Wisława Szymborska

First topic message reminder :




Wislawa Szymborska  rođena 2. jula 1923 u Bninu, Poljska. Ona je poljska pesnikinja, esejista i prevodilac. 1996. god. dobila je Nobelovu nagradu iz književnosti.U svojoj poeziji, Šimborska često koristi ironiju, paradoks, kontradikciju i nedorečenost da bi oslikala filosofske teme i interesovanja. Njena poezija je prepuna egzistencijalnih pitanja i refleksija o ljudima kao individuama i članovima ljudske zajednice. Izraz joj je introspektivan i humorističan. Objavila je relativno mali broj dela- svega oko 250 pesama. Prevedena je do danas na skoro sve evropske jezike, arapski, hebrejski, japanski i kineski. 1931. seli se sa porodicom u Krakov, gde i danas živi. Kada je 1939. izbio Drugi svetski rat, nastavila je da se obrazuje u ilegali. Od 1943. radila je na železnici i uspela da izbegne deportaciju u Nemačku na prinudni rad. U ovom periodu počinje stvaranje njenog stvaralačkog opusa. Od 1945. studirala je poljski jezik i književnost a potom sociologiju na Univerzitetu u Krakovu. 1945. god objavila je prvu pesmu Tražim reč. 1948. god. prekinula je studije bez diplomiranja a zbog lošeg finansijskog stanja udaje se za pesnika Adama Vladeka, od koga se razvela 1954. Prva joj knjiga 1949. nije prošla državnu cenzuru ali je uprkos tome ostala lojalna vlastima, hvalivši Staljina, Lenjina i dostignuća socijalizma sve do 1966. kada počinje da sklapa poznanstva sa drugim disidentima. Kasnije se odrekla svojih političkih dela iz tog perioda.

_______________________________

Pod istom zvezdom

Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom.
Oprosti, sudbino, ako se možda varam.
Nek‘ se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam.
Nek‘ mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju.
Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku.
Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom.
Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući.
Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu.
Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom.
Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru.
Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem.
Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah,
I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu,
Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku,
Praštaj, pa čak i da si punjena ptica.
Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola.
Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore.
Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju.
Veličino, ukaži mi velikodušnost.
Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta.
Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam.
Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda.
Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka.
Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim
Jer samoj sebi stojim na putu.
Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim.

_______________________________

Preblizu sam

Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
pod korijenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umrijeti,
tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj‘
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osnježenom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bijah breza, bijah salamandra,
i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sjede anđeli.

_______________________________

Pogreb

„tako iznenada, ko bi se nadao“
„nervi i cigarete, govorio sam mu“
„svakojako, hvala“
„raspakuj to cveće“
„i brat mu umre od srca, verovatno porodično“
„ne bih vas poznala s tom bradom“
„sam je kriv, večito se mešao u nešto“
„trebalo je da govori ovaj novi, ne vidim ga“
„Kazek u Varšavi, Tadek u inostranstvu“
„samo si ti bila pametna pa si ponela kišobran“
„pa šta ako je bio najsposobniji od svih“
„soba je prolazna, Basja neće dati“
„svakako, imao je pravo, ali to još nije povod“
„s lakiranjem vrata, pogodi koliko“
„dva žumanceta, kašičica šećera“
„nije njegova stvar, šta mu je trebalo“
„samo plave i samo mali brojevi“
„pet puta, a nikad nikakvog odgovora“
„neka ti bude da sam mogao, ali i ti si mogao“
„dobro je što je bar ona imala taj posao“
„ne znam, valjda rođaci“
„sveštenik je stvarno isti Belmondo“
„još nisam bio u ovom delu groblja“
„sanjao sam ga prošle nedelje, nešto me je trglo“
„nije ružna ta ćerkica“
„sve nas to čeka“
„izjavite saučešće udovici i u moje ime, moram na“
„pa ipak je na latinskom zvučalo svečanije“
„bilo pa prošlo“
„do viđenja, gospođo“
„da odemo nekud na pivo“
„javi se da popričamo“
„četvorkom ili jedanaesticom“
„ja ću ovamo“
„mi onamo“

_______________________________

Pesnikov grozan san

Zamisli, šta sam sanjala.
Naizgled sve kao kod nas.
Tlo pod nogama, voda, vatra, vazduh,
vertikala, horizontala, trougao, krug,
leva i desna strana.
Vreme podnošljivo, poprilično lepi pejzaži
i mnogo bića obdarenih govorom.
Mada je njihov govor drugačiji nego na Zemlji.

U rečenicama koriste pogodbeni način.
Nazivi sasvim odgovaraju stvarima.
Nema šta ni da se doda, ni oduzme,
ni promeni, ni premesti.

Vreme je uvek kao i na satu.
Prošlo i buduće ograničenog su obima.
Za uspomene im služi pojedinačna prošla
sekunda,
za predviđanja druga,
koja upravo počinje.

Reči koliko treba. Nikada nijedna više,
a to znači, da nema poezije,
da nema ni filozofije, ni religije,
jer nestašluci tog tipa tamo ne dolaze u obzir.
Ništa, što bi se dalo samo zamisliti
ili videti otvorenih očiju.

Ako se traži, onda samo ono što je izrazito
pored.
Ako se pita, onda samo ono na šta postoji
odgovor.

Veoma bi se začudili,
da umeju da se čude,
da postoje neki razlozi za čuđenje.

Odrednicu „nemir“ smatraju nepristojnom,
te ne bi smela da se nađe u rečniku.

Svet ipak deluje svetlo
čak i u dubokoj tami.
Nudi se svakom po pristupačnoj ceni.
Posle udaljavanja od kase niko ne traži kusur.

Zadovoljstvo – zbog osećanja.
I nikakvih zagrada.
Život s tačkom kraj noge.
I huka galaksija.

Priznaj da se ništa gore
pesniku ne može dogoditi.
A kasnije ni ništa bolje,
ali kako se odmah probuditi.

_______________________________

Radost

Darvin.
Po svoj prilici odmora radi čitao je romane.
Ali je imao zahteve:
nisu se smeli završavati tužno.
Ako je nailazio na takav,
besno ga je bacao u vatru.

Istina ili neistina –
rado ću u to poverovati.

Prelazeći u glavi tolika prostranstva i vreme
nagledao se tolikih izumrlih vrsta,
tolikih trijumfa jakih nad slabijima,
tolikih pokušaja da se preživi,
pre ili kasnije uzaludnih,
da je makar od fikcije
i njene mikroskale
imao prava da očekuje srećan završetak.

Dakle, nužno: zračak iza oblaka,
ljubavnici koji su opet zajedno, pomireni
rodovi,
rasejane sumnje, nagrađena vernost,
povraćen imetak, otkopano blago,
susedi koji žale zbog svoje zagriženosti,
povraćeno dobro ime, stid zbog pohlepe,
usedelice udate za poštene pastore,
intriganti poslati na drugi kraj zemljine
polulopte,
falsifikatori dokumenata pobacani sa
stepenica,
zavodnici devica u trku ka oltaru,
prigrljena siročad, utešene udovice,
bludni sinovi pozivani za sto,
čaša žuči prosuta u more,
maramice mokre od suza pomirenja,
opšte pevanje i muziciranje,
međutim psić Fido,
izgubljen u prvom poglavlju,
neka ponovo trči po kući
i radosno laje.

_______________________________

Radost pisanja

Kud trči ova napisana srna kroz napisanu šumu?
Da li da se napisane vode napije
koja će joj njuškicu ko indigo otisnuti?
Zašto glavu uznosi, da li što čuje?
Na četiri nožice pozajmljene od istine oslonjena,
pod mojim prstima ušima striže.
Tišina – i ova reč po papiru šušti
i razgrće
grane podstaknuta rečju „šuma“.
Nad belim tabakom spremaju se na skok
slova koja se mogu složiti loše,
obruči rečenice,
iz kojih nema spasa.
U kapi mastila veliki je broj
lovaca sa začkiljenim okom,
spremnih da se niz strmo pero sjure,
opkole srnu i zapucaju.
Zaboravljaju da ovo nije život.
Drugi ovde, crno na belo, vladaju zakoni.
Mig oka može da potraje, ako ja hoću,
mogu ga izdeliti na male večnosti
pune zaustavljenih tanadi u letu.
Zauvek, ako naredim, ništa se ovde neće desiti.
Bez moje volje čak ni list neće pasti
ni vlat se neće pognuti
pod tačkom malenog kopita.
Postoji li dakle takav svet
u kome vlada sudba nezavisna?
Vreme koje vezujem lancima znakova?
Postojanje koje kad naredim ne prestaje?
Radost pisanja.
Mogućnost ovekovečenja.
Osveta smrtne ruke.

_______________________________

Sretna ljubav

Sretna ljubav. Zar je to normalno,
zar je to ozbiljno, zar je to korisno –
što svijet ima od dvoje ljudi
koji svijeta ne vide?

Izdignuti do sebe bez ikakve zasluge,
dvoje slučajnih na milijun, ali uvjereni
da je tako moralo biti – kao nagrada za što?
Ni za što. Svjetlost pada niotkud –
Zašto baš na te, a ne na neke druge?
Ne vrijeđa li to pravednost? Vrijeđa.
Ne remeti li to brižno naredana načela,
ne ruši li to s visine moral?
Remeti i ruši.

Pogledajte samo te sretnike:
kad bi se bar malo prikrivali,
hinili utučenost i tako krijepili prijatelje!
Poslušajte samo kako se smiju – uvredljivo.
Kakvim jezikom govore – tobože razumljivim.
A te njihove ceremonije, ta cifranja,
pa s koliko se samo pažnje međusobno ophode –
tačno kao da su se urotili protiv čovječanstva!

Teško je i zamisliti do čega bi došlo
kad bi njihov primjer drugi mogli slijediti.
Na što bi se mogle osloniti religije, poezije,
na što bi se mislilo, što bi se zapostavilo,
ko bi htio ostati u igri.

Sretna ljubav. Kome to treba?
Takt i razum nalažu da se o njoj šuti
kao o skandalu iz viših sfera Života.
Divna se djeca rađaju bez njezine pomoći.
Nikad joj ne bi uspjelo napučiti Zemlju,
uostalom rijetko se i događa.

Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi.

S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati.

_______________________________

Smrti bez preterivanja

Ne razume se u šale,
u zvezde, u mostove,
u tkaštvo, u rudarstvo, u ratarstvo,
u gradnju brodova i pečenje testa.
U naše priče o planu za sutra
ubacuje svoju poslednju reč
sasvim neumesno.
Ne ume čak ni ono
što je u tesnoj vezi s njenim fahom:
ni grob da iskopa,
ni sanduk da sklepa,
ni da počisti za sobom.
Zauzeta ubijanjem,
ona to nespretno čini,
bez sistema i veštine.
Kao da na svakom od nas
tek počinje da se uči.
Ostavimo sad trijumfe,
al koliko je poraza,
promašenih udaraca
i iznova preduzetih pokušaja!
Ponekad nema snage
muvu iz zraka da sruši.
Sa morem gusenica
u puzanju trku gubi.
Sve te krtole, mahune
treplje, peraja, dušnici,
svečano perje i zimska dlaka
svedoče o zaostatku
u njenom dosadnom poslu.
Zla volja nije dovoljna.
Pa čak ni naša pomoć
u ratovima i prevratima –
još uvek premalo je sve.
Srca biju u jajima.
Rastu kosti odojčadi.
Za trud semenja
nagrada su prva dva listića,
a često i visoke krošnje na obzorju.
Ko tvrdi da je svemoćna,
sam je živi dokaz
da svemoćna nije.
Nema života
koji bar za časak
nije besmrtan.
Smrt
uvek za taj časak u dolasku kasni.

Uzalud drmusa kvaku
nevidljivih vrata.
Ko je što postigao,
uzeti mu ne može.

Tajni razgovor s mrtvima

U kojim prilikama sanjaju se mrtvi?
Misliš li često na njih pre nego što zaspiš?
Ko javlja ti se prvi?
Da l uvek jedan isti?
Ime? Prezime? Groblje? Datum smrti?

Na šta se pozivaju?
Na staro poznanstvo? Srodstvo? Otadžbinu?
Kažu li otkud idu?
I ko za njima stoji?
I ko ih još sem tebe istog časa sanja?

A lica – jesu l nalik na fotografije?
Ostareše li tokom godina?
Sveža? Ispijena?
Ubijeni, jesu li preboleli rane?
Sećaju li se sad još ko ih je ubio?

Šta drže u rukama – opiši predmete.
Gnjili? Ugljenisani? Zarđali? Truli?
Šta im je u očima – pretnja? molba? Kakva?
Da l samo o vremenu zborite međ sobom?
Ptičicama? Cvetićima? Leptirićima?

Tri najneobičnije reči

Kad izgovorim reč Budućnost,
prvi slog već odlazi u prošlost.

Kad izgovorim reč Tišina,
narušavam je.

Kad izgovorim reč Ništa,
stvaram nešto što se
ne može smestiti u bilo koje nepostojanje

Voda

Kaplja kiše pade mi na ruku,
odlivena iz Ganga i Nila,
iz vaznesenog inja sa brkova foka
iz rasprslih krčaga u Isu i Tiru.
Na mome kažiprstu
Kaspijsko more sad je otvoreno more
a Pacifik utiče smerno u Rudavu,
istu onu što beše oblak nad Parizom
leta sedamsto šezdeset četvrtog
sedmog maja u tri sata ujutru.
Nema usta koja bi izrekla,
vodo, tvoja imena nestalna.
Morala bih te zvati na svim jezicima
izgovarajuć istom sve samoglasnike
i istovremeno da ćutim – zbog jezera
što nije dočekalo bilo kakvo ime
i nema ga na zemlji – kao ni na nebu
zvezde koja se ogleda u njemu.
Neko se davio, neko žeđao.
Beše to davno i beše to juče.
Kuće si gasila, kuće nosila
ko drveće, šume ko gradove.
U krstionicama i kadama bludnica,
u poljupcima i pokrovima – beše ti.
Grizući kamen, hraneći duge.
U znoju, rosi piramida, jorgovana.
Kako je lako to u kišnoj kapi.
Kako me nežno dodiruje svet.
O svemu što god, kad god i gde god se zbilo,
postoji trag na vavilonskoj vodi.

Zahvalnost

Mnogo zahvaljujem
onima koje ne volim.
Olakšanje s kojim se mirim
što su bliži nekom drugom.

Radost što ja nisam
vuk njihovih ovčica.

Mir mi s njima
i sloboda mi s njima,
a to ljubav ne može dati,
niti oduzeti.

Ne čekam na njih
od prozora do vrata.
Strpljiva
gotovo kao sunčev časovnik,
razumem ono
što ljubav ne razume,
praštam ono
što ljubav nikad oprostila ne bi.

Od susreta do pisma
protiče ne večnost,
već prosto nekoliko dana ili nedelja.

Putovanja s njima uvek su uspešna,
koncerti slušani,
hramovi posećeni,
predeli izraziti.

A kad nas deli
sedam gora i reka,
to su gore i reke
dobro poznate s mape.

Njihova je zasluga
ako živim u trima dimenzijama,
u prostoru neliričnom i neretoričkom,
sa horizontom pravim, jer je pokretljiv.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

„Ništa im nisam kriva“ –
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.