Marina Ivanovna Cvetajeva

First topic message reminder :



Marina Ivanovna Cvetajeva je bila ruska i sovjetska lirska pesnikinja i pisac. Bavila se temama ženske seksualnosti i emocija. U svome delu je kombinovala suprotstavljene škole akmeizma i simbolizma. Studije je završila na poznatom francuskom univerzitetu Sorbona.

Marina Cvetajeva je rođena u čuvenoj aristokratskoj porodici. Otac Ivan Vladimirovič Cvetajev bio je ugledni profesor Moskovskog univerziteta, poznati klasični filolog i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja lepih umetnosti, a majka Marija Mejn Cvetajeva pijanistkinja nemačko-poljskog porekla.

Njen otac je bio čovek udaljen od porodice, udubljen u svoje studije, ceo život zaljubljen u prvu ženu. Majka Marija se 1902. godine godine zarazila tuberkulozom. Pošto se verovalo da promena klime može da izleči opaku bolest, porodica je dosta putovala po inostranstvu, sve do 1906. godine kada je majka umrla. Za vreme tih putovanja, Marina je uživala daleko od čvrstih ograničenja moskovskog buržujskog života, naučila je italijanski, francuski i nemački jezik. Cvetajeva je pohađala škole u Švajcarskoj, Nemačkoj i Sorbonu u Parizu, a stihove je počela da piše još u ranom detinjstvu.

Provodeći vreme u mestu Plava visina, koje je bilo poznato kao utočište za književnike, pesnike i umetnike, Marina Cvetajeva je upoznala svog budućeg supruga - carskog višeg oficira Sergeja Efrona. Ona je imala 19 a on 18 godina kada su se zaljubili, a odmah posle toga, 1912. godine, i venčali. Njihova ljubav je bila strasna i intenzivna, ali to Marinu Cvetajevu nije sprečilo da povremeno ulazi u afere sa drugim muškarcima. U jednom trenutku Cvetajeva je čak ušla u vezu sa pesnikinjom Sofijom Parnok, koja je bila sedam godina starija od nje. Ove dve žene su se strasno zaljubile, a njihova ljubav je uticala i na njihovo stvaralaštvo.

Marina Cvetajeva i njen muž su imali dve ćerke. Posle kratkotrajnog zajedničkog života, 1914. godine Efron se dobrovoljno prijavio za front, a od 1917. godine je bio oficir, stacioniran u Moskvi. Posle revolucije, 1917. godine, Efron se pridružio Beloj armiji, a Marina se vratila u Moskvu, nadajući se da će biti zajedno sa mužem. Ipak, bila je „zarobljena" u Moskvi pet godina, gde je zavladala strašna glad, a Cvetajeva se sa tim teško borila. Tri godine kasnije, 1920, mlađa ćerka Irina umire u dečjem prihvatilištu dok Marina leči stariju ćerku od malarije. Detetova smrt je u njoj izazvala veliku tugu i grižu savesti.

U maju 1922. godine Marina Cvetajeva je sa ćerkom Arijadnom napustila Sovjetski Savez i ponovo se srela sa Efronom u Berlinu. U avgustu iste godine porodica je otišla u Prag. U to vreme Cvetajeva je započela aferu sa Konstantinom Rodzevičem, bivšim vojnim oficirom. Vest o ovoj aferi se brzo pročula po emigrantskim krugovima i stigla do Efrona. Efron je bio skrhan ovom vešću i upravo ih je ona odvela do sloma. Nedugo potom završila se i njena veza sa Rodzevičem. Ipak, veza sa njim i raskid poslužili su Cvetajevoj kao inspiracija za neka dela.

U leto 1924, Efron i Cvetajeva su se pomirili i napustili Prag, nastanivši se u Vsenori gde su začeli sina koga su nazvali Georgije, ali ga je Marina zvala Mur i volela ga je opsesivno. Godine 1925. odlaze u Pariz, gde su živeli narednih 14 godina u bedi.

Maina Cvetajeva i njen sin su se 1939. godine vratili u Staljinovu Rusiju. Sovjetski pisci su odbijali da joj pomognu i posao je pronalazila prevodeći poeziju. Efron i Arijadna su bili uhapšeni zbog špijunaže. Ispostavilo se da je ćerkin verenik bio agent sa zadatkom da špijunira porodicu. Efron je osuđun i potom ubijen, a Arijadna je odslužila osmogodišnju kaznu zatvora. Iste godine Cvetajeva i njen sin su evakuisani u Jelabugu, gde se Cvetajeva obesila 31.avgusta.

Kada je izvršila samoubistvo u zabačenom gradu, stotinama kilometara od Moskve, Cvetajeva je bila bez para, usamljena i gotovo zaboravljena. Umrla je pre nego što je njeno delo priznato. Policija je preuzela telo, a na sahrani nije bilo nikog. Ne zna se čak ni gde je sahranjena.
(izvor, poezijanoci.com)

______________________________

Babi

Tvrdoća duguljastog ovala.
Crna haljina ko zvono pada.
Čija su usta vam cjelivala
Nadmene usne, babo mlada?

Ruke, koje su sred dvorca mnoga
Šopenove valcere svirale…
Sa strana tog lica ledenoga
Lokne u vidu spirale.

Pogled prav, taman, zahtjevan jako,
Pogled što se braniti želi.
Mlade žene ne gledaju tako.
Mlada babo, ko ste vi, je li?

Koliko mogućeg odnijeste –
I nemogućeg – u tmice
Zemlje što nezasitljiva jeste,
S dvadeset ljeta Poljkinjice?

Dan bješe nevin, a vjetar svjež,
Tamne zvijezde zgasle začas.
Babo! Da ovaj žestoki metež
U srcu mome – nije od vas?

____________________________

Istinu znam

Istinu znam! Bivše istine na stranu!
Neka Čoveka , čoveka na zemlji ne glođe!
Gledajte- veče! Gle- skoro i noć banu!
O ČEMU – pesnici, ljubavnici i vođe?
Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.
Skoro će mećava zvezda u nebu stati.
Pod zemljom ćemo evo usniti i mi
Što na njoj nedadosmo jedno drugom spati.

Iz ciklusa „Nesanica“



U ogromnom gradu noć je – teška
Iz sanjiva doma idem bez – smeška
I ljudi misle: žena ili ćerka
A ja samo pamtim: noć je teška
Julski vetar mi mete put
I negde muzike u oknu – prut
Do zore vetar postaće – žut
Kroz tanke zidove grud u – grud
Eno crne topole u oknu – blesak
I zvon s tvrđave, u ruci – cvet
I korak za tobom što nije – klet
I ta senka moja, a mene – nije
Svetiljke kao zlatan đerdan
Noćnog listića ukus – slan
Skinite sa sebe što nosi dan
Shvatite, ljudi, ja sam vaš – san

Iz zbirke Jato galebova

***

– Gde su labudovi? – Oni su odleteli.
– A vrane? – Ostale su vrane.
– Kuda će labudovi? Kuda i ždrali.
– Zašto su otišli? – Da krila olagane.

– A tata gde je? – Spavaj, spavaj, evo ga san,
San na stepskom konju samo što nije.
– Kuda će nas povesti? – Na labudov Don.
Moj labud beli, znaš, tamo ti je…
***

Plišava ko nebo dubina,
I srebrne ruke dve.
Časak vremena – četvrta godina:
Ti i ja – sred reke Moskve.

Barke su klizile, sirene jecale,
Brljavio je vojnik pjani.
Delije se drale i pevale
Na žalobni način znani.

Na boga Marsa pristalice
Ti si pritajeno stezala usne.
Ledenim očima panterice
Ti si gledala sred mase gnusne.

Bese tvoj lik, između onih mrkih,
Do sijanja, do bleska beo.
Neću zaboraviti – a ti si zaboravila
– Kako je jedan tebe gledao.
***

Iznad crkvice male – plavi oblaci,
Gavranova krici…
A prolazi – boje pepela i peska
– Revolucijska vojska.
Oh, ti boljarska, ti, tugo moja carska!

Nemaju lica oni, ni imena –
Pesme ne poju!
Zabludilo si se ti, zvono kremaljsko,
U tom olujnom zastava roju.
Moli se, Moskvo, utoni,
Moskvo, u sna spokoju!

***

Za otroka – za Sina – za tića,
Za mladoga Aleksija carevića
Pomoli se, Rusijo, verna!

Oči anđeoske mu umij,
Seti se kako je pao u trona
Golub uglički – Dimitrij.

Nežna si, Rusijo majko, ti!
Ah, zar u tebe sad manjka
Za njega krotke milosti?

Greh očev ne meći na potomka.
Ne zaboravi, Rusijo, težačka,
Aleksija – carskoselskog anđelka!

Iz ciklusa – Žice

Crni mag nisam! Poput bijele knjige,
Donske daljine vid mi izoštriše. A ti,
Ma gdje se obreo, ima da te stignem,
Da te istradam – i da te natrag vratim.

Jer sa svoje gordosti – kao sa kedra –
Osmatram svijet – plove lađe, pratim
Lutanje odbljesaka… Morska ću njedra
Da izvratim – i sa dna da te vratim.

Pa prepati me. Nema gdje me nije:
Zore i rude – ja sam, hljeb i uzdah, stog
Ja jesam, i ja biću, i ja ću da dobijem
Usne – ko što će dušu dobiti Bog.

Kroz disanje – u času hropca tvoga –
I kroz ogradu arhangelskoga
Suda – o bodljike ću usta modra
Sva da iskrvavim i vratim te s odra!

Predaj se! – Ovo uopšte nije skaska!
Predaj se! – Strijela, iza opisivanja kruga…
Predaj se! Još niko ne nađe spasa
Od onog koji uhvati i bez ruka.

Kroz disanje… Prsa su uzletjela,
Kapci ne vide, liskun oko usana…
Ja ću te, kao vidovnjakinja – Samuela
Prevarom izvući – i vratiti se sama:

Jer druga je s tobom, a boriti nam se nije
Na Sudnji Dan… Lelujam se i trajem, usto.
Ja jesam, i ja biću, i ja ću dobijem
Dušu – ko usne što će dobiti usta.

Iz Poeme kraja

Iza grada! Iza! Razumiješ?
Pređimo bedeme ove.
Život je mjesto gdje ne smiješ
Živjeti: kvart za – Žid –ove…

Zar nije stoput dostojnije
Postati Vječni Židom?
Jer za svakoga ko gad nije,
Jevrejski je pogrom –

Život. Za krštene ga ima
Jedino. Vjeruj Judama!
Na otoke sa gubavima!
U Ad! – i svuda! – ama

Ne u život – samo pokrštene
Trpi, tek ovce – klaču!
Dozvolu boravka za mene –
Zgaziti nogama ću!

I utapkati! Za štit Davidov –
Osveta! – U glib tijela!
Nije li zanosno to što Židov –
Živjeti – ne zahtijeva?

Geto izbranstva. Bedema, rova.
Milost ne čekaj. U ovom
Najhrišćanskijem od svjetova
Svaki je pjesnik – Židovom.

Ima srećnih ljudi i žena

Ima srećnih ljudi i žena
Lišenih pjeva. Suze liti
Njino je. Što zna bol, izlivena
U prolom oblaka, slatka biti.

Čak nešto zadrhti ispod kama.
A meni – ko bič priznanje to je –
Među nadgrobnim tužaljkama
Nalaže dužnost da zapojem.

Nad svojim je drugom i David
Pjevao, mada raskoljen väs.
Ako Orfej ne bi u Aid,
Sišao, već svoj poslao glas,

Tek glas poslao u tamu kletu,
A sam, izlišan, ispred praga
Stao, po njemu, ko po užetu,
Izišla bi njegova draga,

Ko po užetu i ko na svjetlo,
Slijepo, i nema natrag više,
Jer ako ti je glas dat, poeto,
Ostaloga si – lišen.

Jedan oficir

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici
jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika
u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.
Njegova subdina je nepoznata.
( iz septembraskih novina 1938 )
Šumsko mesto
češko, posno
Leto – devetsto
trides osmo
Dan i mesec? – vrhovi u ehu:
– Dan kad Nemac dode Čehu
Šuma – dika
Dan i – mir
Dvaest vojnika
jedan oficir
Okrugla čela, okrugla lica
Cvetinja mu – ta granica
Šuma moja tu je
Žbun moj tu je
Kuća moja tu je
Moja je kuća to!
Šumu ne dam
Kuće ne dam
Kraja ne dam!
Pedalj ne dam!
Lišće sumrak
Duša grca
Pruski korak?
Kucanje srca?
Šumo, zbogom!
Živote, zbogom!
Kraju, zbogom!
Voli vas mnogo!
Nek sav kraj
Dušmanu preda
Pod nogom ja
Ni kamen ne dam!
Čizma urliče
– Nemci! – lišće
Železa puno
– Nemci! – šumom
– Nemci! – grme
Pećine i strane
Ostavi oficir
Vojnike same
Šumom – sopstvenm smerom
Na masu – s revolverom!
Pucanj tamni
Šumu – rani!
Šuma – to slavi!
Aplauz pravi!
I dok mecima Nemaca skrozira
Cela šuma – aplaudira!
Klenom, borom
Žbunom, listom
I čitavom
Šumskom gustinom –
Pronesena je
Vest u glas
Da spasena je
Češka cast!
Zemlja ipak
Prodana nije
Rat je, zapravo
Skoro dobijen
Moj kraj je dika!
Fric, ti si papir!
Dvadeset vojnika
Jedan oficir.

Ja sam stranica

Ja sam stranica tvoga pera.
Bela stranica. Ja sve primam.
Ja sam čuvar tvoga dobra.
Ja uvek stostruko vraćam.

Ja sam selo i crna zemlja.
Ti si moje sunce i moja kiša.
Ti si Bog i Gospodin, a ja
Crna zemlja i bela hartija.

Kao desna i leva ruka

Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.

Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.

Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.

Mojim pesmama

Mojim pesmama pisanim izrana
Kad nisam ni znala jesam li poeta
Pesmama što liče na mlazove fontana
Na iskre raketa
Što se pokraše kao đavoli zlosti
U svetilište tamjana i snova
Mojim pesmama o smrti i mladosti
Punim nepročitanih stihova!
Razbacanim po podrumima i prašini
Gde ih niko ne čita i ne prelistava
Mojim pesmama kao starim vinima
Doći će dan slavlja.

Noćna mesta

Najtamnije od noćnih
Mesta: most. Ustima u usta!
Zar ćemo svoj krst
Nositi na mesta ružna i pusta.

Tamo: u uveseljavajuću plimu plina
U očima, u plinu…U Sodomu gde sve se plaća?
Na postelju, gde toliko nas ima.
Na postelju, gde nismo samo par.

Ni mi, ni iko…Gasi se svetiljka.
Savest će usnuti-moćda!
(Od svih mesta noćnih je najsigurnija
-Smrt!) Od plaćenih teskoba

Noćnih- blaža je voda!
Voda-glatka, bez neravnine!
Voleti-o, kakav hir i beda!
Onamo- put hladne modrine!

Da nam je da u veri veka
Ustanemo! Ruke sklopimo!
(Telu je laka-reka,
I bolje da spavamo-no da živimo!)

Ljubav: groznica uz hrbat goli!
Ljubav: usijanja bela!
Voda- svršetke voli.
Reka-voli tela.

______________________________

Novogodišnja

Srećna ti nova i dan i kraj pod novim krovom !
I prvo pismo tebi na novom
Nesporazum je da je na rodnom (Rodnom-plodnom)
mestu zvučnom, mestu zvonkom,
Kao Eolova kula prazna i strašna,
Prvo pismo tebi iz jučerašnje,
Gde ću bez tebe da zgasnem,
Domovine, sad već nejasne
Zvezde…Zakon odlaska i odbijanja,
Po kojem za srce više prijanja
Nebila i neviđena, neznana.
Da pričam kako sam za tvoju saznala?
Ne zemljotres, ne lavina snežna.
čovek je ušao bilo koji (nežno Voljeni Ti).
Najbolnije od zbitija svih.
U Novosti i Danu. Članak ili stih? Gde? U planini.
(Prozor u granju jele. Čarsav.)
Zar ne vidite novine, jel’te ?
Članak dakle ? Ne. Al’…poštedite me truda.
Glasno: Teško je. Unutra: Nisam Juda.
U sanatorijumu. (Raj iznajmljen.)
Dan? Juče, prekjuće. Pamćenje izdaje.
Bićete u Alkazaru? Ne putujem tuda.
Glasno: Porodica. Unutra: Sve sam, al’ne Juda.
Srećna ti Nova! (Rodilo se sutra!)
Da kažem šta rekoh saznavši jutros da…
Psss…po navici, eto omaklo mi se.
Život i smrt davno već stavljam u navodnice,
Zna se da su to fraze sročene vešto.
Nisam ništa učinila, ali se nešto
Učinilo bez senke i odjeka, lako
Delotvorno! A sad:- Kako si putovao?
Kako se kidalo srce i kako to da
Nije se iskidalo? Kao sto na kasacima iz „Orla“,
koji i orlovima, rekao si, prednjače,
Ponestao ti je dah-ili jače?
Slađe? Nigde visine, nigde spusta.
Leteo je na orlovima Rusa
Ko. Krvnu vezu imao s drugim svetom:
U Rusiji si bio-onaj svet na ovom, prokletom,
Video si. Bekstvo udešeno vešto!
Život i smrt izgovaram sa smeškom
Skrivenim- svojim ćeš ga dotaći potom!
Život i smrt izgovaram sa fusnotom,
Zvezdicom (noć kojoj se nadam uopšte:
Mesto moždane polulopte Zvezdana!)
Da ne zaboravim, prijatelju, ovo
što sledi: ako je slovo
Rusko zamenjeno nemačkim to se može
To nije zato što će danas, tobože,
Sve biti primljeno, što će mrtav pojesti sve
Ne trepnuvši! već zato što onaj svet,
Naš-trinaesti, u Novodjevičjem, nagonski
Sam shvatila: nije bez, već-sve-paganski.
tako i pitam, ne bez tuge snažne:
Ne pitaš više kako se ruski kaže
Nest? Ta jedina što sva gnezda
Pokriva rima: zvezda.
Udaljujem se? Al’nema takve stvari
Koja od tebe može da udalji.
Svaka pomisao;svaki, Du Lieber,
Slog u tebe vodi-ma o čemu tu lire
Govorile (od ruskog nemački ako
Mi je bliži, anđeoski mi je blizi) kako
Nema mesta gde tebe nije, no ipak ima (greše):
Grob. Sve je kako ne beše i sve je ko što beše,
A o meni baš ništa-zar ne?
Okruženje, samoosećanje, o, Rajnere?
Uporno, sveneizostavno naselje
Prvo viđenje vaseljene
(Podrazumeva se: i pesnika zaneta
U njoj) i poslednje planete,
Samo jednom i date tebi-u celini, celom!
Ne pesnika s prahom, duha s telom.
(Odvojiti ih znači uvredu, neistinu)
Već tebe s tobom, tebe s istim u
Tebi. Biti Zevsov ne znači biti polubog,
I od Kastora bolji tebe s tobom Poluksom,
Mermera tebe s tobom travkom,
Ne rastankom i ne sastankom
Već suoćenjem: sastanak i rastanak, u luku,
Odjednom. Sopstvenu ruku
Kako si gledao (trag-na njoj-mastila)
Sa svoje od toliko i toliko (koliko?) milja
Beskrajne jer bespočelne i stalne visine,
nad razinom kristalnom
Sredozemnog i ostalih jezera slitih.
Sve je kako ne beše i kako će biti
I sa mnom preko kraja predgrađa i mesta.
Sve je kako ne beše i sve je kako već jeste.
Zar je onome ko je pisao do nedelje
Silno još do ičega i gde još gledati nevolje,
Nalaktivši se na rub loze, na lakat,
Sa ovog ako ne na onaj, sa onoga pak
Ako ne na mnogopaćenički ovaj, naših strana.
U Belviju stanujem. Gradić od grana
I gnezda. Izmenih pogled s vodićem;pogledam:
Belvi. zatvor sa divnim pogledom
Na Pariz dvorac himere galske
Na Pariz i na malo dalje, bar se…
Nalaktivši se na purpurni rub,
Kako ti „mora biti“ smešan (kome) taj stub,
(I meni), moraju to biti, s visina bezmernih,
Naši Belviji i Belvederi!
Prebacujem se. Pojedinačnost. Hitnja. Mašta.
Nova godina na vratima. S kim ću i za šta
Da se kucnem preko stola? Čime? Mesto pene-vate
Pramen. Zašto? Evo i otkucava-šta ću ja tu,brate?
Šta da radim u ovogodišnjoj noći sumnoj
S tom unutrašnjom rimom:Rajner je umro.
Ako si ti, ako se takvo oko ugaslo, smračilo,
Znači život nije život, smrt nije smrt. Znači
Smračuje se:shvatiću kad se sretnemo uspeće
Nema ni života, ni smrti već nešto treće
Novo. I iz njega (slamom bezgrešnom
Zastrvši sedmom-dvadeset šestom
Odlazećem-kakva mi sreća pesmu zapečati:
Tobom završiti, tobom započeti!)
Preko stola, neuhvatljivog okom ucveljenim,
Kucnuću se s tobom kucanjem tihim
Stakla o staklo? Ne, ne onim u kafanskom dimu:
Ja o tu, što sliveni daju rimu:
Treće. Vidim preko stola:krst tvoj sja pa nesta.
Koliko je mesta-izvan grada, i mesta
Za gradom! I kome to mase Ako ne nama-žbun?
Mesta-upravo naših I ničijih više! Sve lišće!
Sva četina što stoji!
Mesta tvojih sa mnom (i sa tobom tvojih).
(Koliko bi i koliko moglo
Da se govori?) Koliko mesta! Meseca koliko mnogo!
A nedelja! A kišnih predgrađa
Bez ljudi! A jutara! A zajedno sveg beznađa
što slavuju još ni počeli nisu!
Sigurno loše vidim, jer sam u klisuri.
Ti sigurno vidiš bolje jer si se više uspeo:
Bas ništa između nas nije ispalo, uspelo.
Toliko, tako često i tako prosto.
Ništa-toliko po meri i prostoru
Našem-da ni prebrojavati ne vredi.
Ništa drugo; ne čekaj onog što iz reda
Izlazi (nije u pravu što ispada Iz takta!)
a u koji bi, i kako bi, sada,
U red ulazeći? Pripev večni:
Bas ništa na nešto nečim
Bilo šta-bar izdaleka bar sen seni!
Nista što: čas taj, i dan taj sneni,
Dom daj čak osuđeniku na smrt što u okovima usta
Sećanjem je poklonjeno:ta usta!
Ili smo se suviše razumeli u sredstva?
Od svega toga jedan je samo svet taj
Naš bio, kao što smo mi sami samo odsev
Naš-u zamenu za sve to-sav onaj svet!
Srećno ti najneizgrađenije predgrađe
Srećno ti novo mesto, Rajnere, nov svet, Rajnere!
Srećan ti dokaza krajnji rt, pronađen
Srećno ti novo oko, Rajnere, nov sluh, Rajnere!
Sve ti je prepreka Bilo:strast i drug.
Srećan ti nov zvuk novog odjeka!
Srećan ti novi odjek, novi zvuk!
Koliko puta na gimnazijskoj stoličici:
Kakve su ono planine? Kakve rečice?
Lepi su krajolici bez turističkih krda?
Nisam se prevarila, Rajnere, raj je sav od brda,
Olujan? Ne onaj iz udovičjih tuga, ne taj
Ta nije samo jedan raj, nad njim drugi raj
Je? U terasama? Sudeći po Tatarima
Raj ne može da amfiteatar Ne bude.
(A zavesa nad kim je spuštena…)
Nisam se prevarila, Rajnere, bog je natušten
Baobab što raste Ne, Zlatni Luj nije
Jedini Bog? Nad njim drugi je Bog?
Kako se piše na novom mestu?
Uostalom: gde ti jesi i stih jeste tu:
Sam i jesi stih! Kako se piše u tom žicu laku
Bez stola za lakat, bez čela za šaku (Pest).
Poruku uobičajenim šiframa!
Rajnere, raduješ li se novim rimama?
Jer, pravilno tumačeći reči iz
Rima u rimu šta je drugo ona do ceo niz novih rima-smrt?
Nema se kud: jezik je izučen.
Ceo je niz značenja i sazvučja izvučeno Novih.
Do viđenja! Do poznanstva!
Videćemo se ? Ne znam, ali spojićemo se.
Sa meni najnepoznatijom zemljom i predelom?
S celim morem, Rajnere, sa mnome celom!
Da se ne mimoiđemo obavesti me ranije.
Srećan ti novi nagoveštaj zvuka, Rajnere!
Da se ne razliju, držim dlanovima.
Iznad Rone i iznad Garone,
Iznad očitog i potpunog rastanka i tuge
Rajneru Mariji Rilkeu u ruke.

______________________________

Psiha

1.
Nisam samozvanka – dolazim doma.
I nisam služavka – ne idem
za hlebom.
Ja sam tvoja strast, tvoj
nedeljni odmor,
Tvoj sedmi dan, tvoje sedmo nebo.

Tamo na zemlji davahu mi groše,
Njihove žrvnje oko vrata svih:
– Voljeni! Zar me ne pozna jošte?
Ja sam golubica tvoja – Psiha!

2.
Evo ti, premili moj, evo rita!
To je nekad nežna plot bila.
Sve sam iznosila, prnja sam sita,
Ostaše jedino ova dva krila.

Odeni mi velebne svoje halje,
Pomiluj i spasi.
A jadne istrulele tralje –
U riznicu saspi.

______________________________

Pjesnici

Šta da radim ja, slijepac i pastorak,
U svijetu gde svak očev je i oka zračna
Gde svi – anatemama, ko po nasipima
Strasti! Gde su nazvali?
Kihavicu – plač!
Šta da radim ja, pomišlju i rebrom
Pojna! – Ko dert, Sibir, kabel sa bregova.
Prividima svojim kao mostom lebdim!
Njima bestežinskim
U svijetu tegova.

Šta da radim ja, pjevač i prvijenac
U svijetu gdje najcrnji – sivo smjera!
Gdje nadahnuće drže – ko u termosu!
S ovom bezmjernošću
U svijetu mjera?!

______________________________

Poslednja zdravica

Pijem za ugašeno ognjište moje
Za moj život pun žala
Za samovanje u dvoje
Za tebe pijem ja –
Za laž usana što izdaše
Za mrtvi pogled žena
Za to što je svet strašan
Zato što spasa nema

Stihovi posvećeni Bloku

Ti odlaziš na sunčev zapad,
sjaj ćeš večernji videti blag.
Ti odlaziš na sunčev zapad,
sneg će tvoj zavejati trag.

Kraj prozora ćeš mojih – bez strasti –
proći kroz nemi snežni kraj,
ti, moj pravednik božji, prekrasni,
ti, moje duše tihi sjaj.

Na tvoju dušu – nemam prava!
Neizmenljiv tvoj je hod.
U ruku, bledu od milovanja,
neću zabiti čavao svoj.

Neću pružati ruke ni zvati,
nećeš od mene čuti krik.
Pokloniću se samo, već kad ti
promine voštani, sveti lik.

I, dok polako pahulje lete,
u prečisti ću kleknuti sneg,
i u tvoje ću ime sveto
predvečernji poljubiti sneg –

onde gde sred grobne tišine
tvoj uzvišeni prođe hod,
tihi sjaju – pun veličine –
svedržitelju bića mog.

Trošnost, u kojoj dogorevam

Trošnost, u kojoj dogorevam
Sa ćutanjem posmatraš kletim
Ti si – kamenit, a ja pevam.
Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali –
Ništavan pred večnošću svakom.
Al ja sam ptica – i ne žali
Što podležem zakonu lakom.

Žbun

1
Šta treba od mene žbunu?
Ne govor! Ne moj pasije
Čovječji udes, koji kunuć,
Glavu u njega krijem

(Njene sjedine postepene!).
Toj snazi, spletu, guštiku tome –
Šta treba žbunu od mene –
Od neimućne – imućnome!
A treba. Jer mi ne bi išao
U misli, u uši, u zjenu.
Da ne treba, ne bi mi cvao
Pravo u dušu razjapljenu

Što nije prazna tek sa žbuna:
Okna svakog mog nevidboga!
Šta, žbuna pehare punan,
Nalaziš sred praznog mjesta toga?

Šta ne vidje (sred tvoga granja
List niti jedan isti nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim znacima interpunkcije?

Šta ne ču (glasu, sred granja,
U muci se roditi nije!)
U mojim panjevima spoticanja,
Gustim zvucima interpunkcije?

A evo i sad, dok se staram
Da besmrtna prijeđe sila
U rječnik, zar ja izgovaram
Što znah dok nisam otvorila

Usta, znah još na međi usana –
Toj iza koje su krhotine..
I, opet, u svoj punini, znano
Biće mi kad govor mine.

2
A ja od žbuna – ne šumi, ne,
Bar tren, svijete čovječji! –
A ja bih od žbuna – tišine:

Te – među šutnjom i riječi.
Te – zvane svim, i ničim, prema
Volji: duboke, do vječnosti.
Nejasnoće! naših poema
Posmrtnih – divne nejasnosti.

Nejasnoće starih vrtova,
Nejasnoće nove glazbe, uz to
Nejasnoće prvih slogova,
Nejasnoće Drugog Fausta.

Te – prije sveg, nakon sveg. S bukom
Mnoštva što na forum grede.
E pa – onaj šum ušni u kom
Na sjedinjenost sve se svede.

Ko kad bi svi vrčevi Istoka –
Na čeono gorje. Od žbuna
Tišina takva reći se, stoga,
Potpunije ne da: potpuna.