nešto u beloj, beloj odori, što se poput oblaka dizalo, sve više i više. Uplaših se da to nije moja duša već nekud krenula. I šta će sad ovo prazno telo, poput zvona da ječi!?

Predskazanja

Nisam sujeverna niti verujem u predskazanja. Ali bar nekoliko epizoda iz života govore mi da bi znake koje nam šalje slučaj trebalo pratiti.
Singerov roman Neprijatelji, ljubavna priča, posuđen na čitanje ljubavniku, ostao je zauvek kod njega jer je on postao neprijateljski raspoložen prema meni, te mi ga nikada nije vratio. Roman Ljubavnik Margaret Diras dobila sam kao rođendanski poklon od prijatelja mnogo pre nego što smo postali ljubavni par. Mojoj voljenoj drugarici pozajmila sam viljuške i noževe za proslavu njenog rođendana. Vratila mi je sve osim jednog noža i mog ljubljenog. Kada sam se razišla sa poslednjim (takoreći) voljenim čovekom, ručni sat koji mi je on poklonio nedugo potom prestao je da kuca zauvek.