Kilimandžaro - najčuveniji prizor Afrike

Snežni vrhovi Kilimandžara, okruženi ekvatorijalnom
savanom, izazivaju strahopoštovanje okolnog stanovništva koje veruje da
gore žive duhovi, ali je i velik izazov planinarima iz celog sveta.
Glavno polazište za uspon na krov Afrike je živahni gradić Moshi, u kojem se obavljaju poslednje pripreme, dogovaraju vodiči iz plemena Chagga,
kupuje hrana. Na jednog penjača ide vodič, kuvar i dva nosača, sa
brojem penjača umnožava se i broj nosača. Sve što je potrebno za pet,
šest ili sedam dana uspona i boravka na planini nosi se u planinarskim
rančevima. Od nekoliko ruta za uspon (Ronfai, Lemosho, Shira, Umbwe...) samo na Marangu ruti postoje skloništa.

Iako mnogi planinari, alpinisti ne doživljavaju uspon na Kilimandžaro kao ozbiljan izazov, na krov Afrike
uspe se popeti samo 40 posto penjača. Veći je problem, od potrebne
fizičke kondicije, visinska bolest zbog koje često moraju odustati i
vrhunski penjači i sportisti, a svake godine 10-20
penjača umre od plućnog ili moždanog edema izazvanog visinskom bolešću.
Te opasnosti nisu pošteđeni ni lokalni penjači (vodiči, nosači) koji se
godišnje penju na Kilimandžaro najviše 10-12 puta.

Pripadnici plemena Chagga izražavaju veliko poštovanje prema svakome ko dođe do vrha. Za njih je Brdo demona (kako nazivaju Kilimandžaro) i na koje se penju samo vodiči i nosači, simbol strahopoštovanja i izvor života. Zbog vulkanskog tla,
voda koje se slivaju sa Kilimandžara i monsunskih kiša, obronci i
dolina podno planine bogati su nasadima kafe, banana i suncokreta. Zbog
globalnog zagrevanja snežna kapa Afrike sve je manja, po nekim
predviđanjima sneg i led otopiće se za desetak, petnaest godina.
Obistini li se to, nestaće poznata vizura Kilimandžara, a bez vode i
osnovne egzistencije ostaće pleme Chagga, treća najveća etnička grupa u
Tanzaniji.