Dobriša Cesarić

First topic message reminder :

Добриша Цесарић (Славонска Пожега, 10. јануар 1902 - Загреб, 18. децембар 1980) је био хрватски и југословенски песник.

Детињство је провео у Осијеку, матурирао у Загребу, где је и студирао на Филозофском факултету. Био је библиотекар Школе народног здравља у Загребу и редактор у издавачкој кући Зора. Редован је члан Југославенске академије знаности и уметности.

У књижевности се појавио као ђак песмом "И ја љубим" у часопису "Побратим" 1916. године, а прву књигу песама објавио је 1931. у властитој издавачкој кући и за то добио награду Југославенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) за најбољу збирку песама. Потом је штампао више збирки поезије, за живота је објавио шест књига које су различити избори већ обајвљиваних песама, писао је критичке и мемоарске текстове.

Као песника сутона, вечери, јесени, бола и жудње за светлом, највише га је заоукупљало обично, свакодневно, неупадљиво људско лице из забаченог ресторана или болничке чекаонице, из загушљиве канцеларије или подстанарске собице из радничког стана или трешњевачке улице.

Због једноставности и јасноће. али и наративности, Цесарићева лирика је уживала велику популарност у широким читалачким круговима. Заокупљен темом субјекта у отуђеном свету, поезији је вратио естетику бола, а оријентација на човека и друштво упутила га је на социјално ангажовану књижевност.

Цесарић је много преводио са немачког (Гетеа, Хајнеа и Рилкеа) и руског (Пушкина, Љермонтова Јесењина и др) језика. Један је од преводилаца чувене Хајнеове песме Азра.

Dvoje

Ljubeci se od postanja
Kroz maglu svijeta dvoje bludi,
Sa cudnom ceznjom, da se nadju
U metezu stranih ljudi.

Razmisljaju o sebi cesto
I prevarit ce se kadikad,
Da su jedno drugo nasli,
A nece se naci nikad.

Pa ipak, on ce jednom doc'
U sobu onoga hotela,
U kom je ona cijelu noc
Uz uzdisaje mora bdjela.

Pred zoru, kad u krevet legne,
Na onu mislec koju trazi,
Ni slutit nece, da mu jorgan
Pokrivase vec njene drazi.

I mozda ce u restoranu
Iz one case on da pije,
Na kojoj bjehu njena usta
Nekoliko dana prije.

Balada iz predgradja

...I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja udje
U njezinu svjetlost iz mraka,
I s licem na kojem su obicno brige
Predje je u par koraka.

A jedne veceri nekoga nema,
A mor'o bi proc;
I lampa gori,
I gori u magli,
I vec je noc.

I nema ga sutra, ni prekosutra ne,
I vele da bolestan lezi,
I nema ga mjesec, i nema ga dva,
I zima je vec,
I snijezi...

A prolaze kao i dosada ljudi,
I maj vec mirise -
A njega nema, i nema, i nema,
I nema ga vise...

I lije na uglu petrolejska lampa
Svjetlost crvenkastozutu
Na debelo blato kraj staroga plota
I dvije, tri cigle na putu.

Kad budem trava



Mozda ce onda bolje da bude
Kada se jednoga dana preselim
U crve i u zemne grude.

Ljuljat cu se u travama veselim,
Mjesecinom i suncem poliven,
Rasitnjen i dobro skriven.

Nista mi nece ostat od uma,
Nijedna misao mrtvoga duha;
Ja necu imat ni uha ni sluha
Da slusam tisinu svojega suma.

Ako me kada stanu i kosit,
Nece mi bola nanijeti kosa -
Jedini teret koji cu nosit
U novom zivotu biti ce rosa.

Krik

Citavog dana bol mi buja,
Zamjetljiv tek u glasu tihom,
Al dodje noc, i razlije se —
I najedanput kriknem stihom.

Zavrisnuvsi svoj vrisak u svijet
Da uokolo trazi jeku,
Razdijelio sam svoje srce
Med bracu neznanu, daleku.

I krik moj luta, luta, luta,
A kada srodno srce prene,
Da l" ono sluti da je pusten
Iz noci mucne, probdivene?

Poludjela ptica

What are these cries upon the darkness
At night above the fields, high in the air?
Who is singing? O it's nothing, - just
A bird gone crazy, in its flight.

It flies above the sluggish clouds,
And plays above the wind and sings of it.
Trusting completely to its wings -
Where is it flying to, what is its goal?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno da se u njem grije.
Ko li te posla pjevati u tminu?
Sleti u nizu, u bolju sudbinu.

Ne mari za to poludjela ptica.
Pjeva o vjetru sto je svu golica.
A kad je umor jednom bude srvo,
Nece za odmor nac nijedno drvo.

Kakvi to glasovi cuju se u mraku,
Nad nocnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, nista, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijece sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseci,
Kuda to leti, sto bi htjela doseci?




Is it not time it sought its nest?
Time to keep warm when winter comes?
Who sent you out to twitter above in the gloom?
Come down here to the earth, where fate is kinder!

It does not fret - this bird gone crazy.
It sings of the wind that sears it through and through.
But once exhaustion comes it will be the end for it, -
There will not be a single tree to rest upon

Povratak

Ko zna (ah, nitko, nitko nista ne zna,
Krhko je znanje!)
Mozda je pao trak istine u me,
A mozda su sanje.
Jos bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je zelim,
Ili ne zelim.



U moru zivota sto vjecno kipi,
Sto vjecno hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Mozda iste kapi -
I kad prodje vjecnost zvjezdanijim putem,
Jedna vjecnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naci
Neka ista usta.

Some walk with their pain
like an open wound for all to see.
The others crush it into themselves
and do not let it turn into tears and words.

Neko sa svojim bolom ide
k'o s otkritom ranom: svi neka vide.
Drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci
i ne da mu prijeci u suze i rijeci.

Radje ga skriva i tvrdo ga zgusne
u jednu crtu na kraju usne.
Zadrsce, zadrsce u njoj kadikad,
ali u rijeci se ne javi nikad.

Dusa ga u se povuce i smjesti
na svoje dno: k'o more kamen
u njega bacen. More ga prima
dnom, da ga nikad ne izbaci plima.

Jedne noći

Te noći pisah sjedeć posve mirno,
Da ne bih majci u susjednoj sobi
Škripanjem stolca u san dirno.

A kad mi koja ustrebala knjiga,
Sasvim sam tiho išao po sagu.
U svakoj kretnji bila mi je briga
Da staričicu ne probudim dragu.

I noć je tekla spokojna i nijema.
A tad se sjetih da je više nema.

Mala kavana
Mala kavana.Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje-
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti meko šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?

U svjetlosti

Već očajan i lišen moći,
Ja nisam očekivo spas.
Tada u čemernoj samoći,
Tvoj nježni začuo sam glas.
I on je bio kao zov
Na novi put, na život nov.
I ti mi ruku svoju pruži,
I ljubav nas u jedno združi.

Kako je duga bila noć
U kojoj, draga, tebe snivah!
Već mislio sam: nećeš doć.
I rekoh: ona ti je živa
u tvojoj želji, tvome snu,
al odista je nema tu.
Zemaljskim stazama ne kroči
Ta, čije divne čekaš oči.

A gledaj: nebo sija plavlje
Otkada ugledah tvoj lik.
Ljepota, snaga, svjetlo, zdravlje
Ugušiše u srcu krik.
Očima tvojim obasjani
Protiču sada moji dani.
Raskošan, rujan, vedar, žut,
Otvara jesen za nas put

Pođimo zagrljeni ,draga,
U ovaj začarani svijet;
U ljubavi je čudna snaga,
Što korak pretvara u let.
Od poljubaca, zagrljaja
Sve oko nas je puno sjaja.
Duboka sreća svuda zri,
Jer sobom nosimo je mi.

Pjesma o tišini

Ona se uvijek javi kad zanoća.
U večernjici svako veče sija.
U tami bdije, u lišću ćarlija,
A njena sestra zove se Samoća.

Ne laže nikad. Ne osvaja zvukom.
Blagoću ima stare mame.
Ko dobar drug je; zagrli te rukom
I punim smisla govori ti mukom,
Ili ti ruku položi na rame.

Ako ti srce sija od vedrine,
Milinom svojom ona je uveća,
Ako je tamno, teret s njega skine,
I otvara mu vidik u dubine.
I katkad u njem zatreperi sreća.

Vagonaši

Mi stanujemo u vagonu
Što nije nikada na putu.
U jednom kutu nam je krevet,
A kuhinja u drugom kutu.

Tu svaki vagon dimnjak ima,
Željezni, nakrivljeni tužni.
U ovom kraju stareži i dima
Najljepši dan poružni.

A naša ulica je duga,
Duga,
I čudno ime ima:
Napuštena pruga.

Sve kuće brojeve imadu,
Pa ima ga i naša, Bože moj,
Al nema tako velikog u gradu
K'o naš bijeli željeznički broj.

I vrt imade naša kuća:
Ukraj pruge drač,
Da igrajuć se u njem' djeca
Zaborave na glad i plač.

U nedjelju, kad stane rad,
Eh, onda bijeda pije, pije,
Zapjeva ne'ko hrapavim glasom,
A ne'koženu bije.

Alkohol ubija... znamo, o znamo,
Znamo da alkohol škodi,
No rakije, rakije, rakije amo,
Jer utjehe nema u vodi.

Sada je ljeto... veliko, zlatno.
Odoše bogataši iz grada
Da traže odmora po svijetu,
Al' mi smo tu, mi roblje rada.

I naše oči dalje gasnu,
I znoje se u radu dlanovi;
Umjesto nas putovahu svijetom naši stanovi.

Nedjelja. Tužno. Znamo, o znamo,
Znamo da alkohol škodi,
No rakije, rakije, rakije amo,
Jer utjehe nema u vodi.

Slavonija

Stara se Slavonija opet
Otvara ganutome srcu.

Slušam ... U klasju pjeva cvrčak
Da dani žetve dohode,
I da će skoro smeđi hrčak
Žitu doć u pohode.

Po stazi koja poljem vodi,
Dalekoj đermi žena hodi,
I pjeve za sebe, na putu,
Pjesmu široku, otegnutu,
K'o ova zemlja što je rodi.

Pjesma o smrti

Doći će jesen bez uvelih grana,
bez kiše, bez tuge, bez vina će doć.
Gle, ona neće imati dana:
Imat će samo jednu noć!

Crnu će zimu vrijeme nam dovuć,
al' snijeg te zime neće past.
Zemlju će sunce u proljeće povuć,
al' ono neće sjat i cvast!

Sasvim k'o zima i ljeto će minut,
i godine prazne tako će teć'.
I sunce ti neće nikada sinut -
ni riječi nećes na to reć'!

Krik

Čitavog dana bol mi buja,
Zamjetljiv tek u glasu tihom,
Al dođe noć, i razlije se -
I najedanput kriknem stihom.

Zavrisnuvši svoj vrisak u svijet
Da naokolo traži jeku,
Razdjelio sam srce svoje
Med braću neznanu, daleku.

I krik moj luta, luta, luta
A kada srodno srce prene,
Dal' ono shvati da je pušten
Iz noći mučne, probdivene!

Slutnja

Idem u susret nekoj nepoznatoj,
Da li je blizu ili je daleko,
Ja neznam. Ali da ti oči sjaju,
Dosta je znati da te čeka neko.

U strahu za ljubav ispitujem srce.
Što ima za nju? Ima, ima dosta.
Ja joj se smiješim nekud u daljinu!

Mala kavana

Mala kavana. Treperenje sunca
I stol u kutu za dvoje--
Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!

Mjesece u meni ljubav je rasla,
Al nikome to ne htjedoh reći.
Bio sam sam, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.

Da l' mogao sam slutiti ovoga jutra,
Blijed od probdite noći,
Da ću ti šaptati riječi,
Sanjane u samoći?

da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?

Dočekaj spremna svoga gosta.

Svetlana
Gle duplu vodku posle kise
Puna je kapi da se njisem.
Vodka je vodka, k tom jos dupla
I ja sam drvena poput trupla.
Kad se probudim ispod stola
Vodka jos uvjek mnome kola.
Kroz glavu mi tada prode prvo:
"Jesam li covjek, ili drvo?"

Spoznanje

Prigno sam pred životom čelo
Upoznavši mu mudru dvojnost:
Što najjače u srcu peče,
Postat će najviša opojnost.

Jer život – alkemista stari –
Umijeće znade nepoznato.
Od muka, bolova i sumnja
U mome srcu stvara zlato.

Što dublji mi je bio bol,
U većem sjaju je umino.
I tako vršim poziv svoj:
Od suza praveći vam vino.

Povratak

Ko zna (ah, nitko, nitko ništa ne zna,
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti velim,
Ali, ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

Kadikad, u kasni sat,
Tajanstven dar mi bude dat,
I slušam šumne razgovore
Sa vjetrom što ih vodi more.

Na vrućem čelu u taj mah
Osjetim cijelog svijeta dah.
Trepere zvijezde u visini,
I njihov sjas me sretnim čini.

Prolazi noć. Ja lutam sam.
O, kom da ovaj zanos dam?
Ja živim njime, u njem bdim.
Da plačem? Pišem? Što ću s njim?

Kraj bijelih breza svakog dana
Ja prođem srca razdragana.
(Oduvijek ima tajnih veza
Između pjesnika i breza.)

Od čega dršćete, vi breze?
Od slatkih slutnja ili jeze?
Zašto vam krošnja podrhtava
I onda kada vjetar spava?

Na ulicu, med svijet što viče,
K'o da ste izašle iz priče.
Nježne, treperave i čiste
Baš kao prva ljubav vi ste!

Moj prijatelju, mene više nema.
Al’ nisam samo zemlja, samo trava.
Jer knjiga ta, što držiš je u ruci,
Samo je dio mene koji spava.
I ‘ko je čita – u život me budi.
Probudi me i bit ću tvoja java.

Ja nemam više proljeća i ljeta,
Jeseni svojih nemam niti zima.
Siroti mrtvac ja sam, koji u se
Ništa od svijeta ne može da prima.
I što od svijetlog osta mi života,
U zagrljaju ostalo je rima.

Pred smrću ja se skrih (koliko mogah)
U stihove. U žaru sam ih kovo.
Al’ zatvoriš li za njih svoje srce,
Oni su samo sjen i mrtvo slovo.
Otvori ga i ja ću u te prijeći,
K’o bujna rijeka u korito novo.

Još koji časak htio bih da živim
U grudima ti. Sve moje ljepote
Ja ću ti dati. Sve misli, sve snove,
Sve što mi vrijeme nemilosno ote,
Sve zanose, sve ljubavi, sve nade,
Sve uspomene – o mrtvi živote!

Povrati me u moje stare dane!
Ja hoću svjetla! Sunca koje zlati
Sve čeg se takne. Ja toplinu hoću
I obzorja, moj druže nepoznati.
I zanosa! Zvijezda kojih nema
U mojoj noći. Njih mi, dragi, vrati.

K’o oko svjetla leptirice noćne,
Oko života tužaljke mi kruže.
Pomozi mi da dignem svoje vjeđe,
Da ruke mi se u čeznuću pruže.
Ja hoću biti mlad, ja hoću ljubit'
I biti ljubljen, moj neznani druže!

Sav život moj u tvojoj sad je ruci.
Probudi me! Proživjet ćemo oba
Sve moje stihom zadržane sate,
Sve sačuvane sne iz davnog doba.
Pred vratima života ja sam prosjak.
Čuj moje kucanje! Moj glas iz groba!

Pjesma o probuđenim spomenima

Propala ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava;
Kad probudi se — oni budu čežnje.
Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
Oni te naglo zabole, zapeku.
Otideš dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost tiho piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
Micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče

JESENJE JUTRO

Obukoh se.
Prozoru priđoh,
A vani: jesen.
Moj prijatelj uđe u mokrom kaputu
I cijelu mi sobu namiriše kišom.
Ne veli ni: zdravo!
Sjedne.
Zanesen
Izusti: »Jesen«.

Ta riječ je bila tako svježa
Ko naranča na grani
Nakon kiše.