Alesandro Bariko

Alesandro Bariko (ital. Alessandro Baricco; 25. januar 1958, Torino) je popularni italijanski novelista, scenarista, književni i muzički kritičar, novinar, pijanista, režiser i esejista. Njegova dela su prevedena na više jezika. Napisao je jedanaest romana, tri eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Nakon završenih studija iz filozofije sa Đanijem Vatimom, objavljuje nekoliko eseja o kritici u muzici: Genije u bekstvu, Hegelova duša i krave iz Viskonsina u kojima povezuje muziku i modernizam. Strast prema klasičnoj muzici preneli su mu roditelji, a znanje na ovom polju plod je njegovog samostalnog istraživanja. Takođe, diplomirao je na konservatorijumu na odseku za klavir. Kao muzički kritičar daje svoj doprinos dnevnim novinama la Repubblica i la Stampa.

Virdžinijan je bio parobrod koji je u godinama između dva rata špartao između Evrope i Amerike, sa svojim tovarom koji se sastojao od milijardera, emigranata i raznoraznih čudaka. Kažu da je na Virdžinijanu svake večeri svirao jedan izuzetan pijanista, koji je imao zadivljujuću tehniku i bio kadar da svira neku muziku koja pre nije postojala, čudesno lepu. Kažu da je njegova priča bila luda, da je rođen na tom brodu i da sa njega nikada nije sišao. Kažu da niko nije znao zašto.Pisan u formi monologa, ovo je prvi pozorišni tekst Alesandra Barika.



https://mega.nz/#!4nhgFKJa!e2SNW3ZR9l0CC9Rfq4Fs9rrpJkur1zHP5LPPsi-5H1c

Ovo nije roman. Nije ni novela. Ovo je samo obična priča. Počinje s jednim čovekom koji prelazi pola sveta, a završava se s jednim jezerom, po vetrovitom danu. Čovekovo ime je Erve Žonkur. Ime jezera ne znam.
Moglo bi se reći da je to ljubavna priča. Ali, da je samo to, ne bi vredelo truda ispripovedati je. U njoj su i želje, i patnje, koje svi vrlo dobro poznajemo, ali za koje nemamo odgovarajuće ime. U svakom slučaju, to nije ljubav. (Ovo je starinska priča. Kada ne znaš kojim imenom da nazoveš stvari, služiš se pričama. To tako funkcioniše. Odvajkada.)
Svaka priča ima svoju muziku. Ova ima belu muziku. To je važno napomenuti, jer bela muzika je čudnovata muzika, katkad te uznemiri: svira se sporo, a pleše se lagano. Kada je dobro odsvirana, to je kao da čuješ kako odjekuje tišina, a ako gledaš one koji uz nju plešu, izgledaju ti kao da su nepomični. Prokleto je teška, bela muzika.
Nema više mnogo šta da se doda. Možda ne bi bilo zgoreg istaći da je reč o priči iz devetnaestog veka: naprosto zato da niko ne očekuje avione, mašine za pranje veša i psihoanalitičare. Ovde ih nema. Možda neki drugi put.
A. B.



https://mega.nz/#!c65EiYyB!FQZdMuVEZMXEeKOLxp2lN8PwZd5-sETlZH5KFh6i43k

Alessandro Baricco voli neobične likove – pomalo pomaknute osamljenike koji su odlučili slijediti svoje snove. Jasper Gwyn jedan je od takvih. Cijenjeni pisac, ćudljiv i suptilan četrdesettrogodišnjak, na prvi pogled zadovoljan svojim životom, iznenada odluči prestati pisati i nestati u očima svojih čitatelja.Potajno kreće u novi izazov: želi „pisati portrete“, ostvariti potpuno jedinstven oblik umjetničkog izričaja u kojem pojedinci nisu likovi nego priče. Portrete neće objaviti, već će ih dati svojim modelima uz uvjet da ih ni oni nikada ne smiju objaviti. Nalazi atelijer, svjetlo, zvuk, atmosferu i dekor, a onda i Rebeccu, djevojku koja postaje njegov prvi model i svojevrsni stožer romana koji povezuje sve likove.U tišini atelijera nastavlja se priča o pisanju kao intimnom ritualu i jedno unutarnje putovanje s nepredvidljivim ishodom…



https://mega.nz/#!pnpEmYjb!kWioOQD17PvPrNkvA08jNKtRttLW6yc2QSZKWlraf3c

Originalan, začudan, neobičan, senzibilan, poetičan - samo su neki epiteti koji se pripisuju najprodavanijem romanu suvremene talijanske književnosti. Jedan slikar želi morskom vodom naslikati ocean, jedna princeza boluje od tajanstvene bolesti koja se liječi samo oceanom, jedan profesor piše "Enciklopediju o granicama na koje nailazimo u prirodi", uz poseban dodatak posvećen granicama ljudskih sposobnosti.



https://mega.nz/#!gnoGjQzL!RjZMgNeQEjJn_TS2LSw22iPqG9mRYYAHtZLJocr-R80

"Triput u zoru" žanrovski je fluidan prozni tekst, triptih tijesno povezan s književnikovim prethodnim romanom "Mr. Gwyn", ali se ipak, kao što i sam autor ističe u uvodnom obraćanju, čita kao zasebna i zaokružena cjelina. U tri mala nokturna koja završavaju i počinju u zoru, muškarac i žena susretnu se u različitim životnim fazama u hotelskom predvorju, svaki put u jednako dramatičnim okolnostima.

U prvoj priči Malcolm Webster upoznaje tajanstvenu i zavodljivu ženu, u drugoj mlada žena koketira s recepcionarom pokušavajući shvatiti svoj odnos s dečkom, dok u završnom dijelu tinejdžer, mlađi Malcolm, bježi iz prljavog hotela s detektivkom nakon obiteljske nesreće.

Iako se Baricco poigrava vremenskom logikom, priče su čvrsto povezane i čine kontinuitet. Dok su u prvoj, svojevrsnom završetku slagalice, protagonisti odrasle formirane ličnosti, u drugoj i trećoj saznajemo okolnosti njihova odrastanja i što bi se dogodilo da je u nekom ključnom trenutku života naišla prava osoba, pa se prvi (gorak i bremenit) susret možda nikad ne bi ni dogodio.

Sve tri priče povezuje ideja ponovnih početaka (kao što je i sama zora) i mogućnost (ili nemogućnost) izlaza iz slijepih ulica. "Triput u zoru" roman je s tri naličja, originalna i zavodljiva igra privida i istine kojom je ovaj majstor riječi još jednom impresionirao čitatelje.



https://mega.nz/#!xvo0zCgA!UrSjkEZN0k64OODlOsTEyxQkviV-zytBgS5rzdEV4og