Vilijam Batler Jejts

Vilijam Batler Jejts (engl. William Butler Yeats; Dablin, 13. jun 1865 — Mentona, 28. januar 1939), bio je irski pesnik i dramski pisac, najznačajnija ličnost irskog nacionalnog preporoda, jedan od osnivača i upravnik narodnog pozorišta. Učestvovao u javnom političkom životu i bio senator od 1922. do 1928. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1923. godine.

Vilijam Batler Jejts rođen je 13. juna 1865. u Dublinu u Irskoj.[1] Njegov otac Džon Batler Jejts (1839–1922) bio je slikar, i potomak Džervisa Jejtsa, vilijaskog vojnika, trgovca platnom i poznatog slikara, koji je umro 1712.[2] Bendžamin Jejts, Džervisov unuk i Vilijamov pradeda, oženio se 1773. godine[3] sa Meri Batler[4] iz vlastelinske porodice u okrugu Kilder.[5] Nakon venčanja zadržali su ime Batler. Marija je bila iz porodice Butlera iz Najama Govrana, koja potiče od vanbračnog brata 8. grofa Ormonda.[6]

Porodica Jejts se 1867. privremeno seli u London, tačnije u Bedford Park. Jejts leta provodi u Sligou, rodnom mestu njegove majke, grofoviji na zapadnoj obali Irske, koja će sa svojim krajolikom, folklorom i starim legendama ostaviti dubok pečat na njegovim delima. Dom u kojem je V. Jejts odrastao bio je obelježen umetnošću, te je njegov brat Džek postao cenjeni slikar, a sestre Elizabet i Suzan Meru su se bavile primenjenom umetnošću. Godine 1877. Vilijam se upisuje u školu Godolfin koju pohađa 4 godine. Jejts se svojim školskim uspesima nije preterano isticao. Jeacovi se potkraj 1880. godine, iz financijski razloga, vraćaju u Dablin, izpočetka živeći u centru grada, a kasnije se sele u predgrađe Hovt. U oktobru 1881. Jejts nastavlja svoje školovanje u Erasmus Smit srednjoj školi u Dublinu, koju pohađa do novembra 1883. godine. Atelje njegovog oca bio je blizu te škole; V. Jejts je tu mnogo boravio i upoznao mnoge Dablinske umetnike. Godine Jejtsovog sazrevanja u pretežno katoličkoj Irskoj u kojoj se budio irski nacionalizam obeležene su njegovom pripadnošću protestantskoj zajednici - njegova je porodica dapače spadala u red privilegirane zajednice protestanatske gospode koja je upravljala Irskom od 18. veka - tzv. Protestantska nadmoć.

Od 1884. do 1886. god. Jejts pohađa Metropolitansku školu umetnosti (današnji Nacionalnio koledž umetnosti i dizajna) u Dablinu, gde upoznaje Džeordža Rasela. Od svoje 17 godine Jejts piše: iskušava se u pisanju poema i drama koje se još ne odlikuju osobitom literarnom vrednošću. Godne 1885. mu je u Dublinski univerzitetski pregled objavljeno prvo značajnije delo The Island of Statues, pripovetka fantastikne tematike (o vilama i čarobnjacima). Godine 1886. njegov otac finansira štampanje 100 primeraka njegove prve samostalne knjige (knjižice) Mosada: A Dramatic Poem. Mladi Jejts je 1885. godine učestvuje u osnivanju Dablinskog hermetičkog reda, čiji se članovi interesiraju za magiju. U narednim godinama se duboko upustio u tada pomodnu teozofiju. Godine 1887. porodica se ponovo seli u London; i tamo će Vilijam Jejts ući u društvo mladih umetnika koji se zanimaju za ezoteriju, te 1890. godine i formalno postaje član okultnog Hermetičkog reda zlatne zore. Godine 1889. objavljuje zbirku The Wanderings of Oisin and Other Poems (1889); i nadalje se bavi mitskom tematikom vezanom za irsku narodnu mitologiju.

Godine 1891. Jejts odlazi u Irsku zaprositi 25-godišnju Mod Gon, mladu slikarku i vatrenu irsku nacionaliskinju koju je upoznao dve godine ranije i u koju se bio snažno zaljubio: ona odbija njegovu prosidbu. Jejts ostaje nesretno zaljubljen, te ponavlja neuspešne prosidbe 1899, 1900. i 1901. Naposletku 1903. godine Mod Gon se udala za drugog; javno je izražavao (čak u pesmama) svoje nezadovoljstvo njenim izborom - udala se za poznatog irskog nacionalistu Majora Džona Makbrajda, koji je usto bio katolik, te je i Mod prešla na katoličanstvo. Tek će 1908. godine, nakon što se Mod rastavila od supruga, Jejts moći da konzumira svoju dugotrajnu strast, ta ga po njegovim rečima „tragedija seksualnog odnosa” sa svojom dugogodišnjom nesretnom ljubavi zapravo zbunila i njihova veza se odatle nije razvila.

Godine 1896, Jejts ulazi u krug dame Izabele Gregori, važne Irske kulturne radnice koja se bavi folklorom i dramom; ona će svoju ljubav prema Irskoj uspeti da na kraju ipak podstakne u pravcu nacionalizma. S njenim krugom od 1899. godine deluje u Irskom literarnom teatru, koji deluje do 1901. godine nastojeći da u Irskoj prenese manir avangardnog teatra iz Francuske. Nakon financijskog neuspeha Irskog literarnog teatra, pripadnici grupe osnivaju uspešniji Abi teatar (koji do danas deluje pod imenom Irsko nacionalno pozorište); Jejts je s tim krugom aktivno sarađivao do kraja života. Godine 1902. učestvuje u osnivanju Dun Emer Press, izdavačke kuće koja će pod vođstvom njegovih sestara do 1946. godine štampati preko 70 knjiga irskih autora, od toga 48 Jejtsovih.

Godine 1909. Jejts upoznaje velikog američkog pesnika Ezru Paunda: putovao je u London kako bi upoznao tog „jedinog pesnika vrednoga pažljivog proučavanja”, kako je sam rekao. Od 1909. do 1916. godine njih su dvojica zajedno zimovali u kućici u Saseksu (jedan dan puta od Londona), Jejts je nominalno bio sekretar starijem Poundu. Prijateljstvo je počelo blediti kada je 1916. godine Pound uredio da se neke Jejtsove pjesme objave u američkom magazinu Poetry, ali uz znatne Poundove promene koje Jejts nije bio odobrio.

Te iste godine, u svojoj 51. godini, Jejts se odlučio da se oženi i ima decu. Odlučuje da po zadnji put zaprosi Mod Gon, čiji je muž Džon Makbrajd upravo te godine pogubljen zbog učestvovanja u irskom Uskršnjem ustanku. Nakon što ga Gon opet odbija (izgleda da je prosidba dugogodišnje nesretne ljubavi ionako bila više formalne prirode i ponuđena s manjkom osećaja, uz razne uslove), Jejts nudi brak 25-godišnjoj Džordžiji Hajd Lis (1892–1968). Nakon prosidbe u septembru, venčanje je usledilo već u oktobru 1916. godine. Usprkos razlici u godinama i Jejtsovoj inicijalnoj zbunjenosti (imao je grižnju savesti zbog ulaska u brak), brak je bio uspešan, te je par imao i dvoje dece. Jejts je svoju suprugu ubrzo uveo u ezoterijske prakse, te su u saradnji razvili jedan ezoterijski filozofski sistem, i istorije: Džordžija je služila kao medijum za „automatsko pisanje”, kojim je komunicirala razne „poruke duhovnih vodiča”.

Ubrzo nakon okončanja Irskog rata na nezavisnost (1919-1921), Jejts je u decembru 1922. godine prihvatio imenovanje za senatora, dužnost u Senatu, tu dužnost obavlja 6 godina.

Godine 1923. Jejts je dobio Nobelovu nagradu za književnost, za veliki doprinos Irskoj literaturi i kulturi generalno gde je „njegova uvek inspirisana poezija u visoko umetničkoj formi dala izraz duhu čitave nacije”. Nagrada je predstavljala i ohrabrenje Irskoj, koja je nedugo pre uspela da zadobije neovisnost; sam Jejts je toga bio svestan, te je svoju nagradu nastojao da koristi za promovisanje Irskog nacionalnog ugleda i ponosa. Nakon nagrade je prodaja Jejtsovih dela na čitavom engleskom govornom području još više porasla.

U zadnjim godinama svog života je Jejts, kao javni intelektualac, upućivao kritiku socijalno konzervativnom vodstvu mlade irske države, zalažući se za liberalnije ustrojstvo društva. Međutim nije puno verovao u demokratiju, te je iskazivao simpatije prema aristokratskoj formi države.

Ostavši do kraja života aktivni autor, te borivši se sa starošću jednim stavom kojega je nazivao „drugi pubertet” (što je uključivao oživljeni interes za erotiku), umro je 28. janurara 1939. godine (u 73 godini života) u Francuskoj, u Hôtel Idéal Séjour u gradu Mentonu. Od svoje supruge je zahtevao diskretan pogreb u mestu smrti, kako bi ga se nakon godinu dana - nakon što novinari zaborave na njegovu smrt - bez pompe preneli u irski Sligo, mesto njegovog djetinjstva. Tek nakon rata, 1948. godine, ta je Jejtsova želja i ispunjena. Njegov grob se nalazi u Drumklifu, grofovija Sligo. Prenos tela izveden je irskom korvetom LÉ Macha; aktivnosti prenosa tela nadzirao je lično irski ministar spoljašnjeih poslova Sin Makbrajd - inače sin Mod Gon Makbrajd, koju je Jejts više puta prosio. Na grobu stoji epitaf s rečima iz „Under Ben Bulben”,

Bele ptice

Kad bismo mogli biti, moja draga,
dve ptice bele povrh pene mora!
Još pre no što se meteor ugasi
nas pogađaju plami meteora;
A plamen plave zvezde Večernjače,
što nisko visi sa nebeskog kraja,
U srcu našem uvek budi, draga,
bol tuge što se od nas ne odvaja.

Tek zamor struji od krina i ruža,
tih sanjalica što ih rosa mije;
o tom ne snevaj, nit‘ o meteoru
što trošni sjaj mu noćna tama pije,
nit‘ o plamenu niske zvezde plave
što uz rub neba ranom zorom vene,
jer želeo bih da budemo, draga,
dve ptice bele povrh morske pene.

Jer privlači me ostrvlje bezbrojno
i uz njeg‘ čari danajskoga žala
gde vreme ne bi na nas ni mislilo,
gde tuga do nas ne bi ni navraćala;
I bili bismo daleko od ruža
i pržile nas ne bi plama strele
kad bismo mogli bdeti, moja draga,
vrh morske pene k’o dve ptice bele.

Izgubljena Ljubav
Ja imao sam drugu; U nje kosa vrana
i mirne ruke behu i obrazi beli,
pa snevah da će jednom moja stara rana
u ljubavi toj novoj moći da zaceli;

Al' u srce mi zaviri ta divna žena
i u njem sliku tvoju vide jednog dana,
pa od mene ode suzama oblivena.

Jureći U Raj
Kad prođoh Klisuru Vetrova
neko me stoparcem darova,
jer putem tim trčah u Raj;
Sve što mi treba jesu želje,
neko mi dobaci iz svoje zdele
usoljeni komad sardele:
Isto su tamo prosjak i kralj.

Brat moj Mortin izgubi volju
da onog tikvana ganja po polju,
a ja hitam, jurim u Raj;
Kako god okreneš, za sve nas
život je jadan; U zao čas
sluge, puške, lovački pas:
Isto su tamo prosjak i kralj.


Obogatiše se golje najgore,
padoše oni što behu gore,
a ja hitam, jurim u Raj;
Otupe oštra pamet onog
što nekad u školi beše bosonog -
sad u čarapu slaže zlatni polog;
Isto su tamo prosjak i kralj.

Vetar je star, al drži smer,
treba da ubrzam korak, jer
hitam, jurim, jurim u Raj;
Ne znam prijatelja što bi mi bio
ko vetar blizak, drag i mio -
niko ga još nije kupio ni ukrotio:
Isto su tamo prosjak i kralj.

Kad Budeš Stara
Kad budeš stara i seda, sanjiva kraj kamina,
uzmi tu knjigu, i polako je čitaj draga,
seti se kako si nekad bila nežna i blaga,
sa očima koje gledaju iz dubokih tamnina;

Da, voleli su čari i dražest lepotice
ko iskreno, ko lažno, i u velikom broju,
al samo jedan je voleo skitničku dušu tvoju
i tugu sto ti ponekad zamrači lice;

I šapni, tada, oborivši glavu ka vatri,
reci, pomalo tužno, kako se ljubav rasplinu
kako zaminu za visoku planinu
i lice svoje među sazvežđa sakri.

Lišće Pada
Stigla je jesen do lišća zaljubljenog u nas
i do miševa gde je žito požnjeveno;
Požutelo je lišće jasena tu iznad nas
a i šumskih jagoda lišće prokvašeno.

Čas ljubavi koja vene stigao je i do nas,
i naša setna duša umorna je, svela;
Sad rastajmo se,
pre neg' doba strasti zaboravi nas,
sa poljupcem i suzom vrh tvog setnog čela.

Ljubavnik Priča Ruži U Svome Srcu
Sve slomljene, nezgrapne stvari,
predmeti trošni, stari,
plač deteta nekog kraj puta,
ta škripa kola što smeta,
i teški korak orača
što gaca po zimskoj bari,
tvoj lik mi vređaju koji
k'o ruža sred srca mog cveta.

Jer previše je gruba uvreda ružnih stvari;
da mi je da ih sagradim sve iznova
usred leta,
da zemlja i nebo i voda -
k'o zlatan kovčeg se žari
za moj san o tvom liku
koji k'o ruža sred srca mog cveta.

Među Vrbama
Tu dole kraj vrbaka
ja draganu sretoh milu,
tu slušah je kraj vrbaka,
belonogu i čilu,
kad reče: ljubav je prosta -
k'o lišće raste lako;
Al' ja sam lud, zelen, bio,
i sam ne mišljah tako.

U poljani ja sam staj'o
sa draganom nad rekom
kad pleća mi obujmi ručicom
belom i mekom,
pa reče: ljubav je prosta -
k'o trava raste lako;
Al' ja sam lud, zelen bio;
Sad tužan ja bih plak'o.

Nebeske Tkanine
Da imam nebeske tkanine vezene,
zlatnim i srebrnim svetlom ispletene,
tkanine plave i zagasite i tamne
od noci i svetla i polutame,
ja bih ih rasirio pred tvoja stopala:
Ali siromasan sam, imam tek snove;
Raširio sam snove pred tvoja stopala;
Hodaj nežno jer hodaš po mojim snovima.

Ostrvo Na Jezeru Insfiri
Ustaću i otići, otići na Inisfri,
i tamo kolibu dići od gline i pruća, znam;
Gajiću leje pasulja i košnice, imaću, tri,
i živeću srećan i sam...

Tamo ću imati spokoj jer sporo rominja mir,
kaplje s velova jutra u cvrčkov raspevan žbun;
Tamo je blistava ponoć, podne uz purpuran vir,
a sumrak lepršanja pun...

Ustaću i otići... jer stalno čaroban šum
pljuskanja jezerske vode slušam za jave i sna;
Taj šum, dok pločnike gazim i siv prašnjav drum,
srce mog srca zna...

Srcu Da Se Ne Plaši
Smiri se, smiri srce,
ti, drhtljivice tela;
Seti se mudrosti
što nam je drevnost kaza:
Nek onog što se plaši
vode i vatruštine
i vetra koji duva
preko zvezdanih staza,
vetar, voda i vatra
preplave i učine
nevidljivim,
jer on nema udela
sred usamljene,
veličanstvene pučine.

Starci Koji Se Ogledaju U Vodi
Starih sam ljudi slušao govor,
sve nekud ode,
pa i nas polako odnosi pomor.
Ruke im behu kao kandže, kolena
šiljata, kvrgavija od korena
gloga kraj vode.
Starih sam ljudi slušao govor:
"Sve lepe stvari tonu u ponor
poput vode."

Uzaludnost Tešenja
Vazda ljubazna, juče mi jedna reče:
"Kosa dragane tvoje pogdede seda već je,
i male senke pod očima joj se množe;
S vremenom razumnost samo jačati može,
danas ti to izgleda nemoguće, no sve
prepusti strpljenju."

Al duša kriknu: "Ne,
ni mrvice utehe neću; Godine
učiniće da ponovo lepota njena sine:
A zbog velike otmenosti njene
plamen što se kreće oko nje kudgod se krene
buktaće još jače. A nije imala sve to
onda kad joj se u očima žarilo divlje leto."

O srce! Nek samo jednu kret učini glavom naonovo
shvatićeš koliko je tešenje bilo jalovo.

Zečja Kost
Da mi je lađom da krenem preko vode
onamo kuda otplovi mnogi kralj
i kuda mnoga kraljevska kćerka ode,
i da se iskrcam u gostoprimljivi kraj,
na travnjak gde se svira u frule i igra, gde su
naučili da je vrhunac ispunjenja
kada se nova ljubav otkriva u svakom plesu
i kad se poljubac za poljubac menja.

Da mi je da nađem na toj obali
zečju kost koju je istanjila voda
a talasi izbeleli i oprali,
svrdlom da je provrtim, i kroz rupu onda
pogledam u stari svet gde u crkvama
venčavaju se u svečanom odelu,
pa se grohotom nasmejem svima vama
kroz zečju kosku istanjenu i belu.

Žalost Ljubavi
Cvrkut vrapca koji pod strehom odzvanja,
svetlucavi Mesec, nebo boje mleka,
skladni šumor lišća, šaputanje granja
sasvim su potrli lik i krik čoveka.

Sa usnama tužno-rujnim tad izađe
ona, slična svetu bolnom, plemenitom,
ukleta ko Ulis i sustale lađe,
gorda kao Prijam, pogubljen sa svitom.

Dođe i tog časa cvrkut što odzvanja,
Mesec u nebesa uronjen daleka,
šum lišća i duga tugovanka granja
pretvoriše se u lik i krik čoveka.

Žensko Srce
O, šta će meni soba pusta
što molitve je puna bila;
On pozva me sred mraka gusta;
Na grudi sam mu grudi svila.

O, šta ce meni dom moj sretni,
ni briga majke mi ne treba;
Od mojih vlasi krov će cvetni
od olujnog nas skriti neba.