Ivan V. Lalić

Ivan V. Lalić (1931-1996) pesnik, esejista i prevodilac, jedan od najistaknutijih pesnika neosimbolističke struje u savremenoj srpskoj poeziji. Rođen je u Beogradu 1931. godine, gde je radio neko vreme kao novinar i urednik Radio Zagreba; bio je urednik u „Prosveti“ i „Nolitu“.

Svojom poezijom preko artizma, uravnoteženih slika i duhovne sabranosti obnovio je liniju simbolističkog pesništva. Tragajući za klasičnom merom pesme i nalazeći pesničko nadahnuće u literaturi, Lalić se u svojoj poeziji okretao Vizantiji i antičkom svetu. Takođe je bio izvrstan prevodilac, esejista i kritičar. Ivan V. Lalić je ušao u književnu kritiku kao hroničar časopisa, najpre „Letopisa Matice srpske“, a potom beogradske „Književnosti“. Njegovu kritiku odlikuje objektivnost, kao i iskustvo koje u nju unosi.

Priredio je nekoliko antologija i zbornika. Bavio se prevodilaštvom, naročito prepevima; tako je između ostalog priredio „Antologiju novije francuske lirike“ (od Bodlera do naših dana) i izbore pesama Helderlina (Nolitova nagrada) i Pjer Žan Žuva. Autor je radio-drame „Majstor Hanuš“ (nagrada Jugoslovenske radiodifuzije)

Bivši dečak (1955)
Melisa (poema) (1959)
Argonauti i druge pesme (1961)
Vreme, vatre, vrtovi (Zmajeva nagrada) (1961)
Smetnje na vezama (1975)
Strasna mera (1984)
Vizantija (1987)
Izabrane i nove pesme (1969)
Vetrovito proleće (1956)
Čini (1963)
Krug (1968)
Velika vrata mora (1958)
Pesme (1987)
Pismo (1992)
Četiri kanona (1996)
Pisao je eseje i kritike:
Kritika i delo (1971)
O poeziji i dvanaest pesnika

STRAMBOTTI

1

Kad nocu disem, ja u polutami
Osecam kako tisina svetluca,
Dok slusam kako pored uzglavlja mi
Na slepom oku tvoje bilo kuca;
I tek u zoru kapke takne san mi,
Kad tvoj se tanji od blizine sunca:
Vec godinama u sinkopi snimo,
A nasa ljubav stari kao vino.

2

Ja usnem pored tebe tek kad zora
Zapara noktom dno neba kroz grane
Pa znam da sanjas, znam i kakav san je,
Da li paslika ili mura.
I tako citam nocno putovanje
Na licu voljenome, jos bez bora:
Da putovanje svede ujutro se
U trag na jastuku i miris kose.

3

Kada te pitam sta si snila nocas,
Kazes da ne znas, ili se nasmesis;
Da l zbilja sniti zaboravis ocas.
Il' zagonetku ne zelis da resis?
Mozda je bila pustos i samoca,
Pa zaboravom namernim se tesis:
Da mi je da ti mesto pesme ove
Napisem citak sinopsis za snove.

4

Vec godinama znam da nestajemo
Zajedno: tako pisah jos u dane
Kada vreme bese val sa slanom penom
Mladosti, svetlom strascu usijane;
Sada sve vise znam da nestacemo
Kao dva pozna ploda s iste grane,
Koje zajedno strese krajem dana
Odlicna, blaga ruka bastovana.

5

Da li osecas ovo ubrzanje:
To prostori se sabiru u nama
K'o med u sace; daljine se tanje
Kao folija: iza nje je tama
I vrv od zvezda neznanih, postanje
Nesaglednog, crno usijanje -
A s ove strane stanjene folije
Pozno prolece. I magnolije.

6

U disanje si moje upevana
K'o molitva u obred. Tobom disem.
U rukopisu mom si upisana
Izmedju svakog slova koje pisem.
Izuzmi sebe iz bilo kog dana,
I ja cu biti neizvesnosti lisen -
A to su dani koje i ne brojim,
Jer ne znam da li u njima postojim.

7

Jednom, kad dugo bila si na putu
Po nekom podneblju sto nije tvoje,
A nisam znao pravac ni marsrutu,
Ni sta ti na tom putu pisano je,
Kada po dan bi stao u minutu,
Kad morao sam da volim za dvoje,
Uvezbao sam vrhovnu vestinu:
Strpljenje. Neki u toj vezbi ginu.

8

Linije sveta vidljivog i inog
Svetlucaju mi u tvojoj auri;
U svetu izvan tebe ja sam inok
U isposnici, leptir u cauri.
U jednacini sveta mi smo binom:
To nije rakao Petrarka Lauri,

No matrica je ista. Isti pokret.
Govor duse s dusom, kako rece Sokrat.

9

Mi smo dve zize u jednoj elipsi
Sto nepoznatom telu je putanja;
Je li to zvezda? Il' svetlost sto misli
Svoju tezinu tokom putovanja?
Mi smo dve zize u jednoj elipsi
Zblizene tacnom merom odstojanja
Koje u svemu odgovara crti
Sto spaja zize ljubavi i smrtnoj

10

Kad nocu dises pored uzglavlja mi
Ja slusam spori pokret zodijaka
Nad ravnim krovom, glasove u tami,
Sto boji prostor izmedju dva znaka;
Najblizi svetu onda kad smo sami,
Kad dusa sveta sapuce iz mraka,
Ucimo mudrost druzenja s tisinom -
I ljubav nasa stari kao vino.

Zimsko pismo

Kako si čudna gde te nema! Između nas
Vazduh se guši u sitnom cveću, vejavica
Kao slatka bolest. I kada te dodirnem
Na ivici običnog sna, prstima kroz rešetku,
Tako mi se čini, ti počinješ da govoriš
O stvarima koje ne poznajem: neku mudrost
Zlatnu između dve reči, kao vazduh, leti,
Između dva ostrva. Ali, lakše je tako
Da te dozovem, nego da zamišljam prostor
Koji nas tobože deli (noć od ljubičaste soli,
Ravnica po čijoj tišini povlačim pravu crtu,
Između zvezdanih, zatrpanih šuma -
Decembarska noć). Pa makar da si drugačija
Od svega što znaš o sebi, u ovakvoj noći
Kada se jedno more, uplašeno od snega,
Otvara i trepće kao oko u mojoj krvi;
Pa makar da si čudna, ljubavi, ovde gde te nema,
Gle, upaljena kao plamen na sveći svoga imena
U praznoj sobi izgovorenog.

Toliko mnogo načina
Da sve više zavisim od tebe!

Osmeh

Ko zlatna maska iz Mikene,
Koja je drugi oblik praha,
Ugledao sam na dnu mene
Taj osmeh zadržanog daha,

Što uspeo je da se zgusne
Za trenut na dnu ogledala;
Okom bez boje i bez zene
Budućnost me je pogledala,

Nemušto, mudro i bez strasti,
Ko kućna zmija pod dovratkom;
Ma da je sve u njenoj vlasti
Još uvek bol je za povratkom

Na sredokraću, ravnotežu,
U stanju mirovanja vage:
Al godine se koso sležu
I mrve u arhipelage -

U sabiranju ovom zemnom
To dvojnika sam pogledao;
Smešio se kao Agamemnon
U dvostrukome ogledalu.

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.