Usudi se da staviš masku klovna

„Usudi se da staviš masku klovna!“- Frenk Sinatra

Mala istorija klovnova
Reč klovn je verovatno nemačkog porekla i po svom obliku srodna je frizijskoj reči klönne – nespretan čovek i staroj engleskoj reči clyne – metalna grudva.  Jedna od najranijih upotreba reči javlja se u jednoj od Šekspirovih predstava i ima značenje „nespretnog, šašavog smotanka„, a u korenu ove reči je i stara danska reč klunni koja nosi isto značenje.

U svakom slučaju, u upotrebi je od polovine 16. veka u današnjem značenju i ima bezbroj varijanti u svim jezicima sveta. Oxford dictionary u najkraćem definiše klovna kao „zabavljača u cirkusu, koji je našminkan i obučen u tradicionalni kostim“ (vrećaste pantalone, široku  košulju, velike cipele). Pridevi koji se daju osobi koja izigrava klovna (u cirkusu ili van njega) su: bezazlen, razdragan, ekstrovertan, luckat i nespretan.
Klovn je tema o kojoj bi se mogao napisati serijal knjiga. Što se mene tiče, uvek ću pamtiti jednog nestvarnog klovna iz horor romana Stivena Kinga „It“ u kom je zlikovac koji tera strah u kosti maskiran u klovna. U Engleskoj su se ozbiljno bavili klovnovima, postoji nekoliko dobrih knjiga o toj temi: „Clowns„, Douglas Newton, „Bring on the Clowns“ , Beryl Hugill; „Clowning Through“ Frank Foster i „Clowns & Pantomimes„, M. Willson Disher.


Znate li – odakle nam dolazi klovn?
Kroz istoriju sveta uvek su postojali muškarci (i žene) koji su umeli da nasmeju ljude oko sebe. Međutim, kako istorija beleži važne činjenice za društva i nacije – od antičkih vremena istorija je puna velikih događaja, odigranih bitaka, važnih odluka… Događaji i životi običnog čoveka izgubili su se, među njima i životi klovnova. Njih se retko ko sećao. Ipak, postoje i neki istorijski zapisi o prvim klovnovima – nazovimo ih tako iako ova reč dolazi u upotrebu tek u 16. veku.

U drevnom Egiptu pre 5000 godina kraljevi velikih dinastija u svojim odajama držali su malene pigmeje iz Afrike iz plemena Dangas; zabavljali su faraone i kraljevsku decu. Bili su obučeni u leopardovu kožu i nosili čudne maske, plesali i oponašali egipatske bogove, kao što je Bes – patuljasti Bog plesa i ratnih pohoda.

Drevna Kina imala je klovnove na carskom dvoru, istorijski podaci spominju zabavljače na dvoru cara iz dinastije Zu (Zhou) (1046.-256 p.n.e)

Stara Grčka pamti klovnove sa kratkim tunikama („chiton„) koji su na crtežima bili groteskno predstavljani sa pletenim čarapama i uveličanim veštačkim pletenim simbolom falusa pričvršćenim oko bedara.

Rimski klovnovi za razliku od većine drugih nisu nosili maske. U starom Rimu bilo je i „specijalizovanih“ klovnova: zabavljači, pantomimičari koji su licima i telom pravili smešne grimase zvali su se Sannio. Postojao je i Stupidus (lat. „ponašanje budale“odatle nam reč stupudity, glupost) koji je obično imao obrijanu glavu ili nosio visoki šiljati šešir i šarenu odeću (prethodnik Arlekina).

Umeo je da oponaša i neki put „stvarno glumatao„. Bio je poznat po začkoljicama koje je smišljao, zagonetkama, a na pozorišnim daskama sa svojim kolegama borio se u burlesknim tučama u tipičnoj „slapstick“ varijanti. Kasnije, u 16. veku u Italiji, iz ovih smicalica nastao je umetnički žanr Commedia dell’arte. U pravom „klovnovskom stilu“ pretvarao je skandale koji bi se dogodili tokom dana u skeč – ništa nije bilo sveto da nije moglo da bude centar ismevanja i humora.

Bilo je i klovnova nižeg ranga – Scurra (odakle dolazi reč scurrilous, pogrdno, uvredljivo) fizički neugledan, ružan i zdepast, za razliku od prethodnih „uglednih“ kolega. U Rimu su radili i oni sa mentalnim smetnjama Moriones, Stulti i Fatui. Uobičajeno je bilo da velike, ugledne kuće i dvorovi u posebnim odajama goste ove čudne ljude, nazivali su ih budalama, ali bili su ljubazni prema njima. Ljudi su neke od njih smatrali posebno nadarenim od bogova pa ih smatrali amajlijama.

Tokom Festivala „Saturnalije“ kojim se slavio najkraći dan u godini i preporod života, najniži od slugu bio bi postavljan za domaćina koji je par tih dana festivala „vladao“ kućom. Običaj se nastavio u srednjem veku u Engleskoj pod nazivom „Lord of Misrule“ („Gospodar gluposti„).

Dvorske lude, jedna od varijanti klovna
Kako se moderno vreme približavalo i hroničari vremena bivaju detaljniji: u tekstovima i pričama sve je više stvarnih ljudi, sa imenima, ljudi koji su zaista radili kao klovnovi i zabavljači.
Konkretno, bili su to dvorske lude. Sve do 14. veka dvorske lude su zabavljale kraljevske članove porodica. Neki su bili poštovani od svojih gospodara, Vilijam Samers (William Summers), zabavljač kralja Henrija VIII imao je njegovo veliko poverenje, slika ovog čovečuljka visi u palati Hampton Court. Džon Skogan (John Scogan) luda kralja Edvarda IV je bio školovan na Oxfordu.



Dvorska luda
U vreme kada štampani materijal nije bio dostupan (većina ljudi ionako nije bila pismena) dvorske lude su bile slobodne da govore, takvu slobodu izražavanja mišljenja niko nije imao. Poslednji privatni klovn iliti zabavljač u Engleskoj bio je Diki Pirs (Dickie Pierce) pripadao je erlu od Safoka. Kada je Pirs umro 1728. godine sa 63 godine, na njegovom grobu epitaf je napisao niko drugi do Džonatan Svift (Jonathan Swift). Na kontinentu su se dvorske lude zadržale duže, Italija je imala dosta „budala“ u dvorcima, Nemačka imala svoje „vesele savetnike“. Na Istoku je postojala tradicija zabavljača od 8. veka. U istorijskim podacima zapisano je ime zabavljača velikog Kalifa Haruna al-Rašida, graditelja Tadž Mahala pod imenom Bahalul.

Moderna vremena
Današnji klovnovi nastali su od zabavljača iz javnih prostora, uličnih zabavljača, glumaca, pantomimičara i maskarada u kojima su bili glavni zabavljači. U 17. veku u Englesku je stigao uticaj italijanske Commedia dell’arte al improviso (komedija kroz improvizaciju). U najranijim oblicima ove zabave, glumci su improvizovali na jednostavnu temu. Jedan od likova bio je Piero ili Tužni klovn (skroman lik obučen u vrećastu odeću sa velikim dugmetima, belim licem i crvenim nosem) i drugi, Harlekin (vedre naravi, okretan i lukav sluga, koji često sprečava planove svoga gospodara i zbog devojke u sukobu sa Pieroom). Jedan engleski glumac, Džozef Grimaldi (Joseph Grimaldi) je prvi odigrao ulogu klovna 1790. u žanru „Harlequinade“ (komični britanski pozorišni žanr). On je prvi nosio šminku umesto maske, a tu praksu su brzo kopirali njegovi savremenici.
Danas se njegovo ime poštuje, a on se spominje kao rodonačelnik modernog klovna. Kostimi su se sastojali od crne maske (koju bi glumac ponekad podizao i otkrio lice) koja je imala malene rupice za oči i iskrivljene, naglašene obrve. Odelo, zna se: džakaste pantalone sa tregerima sa šljaštećim dugmićima (obično plavim, zelenim i crvenim) i pocepana košulja i štap (njega je uglavnom nosio Arlekin / Harlequin).
Krajem 18. veka pokretanjem velike zabavljačke industrije zvane cirkus, klovnovi su došli na svoje mesto pod velikim svodom, pred ogromnom publikom. Reklama za cirkus na tim prvim posterima glasila je:
„Dođite i pogledajte klovna – onog ko će vam sve objasniti na pravi način!“

Tada su klovnovi dobili još jedan odevni predmet – cipele par brojeva veće koje su ponekad imale trubice na vrhovima.

Poznati svetski klovnovi
Verovatno jedan od najpriznatijih i najpoznatijih pantomimičara bio je Francuz Marsel Marso (Marcel Marceau), a njegova  interpretacija klovna bila je obožavana, zvao se“Bip„. U 20. veku poznati klovnovi bili su švajcarski klovn Grok, veliki ruski klovnovi Popov i Dimitri, Nikolaj Polijakov (Nicolai Poliakov), italijanski klovn Čarli Kairoli (Charlie Cairoli) koji je više od 30 godina glumatao u cirkusu „Blackpool Tower Circus“ u Velikoj Britaniji, škotski klovn Dudls (Doodls) i francuska braća Fratelini. Tokom velike depresije 1930-ih, nezaposlenost i beskućnici obeležili su svakodnevicu velikih gradova sveta.
Kao odgovor na bedu i jad pojavili su se u Evropi karakteri klovnova skitnica, među njima majstor nad majstorima – Čarli Čaplin (Charlie Chaplin), nenadmašni. Putovao je iz Engleske u Ameriku na prelazu vekova i iskoristio prednost novog medija: otkriće filma 1890-ih. Zabavljači svoje veštine naučene u cirkusu i muzičkim dvoranama prilagođavaju filmskom platnu i scenarijima: Stanlio i Olio (Laurel and Hardy), Baster Kiton (Buster Keaton), i Čaplin.

Muzej klovnova
Sve koje zanima tema, preporučujemo da posete Muzej klovnova (Clowns Gallery-Museum) koji se nalazi u Somersetu i Dalstonu. U Dalstonu postoji „Klub klovnova“ koji se sastaje jednom godišnje za Božićne praznike. Veoma interesantna stvar: muzej svoje izložbeno mesto ima u prostorijama crkve, Holy Trinity Church! Muzej se sastoji od ulaznog hodnika, male prostorije i podrumske sobe. Otvoren je jednog petka u mesecu, a zbirka sadrži kostime i rekvizite poznatih klovnova, nagrade, plakete, slike, lutke i ostale drangulije koje su koristili poznati klovnovi.

Klovnovi u Srbiju i Beogradu danas
Danas su klovnove uglavnom zamenili animatori i mađioničari. Ako posetite sajt koji okuplja dečije igraonice i rođendaonice https://decijeigraonice.net na jednom mestu, imate mogućnost pretrage igraonica i po mogućnosti angažovanja mađioničara i animatora, što jeste svakako zanimljiva funkcionalnost za novi i nezaboravan doživljaj za decu.

Zašto se ljudi boje klovnova?
Sa pramenovima šarene kose, nacrtanim osmehom i komično velikim cipelama, klovnovi su simbol dobrog provoda. Bar za neke ljude.

Drugi kažu da klovnovi nemaju veze sa smehom. Umesto da su uzrok veselja na rođendanskim zabavama ili urnebesa u cirkuskoj areni, klovnovi u nekim ljudima bude sasvim suprotna osećanja. Zapravo, pogled na veselu, šarenu figuru dok izvodi svoju smešnu tačku može da bude uzrok straha i nelagode.
Taj iracionalni strah od klovnova – poznat pod nazivom koulrofobija – u najtežim slučajevima može da izazove plač, vrisku ili ljutnju, zatim znojanje, mučninu i ubrzane otkucaje srca. Strah verovatno izvire iz nelagode zbog nepovezanosti između vesele maske i istinskog identiteta i osećanja koja se kriju iza te maske. Jedan psiholog je ustanovio da oko 2 odsto ljudi iskusi koulrofobiju.
Taj broj je verovatno i veći, ukoliko računamo i decu. Jedno istraživanje sprovedeno među decom od 4 do 6 godina, otkrilo je da većina dece (od njih 250) ne voli da gleda fotografije klovnova, čak i kad im je rečeno da su tim slikama ukrašeni zidovi dečjih bolnica. Neka su se deca bojala čak i fotografija.
Izgleda da ti neobični instinkti nisu bez razloga, bar iz istorijske perspektive. Dok moderni klovnovi imaju za cilj zabavu, njihovi su prethodnici deo drevne i tajnovite istorije ispunjene manijakalnim ponašanjem, neverom, suicidom i ubistvom.
To je nasleđe toliko uronjeno u našu kolektivnu svest da bi moglo biti uzrok izumiranja profesije klovna. Iako je profesionalno klovnarstvo doseglo svoj vrhunac sredinom XX veka, već je kasnih 1960-ih bilo manje od 200 registrovanih profesionalnih klovnova u SAD-u. Kako bi se borili protiv tih poražavajućih pokazatelja, Ringling Braders i Barnam i Bejli su otvorili Fakultet za klovnove. Škola je zatvorena 1997. godine, ali se i dalje širom SAD-a održavaju seminari o pozivu klovna kako bi se privukli potencijalni klovnovi. Međutim, postoje i druge klovnovske škole, poput Del Arte, Međunarodne škole glume u Kaliforniji, ili Žak Lekok, Međunarodne škole glume u Parizu.
Bez obzira na to, Svetsko udruženje klovnova kaže da je broj članova od 2004. do 2014. godine opao sa 3500 na 2500. Krivci za to su manjak interesa mladih za to zanimanje, smrt starih klovnova i viši standardi poslodavaca, kažu članovi Udruženja. Ipak, možda je krivac i koulrofobija i imidž „jezivog klovna”.

STRAH OD KLOVNOVA
Koulrofobija, iracionalni strah od klovna, potiče iz drevne Grčke. Koulro je grčka reč za osobu koja hoda na štulama. Iako se koulrofobija ne nalazi u „Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalna oboljenja” (najpoznatiji priručnik u polju dijagnostikovanja mentalnih poremećaja), navedena je kao jedna od „specifičnih fobija”.
Većina ljudi ne mora dugo da traži primer jezivog klovna. Za decu 80-ih to je verovatno klovn Penivajs. Penivajs se pojavio 1986. u romanu Stivena Kinga, koji je kasnije bio inspiracija istoimenoj mini-seriji „To”. U priči je glavni zlikovac klovn koji zlostavlja i ubija decu, skriva se u gradskoj kanalizaciji i odvodnim kanalima, razgovara sa decom kroz odvode lavaboa i kada. Iako je ova priča navela generacije dece da se boje da zavire u odvodne kanale i da sa strahom idu pod tuš, Penivajs nije prvi jezivi klovn u istoriji.
Klovnovi su zabavljali faraone u drevnom Egiptu i careve carske Kine. Severnoamerički Indijanci koristili su klovnove za opuštanje, dopuštajući im da se pojave i razbiju ozbiljne rituale plesa. Postoje zapisi o rimskom klovnu Stupidusu, a i o nebrojenim ludama širom srednjevekovne Evrope. Nedavno su pantomimičari lutali Francuskom i Velikom Britanijom, a u SAD-u cirkusi ponovo postaju popularni.
Neki krive Čarlsa Dikensa za pojavu jezivih klovnova u popularnoj kulturi. Uveo je klovna kao lik u svoju knjigu „Pikvikov klub” iz 1836. godine, te nastavio u tom tonu 1837. kad je uređivao posthumnu biografiju Džozefa Grimaldija, vrlo popularnog klovna širom Londona, čiji je privatan život bio obojen depresijom i gubitkom. Ironično, klovn u Pikviku je inspirisan Grimaldijevim sinom, takođe klovnom koji je umro od alkoholizma.
Ipak, osim tužnog klovna, imamo i zlog klovna. Godinu dana pre nego što je Grimaldijev bedan život ovekovečen, život jednako slavnog klovna krenuo je pogrešnim, stravičnim smerom. U 1836. godini Žan Gašpard Deburo, čija je pantomima bila poznata širom Francuske, ubio je dečaka svojim štapom za hodanje nakon što ga je dečak isprovocirao na ulici. Nakon tog događaja, na klovnove se počelo gledati kao na nesrazmernost između šarene spoljašnosti – belo obojenog lica, crvenih usana, nacrtanih obrva i šarene kose i odeće, i osobe koja je iza te maske.

KAKO DESTIGMATIZOVATI KLOVNOVE?
Baš u trenutku kad su mitovi o klovnovima dosegli svoj stravičan vrhunac u Evropi, stvari su se drugačije odvijale u SAD-u. Popularizacijom cirkusa kasnog XIX veka, klovnovi su stekli staru slavu. U vreme klovna Klarabel i klovna Bozo na televizijskim ekranima 1950-ih i 1960-ih godina prošlog veka, klovnovi su već postali sinonimi za nevinu dečju zabavu. Ronald MekDonald, dugogodišnja maskota poznatog lanca brze hrane MekDonalds, prvi put je upotrebljen 1960-ih i opstao je sve do danas.
Ipak, zašto ti veseli likovi uzrokuju nelagodnost? Stručnjaci ističu da se mala deca ne boje klovna kao njega samog, već zato što se boje bilo čega neobičnog i nepoznatog, bez obzira na oblik. Zbog toga se neka deca jednako boje klovna, Deda Mraza i Uskršnjeg zeca. Kod odraslih neugodnost mogu uzrokovati preterana šminka, manijakalno ponašanje i nepoznate emocije (šta se zaista događa iza te maske) itd.
Takođe, ne smemo zanemariti uticaj pop-kulture. Od Bartovog (Simpsonovi) „Ne mogu da zaspim, poješće me klovn”, preko kultnog filma „Noć demona”, pa do Džokera u Betmanovim stripovima i filmovima, jezivi klovnovi postali su deo kolektivne psihe. Činjenica da je stvarni serijski ubica Džon Vejn Gejsi oblačio klovnovsko odelo za dečje zabave, samo učvršćuje taj strah.
Poprilično je lako izbeći klovnove u svakodnevnom životu, ali ako se neko želi rešiti koulrofobije, dovoljno je da prati metode koje se koriste za odstranjivanje drugih fobija. Jedan cirkus ima čak i program koji odraslima pomaže da nadvladaju strah od klovna; tretman počinje tako što klijenti sretnu klovna u svojoj odeći, a posle toga ga sretnu kao normalnu osobu, bez šminke i glume. Potom posmatraju kako nanosi šminku i kostim. Program takođe, u sklopu tretmana, pruža i edukaciju o istoriji klovnova i zašto se ponašaju tako kako se ponašaju.
Na kraju, prisutnost klovna ponekad može da deluje terapijski. Jedno istraživanje iz 2013. dokazuje da je terapijska prisutnost klovna smanjila predoperacijsku anksioznost kod dece koja su bila podvrgnuta manjim hirurškim zahvatima. Terapijski klovn prolazi poseban trening i edukaciju o radu s bolesnom decom kako bi im pomogao da se osećaju ugodnije i s manje stresa. Možda bi svi cirkuski klovnovi mogli imati koristi od toga.