Baštenski (vrtni) patuljci...

Istorija baštenskih patuljaka




U devetnaestom veku u Nemačkoj, tačnije u Tiringiji, baštenske patuljke su ručno pravili profesionalci. Od njih bi pravili kaupe za proizvodnju. Te kalupe su punili kvalitetnom glinom, a vatra iz peći bi ih napravila jakim i izdržljivim, a onda su bili ručno bojeni.
Figure baštenskih patuljaka kakve danas poznajemo, napravio je 1800-ih Phillip Griebel. U srpskoj mitologiji patuljak označava veoma malog čoveka, koji svoje fizičke nedostatke nadoknađuje izuzetnom domišljatošću i lukavstvom. On je sušta suprotnost divovima. Kao takvog poznaju ga i ostali slovenski narodi, a prisutan je i u skoro svim svetskim mitologijama. Srbi patuljka uglavnom poznaju iz pripovetki kao što je ona da je Bog prvo stvorio patuljke, ali na prigovor Svetog Petra da od njih nema nikakve koristi, odluči da stvori i divove. Pošto su se i oni pokazali kao potpuno beskorisni Bog konačno stvori ljude koji nisu bili ni jedni ni drugi. Po nekim predanjima patuljci žive u jezerima i rekama, a u našem narodu je poznato verovanje u dunavskog vodenog duha. U drugim mogu da se pretvaraju u žabe, a pripisuju im se i magične moći

Oličenje melanholije! Baštenski patuljci nekada su bili stvarni ljudi



Keramički baštenski patuljci imaju veoma živopisnu prošlost.

Naime, ukrasni patuljci kakve danas koristimo za ukrašavanje bašti nekada su bili stvarni. Stvarna osoba koja živi u pravoj isposnici, u pravoj bašti. Od 15. do 18. veka, bogati vlasnici imanja nisu se zadovoljavali samo raskošnim i savršeno uređenim zemljištem, već je u bašti morao postojati i pustinjak.



Pre keramičkog baštenskog patuljka, ljudsko biće je često igralo ulogu strogog čuvara flore i faune, a ta osoba je po mogućstvu bio starac kome nije smetalo da živi povučeno i odriče se čak i osnovnih ličnih potreba.

Profesija bi u osnovi zahtevala da izigravate baštensku ukrasnu figuru na zemljištima bogatih imanja. Za ovaj posao obično bi se angažovali beskućnici koji bi se useljavali u kolibu ili pećinu koja bi bila posebno sagrađena za njih u zabačenim delovima imanja.



Njihovi ugovori su obično trajali sedam godina, a za to vreme nisu smeli da se ošišaju, okupaju ili razgovaraju sa bilo kim. Često su im plaćali da šetaju bosi i dozvoljavali im samo najjednostavnije stvari poput prostirke, peščanog sata i Biblije. I za sve to im se plaćalo od 400 do 600 funti godišnje, što je za to vreme bila ozbiljna suma novca.



Praksa je bila neobično popularna na britanskim ostrvima, ali zašto je toliko ljudi želelo neoprane muškarce u svojim dvorištima? Pa, sve je to bilo usko povezano sa bizarnom opsesijom melanholijom. Introspekcija i sumornost duha bili su cenjeni među elitom, a uloge koje su tražili od svojih pustinjaka oličavale su upravo to.



Naravno, ovaj bizarni običaj nije dugo trajao, a kako je 19. vek prolazio, profesionalni pustinjaci ostajali su bez posla. Međutim, njihovo nasleđe ostaje da živi do danas kroz male, doduše keramičke ukrasne patuljke.

Iako nije potpuno jasno kako je tačno nastala ideja o takozvanom ukrasnom pustinjaku, autor knjige „Pustinjak u vrtu“, dr. Gordon Campbell sa univerziteta Lester pretpostavio je sledeće:

– „Ideja o zadržavanju ukrasnog pustinjaka verovatno je započela u Rimu kada je car Hadrijan imao vilu. U svojoj vili imao je malo jezerce, a na sredini jezerca kućicu u kojoj je mogao da se povuče od užasa vođenja Rimskog carstva“.
(izvor, 24sedam.rs)