Ana Andrejevna Ahmatova

First topic message reminder :

Ana Andrejevna Ahmatova (rus. Ánna Andréevna Ahmátova, izvorno prezime Gorenko) (23.06.1889. – 5.3.1966.) je bila znamenita ruska pesnikinja, kritičar i prevodilac. Jedna je od predstavnika književnog pravca akmeizma.

Počela je da piše pesme sa 11 godina. Prva zbirka joj je izašla 1912. Pesme je objavljivala pod pseudonimom Ahmatova (tatarsko prezime njene bake), jer se ocu nije dopadala ideja da ih objavljuje pod pravim prezimenom.

U toku studija upoznala se sa pesnikom Nikolajem Gumiljevim, za koga se udala 1910. Za svadbeno putovanje otišli su u Pariz, ali je on uskoro sam otišao u Afriku i nastavio da živi raspustnim životom. Na Aninom putovanju po severnoj Italiji i Parizu, upoznala je slikara Amedea Modiljanija i asistirala baletskoj trupi Ruski balet koja je gostovala u Zapadnoj Evropi. Sa ovih putovanja, na nju je trajan utisak ostavila italijanska arhitektura.

Nikolaja su pogubili sovjetski komunisti 1921. godine, a ona je posle imala još dva braka. U Sovjetskom Savezu smatrana je za buržoarsku pesnikinju, bilo joj je zabranjeno da objavljuje poeziju, pa je živela od prevodilaštva i esejistike. Preživela je Opsadu Lenjingrada i pisala o njoj. Njen kasniji život obeležila je epoha staljinizma, kada joj je bilo zabranjeno da piše, a njen sin i suprug su poslati na robiju, gde je suprug i umro. Posle Staljinove smrti, režim je dopustio objavljivanje cenzurisanih izdanja Anine poezije.

Delo Ahmatove je u rasponu od kratkih lirskih pesama do velikih pesničkih dela, poput njenog glavnog dela Rekvijem. Anine omiljene teme su prolaznost vremena, uspomene i teškoće života i književnog stvaralaštva pod diktaturom.

_______________________________  

Epilog

1.

Naučila sam kako lica padaju,
Kako teror može pobjeći iz poniženih očiju,
Kako patnja može progristi zlobne stranice
Od duguljastih tragova na obrazima
Znam kako može tamna ili sivoplava dlaka kose
Najednom postati bijela. Naučila sam da prepoznam
Blijedi osmjeh na usnama.
Potresni strah u praznom smijehu.
Zato se ne molim za sebe
Već za sve vas koji ste stajali uz mene
Na užasnoj zimi i uzvreloj vrućini jula
Pod nedostižnim, potpuno slijepim crvenoim zidom.

2.

Došlo je vrijeme na potsjećanje mrtvih.
Vidim te, čujem te, osjećam te:
Ona koja se opirala dugom putu do otvorenog prozora
Ona koja više nije mogla osjetiti
Prljavštinu pod nogama;
Ona koja, migom daje doznanja,

„Stigla sam ovdje kao da sam došla kući!“
Htjela bih vas nazvati imenima vašim, ali spisak
Se izgubio te se nigdje ne može naći.
Dakle,
Mahala sam vam uokolo ovog velikog skrovišta tihih
Riječi
Iskoristila sam vas. Svugdje, zauvijek i uvijek,
Nikada neću zaboraviti niti jednu stvar. Čak i u novoj
Tuzi.
Čak i ako zaklope moja izmučena usta
Kroz koja je stotinu miliona ljudi vrištalo;
Želim da me se kao takve sjete kada umrem
U veče moga bdijenja.
Ako neko jednog dana u ovoj zemlji
Podigne spomenik meni,
Dajem mu dozvolu za tu prigodu
Ali pod jednim uslovom – da ga ne gradite

Pored mora gdje sam se rodila,
Prekinula sam svoje posljednje veze sa morem;
Niti u Carskom parku pored šupljih panjeva
Gdje me nepoznatke sjenke mogu naći;
Podignite ga tamo gdje sam stajala tri stotine sati
Gdje niko nije otvaro ključaonicu.
Slušaj, čak i pri prirodnoj smrti se bojim
Da ću zaboraviti Crnu Mariju.
Zaboraviti kako lupaju teška vrata i jednu staru ženu
Kako jauče kao ranjena zvijer.
Neka otopljeni led teče kao suze
Sa mojih nepokretnih bronzanih kapaka
I pusti zatvorski pjev slavuja u daljine
Dok brodovi mirno plove na rijeci

_______________________________  

Iz crnih pjesama

Riječi, da te uvrijede
I. Annenski

I
Dobro je što se ne uzesmo,
i ne nazva me dragom svojom,
ja sudbom postadoh i pjesmom,
burom i nesanicom noćnom.

Ne biste poznali me sada
na nekoj postaji posljednjoj
u toj što bješe, jao, mlada,
u toj Parižanki poslovnoj.
II
Sva obećanja on minu,
prsten mi s ruke skinu,
u zaborav me spremi…
Ničim mi nisi mogao pomoći,
pa zašto opet ove noći
svoj duh šalješ k meni?
Zgodan je bio, mlad i riđ,
on je i ženom bio,
mamio u Rim i Pariz,
žalosno cvilio,
bez mene nije mogao,
makar ljaga, makar propao…

Ja sam bez njega mogla.

_______________________________  

I tvrda, hladna riječ je pala

I tvrda, hladna riječ je pala
Na žive grudi, kocka jada.
Svejedno, sve sam to već znala
I smirit’ ću se, bar se nadam.

Još mnogo posla predstoji meni:
Treba i spomen da posivi,
Treba, da duša okameni,
Učiti opet kako da živim.

Svejedno, vrelo šumi ljeto,
Kao da praznik neko slavi.
Odavno ja sam znala sve to,
I pustu kuću i dan plavi.

_______________________________  

Kraj samoga mora

1.

Reckaju drage obale nisku,
Sva jedra pobegla u more,
A ja sam sušila slanu kosu
Vrstu daleko od kopna, na steni.
Plivahu k meni zelene ribe,
Sletao mi je i beli galeb,
A ja sam bila drska, ljuta, vesela
I nisam znala da je to sreća.
Haljinu žutu peskom zatrpavah,
Da je ne oduva vetar, odnese skitnica,
I otplivavah daleko u more,
Ležeć‘ u valima tamnim, toplim.
A kad se vraćah, svetionik s istoka
Već je treperio svojim sjajem,
I monah s kapije Hersonesa
pitao bi: “Što ti lutaš noću?“

Susedi znahu – imam njuh za vodu,
I, kad bi kopali novi bunar,
Pozivahu me da kažem gde će,
Da ljudi ne bi uzalud radili.
Ja skupljah francuske metke stare
K’o što se gljive i jagode beru,
ili donosih kući u skutu
Parčad od bombi, zarđalu, tešku.
I u ljutini govorih sestri:
“Ja ću, kad postanem carica,
Da sagradim šest jakih oklopnjača,
I još šest torpednih čamaca,
Da brane drage sve do Fiolenta“.
Uveče, molih se pored kreveta
Pred tamnom ikonom na zidu
Da gradni oblak ne smlati trešnje,
Da mreže izvlače krupnu ribu,
A i da haljinu onu žutu
Skitnica lukav ne primeti.

Družih se s ribarima često,
Ispod izvrnutog starog čamca
Za vreme pljuskova s njima sedeh,
Slušah o moru, sve pomno pratih,
Potajno verujuć‘ svakoj reči.
I oni su na mene svikli.
Ako me nema u pristaništu,
Starešina bi po mene slao
Devojku: “Vratili su se naši!
I sad ćemo pržiti ribu.“

Bio je visok sivook dečak,
Pola godine od mene mlađi,
On mi je doneo bele ruže.
Upitao me je kratko: “Smem li
Da sedim s tobom na onoj steni?“
Ja se nasmejah: “Šta će mi ruže?
Pune su trnja, bodu!“ – “Pa šta ću –
On će tad meni – sad ja da radim,
Kad se u tebe zaljubih tako.“
Mene to povredi: “Čuj gluperdo! –
Upitah ga. – Šta si ti, princ možda?“
Bio je samo sivooki dečak,
Pola godine od mene mlađi.
“Hteo bih da se tobom oženim, –
Reče on – brzo ću da odrastem,
Pa ću sa tobom na sever poći…“
Zaplakao je visoki dečak
Zato što nisam ni ruže htela,
A ni da s njim na sever krenem.

Ja sam ga tešila, dosta slabo:
“Pomisli sam, biću carica,
Zašto bih imala takvog muža?“
– “E ja ću onda da budem monah,
I to kod vas – u Hersonesu.“
– “Ne, ne treba, bolje: jer monasi
Neprekidno samo umiru.
Kad god im dođeš – neka sahrana,
A oni ostali ne plaču.“

I ode dečak, bez pozdrava,
Odnese sobom prelepe ruže.
Ja sam ga pustila da ode,
Ne pozvav: “Ostani malo sa mnom.“
A tajni bol zbog rastanka je
Zacvilio k’o labud beli
Nad plavom stepom pod pelinom,
Nad pustim gradom, nad Korsunjom.

2.
Reckaju drage obale nisku,
Dimljivo sunce u more palo.
Izađe Ciganka iz pećine,
Zove me prstom da priđem bliže:
“Što ti lepotice, ideš bosa?
Brzo ćeš bogata, srećna biti.
Čekaj do Uskrsa važnog gosta,
Gostu ćeš tome da se pokloniš.
Nećeš ni ljubavlju, ni lepotom,
Pesmom ćeš samo da ga osvojiš.“
Ciganki dadoh svoj zlatni lančić
I krstić zavetni sa krštenja.
Pomislih radosna: “Eto, mili
Prvi mi glas o sebi posla“.

Prestah u nemiru svom da volim
Sve moje zalive i pećine,
Da zmije prepadam u ševaru,
Krabe da za večeru skupljam.
Počeh kroz južni do‘ da odlazim,
Kroz vinograde, u kamenolom
Što nije bilo baš tako blizu.
I dešavalo se često da mi
Gazdarica iz novog majura
Maše i zove: “Zašto ne svratiš?
Svi kažu – da ti donosiš sreću.“
Ja odgovarah: “Donose sreću
Potkovice i mladi mesec,
Ako te pogleda zdesna u oči“.
Ne volim da zalazim u kuće.

S istoka vetri duvahu suvi,
A s neba zvezde padahu krupne,
U donjoj crkvi služahu molepstva
Za mornare što na put polaze,
U dragu stizahu i meduze –
Ko zvezde, u noći opale,
Plavile se iz morske dubine.
Kako sve ždralovi grakću s neba,
Kako se nemirni cvrčci čuju,
Kako o tuzi soldatuša peva –
Sve to ja upamtih nežnim sluhom,
Al‘ nisam samo pesmicu znala
u kojoj ostaje princ uz mene.
Devojku počeh često da sanjam
S uskom brazletnom, s haljinom kratkom,
S belom sviralom u ruci hladnoj.
Smireno sedne, i dugo gleda,
O mojoj tuzi ne pita ništa,
Niti o svojoj govori išta,
Samo me nežno po ruci gladi.
Kako će princ da me prepozna,
Pamti li on kako izgledam?
Ko moju kuću da mu pokaže?
Ona je sasvim skrajnuta s puta.

Jesen se nastavi kišnom zimom,
U beloj sobi s prozora duva.
Bršljan se njiše s ograde vrta.
Po dvorištu mi psi tuđi jure,
Pod prozorom mi do zore viju.
Teško je vreme za srce bilo.
Gledam u vrata i tiho zborim:
“Mi ćemo, Bože, vladati mudro,
I dići visoke svetionike.
A čuvajući vodu i zemlju
Nikoga nećemo da uvredimo.“

3.
More odjednom postade dobro,
Povratiše se laste u gnezda,
Zemlja crvena od maka posta,
Razveseli se sve priobalje.
Za jednu noć nam čak leto dođe –
A proleća i ne videsmo.
Prestadoh da se pribojavam
Da će me sudbina mimoići.
Tako sam uveče, o Vrbici,
Iz crkve došavši, sestri rekla:
“Uzmi brojanice i sveću moju,
Bibliju našu ostavljam ovde.
Za nedelju će da bude Uskrs,
Vreme mi je i za spremanje –
Jer princ je svakako već na putu,
Doći će da me odvede morem.“
Ona me ćutke s čuđenjem gleda,
Uzdahnu samo – seća se, valjda,
Šta reče Ciganka kod pećine.
“On će ti doneti ogrlicu
I prsten s plavim draguljima?“
– “Ne – rekoh – ne znam zasad ništa
Kakav je poklon pripremio.“

Sestra i ja smo vršnjakinje,
Jedna na drugu ličimo mnogo,
K’o male nas je razlikovala,
Po mladežima, jedino mama.
Sestra ne hoda od malena,
I kao voštana lutka leži.
Nije se ljutila ni na koga,
Sve vreme je plaštanicu vezla.
U snu je buncala o svom vezu,
Čula sam kako šapuće noću:
“Plašt Svete Device će plav biti…
Bože, za apostola mi Pavla
Biseri-suze nedostaju…“
Dvorište lobodom skroz obraslo,
Magare pase kraj kapije,
A na ležaljci od slame Lena
Leži, i, raširenih ruku,
Za svojim poslom silno čezne –
Greh je raditi na takav praznik.
Slani nam vetar donosio
Iz Hersonesa zvon Uskršnji,
Svaki je udar u srce bio,
Pa se po krvi razlivao.
“Lenočka – rekla sam sestri svojoj –
Ja ću sad otići na obalu.
Ako naiđe princ da me vodi,
Ti mu pokaži put do mene.
Neka me sustigne u stepi,
Danas bih morala na more.
– “A gde si pesmu naučila,
Tu, kojom ćeš princa da dozoveš? –
Spuštenih kapaka me sestra pita. –
Više u grad i ne odlaziš,
A ovde takve ne pevaju.“
Ja joj se nagnuh nad uho samo
I prošaputah: “Znaš li šta, Lena,
Pa ja sam sama smislila pesmu,
Od koje bolje na svetu nema.“
Ne poverova mi i dugo me,
Dugo s prekorom gledala ćutke.

4.

Ležalo sunce na dnu bunara,
Stonoge se pod zracima greju,
I bežalo mi čarano polje
Kreveljeći mi se kao pajac,
Dok se visoko dignuto nebo
K’o Bogorodičin plašt plavilo –
Nikada takvo pre nije bilo.
Utrkuju se lagane jahte,
Besposličarki se belih mnogo
Skupilo u konstantinovskoj trupi –
Imaju danas povoljan vetar.
Lagano pođoh na rt iz drage,
Na crne, oštre, brazdave stene,
Penom za oseke zalivene,
Stalno ponavljajući novu pesmu.
Znala sam: s kim god princ sada bio,
On će me čuti i zbuniće se –
Zbog toga mi je i svaka rečca
Kao dar Božiji bila draga.
Vodeća jahta ne ide – leti,
Ali je sustiže druga što je,
Dok se sve ostale tek naziru.

Kako kraj vode legoh – ne sećam se,
Kako zadremah tu – ni to ne znam,
Ali se prenuh i videh: jedro
Blizu leprša. A tu preda mnom,
U vodi porinut do pojasa,
Rukama hvata ogromni starac
Ivice priobalskog stenja,
Promuklim glasom u pomoć zovuć‘.
Ja počeh molitvu iz sveg glasa,
Kako me učiše iz malena
Da se zaštitim od strašnih snova,
A i od nevolja rodnog doma.
Samo što rekoh: “Čuvaru Sveta!“ –
Videh – u rukama starčevim se
Nešto belasa, srce mi se sledi…
Iznese starac onoga što je
Bio u najlepšoj krilatoj jahti,
I položi ga na mrki kamen.

Ne smem da verujem svojem vidu,
Grizem i prste da dođem k sebi:
Opaljen suncem, moj princ nežni
Leži i mirno gleda u nebo.
Oči mu zelenije od mora,
Tamnije od naših kiparisa –
Videh kako se polako gase…
Bolje da sam se rodila slepom.
Nerazgovetno kao da jeknu:
“Lastice, lasto, o, ala boli!“
Očito, učinih mu se pticom.

U suton sam se vratila kući.
U mračnoj sobi je tiho bilo,
A na mom kandilu gori visok,
Boje maline, izdužen plamen.
“Princ nije dolazio po tebe –
Reče mi Lena, kad ču korake –
Čekala sam ga do večernje,
A i u luku sam decu slala.“
“Nikad neće po mene doći,
Neće se više vratiti, Lena.
Moj princ je danas preminuo.“
Sestra se dugo još krstila,
Bez reči, k zidu okrenuta.
Ja sam shvatila da Lena plače.
Čula sam pojanje nad princom:
“Hristos voskrese iz mrtvih“ –
I neviđenim je bleskom sjala
Okrugla crkva.

_______________________________  

Luna u zenitu

1.

Usnut rastužena,
ustat zaljubljena,
ljepotu vidjet u maku.
nekakva je sila
danas ulazila
u tvoje svetište, mraku!
S mangalom dvorak,
tvoj dim je gorak
i jablan ti je visok…
Šeherezada
iz vrta sada
ide… Takav je Istok!
2.

S groznih trgova u Lenjingradu.
ili s blaženih Letinih polja,
jesi li ti poslao zahladu,
okitio jablanom ogradu,
i azijskih luči milijardu
razlio iznad mojih bolja?
3.

Kad bi mi se opet vratilo:
ta užarena noć i mučenje
(kao Azije u snu bunilo),

Halimino slavujsko pjevanje,
i biblijskih narcisa cvjetanje,
i nevidljivo blagoslivljanje
kao vjetrić bi zemljom šumilo.
4.

I u sjećanju, dnu kovčega išarana:
sveznajućih usta sijeda smješkanja,
plemeniti nabor nadgrobnog turbana
i carski patuljak – bokor mogranja.
5.

Treće proljeće čekam daleko
od Lenjingrada.
Treće? I ono, čini mi se,
bit će posljednje.
Al‘ nikad neću zaboraviti
do časa smrti,
kako zvuk vode bje utješan
u sjeni granja.
Breskva procvala, a dim ljubica
sve mirisniji.
Tko smije reći da sam ovdje
ja u tuđini?!
6.

Sedamsto ne bjeh tu godina
ovdje, a sve je kao prije…
Ista se božja milost lije
s tih neporecivih visina.

Sve istih zvijezda kor će sjati,
sve isto nebo svoda crna,
i vjetar isto nosi zrna,
i istu pjesmu pjeva mati.

Moj azijski je dom još trajan,
potrebe nema strahovati…
Još ću doći. Ogrado, cvati,
neka je prepun bazen sjajan.
7. Pojava lune
A. K.

Od sedefa i ahata,
od zadimljenoga stakla,
ukoso lebdjeti nagnata,
tako je čudnom postala –
kao da „Mjesečeva sonata“
ispred nas je na put stala.
8.

Kao u trpezariji – klupe, sto, prozor
s ogromnom srebrnastom lunom.
Kavu pijemo i crno vino,
muzikom smo zaneseni…
Svejedno…
I procvala je grančica nad zidom.
I u tome je bilo oštre slasti,
neponovljiva neka slatkoća.
Besmrtnih ruža, i suhoga grožđa
domovina nam utočište dala.

_______________________________

Lotova žena

I pravednik s Božjim poslanikom krenu
u goru crnu, sjajan i ogroman,
a nemir jasno prozbori kroz ženu:
još nije kasno, baci pogled poman

na kule crvene Sodome rođene,
trg gdje si pjevala, na dvor gdje si prela,
na prazne prozore te kuće uzvišene
gdje mužu milom djecu si donijela.

Pogleda; smrtnom okovane bolju,
gledati njene oči nisu mogle,
i prozirnom se tijelo stvori solju,
prirastoše joj k zemlji brze noge.

Od koga bit će oplakana ta žena,
zar tako malim se gubitkom čini?
U mome srcu neće biti zaboravljena,
jer dade život za pogled jedini.

_______________________________





Ljubav

Čas zmija u klupku
Kraj srca prst sudbine vuče,
Čas danima slično golupku
Na prozoru belom guče.

Čas blistavim injem zasija,
Čas s prividom šeboja drema…
Al tačno i tajno vas vija
Pa mira i radosti nema.

Zna zaridati slasno
Uz tugu violinsku tešku
I nju je pogoditi strašno
U nekom još neznanom smešku.

______________________________  

Ljubav u Carskom selu

1.

Čas zmijski svita u klupko,
čara na samom dnu srca,
čas cijele dane s gukom
na bijelom oknu – golubica.

Čas blista u inju sjajnom,
u snu zumbula se skova…
Odvodi sigurno, tajno
od radosti i od snova.

Umije slatko zaplakati
u molitvi tužne violine,
i strašno ju je opaziti
kad u tuđem smiješku sine.

2.

A mramorni mi se dvojnik
svalio ispod starog klena,
jezerskoj vodi dao je lik
i sluša šuštanja zelena.

I miju mu pljuskovi svijetli
okorjele njegove rane.
Pričekaj ti ledeni, bijeli,
dok i ja mramorna stanem.

3.

Tamni je dječak lutao alejom,
uz jezero on bješe tužan,
mi slušamo stoljeće cijelo
šum koraka mu jedva čujan.
Gusto i oštro igle borove
pokrivaju taj niski panj.
Njegov trokut ležaše ovdje,
i Parnija tom razderan.

_______________________________

Ne gledaj tako

Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruć zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.

_______________________________

Novogodišnja balada

Mesec kroz oblake što se roje
baci u sobu svoj mukli pogled
Šest pribira na stolu stoje
I samo jedan prazan, proklet
To moj muž, i ja, i prijatelji
Dočekujemo Novu godinu
Zašto su mi prsti krvavi i crveni
I zašto osećam otrov u vinu?
Domaćin, podigav punu čašu –
Bio je važan i tvrd ko zid:
“Pijem za zemlju rođenu našu
U kojoj ležimo svi!“
A moj drug pogleda u mene
I, setivši se nečega živo
Uzviknu: “A ja – za pesme njene
U kojima svi živimo!“
A treći, ne znajući ništa od toga
Ni koga nema, ni ko ode
Uz istu misao uhvati mi pogled
I prošapta: “Moramo i za onoga
Koji bi, da je živ, bio ovde!

_______________________________

Natpis na knjizi „Trska“

M. Lozinskom

Skoro od sjeni prekoletne
u času smaka svjetova,
primite darove proljetne
zauzvrat boljih još darova
da se ta, iznad svih vremena
neslomljiva i odana,
sloboda duše uzvišena,
a prijateljstvom uvijek zvana,
osmjehne meni isto rada
k’o prije trideset ljeta…
I Ljetnoga parka ograda
i Lenjingrad pun snježnog smeta.
iskrsnu kao sred te knjige
u magijskih zrcala tmuši,
i ponad Lete što nosi brige
uskrsnula da trska šušti.

_______________________________

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja –
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled zena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

_______________________________

Pod tanki veo

Pod tanki veo ruke sam skrila……
„Zašto si danas tako blijeda?“….
—Zato što sam mu dušu nalila
gorkog bola i leda.

Kako da zaboravim? Izašao je pognut
i bolno iskrivljenih usta,
a ja sam, ne držeć se ograde stuba,
za njim trčala pusta.
„Pa to je šala!“ – kriknuh kao bez duše –
„Vrati se. Umrijet ću bez tebe,“
A on mi reče mirno i trpko: „Puše,
čuvaj se da ne nazebeš.“

_______________________________

Sjećanje na pjesnika

1.
Kao ptica odgovorit će mi eho.
B. Pasternak

Umuknu jučer neponovljiv glas,
i ostavi nas subesjednik gustiša.
on postade životonosni klas,
il‘ sitna, njime opjevana kiša.
I svaki cvijet što postoji na svijetu
u susret toj se smrti rascva bjelje.
I odmah posta tiho na planetu
što nosi ono skromno ime… Zemlje.

2.

Kao kćer od slijepoga Edipa,
Muza k smrti proroka vodila.
i jedna se poludjela lipa
u tom smrtnom svibnju obnovila, –

baš pod ovim prozorom gdje mi je
govorio jednom da već pođe
putom što se zlatan, krilat vije,
po kojem je višnjom voljom vođen.

_______________________________

Tri pjesme

1.

Čemu više kamilja galama
i bijel dom u ulici Žukovskoj.
Treba poći brezama, gljivama
i širokoj jeseni moskovskoj.
Ondje sada blista sve u rosi,
uzdiže se nebo do visoka,
Rogačevski put u spomen nosi
razbojnički zvižduk mladog Bloka.
2.

U sjećanju svom crnom naći možeš
rukavice što tiču lakte,
i peterburšku noć. U mraku lože
zagušljive mirise i slatke.

I zaljevski vjetar. A među recima,
minuvši jauke i uzdahe,
osmjehnut će se Blok, pun prezira,
taj tragični tenor epohe.
3.

On je u pravu – fenjer, apoteka,
i Neva, nijemost, granit dovijek
Kao spomenik početku vijeka
ondje još stoji ovaj čovjek –
kad se od Puškinove Kuće
opraštao mahanjem tada,
primivši samrtno klonuće
kao mir što mu ne pripada.

_______________________________

U spomen prijatelja

Na dan pobede, nežni, magleni
Zora nam se ko privid osmehuje
A kao udovica, uz grob bezimeni
Zakasnelo proleće nešto snuje.

Ne žuri ono da se ispravlja
Na noge. Miluje i zemlju i travu
I leptira s ramena na zemlju stavlja
I prvi maslačak duva u glavu.

_______________________________

U kući tajac naglo nasta

U kući tajac naglo nasta,
Ocvao je zadnji mak,
Umrtvi me dugi dremež
Pa susrećem rani mrak.

Tihi vetar, crno veče,
Zasuni su zatvoreni.
Gde je radost, brigo, gde si,
Ti ženiče, zaljubljeni?

Ne nađe se tajni prsten,
U čekanju minu dani,
Zarobljena moja pesma
U grudima se sahrani.

_______________________________

Uvod

(preludij)
Desilo se to ovako kada su se samo mrtvi
Smijali, sretni zbog svog oslobođenja,
Taj Lenjingrad držao je svoje zatvorenike
Kao emblem u tvrđavi, vijoreći se.
Glasno i oštro, lokomotiva pišti pjevajući
Kratku pjesmu sreće
Redovima osuđenika, ošamućenih od iznemoglosti
Dok su, u kolonama, hodali pored –
Zvijezde smrti stajale su iznad nas
Dok se nevina Rusija uvijala
Pod krvlju zalivenim čizmama i gumama
Crnih marica.

I

Odveden si u zoru. Pratila sam te
Kao kad se ispraća mrtvac.
Djeca su plakala u zatamnjenim kućama
Svijeća je gorjela, osvjetlava Majku Božiju…
Hladnoća ikone je bila na tvojim usnama, smrtno hladan
Znoj
Na tvojoj obrvi – nikada to neću zaboraviti; pridružit ću se

_______________________________

U spomen M. Bulgakovu

Evo to ja tebi, mesto grobnih ruža,
Umesto kandila dimnog;
Ti, tako surovog života, iskuša
Do kraja preziranje divno.
Ti vino pio si i šaljiv bio,
I zid ti zaguši disanje,
I strašnu si gošću sam k sebi primio,
I ostao nasamo kraj nje.
I nema te, sve u krug ućuti
O tužnom životu visokom,
Samo moj će glas, nalik flauti
Zvučati na nemom podušju tvom.
O, ko sme verovati da će, ludoj skoro
Meni, plačnoj zbog dana bivših,
Meni što gorim na ognju sporom,
Sve zaboravivši, sve izgubivši,
Pripasti spomen na njega punog sila,
I volje, i blistavih sanja,
S kim sam kao juče govorila
Dok je krio bol smrtnog drhtanja.

_______________________________

Večernji sati

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo-bjela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mjesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
čak ni kad čujem da me zove.

_______________________________

Zakletva

Ona što se danas oprašta sa milim –
Nek bol svoj snagom zakiti
Kunemo se grobljem, okom detinjom
Da nas niko neće pokoriti

_______________________________

Zemlja ne mora biti rođena

Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvijek voli
Makar u moru nježno – ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pjesak kao kreda
A zrak pijan kao od vina
I borova četa blijeda
O zalasku gola, nevina
Zalazak u valu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili svijeta
Ili o novoj tajni razmišljaš.