Rusija

Velika kao sedamdeset Velikih Britanija, ali sa samo dva puta većim brojem stanovnika, Rusija ostaje jedna od velikih svetskih divljih oblasti. Sibir pokriva skoro deset procenata Zemljine kopnene površine. I mada je sinonim za užasnu hladnoću, neki njegovi delovi mogu da budu na temperaturi i od četrdeset Celzijusovih stepeni.
Od novembra do februara ceo Sibir prekriva sneg, ponekad dubok i osamdeset centimetara. To nije samo zaleđena divljina, već oblast ispunjena neverovatnom raznolikošću u kojoj divlje životinje i lepota predela oduzimaju dah...

Glad evroazijskih vukova



Dok gavrani pozdravljaju jutro, krznom zaštićeni evroazijski vukovi stresaju sa sebe hladnoću. Žive i love u čoporima, ponekad tako malim da ih čini tek jedan par, a u povoljnim uslovima ‒ i do četrdeset životinja. Veliki čopor vukova može da vlada teritorijom od 13 000 kvadratnih kilometara. Zavijanje, vučji poziv u boj, okuplja čopor i druge vukove upozorava da se povuku i može da se čuje na deset kilometara.
Jako čulo njuha pomaže im da pronađu lešinu ili živ plen. Svaka od tih životinja može da pojede po devet kilograma mesa i pređe dvesta kilometara dnevno. Kada treba da ugase žeđ ‒ jedu led. Mladunci nisu odmah spremni za tvrdo meso pa prvi mesec i po dana jedu hranu koju roditelji povrate. Kad su dovoljno veliki, čopor napušta stanište i odlazi dalje.
Vukovi ne padaju u zimski san, pa su zato stalno u potrazi za hranom. U jesen i zimu njihovi čopori lutaju i sele se sa jednog mesta na drugo tragajući za obrokom. Vođeni oštrim čulom njuha, oni će loviti, krasti ili jesti lešine ‒ šta god da je potrebno da bi se nahranili. U Rusiji živi oko oko četrdeset hiljada vukova a Sibir nastanjuje njihova najveća evroazijska populacija.

Sibirski beli ždral



Jedna od najređih ptica na svetu i veoma ugrožena vrsta jeste sibirski beli ždral. Na svetu ih je ostalo oko tri i po hiljade, a u zapadnom delu Sibira ima ih samo četiri. Parovi sa mladuncima su dragoceni.
Pošto najhladniji deo zime provedu u Kini, prelaze skoro pet hiljada kilometara kako bi se parili u izolovanoj divljini ruske tundre.
Pošto su malobrojni, monogamija radi protiv njih ‒ teško nalaze partnere za parenje. Ali kada se jednom spoje, oba roditelja brinu o mladuncima.
Ženka polaže dva jajeta, iako najčešće preživi samo jedan ptić. Njihov zimski dom se smanjuje, a sa njim i njihova šansa za opstanak.

Irvasi Jakutije



Na severu se nalazi Jakutija, idilična i živopisna... ali i najhladnija tačka na severnoj hemisferi ‒ temperature mogu da padnu i na minus sedamdeset stepeni Celzijusa. Jakuti su star narod. Misli se da su migrirali na sever pre oko sedamsto godina. Premda većinom borave u naseljenim mestima, četiristo hiljada još živi životom tradicionalnih nomadskih stočara. Svoje životinje moraju odvesti na nove pašnjake pre nego što se sneg otopi i vodom natopi zemljište.
Građen za hladnoću, irvas, ili karibu, ima šuplju, kupastu dlaku koja zadržava toplotu tik uz telo. Irvasi moraju da nagomilaju masnoću dok je vreme lepo kako bi izdržali zimsku hladnoću. Plemenski starešina im daje so, retku poslasticu zbog koje je veoma popularan. Ali šetnja kroz šumu rogova je opasan posao.
Kada su sami, irvasi mogu da pređu više od bilo kog kopnenog sisara, oko pet hiljada kilometara godišnje, i da razviju brzinu od oko osamdeset kilometara na sat.
Leti mogu da formiraju krda koja se sastoje od desetina hiljada životinja.

Od najveće ovce do slatkovodne foke



Altajske planine se uzdižu četiri i po hiljada metara ka nebu i dvaput su duže od evropskih Alpa. U tom sušnom, surovom i vetrovitom okruženju živi najveća ovca na svetu ‒ argali, teška oko 160 kg; lovci je izuzetno cene zbog veličine. Potrebno više od tri godine da mladom mužjaku izrastu impresivni rogovi koji, uvijeni, mogu da dostignu dužinu od 190 cm i težinu od dvadeset kilograma.
Kad u Sibir dođe proleće, brane se otvore. U jugoistočnom Sibiru najveći deo vodenih tokova uliva se u sedmo po veličini slatkovodno jezero na svetu ‒ Bajkalsko jezero. Ali pošto temperatura vode retko prelazi osmi stepen Celzijusove skale, ono nije tako privlačno kao što izgleda. Ipak, to ne smeta njegovim stanovnicima, jedinim slatkovodnim fokama na svetu: bajkalskim fokama.
Niko ne zna kako su dospele u ovo izolovano jezero. Prema jednoj teoriji, evoluirale su od arktičkih foka, pre pola miliona godina, kad se Severni ledeni okean proširio ka Sibiru. Hiljade godina izolacije pretvorile su ih u zasebnu vrstu. U sredini jezera se nalaze ostrva Uškani, gde foke prave svoje kolonije, zaštićene od lova.
Dok životinjski svet napreduje u šumama oko Bajkalskog jezera, potpuno drugačija stvorenja cvetaju u njegovom središtu.
Reputacija Sibira kao ledene zemlje samo je polovina priče... rusko prostranstvo krase planine i jezera, šume i ravnice pune iznenađenja i lepote.