Fracuska Polinezija

Tahiti je najveće ostrvo u Francuskoj Polineziji. Nalazi se u arhipelagu Društvenih ostrva u južnom Pacifiku. Po popisu iz 2002, ostrvo ima 169.674 stanovnika. Najveći grad je Papete. Površina ostrva je 1048 km².

Prvobitno stanovništvo ostrva su Polinežani.

Najznačajniji evropski istraživač koji je pisao o Tahitiju bio je Luj−Antoan de Bugenvil. Njegovi spisi su u Evropi stvorili sliku o Tahitiju kao rajskom ostrvu na kome ljudi žive srećno i jednostavno, neiskvareni civilizacijom. Takve predstave inspirisale su utopijski koncept o „plemenitom divljaku“ u evropskoj filozofiji, recimo u delima Žan−Žak Rusoa. Ostrvo je posetio i opisao Džems Kuk 1774.

Godine 1880, Francuzi su preuzeli suverenitet nad Tahitijem, koji je do tada bio pod njihovim protektoratom (od 1840ih).

Na ostrvu se koriste tahićanski i francuski jezik. Postoji Univerzitet Francuske Polinezije (Université de la Polynésie Française).

Značajna je lokalna muzika, uz korišćenje originalnih instrumenata, i različite vrste plesa.

Na Tahitiju je 1890−ih živeo i slikao Pol Gogen.

Neke male zanimljivosti o ovom Raju. Prevod naziva Papeete, kako se zove glavni grad Tahitija, znači kanta za vodu.
Tahićani su veoma miran narod ali stidljiv. Ako im se prvi put predstavite i uputite jednostavno „ia ora na“ što znači „zdravo“, biće veoma gostoljubivi. Običaj je da nosite tijaru (nacionalni beli cvet) iza levog uveta ako ste zauzeti, a iza desnog ako ste slobodni. Kinezi kojih ima oko 10 odsto imaju monopol nad maloprodajom, tako da kada Tahićani krenu u kupovinu, kažu da idu u „la Chine“ ili „kod Kineza" Reč „tatoo“ potiče sa Tahitija. Po legendi, Tohu, bog tetoviranja farba ribe u prelepe boje. U polinežanskoj kulturi tetovaže se oduvek smatraju ulepšavanjem a nekada se ceromonijalno tetoviralo kada se uđe u period adolescencije.
Zbog svoje izolovanosti ovde ne postoje otrovne zmije ni insekti.

Ostrvo bezbrižnih

Tahiti je najpoznatije kopno arhipelaga od 118 ostrva i atola u geografskom atlasu sveta ubeleženom kao Francuska Polinezija. Reč je zapravo o jednom od najlepših ostrva planete, decenijama nezaobilaznoj destinaciji svetskog džet-seta, ali i brojnih znatiželjnika i avanturista. Atmosfera luksuza uokvirenog u plavetnilo Tihog okeana uz čaroliju egzotične flore, učinila je ovo ostrvo, koje još nazivaju i Tihookeanskom kraljicom, ne samo izuzetno lepim detaljem za sliku sa razglednice, već i više nego idealnim mestom za odmor iz snova.

More je u centru pažnje. Turisti koji ovde pristižu uživaju ponajviše u ronjenju, surfovanju i jedrenju na dasci, kao i ribolovu, uz niz drugih aktivnosti. Posebnu dimenziju celokupnom doživljaju Tahitija daruje životna filozofija lokalnog stanovništva koja se svodi na slogan “ne brinite”. Hedonizam u pravom smislu je zato i opšte prihvaćen način života na ovom blaženom mestu na kome se čak i žuri polako. Ono što se od svakog gosta zahteva jeste da se na Tahitiju opusti i da ni o čemu ne brine.

Tahiti Nui (Veliki Tahiti) i Tahiti Iti (Mali Tahiti), dva vulkanska planinska lanca, povezani su prevlakom koja formira kopno nalik na kornjaču. Ostrvo Tahiti je takođe i najveće u Francuskoj Polineziji, koje pripada arhipelagu Južnih ostrva Tihog okeana ovekovečenih, između ostalog, i u čudesnoj knjizi pripovedaka Džeka Londona sa naslovom “Priče sa južnih mora”.

Predeli su raznoliki, što putovanju kružnim putem oko ostrva i šetnju ostrvom svakom ko se za to odluči daruje nezaboravno iskustvo. Ovo tim pre jer se Tahiti uistinu može pohvaliti ne samo izuzetnim pejzažima s impresivnim vodopadima, već i neobičnim prirodnim pojavama koje se ne mogu videti na nekom drugom mestu u svetu.

Severni deo ostrva je gusto naseljen, a južni je skoro pust. Oko njega su na pojedinim mestima rasuti koralni grebeni koji se graniče sa lagunom sa pučine. Oba dela ostrva karakteriše planinski pejzaž, formiran vekovima od aktivnih vulkana. Planine koje dosežu do 2.241 metar visine prekrivene su gustim džunglama. Ukupna površina ostrva je 1.042 kilometra kvadratnih, a naseljava ga oko tri stotine hiljada stanovnika.

Svega, osim zlata

Tahiti nije samo najveće ostrvo već je i političko i ekonomsko sedište Francuske Polinezije. Iako stanovnici Tahitija sebe smatraju Francuzima i žive bogatije od svojih suseda, osetljivi su na polinežansku kulturu. Stanovništvo je mešovito i među 300.000 ljudi ima i Evropljana, Azijaca, ali i mešanih parova. Prvi Evropljani koji su stigli na ostrvo bili su Španci, ali su ga u 17. veku napustili jer na njenu nisu pronašli zlato. U francusku koloniju pretvoreno je tek u 19. veku.

Posedi Francuske u istočnom Pacifiku se zaokružuju na 118 fascinantnih ostrva objedinjenih u pet arhipelaga: Društvena ostrva, Tuamotu, Australijska ostrva, Gambje i Markiz. U Društvenom arhipelagu najpoznatija su Tahiti, Bora Bora, Morea, Raitea, Taha, Huahine…

Smatra se da je Tahiti bio naseljen već u prvom veku p.n.e. domorodačkim stanovništvom koje je tu stiglo sa ostrva Tonga i Samoa. Početkom 17. veka (1606. godine) prvi Evropljanin Fernando de Kiros iz Španije stigao je na Tahiti u potrazi za zlatom. Kako nije našao nikakve dragocenosti, napustio je ostrvo. Britanski istraživač Semjuel Valis se iskrcao na ovo kopno 1767. i od tada su Španci polagali pravo na Tahiti. Nakon dolaska francuskih misionara, ostrvo je 1840. proglašeno francuskim protektoratom.

Dokument je potpisala tahitska kraljica Pomare IV. Kralj Pomare V, koji je nasledio presto od svoje majke, potpisao je 1877. sporazum o silasku sa vlasti i predaji ostrva Francuzima. Tako je nastala kolonija Francuska Okeanija, koja je kasnije preimenovana u Francusku Polineziju. I danas ima status francuske prekomorske teritorije.

Jedna od najpoznatijih priča o Tahitiju je ona ovekovečena u romanu i filmu sa naslovom „Pobuna na brodu Baunti”. Reč je o stvarnom događaju iz istorije slavne kraljevske mornarice. Sve se dogodilo 1789. godine kada su poručnik Vilijam Blaj i njegov tim nekoliko meseci živeli na Tahitiju u okviru misije za prevoz hlebnog drveta sa ostrva u britanske kolonije u zapadnoj Indiji. Posle izvesnog vremena, neki od članova posade počeli su da se suprotstavljaju Blajovom režimu, naročito kada je ovaj pooštrio kazne za disciplinske prekršaje. Vrativši se na more posle nekoliko nedelja, pukovnik Kristijan Flečer je poveo pobunu protiv Blajta ostavivši ga sa osamnaest lojalnih mornara u čamcu na otvorenom moru.

Blajt je sa svojom posadom uprkos svemu uspeo da se spase posle čudesne plovidbe s milion iskušenja, duge 3.500 morskih milja (oko 6.500 kilometara). Kad su konačno stigli na sigurno, odmah je pokušao da izdejstvuje pravdu. Iz Londona je poslao brod „Pandora“ na Tahiti gde je odmah uhapšeno 14 pobunjenika. Ostali mornari iz čuvene pobune su se naselili na ostrvu Pitkern i tamo osnovali svoje nove porodice. Otkriveni su tek 1808. godine. Većina se međusobno poubijala u ličnim obračunima, dok su preživeli vraćeni u Englesku gde im je suđeno.

Čudesni crni pesak

Većina plaža na Tahitiju ima crni vulkanski pesak. Najpoznatija je Plage de Maui. Nalazi se na južnoj strani ostrva. Do nje vodi dosta dug put, ali čisti pesak i bistre tirkizne vode vrede ovog putovanja. Plaža Ounaaui je udaljena svega 18 kilometara od Papetea i smeštena je na zapadnoj strani ostrva. Sama plaža nije posebna, pesak na njoj je pomešan sa šljunkom, ali najzanimljivije je to što se u vodi može videti poseban vodeni svet.

Na ostrvu postoje dve sezone. Topla i vlažna, koja traje od novembra do maja, a suva i svežija od juna do oktobra. Prosečna temperatura na ovom tropskom ostrvu je 27 C˚. Zahvaljujući svežem vetru sa Tihog okeana, na Tahitiju nema vlažnih i sparnih dana pa se putovanje bezbedno može planirati tokom cele godine.

Najveći grad Papete, prestonica Tahitija, ponosi se lukom, glavnom na ostrvu, u koju uplovljavaju svi turistički i trgovački brodovi, kao i sve brojniji kruzeri. Predsednička palata u kolonijalnom stilu najveća je znamenitost grada, ali je istovremeno i neka vrsta simbola francuskog prisustva u regionu. Pre nego što je okolina grada postala sinonim za očaravajuće plave vode, netaknute plaže i romantične bungalove, njegovi atoli su korišćeni kao poligon za ispitivanje atomskog oružja.

Na obali Papetea nalazi se spomenik posvećen žrtvama francuskih nuklearnih ispitivanja. Danas, glavni grad i danju i noću privlači posetioce velikim brojem prodavnica, restorana i klubova. Noću trg Vaiete i pristanište su pozornica  za karnevale na otvorenom koji turistima uz živu muziku i ples daruju i čaroliju gurmanskih zalogaja. Posetioce tokom dana najviše privlači centralna zatvorena pijaca sa obiljem povrća, voća i ribe ili kupovina ulja lepote “monoi” sa mirisom gardenije, kao i čuveni crni biseri.
(izvor, ekspres net)

Misteriozne rupe

Rt Venera je popularno mesto zaustavljanja tokom autobuskih tura oko ostrva. Smešten je deset kilometara istočno od glavnog grada. Plaža je prekrivena crnim peskom, a uz plažu je niz spomen ploča, svetionik, kafić i suvenirnica. Baš na ovom rtu su se 3. juna 1769. iskrcali moreplovac Džejms Kuk, tokom svog prvog putovanja oko sveta, zatim engleski astronom Čarls Grin i švedski botaničar i zoolog Danijel Solander. Namera im je bila da posmatraju prolazak Venere duž Sunčevog diska, neobičnog astronomskog fenomena koji se javlja svake 243. godine.

Na ostrvu je i grobnica izrađena od koralnih ploča i vulkanske lave poslednjeg kralja Tahitija Pomare V, koji je vladao svega tri godine (1877-1880). Rodio se 1839. i posle smrti starijeg brata postao je oficijelni naslednik prestola. Na tron je zaseo 1877. nasledivši majku, kraljicu Pomare IV. U junu 1880. Pomare V je predao u potpunosti vlast francuskoj administraciji, pa je tako Tahiti prestao da bude protektorat i postao je kolonija Francuske. Umro je u svojoj palati od trovanja alkoholom, a njegovi unuci i praunuci i dalje žive na ostrvu.

Jedna od neobičnosti Tahitija je i Arahoho, rupa u zemlji iz koje se s vremena na vreme podiže mlaz vode u vazduh. Talasi se kotrljaju na obalu  posle čega se mlaz ponovo podiže u vazduh. Ukupno postoje četiri rupe – tri u zemlji i jedna uz obalu pored puta. Spektakl nije naročito impresivan, ali ako se kao turista nađete pored ovih rupa, vredi pogledati ovu neobičnu prirodnu pojavu. U blizini, nedaleko od glavnog puta oko ostrva, nalaze se i tri vodopada. Fautaua se sa visinom preko 300 metara smatra jednim od najviših na svetu. Dva druga vodopada su manja. Vodopadi su posebno spektakularni tokom kišne sezone.

Između Papete i Tahitija nalazi se mali nesvakidašnji vrt na obali okeana. Vrt Mataoa je najbolja slika jedinstvene flore. Dolazak čoveka na Tahiti pre hiljadu i pet stotina godina radikalno je promenio floru i faunu ostrva koje je bilo toliko udaljeno od bilo koje naseljene zemlje da tamo nisu mogle stići ni ptice.

U vreme kada su ljudi naselili ostrvo, ovde je bila očuvana flora geološkog perioda iz ere dinosaurusa. U vrtu danas rastu retke biljne vrste, a postoji i ogroman rasad orhideja. Razvijen je i biznis od ove lepote. U cvećarama posetioci mogu da naruče buket egzotičnog cveća ili korpu voća u prikladnim pakovanjima sa svim propratnim fitopatološkim papirima. Ova roba kao jedan od suvenira sa Tahitija se putniku uručuje na aerodromu prilikom odlaska.

Na ostrvu je smešten i muzej Pola Gogena, izgrađen u japanskom stilu i posvećen životu i stvaralaštvu slikara za vreme njegovog boravka na Tahitiju. Mnogi ne znaju da je veći deo poslednjih godina života slavni umetnik proveo u Francuskoj Polineziji. Prvi put je došao na ostrvo 1891. a napustio ga 1893. Umro je na ostrvu Hava Oa, a sahranjen na susednom Markiz. Iako se većina njegovih dela trenutno nalazi u najboljim muzejima Evrope ili Severne Amerike, ima ih nekoliko u privatnim kolekcijama prebogatih Tahićana.

Poslednje godine njegovog života najbolje ilustruju dva kulturna kutka – Muzej Pola Gogena na Tahitiju i onaj u Gogenovom kulturnom centru u selu Atuona na ostrvu Hava Oa. To su dva veoma posebna mesta koja oslikavaju istinski život i kreativno iskustvo slikara. Iako je prvi muzej smešten na glavnom ostrvu, prilično je izolovan. Smešten je na obali okeana u predelu Papeari, gde je umetnik iznajmio kolibu od domoroca i tamo proveo dve godine. Pošto nije imao novca za stanarinu, vlasniku je davao svoje slike koje je vlasnikova žena posle muževljeve smrti spalila, jer su za nju bile nemoralne.

Muzej je otvoren 1964. i zamišljen je kao “Spomen na divljenje i strahopoštovanje”. Sastoji se od nekoliko zgrada povezanih pokrivenim šetalištem. U njemu je smeštena široka paleta predmeta, nekoliko fotokopija u boji na polistirenu, zatim i nekoliko istorijskih predmeta uključujući šešir, zatim i bretonski menhir (izduženi kamen za koji se ne zna tačno čemu je služio), plus reprodukcije njegovih slika rađenih na Tahitiju.

Pored živopisne prirode i prelepih plaža, Tahiti ima još nekoliko zanimljivih muzeja. Jedan od najčuvenijih u svetu je nesumnjivo Muzej crnih bisera, smešten u centru Papetea. Ovi biseri glavni su izvozni artikal Francuske Polinezije. Razumljivo, jer na ostrvu postoji nekoliko farmi bisernih školjki. Polinežani su posebno ponosni na ove bisere čudesne nijanse koje proizvodi mekušac Pinctada margaritifera, poznat još i kao biserna ostriga, koji živi isključivo u Polineziji.

U muzeju ne samo da se možete diviti privatnoj kolekciji trgovačkog magnata Roberta Vanga, već možete i da saznate o tome koliko su biseri važni u životu ljudi na Tahitiju. Razumećete i uticaj bisera na mitologiju, kulturu, umetnost i religiju ostrva i upoznaćete se sa glavnim fazama uzgajanja bisera na farmama. Takođe, naučićete i sve o prepoznavanju bisera na osnovu izgleda.

Ostrvo Tetiaroa, udaljeno 53 kilometra od Tahitija, trenutno je najskuplji i najluksuzniji kutak Zemljine kugle. Tetiaroa je jedini koralni atol među okolnim ostrvima. U stvari, ova teritorija okeana se sastoji od 13 ostrvaca smeštenih oko centralne lagune. Prema pripovedanjima, prvi Evropljanin koji je posetio atol bio je bivši kapetan pobunjeničkog broda „Baunti“ Vilijam Blaj. Atol je nekada pripadao kraljevskoj dinastiji Pomare, ali je jedno ostrvce Pomare V 1902. poklonio svom zubaru Valteru Vijijamsu, u znak zahvalnosti za izlečenje vilice.

A onda je stigao Marlon Brando

Sledeća faza istorije ovog atola počinje 1965. kada ga je  od Vijijamsovih naslednika kupio čuveni glumac Marlon Brando. Za njega je zarad mnogo čega 1960. godina bila velika prekretnica. Te godine je sniman film “Pobuna na brodu Baunti” tokom kojeg je Brando upoznao svoju treću suprugu, Tahićanku Taritu Teripaiju. Pet godina kasnije je glumac kupio na 99 godina atol Tetiaroa od Francuske Polinezije i učinio sve da očuva njegovu veličanstvenu prirodu i pretvori ga u raj na zemlji. Na najvećem atolu Onetahi, Brando je izgradio 12 jednostavnih sojenica od lokalnog materijala.
U njima je često boravio sa porodicom i holivudskim prijateljima, a dragom prijatelju Majklu Džeksonu je poklonio jedan od preostalih 12 atola. Sojenice nije gradio direktno na obali već malo dalje da ne bi smetao kornjačama koje su se tu legle. Posle Brandove smrti 2004, atol je prešao u ruke njegovih naslednika koji su ga već sledeće godine prodali Ričardu Bejliju, koji je tu izgradio najluksuzniji eko-hotel na svetu s imenom “The Brando”. Danas je stecište najbogatijih ljudi sveta. Među poslednjim gostima koji su se odmarali u ovom hotelu bili su Barak Obama, Bijonse i Albert od Monaka sa suprugom Šarliz i decom.
Brandova supruga Tarita je radila kao peračica sudova u Papeteu kada ju je otkrio MGM. Tada je upoznala Branda, za koga se udala 1962. godine. Iako je bila nominovana za Zlatni globus i već imala potpisan ugovor sa MGM, Brando se postarao da više ne dobija uloge. Dobili su dvoje dece, sina Sajmona Tejhotua Branda, koji je postao hotelijer, i ćerku Taritu Čejen Brando, koja se ubila u 25. godini života. Brandova poslednja supruga Tarita posle muževljeve smrti je napisala memoare “Marlon Brando - moja ljubav i moja patnja”. I danas živi u svom bungalovu u Papeteu
(izvor, ekspres.net)