Живот и обичаји народа српскога

ВАРИН ДАН

Ако узмемо да у нас народна година настаје с јесени, пошто се љетина сабере, као и црквена што настаје 1. Септемврија, онда се може рећи да је Варин дан први дан од године о коме се почиње врачати.

У очи Варина дне у вече метне се у лонац или у котао свакога жита и варива те се скува заједно, и ово се зове варица, а гдјешто и вара. Варица се у вече остави код ватре те ври па се у јутру гледа с које је стране наврела, те на оној страни сију жита оне године, јер кажу да ће онамо најбоље родити. У Боци наставе варицу по вечери само да се мало стлачи, па у јутру (на Варин дан) гледају каква је одозго: ако нађу по њој гуке и брегове онда веле да слути на добру годину и на богатство ; ако ли буду путови и пукотине, онда веле да слути на смрт и на гробове. У Боци варицу носе и на воду не говорећи ништа путем и њоме посипају воду говорећи: „Добро јутро, ладна водо! ми тебе варице, а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице и сваке срећице!“ Вративши се с воде поспу њоме по кући говорећи: „Оволико људи, волова, бродова, коња, улишта, пила, коша да се плоди плод и род!“ По том иду те посипљу њоме уљанике говорећи: „Урочници и урочнице низ улицу; — ненавидници и ненавиднице низ улицу; — бјегунци и бјегунице низ улицу; — море и вјештице низ улицу, а моје челе пут истока уз улицу. Ни на мору моста, ни на псу рога, ни на длану длака, ни на моје челе урока!“ Онамо вару мећу у со и дају стоци, а где који мажу њоме и воловима вратове да им се не набија орући. Кад се варица вари, дјеца певају:

Вара, вари варице,
Да се рађу јарице
И бијеле јагњице
И ђетићи и јунчићи.

Варица се једе хладна и чак други и трећи дан, за то се пјева:

Варварица вари,
А Савица лади,
Николица куса.

Од Варина дне кажу дјеци да се већ може пјевати Божићу, и овако почињу:

Поручује Варица Божићу:
Пошљи мене од прасца ножицу,
Да зачиним варицу шеницу.

ОЦИ, МАТЕРИЦЕ И МЛАДИЈЕНЦИ

Недјеља пред Божић (била уочи Божића или прије њега на шест дана) зове се оци а недјеља пред оце зове се материце. За оце се мисли као да су красно име свију људи који су се оци назвали, зато је обичај да их уочи отаца или на оце у јутру младеж и мушка и женска а и жене вежу за ноге: мала дјеца гдјекоје вежу за ноге без шале а остали донесу пред њих само какву узицу по варошима пантљику или гајтан или даду јабуку у накрст свезану пантљиком, па се већ зна шта то значи и ваља да се одкупљују: дјеци се да по која пара или други какав новац, другима што друго, а сви кућани ваља да се часте и у вече и сјутра дан лијепијем јелом и пићем. Какогод што су оци за људе тако су материце за жене које су дјецу имале; оне се у мале дјеце откупљују орасима, сухијем шљивама и јабукама а у осталијех кућана лијепом части као и људи. Овдје се могу споменути и младијенци који падају четврти дан по Божићу (29. Декемврија). На овај дан у Рисну рано у јутру бију дјецу каквом гранчицом шале ради, говорећи: „Пушти зло, узми добро!“. А дјеца опет између еебе бију се ваздан говорећи тако једно другоме.

БОЖИЋ

Боље је Божић кужан него јужан; јужну Божићу и пријатељском колачу не ваља се радовати. Уочи Божића, пошто се бадњаци унесу у кућу и наложе на ватру, узме домаћица сламе и квочући (а за њом дјеца пијучући) простре по соби, или по кући, ако нема собе. По том узму неколика ораха и баце по слами. Послије вечере пјевају и веселе се. Кад у јутру устану, најприје отиде једно те донесе воде, али понесе жита те поспе воду (као полази је) кад к њој дође. Том водом умијесе чесницу и налију ручак те приставе. [1] Кад се поодјутри, пошто намире стоку, онда сједу за ручак. Али прије него сједу за ручак, избаце по неколике пушке (тако и у јутру рано кад устану), на се онда скупе сви око софре те се моле Богу (држећи свако по једну воштану свијећу у руци) и мирбожају се, т. ј. изљубе се сви редом говорећи: „Мир Божји! Ристос се роди, ва истину роди, поклањамо се Ристу и Ристову рожанству.“ Потом домаћин покупи све оне свијеће у једну руковет и усади у жито, које стоји на софри у каквој карлици или у чанку (свакојако жито помијешано заједно: у том житу стоје и колачи којекакви), те ондје мало погоре, па их угасе онијем житом. Оно жито дају послије жене кокошима да носе јаја. Кад почну ручати, неки најприје окусе сира, неки печенице, а неки (као по Сријему и по Бачкој) прије свега срчу вареник, али ракије многи не пију први дан због врућице. Око пола ручка устану у славу и ломе колач какогод и о крсном имену, само што нема кољива. На Божић се обично руча с вреће (простре се празна врећа мјесто чаршава или по чаршаву), и софра се не диже (нити се кућа чисти) за три дана. Први дан Божића нико никоме не иде у кућу, осим полажајника. О Божићу се опити и побљувати није никакове срамоте. („Ако сам се опила, Божић ми је дошао“). Од сламе, с којом се на бадњи дан квоче и пијуче, остави домаћица по нешто, па кад насађује кокоши, под сваку метне по мало. Оно уже у којему се слама донесе, не раздријеши се, него се само распусти, па се на Божић у јутру пред кућом баци по њему жита, те кокоши зобљу, а домаћица рекне: „Како ми у скупу зобале, тако ми у скупу и носиле!“ На некијем мјестима (као по Босни и по Херцеговини) сјачу на Божић, т. ј. домаћин рано у јутру виче: „Боже и Божићу нашему или нашој (по имену свијем кућанима! редом)“ Приповиједају да је отишао некакав Србин свом бегу у Скочић (ниже Зворника) да иште шенице за чесницу, а бег му казао: „Даћу ти шенице, али ако ћеш једанпут и мени сјакнути.“ Србин казао да хоће, па узео шеницу и сјакнуо му на Божић: „Сјај Боже и Божићу и нашему бегу на Скочићу!“ У Рисну се у цркви послије јутрење љубе на Божић у јутру сви један с другијем, и тако се онда помире многи који су дуго времена били у завади. Који се у цркви не изљубе, они се љубе послије пред црквом. Ко има коња, на Божић послије ручка ваља да га пројаше. У Бачкој момчад посједају на коње па по пољу вијају Божић. Гдјекоји кажу дасена Божић не могу вериге угријати. У Грбљу гледају на Божић с које ће им стране пињата наврети, па коме наври од истока, онај се нада срећи оне године. У Боци многи људи пред Божић начине сламницу те с ње као с трпезе једу од бадњега дне до малога Божића. У Дубровнику мијесе за Божић колаче као мјесец, који се о Божићу дају служитељима и кад ко донесе што са села; овакови се колач зове лук. Од божитње сламе гдјекоји носе на њиве да би боље родиле. Гдјекоји ударају рогом од божитњега пецива воћку нероткињу по жилама говорећи: .,Ја тебе рогом, а ти мене родом!“ Гдјекоји опет узму на Божић сјекиру и замахну као да посијеку воћку нероткињу, а други му ко рече: „Не сијеци, родиће“, и кад се то учини трипута засопце, кажу да ће воћка послије родити. Пепелом с чеснице посипају свилене бубе, да их буде доста као и прашака у пепелу. Гдјекоји угљеном од бадњака мажу губаве смокве. До малог Божића говори се, кад се двојица срету на путу или кад који ком дође укућу: „Рисшос се роди" (мјесто добро јушро, помоз' Бог и добар вече), и одговара се: „Ва исшину роди“; тако и кад се пије мјесто спасуј се и на здравље.

Као што се у нас мијеси чесница, тако у Кастелима кршћани (који су управо чакавци, али се све више и више србе, мијешајући се различнијех послова ради с људима са села) мијесе браварицу, која се тако зове што су по њој начињени различни брави (н.п. овце, волови и т. д.) а дијете у колијевци.

КОЛЕДА

Од прије су ишла момчад уочи Божића од куће до куће те пјевала пјесме од коледе, у којима се уза сваку врсту припијева: коледо! Неколико овакијех пјесама наштампано је у првој књизи Српскијех народнијех пјесама 1841., а опомињем се да сам још у дјетињству слушао у овакој једној пјесми како желе да им краве буду млијечне, да намузу пун кабао млијека:

Да окупам, коледо!
Малог Бога, коледо!
И Божића, коледо!

Момчад она што играју и пјевају зову се колеђани. Овај се обичај међу људима нашега закона готово са свијем изгубио, али у кршћана још траје. Читава коледа, рече се и сад кад иде много људи заједно.

Кад се пред кућу долази.
Отворите врата,
Врата су ви златна,
Шиком шикосана,
Перјем искићена,
Перјем и ковиљем,
Смиљем и босиљем.

Пјесма домаћину.
Домаћине господине, коледо!
Пловка шета по полати,
Није пловка, мила снаја
Свекра буди: „Дигни ми се,
Мили свекре, ето теби
Добри гости, чим ћемо их
Даривати?“ Ал' говори
Мили свекар: „Ето, снајо,
Ето чоја нерезана,
Ето блага небројена,
Ето коња нејахана,
Даруј ти њи чим ти драго.“

Пјесма домаћину од боље руке.
Војевао бели Виде, коледо !
Три године с клети Турци
А четири с црни Угри.
Каде Виде с војске дође,
Седе Виде да вечера.
Стаде громот, Стаде тропот
Око двора Видојева.
Ал' говори бели Виде:
„Изиђ', љубо, те погледај,
„Шта је громот, шта је тропот
„Око двора Видојева.“
Кад изиђе верна љуба,
Коњи му се копитају,
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о;
И голуби с крилма бију.
Радују се господару,
Да је скоро с војске дош'о.

Пјесма домаћину.
Домаћине господине, коледо!
Застасмо те за трпезом,
На трпези златна чаша,
Златна чаша и погача,
Окрој нама крај ибришим,
Да шибамо вране коње,
Нам су пути надалеко,
Даљни пути каловити. —
Ми дођосмо, глас донесмо,
Трмке ти се изројиле,
Све ројаци ка' облаци,
Краве ти се истелиле,
Све волови виторози,
Ми дођосмо, глас донесмо,
Овце ти се изјагњиле,
Све овчице калушице.

Пјесма домаћици.
Домаћице госпођице, коледо!
Лепо си се опасала
Чистом свилом по кошуљи,
Ибришимом по аздији;
Ако оћеш и боље ћеш.
Слава и час да је на час
Госпођици.

Пјесма дјевојци.
Ој дјевојко бледолико, коледо!
Што си тако бледолика ?
Јел' си сунцу дворе мела,
Јел' мјесецу коњ' седлала? —
Нисам сунцу дворе мела,
Ни мјесецу коњ' седлала,
Тек стојала те гледала,
Де се виле с громом биле,
Виле грома надољеше,
Сестре брата надиграше.
Слава и част и т. д.

Пјесма опет дјевојци.
Девојчице каичице, коледо!
Теб' се чини да т' не видим,
Ја ти видо дуге косе,
Дуге косе до појаса,
Свилен гајтан до земљице.
Слава и час да је на час
Девојчици.

Пјесма снаси.
Бубањ бије у потоку, коледо!
Бубањ није у потоку,
Већ снашица соли туче,
Да посоли силно стадо.
Слава и час да је на час
Милој снаји.

Пјесма волу.
Цвили, тужи жероњица, коледо!
Среди ноћи, полуноћи,
Њега пита домаћине:
„Каква ти је невољица,
Те ти цвилиш среди ноћи,
Полуноћи?“ Ал' говори
Жероњица: „Дуга њива,
Нес' орана, а широка,
Невлачена.“

Пјесма петлу.
Петловане брзоване, коледо!
„Дај ти мене коњма зоби.“
Ал' говори петловане:
„Ја мог бити одабаша
„На стотину кокошака,
„Да их водам од буњишта
„До буњишта.“

Пјесма мачку.
Мачак чучи на прекладњу, коледо!
Отегао репетину,
Избучио очетине.
Њега пита домаћине:
„Мар мацане, мацацане,
„Каква ти је невољица
„Те си сетан, невесео?“
А говори мацацане:
„Како нећу сетан бити,
„Сетан бити невесео,
„Кад и мене газдарице
„Потварају да сам њима
„Сир изео; ја им нисам
„Ни видео: саме су га
„Обубале с калуђере
„Под губере а са власи
„Под ораси.“

Пјесма кад се из куће излази.
Устај горе наш војвода, коледо!
Наши пути кадовити,
Праовити.

Пјесма кад су колеђани гдјегод при трпези.
Текла вода кроз калину,
Калино,
Калин вилин
Витоперо
Зелено.
Кад је текла де се дела ?
Калино,
и т. д.
Попили је трудни коњи,
Калино,
и т. д.
Де су били те су трудни,
Калино,
и т. д.
Били су ми по девојку,
Калино,
и т. д.
Јел' колика та девојка?
Калино,
и т. д.
Јес' деверу до рамена,
Калино,
и т. д.
А са момком равна расла,
Калино,
Калин вилин
Витоперо
Зелено.

Пјесме које се бројнице зову.
Пјесма прва бројница.
Што тај Дунав, Симуне,
Мутан тече, Угрине,
Симуне јело,
Угрине брајко,
Јаворов момак,
Јаворова биљка,
На црквенцу,
На злаћенцу,
Ран' поје. [2]
Дал' се њему, Симуне,
Брези ломе, Угрине?
——
Јел' га вила, Симуне,
Пребродила, Угрине?
——
Ни га вила, Симуне,
Пребродила, Угрине.
——
Тек по њему, Симуне,
Пловке плове, Угрине.

Пјесма друга бројница.
Градида, теденом,
Бела вила, ој ладом!
Теденки
Зелен бор,
Арбанаски
Млад јавор,
Бели Виде, миле мој. [3]
——
На тем граду, теденом,
Троја врата, ој ладом!
——
Која врата, теденом,
У крс златна, ој ладом!
——
На њи вила, теденом,
Сина жени, ој ладом!
——
Која врата, теденом,
Од запада, ој ладом!
——
На њи вила, теденом,
Ћер удаје, ој ладом!
——
Трећа вила, теденом,
У крс златна, ој ладом!
——
На њи вила, теденом,
Сама поје, ој ладом!

Пјесма трећа бројница.
Ову су ми пјесму двојица и то различито пјевали. Први ми је пјевао овако:
Јелен преплива
Мутну Мораву.
На ле леј леро
На сарај саво
Само вежено.[4]
——
И на јелену
Златни рогови
——
На једном сједи
Миља везиља.
——
На другом сједи
Петре златаре.
——
Али говори
Петре златаре.
——
Тако ти Бога,
Миљо везиљо!
——
Ти се зачула,
Миља везиља!
——
Да ти ја дадем
Једно повесмо.
——
Те ми испреди
Малу кошуљу.
——
Од сто лаката,
Од девет ката.
——
Што ти остане,
Преди дарове.
——
Преди дарове,
Пођи за мене.
——
Али говори
Миља везиља.
——
Тако ти Бога,
Петре златаре!
——
Ти се зачуо,
Петре златаре!
——
Да ти ја дадем
Једну асприцу.
——
Те ми сакови
Једне обоце.
——
Једне обоце
Од сто дуката.
——
Од сто дуката,
Од девет ката.
——
Што ти остане,
Петре златаре!
——
Поткови коња,
Дођи за мене.
——
Дођи за мене,
Поћу за тебе.

Други ми је исту пјесму до петог стиха тако исто пјевао, али од петог овако:

Пођи за мене,
Миљо везиљо!
——
Али говори
Миља везиља.
——
Да ти мен' дадеш
Златна ђердана.
——
Али говори
Петре златаре.
——
Да ти ја дадем
Златна ђердана.
——
Да ти мен' дадеш
Златну кошуљу.

Ово се пјева кад колеђани хоће да промјене пјесму.

Ој коледо, коледо!
Колеђани, коледо!
Браћо наша
Нерођена,
Нерођена,
Ка' рођена.

Ово се пјева кад се иде преко села.
Пошла Лила, лиљаном,
С братом гостом, лиљаном.
Кад се беше, лиљаном,
Накитила, лиљаном,
Братац сеји, лиљаном,
Говорио, лиљаном:
Пођ' за ме, лиљаном.

Ове сам пјесме ја слушао од онијех, који су сами колеђани били, а наиме од Јове Петровог из Бубушинаца и Јове Грка из Брадарица, у окруж. Пожаревачком.

Ово се припијева уза сваку другу врсту.
Ово се уза сваку другу врсту припијева.
Ово се припијева уза сваку другу врсту.

МЕСОЈЕЂЕ И БИЈЕЛА НЕДЈЕЉА.

Ни у какво доба од године људи се у нас тако не часте и не веселе као уз месојеђе и уз бијелу недјељу (од Божића до часнога поста), једно за то што су онда људи најбеспосленији, јер је стара љетина сабрата а зима не да наново још ништа радити, а друго што меса и свакога другога мрса а и пића има доста. У то се вријеме људи највише и жене, пријатељи један другога походе, многи иду у лов и сами и у друштву. А кашто бију и нишан, ноћи се и по селима и по варошима иде на игре и на сијела. По селима се скупе момчад у каку велику кућу на игру: ако у кући оној има соба они се играју у соби; ако ли собе нема а оно у кући код ватре, запаливши још какво видјело. По селима се на овакијем играма највише игра прстена а игра се и другијех различнијех игри. У Паштровићима младе жене иду с дјевером или с ким другијем из куће у род на побожићну част и онамо проведу по неколико дана. Што се више прикучује к посту, то се све више части и весели. Уз бијелу недјељу граде се љуљашке а гдјепгго и обртаљке код којијех се дању купи младеж те се љуља и обрће: на љуљашке се највише купи женскиње а на обртаљке мушкиње. У ово вријеме погдјекојијем мјестима иду дању машкаре т. ј. људи преобучени у друге хаљине и с образинама на лицу. У Црној Гори иду по селима уз бијелу недјељу машкаре: дјеца се нагаре и објесе о себи звона и свакојако друкчије нагрде се па иду по селу од куће до куће, те ишту сира, масла, јаја и т. д. па јаја продају те купе вина, а од осталога зготове јело, те се часте донесавши од куће сваки себи ожицу и хљеб. Гдје им се ништа не би дало ондје потегну јајетом у врата. Тако дјевојке готове покладницу: скупе се у једну кућу и свака донесе што од своје куће н. п. сира, скорупа, масла, јаја и т. д., па готове јело и часте се.

У Рисну на бијеле покладе обуку се неколико момака у кожне хаљине изврнувши длаку напоље, наките се различнијем реповима и дроњцима, и објесе низа се звона; једнога обуку у женске хаљине и даду му у наручје као повијено дијете; ови се момци зову ђедови, а онај у женскијем хаљинама ђедова баба. Они иду по вароши читав онај дан скачући, грлећи бабу и љубећи њу и дијете, и тако збијајући смијех; за њима пристане сила дјеце, која вичу: „Бу ђеде! бу баба!“

СВАТОВИ С МЛАДОМ.

У Рисну на бијеле покладе обуче се неколико момака у најљепше хаљине, а један се обуче у женске: они се зову сватови, а ово је невјеста. Један од њих узме невјесту за руку као дјевер, па онако иду од куће до куће и просе јаја, а пред вече дођу на пијацу гдје се готово сви варошани искупе. Дјевер се ондје с невјестом поклања пред старјешинама и с њоме поигра, па онда невјеста дохвати чешљем људе до косе и попа до браде, те је дарују новцима, и од овога свега они послије готове вечеру и часте се.

У Дубровнику за времена републике ишла су уз месојеђе по граду и по његовијем предграђима чороје, вила и турица. Чороје је имао хаљиницу чупаву, по којој су били испришивани којекакви репови, а највише лисичји, на лицу образину, а у руци зелену гранчицу или киту цвијећа. Вила је била обучена у бијелу женску хаљину по којој је опасана црвеном пантљиком, а таком су јој и рукави више лаката били свезани; на глави је имала бијело покривало и вијенац од цвијећа, а преко лица, на ком је била образина, црвеном пантљиком наоколо опшивен комад суре чохе, који је подизала кад је играла, а кад би пошла, опет би га спустила. У руци је носила као лук на три угла искићен сав цвијећем. У турице, која је била као најглавнија међу њима, није се људска глава ни видјела, него је више ње на дугачкоме чупавоме врату била коњска с великијем зубима, која је тако начињена да су се уста одоздо могла ласно отворити и затворити, те је све клоцала; а ноге је имала све чупаве и на дну као у тице. Уза њих је ишао човјек један с бубњем, те је уњ једнако ударао. Они су излазили први пут на сретеније, и по том свакога свеца до часнога поста; први дан су пролазили кроз саборну цркву, а на светога Влаха (3. Февр.) излазили су и пред кнеза. Идући по улицама гдјешто би се устављали те су вила и чороје играли, а турица је једнако клоцала својијем зубима. Прости људи по Дубровнику приповиједају да је такова животиња као турица заиста негда била, па је ухватили и убили: књижевници пак њихови кажу да се то чинило за успомену негдашњему ратноме богу Туру. Била је ријеч (као пословица):

Чороје, вила и турица
Машкарани сва тројица.

На туричину главу много је налик клоцалица, коју сам ја 1827. године уз месојеђе гледао у Пожаревцу у двору кнеза Милоша Обреновића: један се момак био обукао од прилике као турица, да му се људско ништа није видјело, па је горе клоцао клоцалицом те плашио жене и дјецу.

БУКАРА.

У Сријему је обичај да се уз месојеђе свако вече скуие дјевојке (маде и велике) и младе (а и од мушкиња дође гдјекоје) насред седа, па наложе ватру (понајвише од ђубрета и од сметлишта) и око ње играју и пјевају; и то се зове букара или ватриште (ајдемо на букару, пјевају дјеца на букари).

У Шајкашком баталијуну пјевају дјеца уз часни пост у вече:

Ој страоре, страоре!
Ој јаворе страоре! —
Чујем, чујем неборе!

А бабе их карају да не слуте на рат. А и у Сријему пјевају дјеца у игри:

Ој страоре, страоре!
Умре, умре страоре!
Дозов'те му тетицу
И очину сестрицу,
Нек донесе тамњана
И струк бела босиљка,
Да окадим страоре,
Устај, устај страоре.

БОГОЈАВЉЕНИЈЕ.

(Богојавлење, по западнијем крајевима водокршће, а у Црној Гори водице.)

Срби приповиједају да се ноћу уочи Богојављења сваке године отвора небо, и да ће онда Бог дати свакоме који што заиште, само да се не иште више него једно. Гдјекоји стоје на пољу по цијелу ноћ, не би ли видјели кад се небо отвори, али то сваки не може видјети. Тако се некакав догодио у соби кад се небо отворило, и не имајући кад изићи на поље (да се у том не би затворило), промоли главу кроз прозор да рече: „Дај ми Боже осмак блага“; па у ономе страху и у хитњи место тога рече: „Дај ми Боже од осмак главу!“ У тај час постане му глава колико осмак, тако да је није могао кроз онај прозор увући у собу док нијесу људи дошли са сјекирама и начинили прозор већи. Многи се на Богојављење у јутру прије сунца купају у потоку или у ријеци (ако је вода смрзла а они пробију лед, као што сам га и ја пробијао на Жеравији. Ако је о Богојављенију велики мраз, онда се мисли да ће бити добра година, за то и Турци запитају кашто наше људе: „Јели се, море, смрзао крст?“ Гдје се народ наш у живљењу по својему закону не боји никога, ондје се на Богојављеније послије летурђије вода свети на рјекама и на изворима, као н. и. у Карловцима на чесми насред пијаце, у Земуну на Дунаву а и у Биограду сад на Сави; под владом пак турском то се по варошима до сад није смјело чинити, него се опомињем да су Лозничани 1796 године са својијем попом и с учитељем и ђацима (међу којима сам и ја био) ишли иза вароши на један точак који се звао Данилова вода, и то без летурђије, јер како нијесу имали цркве, ни остале оправе она им се није ни служила.

ЗАДУШНИЦЕ.

Задушнице имају двоје: уочи меснијех поклада и у недјељу по Тројицама (на Петрове покладе); али су праве задушнице оне прве, као што се и она сва недјеља, између бијеле и себичне, зове задушна недјеља. На ове задушнице обичај је да сваки домаћин свима мртвима својијем, које он памти или има записане у читули, начини по свијећу воштану, па све те свијеће састави у једну руковет и запали те изгоре мртвима за душу, али најприје ваља свакоме да намијени, н. п. ова оцу, ова матери, ова баби и т. д. Ако ли је близу намастир или црква, онда се те свијеће однесу онамо, и сваки своју читулу да свештенику те све мртве спомене на служби, и ту онда кад свештеник стане спомињати сваки своје свијеће запали. Пошто свештеник спомене све мртве, зађу ђаци с леђеном воде и с котарицама, те свијеће погасе и покупе, па послије калуђери или попови граде од њих друге свијеће и пале у цркви. На гдјекојијем мјестима иду на задушнице и на гробље с попом, те и ондје спомињу мртве, чате им молитве, пале свијеће и дијеле за душу, дајући просјацима и сиромасима који се ондје скупе јела и пића а помало и новаца.

ЧАСНИ ПОСТ.

Баба Коризма. У Рисну на чисти понедјељник обуче се какав момак у женске хаљине и начини се као ђедова баба, па носећи на рамену седам штапова и за собом вукући комостре (вериге) иде по вароши и скаче испред кућа и виче: „Бу! бу! бу!" и ово се вове баба коризма, којом жене плаше дјецу да не ишту мрсна јела, говорећи им и послије онога дана, кад би које заискало мрса: „Ено бабе коризме са штаповима под тиглама“ (на тавану)! Седам штапова бабе коризме значе седам недјеља часнога поста, зато кад једна недјеља прође говори се дјеци: „Бацила баба коризна један штап,“ или: „Испаде баби зуб.“ Тако и кад прође друга недјеља и т. д. Бабом коризмом плаше и мале преље и плетиље, као у Земуну гвозден-зубом.

БЛАГОВИЈЕСТ И БАБИНИ КОЗЛИЋИ.

Док благовијест не прође људи се наши једнако боје зиме, и ко има стоке штеди сијено. Да човјек убије змију прије благовијести и у њезину главу да усади чесно бијелога лука да никне до благовијести, па да га задјене за капу на благовијест кад пође к цркви, онда би познао све жене које су вјештице: све би се купиле око њега да му отму или украду оно чесно (тако се приповиједа). Вријеме оно око благовијести, особито послије који дан, кад удари снијег или цигани, зове се бабини козлићи, бабини јарци, бабини позајменици и бабини укови.

Приповиједају да је у то вријеме некаква баба истјерала јариће у планину, па дунуо сјевер и ударио снијег, а она рекла: „Прц Марцу! не бојим те се: моји јарчићи петорошчићи.“ На то се расрди Март, па узајмивши у Февруарија неколика дана, навали снијегом и мразом, те се смрзне и окамени и баба и њезини јарићи. Кажу да се и данас може видјети у некаквој планини (гдје се то догодило) оно камење што је постало од бабе и од јарића: баба стоји у сриједи и јарићи ако ње. Пошто је Март ово учинио кажу да је рекао: „Да ми је још само један дан, смрзао бих у крави теле и у жени дијете.“ Ваља да је од овога приповиједања остало и оно што се каже: „Благовијест приповијест.“

ЛАЗАРЕВА СУБОТА И ЦВИЈЕТИ.

До скора је био обичај у Србији (а може бити до гдјешто и сад) да неколико дјевојака у очи Лазареве суботе иду од куће до куће те играју и пјевају пјесме од Лазара онога што га је Христос васкрсао. Дјевојке ове звале су се Лазарице. У Сријему и данас скупе се дјевојке уочи тога дана и стану у коло а пруже руке од себе па дигну мало дијете мушко те иде преко руку а оне пјевају:

Лази, лази Лазаре!
Те долази до мене,
Приватај се за мене:
За свилене рукаве,
За свилене мараме,
За клечане кецеље.

На Цвијети (а гдјешто и на Благовијест) у јутру поране дјевојке прије сунца на ранило на воду, па ондје ухвате коло те играју и пјевају различне пјесме н. п.

Пораниле девојке:
Јело ле, Јело, добра девојко,
Пораниле на воду,
Јело ле, Јело добра девојко,
Ал' на води јеленче,
Јело ле, Јело, добра девојко,
Рогом воду мућаше,
Јело ле, Јело, добра девојко,
А очима бистраше,
Јело ле, Јело, добра девојко.
——
Рани коња, Радивоје!
Девојке те претекоше,
Ведром воду замумише. —
А што ће им рано вода? —
Да оперу брату руо,
Да га пошљу у сватове и т. д

ВАСКРСЕНИЈЕ.

У народу нашему зове се васкрсење и васкрс и ускрс, по источнијем крајевима и велигдан а по западнијем (особито код кршћана) вазам. Ово је празник тако велики као и Божић. На васкрсеније треба свако да узме навору: За то у Србији зађу пред васкрсеније по селима намастирски ђаци с котарицама те дају навору за јаја. О васкрсенију се туку шаренијем и црвенијем јајима, т. ј. ударају врховима јаје о јаје, па које се разбије оно узме онај који га је разбио. То чине код намастира и код цркве и непознати људи, али треба најприје да виде јаје један другоме: јер гдјекоји пробију јаје од оздо и исциједе жујце и бјеланце, па налију воска да је тврђе. Други дан васкрсенија (у понедјељник) ко не оде у цркву на јутрењу, онога (н. п. у Сријему и у Бачкој) хоће да полију водом иди да баце у воду; за то се каже онда: Данас иду годишњаци у цркву (т. ј. они који иду само од године до године). У Дубровнику се за васкрсеније мијесе колачи у сриједи с бијелијем јајетом који се о ускрсу дају служитељима и кад ко донесе што са села; и овакови колач зове се техарица. Од васкрсенија до Спасова дне говори се, кад се двојица срету на путу, или кад који коме дође у кућу: „Ристос васкрс“ (мјесто добро јутро, помоз Бог и добар вече), и одговара се: „Ва истину васкрс“; тако и кад се пије, мјесто спасуј се и на здравље.

ДРУЖИЧАЛО, РУЖИЧАДО И ПОБУШЕНИ ПОНЕДЈЕЉНИК.
Тако се зове други понедјељник по ускрсу. На овај дан иду људи (а особито жене) послије летурђије на гробље те побушавају гробове од оне године, дијеле за душу, и попови чате молитве и спомињу мртве. На некијем мјестима (као н. п. у Неготину и у Ршави) скупе се момчад и дјевојке послије подне на једно мјесто, па играју и дружичају се (понајвише мушко с мушкијем, а женско са женскијем), т. ј. оплету вијенце од врбовијех младица, па се кроза њих љубе и мијењају јаја (шарена и црвена), па послије промијене и вијенце (метнувши их једно другом на главу) и закуну се да ће бити мушкарци побратими а женскиње друге (Власи кажу кумача) до оно доба године. Такови се побратими и друге по том пазе ону сву годину као браћа и сестре, и у различнијем играма и збиљскијем свађама помажу једно другоме, кад опет дође дружичало, онда се гдјекоји понове, а гдјекоји оставе.

ЂУРЂЕВ ДАН.

На Ђурђев дан у јутру, прије сунца, почињу се први пут купати; мушкарци се понајвише купају у потоку, а жене и дјевојке донесу у вече кући омаје (т. ј. воде с кола воденичнога, да се од њих свако зло и неваљалштина отресе и отпадне, као омаја од кола) и метну у њу свакојака биља, а особито селена, те преноћи, па се у јутру њом купају у градини код селена и код осталог цвијећа. Прије Ђурђева дне не ваља селена брати или мирисати, а на Ђурђев дан свако узме по један стручак те омирише и задјене за појас, иди (дјевојке и младе) за ђердан. А гдјекоји се ваљају по зеленој шеници. Многи Срби, особито к истоку, прије Ђурђева дне не једу јагњећега меса, а на Ђурђев дан сваки гледа да закоље јагње. Приповиједа се да овај обичај и Турци држе. Око Тимока сваки домаћин дотјера на Ђурђев дан к цркви по мушко јагње, и ондје му на сваки рог прилијепи по воштану свјећицу, па поп послије летурђије изиђе међу јагањце, којима се онда свијеће на розима запале, те им чати молитву и благослови их (да се кољу и једу); други дан зађе поп с ђаком од куће до куће те купи коже од онијех јагањаца, које њему припадају као плата за молитву и за благослов. Тако онамо и кад је завјетина у коме селу, сваки испече по јагње, и донесе га на оно мјесто гдје ће ручати, по том зађе поп те од свакога јагњета отсијече плећку, и метне је у врећу, која се за њим носи; што од онијех плећака он код куће са женом и с дјецом не може појести, оно продаје. Гдјекоји на Ђурђев дан избаце пушке преко стоке, да би им стока напредовала. У Боци се састану по три дјевојке које су већ за удају, па на Ђурђев дан рано отиду на воду, носећи једна у руци проса, а друга у њедрима грабову гранчицу, па једна од ове двије запита ону трећу: „Куда ћеш?“ она одговори: „Идем на воду; да воде и мене и тебе и ту што гледа про тебе.“ Онда она запита ону што носи просо: „Шта ти је у руци?“ А она јој одговори: „Просо, да просе и мене и тебе и ту што гледа про тебе.“ По том упита ону што има грабову гранчицу шта јој је у њедрима, а она јој одговори. „Граб, да грабе и мене и тебе и ту што гледа про тебе.“ У Хрватској око Карловца дјевојке кршћанске по селима у очи Ђурђева дне а у вароши на Ђурђев дан у јутру ладају, т. ј. накићене вијенцима иду од куће до куће те пјевају. На Ђурђев дан не ваља спавати (да не боли глава); ако ли ко спава а он треба на Марков дан (25. Априла) да отспава на ономе истом мјесту. Колико недјеља прије Ђурђева дне загрми, по онолико гроша кажу гдјекоји у Србији да ће бити товар жита оне године (или како су сад грошеви спали ваљало би мјесто недјеља узети дане, или мјесто гроша паре, па мјесто сто ока рећи једна ока, или још како друкчије).

ЗАВЈЕТИНЕ И КРСТОНОШЕ.
У Србији свако село има по један дан који слави и светкује (и то обично бива љети од васкрсенија до Петрова поста): Скупе се сви сељаци (женско и мушко) на какво брдо или на друго лијепо мјесто у селу, ту изведу своје пријатеље који им дођу из другијех седа и дозову попове и калуђере те чате молитву, свештају масла и свете водицу, па се онда дигну сви с крстовима и с иконама по пољу (по житима и по ливадама) а гдјешто и од куће до куће; по том дођу опет на оно мјесто, па ондје ручају и читав се дан часте, играју и пјевају. Таково се весеље по Браничеву зове заветина (ајдемо на заветину; сутра је заветина у том селу), а у Јадру говоре: носити крста (крсте?), или крстоноше (они што иду с крстовима и с иконама по пољу и по седу). У Тршићу, гдје сам се ја родио, носе крста други дан Тројичине дне.

ПРВИ ДАН МЈЕСЕЦА МАИЈА.
У Дубровнику за времена републике издазио је бембељ првога Маија као чороје, вида и турица на сретеније. Он је имао хаљину сву искићену зеленијем лишћем и свакојакијем цвијећем; око њега су се вили блавори, и једнога је у руци носио и с њиме се играо. Ишао је онај дан и к намастиру св. Јакова (око по сахата од града).

НА СПАСОВ ДАН.
До прије неко двадесет година био је у Будви обичај, да сваке године на Спасов дан рано у јутру изиђе мноштво женскиња и мушкиња на брдо, које се зове Спас. Сви, који су тамо излазили, били су обучени у стајаће хаљине, а осим тога момци и дјевојке с вијенцима на глави од различнога цвијећа. Наврх тога брда имају зидине од цркве, за коју се приповиједа да се звала „Свети Спас,“ по чему се и брдо сад тако зове; пред овијем зидинама било је управо за овај дан начињено (по обичају онијех крајева) велико гумно, које се и данас премда је већ разваљено, зове: Вилино гумно. Како би Будљани на брдо изишли, одмах би се младеж на гумну ухватила у коло, па би мушкарци, који су сви један до другога похватани, запјевали:

„Добро јутро, б'јеле виле!
И нама га дајте!"
Пошто би ово женскиње отпјевале, онда би сви пјевали ову прву пјесму, а кад би њу испјевали и у говору се мало одморили, онда би другу, а тако по том и трећу. Послије овога пјевања почастили би се чиме, што са собом донесу, па би се онда младеж проиграла и прошалила, а потом би се вратили свако својој кући. Као што у почетку рекох већ има око дваестина година, како је овај обичај престао, а пјесама ево:

1.
Рано рани ђевојчица
На весели Спасов данак;
Нешто пред њом росу тресе,
Бога моли ђевојчица:
„Дај ми, Боже, да ја видим
„Свако зв'јере с очицама,
„Разма змаја планинскога!“
Још те р'јечи не изрече,
К њој долеће плахи змаје;
Сави младу под крилима,
И полетну с ђевојчицом
У те спиље камените.
Ту је држа дуго време;
Кад је дош'а Спасов данак,
Љуто цмили ђевојчица,
Љуто цмили, не престаје;
Ћешио је љути змаје:
„Што м' је тебе, ђевојчице?“
„Како што је, плахи змаје?
„Данас ми је Спасов данак:
„Све ђевојке ружу беру,
„Ружу беру, в'јенце вију,
„А ја јадна луда, млада,
„Нити берем, нити вијем.“
Ту се змају ражалило,
И пушти ју ружу брати,
Ружу брати, в'јенце вити.
Ал' јошт плаче ђевојчица,
Љуто плаче, не престаје;
Ћешио је плахи змаје:
„Што м' је тебе, ђевојчице?“
„Како што је, плахи змаје?
„Данас ми је Спасов данак:
„Све ђевојке в'јенце носе,
„В'јенце носе, мајке диче,
„А ја јадна мајке желим.“
Ту се змају ражалило,
Ђевојци је говорио:
„Хол'ми, душо, вјеру дати,
„Да ћеш к мене повратит' се,
„Пуштићу те твојој мајци.“
Она му је вјеру дала,
Да ће му се повратити;
Пушти змаје ђевојчицу,
Да у мајке своје пође.
Кад ђевојка к мајци дође,
Већ за змаја и не хаје.
Змаје чека ђевојчицу,
Чека данас, чека сјутра;
Пуче змаје на камену
Чекајући ђевојчицу.
——
2.
Виша је гора од горе,
Највиша Ловћен планина;
У њој је трње и грабље,
У њој су сн'јези и мрази
У свака доба годишта;
Виленски у њој станови,
Свеђ' виле танце изводе;
Јунак ми коња јездаше,
Предрагу срећу искаше;
Виле ми њега виђеше,
Јунака сташе дозиват':
„Овамо свраћај, јуначе!
„Твоја се срећа родила,
„Сунчаном ждраком повила,
„Мјесецем сјајним гојила,
„Зв'јездама сјајним росила.“
——
3.
Пала магла у приморје,
Ал' се види крајем мора,
Младо момче језди коња,
Које нема љубе дома;
То гледала млада мома
С б'јела двора ње прозора,
Сама собом говорила:
„Далеко је двор од поља
„Рад' пространа слана мора!
„Вишњи! Вишњи! разбери ме?
„Сним ли санак, или видим:
„Јели оно млад на коња,
„Ал' је оно сиви соко,
„Не разбира моје око.
„Ах! сатвори ово море
„У зелено равно поље!
„У кошуљи босонога
„Преиграћу преко поља,
„Ако буде сиви соко,
„Рећи ћу му: Поглед' с оком
„Пут истока удно поља,
„Ту ћеш виђет' сваког лова;
„Ако буде млад на коња,
„Рећи ћу му: Вод' ме дома.“