Kosovo i Metohija u srcu

Милан Ракић
СИМОНИДА

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

Чедомир Миленовић
НА КОСОВО МАГЛА ПАЛА

Кнеже Лазаре,
као да си нам оставио
у својој заклетви
да на Косову бијемо бој
до судњега дана.

А наш судњи дан
иде до вечности.

Кнеже Лазаре,
неки нови Турци,
гори од Турака,
копају ми очи
да не бих видео
докле иду моје цркве.

Секу ми руке
да не бих напипао пањ
на којем ти одрубише главу,
па да схватам
да сам на својој земљи.

Ломе ми ноге,
да не бих могао стићи и утећи
кад ми хоће изгазити љубав,
због које су љубави
твоји ратници погинули.

Кажу ми сада:
Правда је на другој страни.
Ко то каже, Кнеже,
зар су њима одрубили главу
па да знају где је правда?

Кнеже Лазаре,
гоне ме да заборавим свој дом,
своје градове
и своје птице.

Кнеже,
зар има нечег већег од Бога?

Десанка Максимовић
РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Зорка Стојановић
ДОЗИВАЊЕ  ИЗ  ГРАЧАНИЦЕ



Узалуд звониш  Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.

На лицу  грч.
Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.

Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек’ осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.

Манастир Бањска је манастир Српске православне цркве који се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба.

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. На месту где је сада Патријаршија, још је за живота Светог Саве (архиепископ 1219—1233) основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I (1233—1263) подигао је на овом жичком метоху код Пећи Цркву Светих апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу, она је била и живописана. Нешто касније, храм се почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче. Са северне стране овог најстаријег храма, архиепископ Никодим (1317—1324) подигао је Цркву Светог Димитрија, око 1320. године.

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник и архиепископ Данило II (1324—1337) саградио је с јужне стране Светих апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао с јужне стране црквицу Светог Николе. Испред три главне цркве, архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високу пирг-кулу. У време архиепископа Јоаникија II (1338—1346; патријарх 1346—1354), око 1345, до тада неживописан храм Светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV столећа обављене су и мање преправке у цркви Светих апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII столећа, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

После турског освајања српске државе, током неког времена замрла је активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба наступила је 1557. што је удахнуло нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време, обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије I (1614—1647): цркве се препокривају оловним плочама, храм Светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/21. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније, патријарх Пајсије приступио је и делимичној обнови цркве Светих апостола — 1633/1634. западни део храма украшен је зидним сликама у коме су старе фреске доста страдале. Исте године је препокривена и трпезарија. Средином XVII столећа, Пећка патријаршија успоставила је везе и с руским царством. Њени игумани у Русији добијали су поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.
Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима Скопљанца (1655—1674). За кратко време, манастирски комплекс је ограђен (1672/73), живописана је црквица Светог Николе (1673/74), а потом је израђен и иконостас за њу (1677). У време Великог турског рата, крајем XVII столећа, Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења. Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је 1688. Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било толико велико да је било потребно девет коња да би га одвукло. Када је патријарх Арсеније III Црнојевић (1674—1690) отишао у Аустрију 1689, пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије Рајовић (1712—1725) с муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. Године 1722, црква Светих апостола добила је нов иконостас.

Аустријско-турски рат од 1737. до 1739. донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој великој сеоби Срба 1739, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1725—1737) преносио је у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настојало да се манастир одржи. У цркви Светог Димитрија, поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан-паше босанског. Средином XIX столећа, предузимљиви игумани подигли су нова здања у манастиру: 1847. у југозападном делу порте на јазу обновила се воденица, а 1850. саградила се до ње конак. Око 1863. израђен је богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обновио је зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим апостолима. Пећки еснафи с управом манастира 1889. подигли су зид с источне стране порте. Крајем XIX столећа, тачније 1895, саградио се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид с јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата, у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, патријарх српски Димитрије 1924. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932, обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата, у комплексу Патријаршије, изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981

Јован Дучић
ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

Милисав Ђурић
Г Њ Е В

Вену божури
на Косову пољу,
с мога дијела Босне
бијели орò кличе.
У име чега
и коме за вољу,
кидишу на српство,
на Немањиће.

Ко би да га склоне
коме ли то смета?
то што бијели орао
своје гнијездо брани.
Да л` из таме зрачак
свјетлоспасни зрачи,
или ћемо заувијек
остати у тами.

Орао на гнијезду
а голуб у лету,
док пазећ`на гнијездо
и потомке брани.
Бијели голуб мира
који кличе свијету,
свој ћемо на своме
па макар и сами.

Ако ни због чега
а онда због части,
морат ћемо кренути
на гребене горде.
Или ћемо дубоко
у поноре пасти,
појест ће нас хијене
и авети хорде…

Милица Бакрач
КНЕЗ ЛАЗАР

по други пут међу Србима

Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана…

Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
… А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице…

Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема…
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?

Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје…

Миодраг Павловић
КОСОВО III

Не може Агарен
и одступник
да брани твој род

Нити ће паликућа
од пожара
да спасава

Из ропства мисирског
неће те извести
рука фараона

Лажни избавитељ
пречицом води
до новог ропства
и Вавилона

Милан Ракић
Б О Ж У Р

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, ‘раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета…
– Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…

Владимир Васић
НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

Ана Дудаш
НЕКА БOЖУРИ ЦВЕТАЈУ

Да могу срце каменом зидином да оградим
опет би болом крварило
а небо бесаних ноћи стрепњом роморило.

Сумњам у наду да ће божури без дечијег смеха
овог пролећа Косовом клијати,
сумњам у корене до сада стамене да ће издржати.

Вековима су трајање своје дубинама гранали,
ширили, стамене жиле дубиле
тунеле опстанка, и чемер и лепоте пиле.

Боже, сатри све моје слутње за њихово умирање
за крах душе уплакане
нека их покрећу, бране, песме од љубави саткане.

Ослободи, Боже, простор од сила злих, убилачких,
колевку божура исцели
да опет бехаре, да би се чистином дана узнели.

Алекса Шантић
К О С О В К А

Сјени Владете Ковачевића

Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе –

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе –
Јутрос на вратима мученика свије’
Својом златном алком бела зора туче.

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре –
Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га… Милош попева из горе…

А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари…

Милица Бакрач
ПЕСМА О ДРАГОЈ

о Видовдану

Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави…
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!

Негде је гледао ово цвеће…
Никако не може да се сети…
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,

певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити…

Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек’ сније санак,
Нек’ чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!

Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:

Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?

Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!

Народна
ХРИСТЕ БОЖЕ

Христе боже распети и свети,
српска земља кроз облаке лети,
лети преко небеских висина,
крила су јој Морава и Дрина.

збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,
На три свето и на три саставно,
одлазимо на Косово равно,
одлазимо на суђено место,
збогом мајко, сестро и невесто.
збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,

Кад је драга да одлазим чула,
за ревер ми невен заденула,
Кад је драга да одлазим чула,
за ревер ми невен заденула,

збогом први нерођени сине,
збогом ружо, збогом рузмарине.
Збогом лето, јесени и зимо,
одлазимо да се не вратимо,
Христе драги распети и свети,
сва Србија на Косово лети.”

Милутин Бојић
МОЛИТВА

Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе…
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

Драгољуб Филиповић
КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

Миланка Голубовић
НАД КОЛЕВКОМ БАЛКАНА

Боже, чујеш ли
како у име Твоје
одзвања молитва
поврх божура,
над колевком Балкана.

Боже, чујеш ли
како нова опела призивају
они што испуњени тобом
никад бити неће?
О, боже, знаш ли
како за твојим погледом
вапе згаришта храмова
и Косово, као распеће?

Боже, где ли је сада
Твоје свевидеће око,
да види како се
сузама бездана
умива поље широко
од Видовдана до Видовдана?

Боже, чујеш ли
како корење чупају,
како се Тебе не боје,
како међе
кроје,
тамо, где Косово је,
српско и Твоје?

Веселин Џелетовић Павлов
ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

Милорад М. Петровић
БОГ ДА ПРОСТИ

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Зорка Чордашевић
КРЕНУЛИ СУ ОБИЛИЋИ

Кренули су Обилићи
Са четири стране свијета,
Свету земљу да одбране
Гдје црвени Божур цвјета.

Вуче их крвави Божур,
Предака ране их боле,
Млијеко их мајке заклело
Да Косово бране и воле.

Стасали ждрали нејаки –
Богдан их зове, старина:
„Не дајте земљу, синови,
Косово наша је светиња!“

Бесмртним вођени Лазаром,
Чује се химна Савина,
Шири се, шири Косовом
Заклетва сваког Србина.

Црни се Ђорђе спремио,
Лице му црње од ноћи:
„Станите силе, туђини ,
Нема вам више помоћи!“

Стрпљење кад врисне у нама
И правде се дигну вихори,
И мртви од вас јачи смо,
„Нема вам спаса, злотвори!“

Нећемо некрст носити,
Крста и вјеру не дамо,
Косово вид нам очињи,
Зјеница кроз коју гледамо.

Овдје су наши Божури
И рука лијепог Дамјана,
Косово крв нам румена
Протиче нашим венама.

Овдје је лоза и грожђе
Богате наше љетине,
Овдје су наше иконе,
Српскоме роду светиње.

Ту ће се вино точити,
Видовдан свети славити,
Свадбено коло водити
И српска вјера ширити.

Устало Српство на ноге,
Образ и вјеру да бране,
Под крсташ стали крвави,
Боле их предака ране.

Казаће свијету бездушном
Да с нама није готово,
Српско је било и биће –
Живјело Српско Косово!

Биљана Диковић
ЗАВИЧАЈ

У Остацима ноћи
залепршаше птице Без крила
из Пепела обнажених кућа.

Крсте се пролазници Случајни
кроз село Завичај
док их кроз маркирану обућу
боде Парче цигле
срушене сеоске Цркве.

Док су они по Белом свету
сакупљали живот за Животарење
из света су послали Студен
кроз село Завичај.

И сада ни суза Опроштајница
Нема.

Нема ни очију
из којих ће Потећи.

Само Заборављени
ћопави пас
Завија
кроз село Завичај.

Драгољуб Филиповић
КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…