Egziperi

First topic message reminder :

Antoan de Sent Egziperi



Antoan de Sent Egziperi rođen je 29. juna 1900. godine u Lionu u Francuskoj. Rastao je u porodici sa petoro dece (on je bio treće). Iako je od detinjstva pokazivao sklonost ka pisanju ipak je prevagnula njegova želja da postane pilot. Ipak, čak i kada je profesionalno počeo da se bavi letenjem (od 1921. godine) nastavio je da piše. Njegove rukopise videli su poznati francuski pisci, među kojima je bio i Andre Žid, i podstakli su ga da nešto od toga objavi. Godine 1926. izašao je njegov prvi roman Avijatičar. Nastavlja svoju letačku karijeru (1930. godine dobio je Orden legije časti za zasluge u civilnoj aero-nautici), ali i da objavljuje književne članke, priče i romane. Za vreme Drugog svetskog rata bio je pilot u okviru savezničkih snaga u borbama protiv nacističke Nemačke. Poginuo je u avionskoj nesreći 31. jula 1944. godine.

"To je kao sa cvetom. Ako voliš jedan cvet koji se nalazi na nekoj planeti, prijatno je noću gledati u nebo. Na svim zvezdama cveta cveće."

“Ljudi nemaju više vremena da bilo što upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako trgovaca koji prodaju prijatelje nema, ljudi više nemaju prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me!”

„Ako voliš jedan cvet, koji se nalazi na nekoj planeti onda je lepo neću posmatrati nebo. Tad su sve zvezde rascvetane.“

Pa ako ja poznajem jedan cvet, jedinstven na svetu, cvet kakvog nema nigde osim na mojoj planeti, a obična ga ovčica može pojesti u tren oka, jednog jutra, i ne znajući što radi, zar to nije važno!?

Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam ja nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam ja njoj napravio zaklon. Zato što sam ja zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam ja nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.

"Gdje su ljudi?… nastavi napokon Mali Princ.
-Čovjek je pomalo usamljen u pustinji…
-Čovjek je usamljen i među ljudima - odgovori zmija…"

“Svako mora podneti dve ili tri gusenice ako želi da upozna pravog leptira.”

"Za sve ljude zvijezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvijezde su vodiči. Za druge, one su samo male svjetiljke. Za znanstvenike, one su problemi. Za mog poslovnog čovjeka one su bile zlato. Ali sve te zvijezde tamo šute. A ti, ti ćeš imati zvijezde kakve nitko nema."…

Detinjstvo je druga zemlja, ali i čekaonica, mesto za prihvatanje i smeštaj.

Nisam tada uopšte ništa shvatio! Trebalo je da je cenim po delima, a ne po rečima. Omamljivala me mirisom i nadahnjivala me. Nisam smeo da pobegnem! Trebalo je da pogodim njena osećanja koja su se krila iza sitnih lukavosti. Ruže su tako pune protivurečnosti! Ali, bio sam isuviše mlad da bih umeo da je volim.

Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: “Kakva je boja njegovog glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Skuplja li leptire?” Nego vas pitaju: “Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?” Tek tada smatraju da ga poznaju.