Kipar

Kipar je tokom svoje istorije zbog geografskog položaja bilo u sastavu različitih civilizacija.

Najranije potvrđeno mesto ljudske aktivnosti je Aetokremnos na južnoj obali ostrva, što pokazuje da su zajednice lovaca i skupljača plodova bile aktivne na ostrvu oko 10.000 godina p. n. e., dok prva naselja potiču otprilike od 8.200. g. p. n. e. Dolazak prvih ljudi podudara se sa izumiranjem patuljastih nilskih konja i patuljastih slonova.

Najstarija naselja koja su pronađena na Kipru potiču još iz neolita, otprilike iz perioda od 7.000. do 3.900. g. p. n. e. To su bila naselja Kirokitija i Kalavasos, koja se nalaze u unutrašnjosti Kipra.

U bronzanom dobu ovde se doseljavaju Grci i sa sobom donose uticaj Mikenske kulture. Oni grade i svoje prve gradove ovde: Salamis (Kipar), Pafos, Kurion i Lapitos. Otprilike u slično vreme ovde i Feničani osnivaju svoje kolonije, kao što je Kition, tako da su se već tada počele mešati kulture na ovom ostrvu. Uskoro se na ostrvu formira deset kraljevina koje su neko vreme uspevale održavati samostalnost. Ali u 7. veku p. n. e. ostrvo je palo u ruke Asiraca, i oko 570. g. p. n. e. osvaja ga Egipat. Nakon pada Egipta, vlast preuzima Persija. Za svo ovo vreme Kipar je ipak bio pod najvećim uticajem Grčke, verovatno iz razloga što su Grci bili i dalje većinski stanovnici. 333. g. p. n. e. Aleksandar Veliki osvaja ostrvo i u sastavu države koju je on osvojio Kipar ostaje nešto manje od 200 godina, kada se javlja Rimsko carstvo kao velika sila, koja, naravno, nije mogla promašiti ovo ostrvo. U prvom veku nove ere na Kipar stiže hrišćanstvo.

Kipar u srednjem veku

Podelom Rimskog carstva 395. godine, Kipar ulazi u sastav Vizantije. Uskoro se na ostrvu pojavljuju i Arapi, koji se ipak nisu dugo zadržali, niti ostavili dublji trag. Godine 1191, tokom Krstaških ratova, ostrvo osvaja engleski kralj Ričard Lavljeg Srca. On je vladao ovim ostrvom samo jednu godinu, nakon čega ga je prodao Templarima, a oni su ostrvo prodali francuskom vojskovođi Giju Lizinjanu. Iako je vladao samo jednu godinu, Ričard je počeo izgradnju grada Limasola. U ovo vreme Kipar je bio bitna strateška baza krstaša. Godine 1489. vlast nad ostrvom preuzima Mletačka republika, a u Maloj Aziji se javila nova velika sila – Osmansko carstvo.

(izvor, mojkipar.com)

Proglašenje nezavisnosti

Početkom pedesetih godina na čelo oslobodilačkog antikolonijalnog pokreta dolazi arhiepiskop Makarios III, poglavar kiparske pravoslavne crkve. On je ujedno bio i duhovni vođa pokreta. Zato ga je Velika Britanija proterala iz zemlje, te je nekoliko godina proveo u egzilu na Sejšelima. U međuvremenu je pokret Enosis sve više rastao i bivao sve jači, tako da je Velika Britanija morala popustiti. Makarios se vraća na čelo kiparskih Grka i Kipar dobija nezavisnost 1960. Iste godine pristupa UN, a ubrzo i Komonveltu, te Pokretu nesvrstanih.

Engleska je Kipru dala nezavisnost uz teške uslove. Turci, koji su činili 18% stanovništva, dobijaju:

– 30% mesta u državnoj administraciji;
– 40% poslova u policiji;
– Turci imaju pravo veta na sve državne odluke;
– Britanija je zadržala dve svoje vojne baze na ostrvu: Akrotiri i Dekelija.

Makarios je postao prvi predsednik Kipra. Kao predsednik vodio je nesvrstanu politiku i prisustvovao prvom samitu Nesvrstanih 1961. u Beogradu. Postao je veliki prijatelj Jugoslavije i Josipa Broza Tita. Zbog svog „mlakog” odnosa prema Zapadu i zbog zalaganja za nesvrstanost, izazvao je podozrenje SAD i Ujedinjenog Kraljevstva, koje je imalo vojne baze na Kipru. Ovo je oslabilo pozicije NATO-a u Grčkoj. Na čelu Turaka je bio dr Mustafa Kučuk, koji je ujedno bio i potpredsednik države. Blokirao je sve Makariosove odluke, po nekima ohrabren bivšom kolonijalnom silom, ali i podrškom Turske.

Makarios je 1963. predložio 13 ustavnih amandmana, sa ciljem da omogući normalno funkcionisanje države. Na početku, potpredsednik Kučuk je odobrio sve amandmane, ali na kraju ih je odbio nakon turskog naređenja. Tada počinju nevolje i prvi sukobi Grka i Turaka. Turci napuštaju vlast i sva javna tela i stvaraju enklave preko kojih su, uz pomoć Turske, naoružani napadali grčke civile, prekidali saobraćaj i vršili terorističke napade. Najpoznatija je turska teroristička organizacija TMT. Grcima su bile vezane ruke jer je Turska pretila ratom. Prvi sukob je izbio 21. decembra 1963. godine, u kojem su stradala dva Turčina nakon turske provokacije, kad su namerno odbili policijsku kontrolu, a prisutna turska masa je krenula protiv policajaca. Tokom operacije Kiparske Narodne Garde i paravojnih jedinica za uništavanje turske enklave kod sela Kokina, Turska je bombardovala oblast Tilirije napalm bombama. U sukobima posle toga, tokom 1964. godine, stradao je 191 Turčin i 133 kiparskih Grka.

Rat je zaustavljen uglavnom zahvaljujući stranom pritisku, ali i predsedniku Makariosu. Na Kipar su upućene UN snage za razdvajanje zaraćenih sela i zaselaka na Kipru. Jedan dobar deo kiparskih Grka je zbog sukoba smatrao da je ujedinjenje sa Grčkom spas od nevolja.

Proglašenje nezavisnosti

Početkom pedesetih godina na čelo oslobodilačkog antikolonijalnog pokreta dolazi arhiepiskop Makarios III, poglavar kiparske pravoslavne crkve. On je ujedno bio i duhovni vođa pokreta. Zato ga je Velika Britanija proterala iz zemlje, te je nekoliko godina proveo u egzilu na Sejšelima. U međuvremenu je pokret Enosis sve više rastao i bivao sve jači, tako da je Velika Britanija morala popustiti. Makarios se vraća na čelo kiparskih Grka i Kipar dobija nezavisnost 1960. Iste godine pristupa UN, a ubrzo i Komonveltu, te Pokretu nesvrstanih.

Engleska je Kipru dala nezavisnost uz teške uslove. Turci, koji su činili 18% stanovništva, dobijaju:

– 30% mesta u državnoj administraciji;
– 40% poslova u policiji;
– Turci imaju pravo veta na sve državne odluke;
– Britanija je zadržala dve svoje vojne baze na ostrvu: Akrotiri i Dekelija.

Makarios je postao prvi predsednik Kipra. Kao predsednik vodio je nesvrstanu politiku i prisustvovao prvom samitu Nesvrstanih 1961. u Beogradu. Postao je veliki prijatelj Jugoslavije i Josipa Broza Tita. Zbog svog „mlakog” odnosa prema Zapadu i zbog zalaganja za nesvrstanost, izazvao je podozrenje SAD i Ujedinjenog Kraljevstva, koje je imalo vojne baze na Kipru. Ovo je oslabilo pozicije NATO-a u Grčkoj. Na čelu Turaka je bio dr Mustafa Kučuk, koji je ujedno bio i potpredsednik države. Blokirao je sve Makariosove odluke, po nekima ohrabren bivšom kolonijalnom silom, ali i podrškom Turske.

Makarios je 1963. predložio 13 ustavnih amandmana, sa ciljem da omogući normalno funkcionisanje države. Na početku, potpredsednik Kučuk je odobrio sve amandmane, ali na kraju ih je odbio nakon turskog naređenja. Tada počinju nevolje i prvi sukobi Grka i Turaka. Turci napuštaju vlast i sva javna tela i stvaraju enklave preko kojih su, uz pomoć Turske, naoružani napadali grčke civile, prekidali saobraćaj i vršili terorističke napade. Najpoznatija je turska teroristička organizacija TMT. Grcima su bile vezane ruke jer je Turska pretila ratom. Prvi sukob je izbio 21. decembra 1963. godine, u kojem su stradala dva Turčina nakon turske provokacije, kad su namerno odbili policijsku kontrolu, a prisutna turska masa je krenula protiv policajaca. Tokom operacije Kiparske Narodne Garde i paravojnih jedinica za uništavanje turske enklave kod sela Kokina, Turska je bombardovala oblast Tilirije napalm bombama. U sukobima posle toga, tokom 1964. godine, stradao je 191 Turčin i 133 kiparskih Grka.

Rat je zaustavljen uglavnom zahvaljujući stranom pritisku, ali i predsedniku Makariosu. Na Kipar su upućene UN snage za razdvajanje zaraćenih sela i zaselaka na Kipru. Jedan dobar deo kiparskih Grka je zbog sukoba smatrao da je ujedinjenje sa Grčkom spas od nevolja.

Republika Kipar

Već tri meseca nakon proglašenja nezavisnosti, na Kipru su održani izbori za parlament. Patriotski fond, pod vođstvom Makariosa, odnosi ubedljivu pobedu. Nacionalna unija Turaka predstavljala je turske interese. Patriotskom fondu priključuje se i Komunistička partija Kipra (AKEL) koja na izborima dobija 40% glasova. Kipar se opredelio za politiku nesvrstavanja u Hladnom ratu, a Makarios se lično angažovao na konferencijama Nesvrstanih u Beogradu (1961), Kairu (1964) i Lusaki (1967). Stalno uplitanje Grčke, Turske i Britanije u unutrašnju politiku nove države navodi Makariosa da 1963. godine traži reviziju Ciriškog i Londonskog sporazuma. Rezultat je turski napad na Kipar, što Britanci koriste kao povod za upućivanje ratnih brodova na Kipar. Početkom sledeće, 1964. godine, na Kipar pristiže jedna grčka vojna divizija. Takođe, vlada Kipra obraća se Savetu bezbednosti radi zaštite nezavisnosti i teritorijalnog integriteta. Ubrzo na Kipar dolaze jedinice plavih šlemova, pripadnika oružanih snaga Ujedinjenih nacija. Juna 1968. grčka divizija je napustila ostrvo i održani su neuspešni pregovori o budućem uređenju Kipra.

Početkom sedamdesetih godina, direktne konfrontacije SAD i SSSR ponovo ukazuju na strateški značaj Kipra. Od 1971. godine, međuetnički incidenti na Kipru bili su sve češći. Nekadašnji vođa organizacije EOKA, General Georgios Grivas, osnovao je terorističku organizaciju pod nazivom EOKA B i organizovao je gerilu, čiji je primarni cilj bio zbacivanje Makariosa s vlasti. Ovaj plan je sastavila grčka diktatura u Atini, jer Makarios se protivio tome da se ostrvo podeli i da se jedan deo ujedini sa Grčkom a drugi sa Turskom. Grivas je umro 27. januara 1974. godine, ali su, uprkos Makariosovoj ponudi amnestije, teroristi nastavili borbu protiv njega. Državni udar na Kipru izvršen je 15. jula 1974. godine, a Makarios je pobegao prvo u London, a zatim u Njujork, gde je obavestio Savet Ujedinjenih nacija o stanju na ostrvu. Turci koriste državni udar i izvršavaju invaziju na Kipar osvajajući 37% ostrva. Linija razdvajanja nakon pregovora postaje tampon-zona OUN-a. Turska invazija se okončala podelom Kipra duž Zelene linije koja i danas deli Kipar (na slobodni i okupirani deo). Godine 1983. takozvana Turska Republika Severni Kipar proglašava nezavisnost. Prihvatila ju je jedino Turska.

Kipar danas

U periodu od 1974. do 1996. nije bilo većih konflikata. Avgusta 1996. godine ubijena su dvojica demonstranata prilikom demonstriranja na motociklima. Pregovori o statusu Kipra nastavljeni su decembra 1999. godine. Kipar se 2004. godine priključio Evropskoj uniji. Tampon-zona do 2004. godine nije bila otvorena. Najozbiljniji pokušaj izmirenja izvršen je 2004. godine. Inicirao ga je Kofi Anan, generalni sekretar UN-a. Grčki političari su procenili da ovaj sporazum više odgovara turskoj strani, pa su ga odbacili iz sledećih razloga: plan nije omogućavao povratak svih grčkih izbeglica, kao ni vraćanje celokupnog zemljišta koje im je pre pripadalo, režim garantnih sila se održavao, turska vojska (kao ni turski doseljenici) ne bi napustili ostrvo, Turci bi dobili previše mesta u organima vlasti i plan, takođe, nije uključivao uklanjanje britanskih baza sa ostrva. Iz tih razloga, na referendumu na slobodnom delu ostrva 75% građana je odbilo sporazum. Iako je plan prihvatilo 64% kiparsko-turske zajednice, on nije prošao, tako da je nastao pravi paradoks – u EU praktično je ušla cela Republika Kipar, iako je okupirani deo države nezakonit entitet i faktički nije pod evropskim zakonima. S obzirom da de jure predstavlja deo Kiparske Republike, samim tim je i deo EU.
Novi pregovori otpočeli su 2014. godine.
Administrativna podela

Kipar spada u manje evropske zemlje, pa država ne poseduje nivo pokrajina ili regiona. Osnovna upravna podela Kipra je na okruge (grčki: Επαρχία). Zvanično postoji šest okruga, koji nose naziv gradova-sedišta okruga. Okruzi se dalje dele na opštine. Nakon turske invazije, država ima svoje izmeštene organe vlasti za okupirane okruge i opštine, koji su smešteni u slobodnom delu Kipra.

Okruzi:

Larnaka
Limasol
Nikozija (Lefkozija) – delimično pod turskom okupacijom
Pafos
Famagusta (Amohostos) – delimično pod turskom okupacijom
Kirenija (Kerinija) – pod turskom okupacijom