Silvija Plat

Silvija Plat (1932–1963) jedna je od najistaknutijih američkih književnica. Poeziju je počela da piše još u detinjstvu, a priče u adolescentskim dobu. Do trenutka kada je upisala Smit koledž, Plat je već objavila više od pedeset priča u različitim časopisima. Nakon što je 1955. diplomirala, kao Fulbrajtova stipendistkinja pohađala je Koledž Njuman na Kembridžu. Njena prva zbirka pesama Kolos objavljena je 1960. Svoj prvi i jedini roman Stakleno zvono, objavila je pod pseudonimom Viktorija Lukas, u januaru 1963, nekoliko nedelja pred smrt.

Zbirke Arijel, Prelazak preko vode i Zimsko drveće objavljene su posthumno, kao i zbirka priča, eseja i dnevničkih zapisa Džoni Panika i Biblija snova. Poezija Silvije Plat nagrađena je 1982. Pulicerovom nagradom. Iste godine, objavljeni su i Dnevnici Silvije Plat 1950–1962.

Kada se govori o Silviji Plat, nažalost, prvo što pada na um jeste tragičan kraj njenog života, te potom ono što je ona donela književnosti. Ona je nalik kameleonu, dok zamišljamo ucveljenu suprugu, depresivnu ženu, mnogo toga pokazuje da je ona bila vedrog duha i vrlo optimistična. Duhovita i smela, na prvom sastanku ugrizla je za obraz svog budućeg muža, Teda Hjuza. Međutim, kreativnost i inteligencija kojom je bio obojen život Silvije Plat otkriva se nakon njene smrti.

Malo je delilo Teda Hjuza i Silviju Plat od srećnog života, a to malo se ogledalo u telefonskom pozivu u kome je ona saznala za prevaru svog supruga, nakon čega puca ogledalo normalnog i mirnog života sa njihovim likom u njemu. Unutrašnji nemiri, preispitivanja o životu, smrti, prevari, erosu i teret koji pritiska dušu pesnikinje, koja kao da nije bila stvorena za mir, dovodi do tužnog završetka. Nakon dva bezuspešna pokušaja, Silvija Plat je svoj život okončala 1963. godine, stavivši glavu u rernu u kući koja je nekad pripadala Vilijemu Jejtsu, pesniku kome se divila.



Zbog ovog čina njeni stihovi su dugo bili u senci, dok je ona postala neuhvatljiva, ukleta pesnikinja, sinonim bunta i heroina neshvaćenih. Priča o njoj pobuđuje interesovanje nakon izlaska zbirke “Arijel”, koja je proslavila pesnikinju širom sveta. Ono što karakteriše njenu poeziju je erotizam i večito preispitivanje uspavanog, unutrašnjeg dela svih nas. U zbirci “Kolos” vidimo kako izgleda poezija koju piše žena čiji je cilj da udovolji i piše ono što se dopada svetu, “Arijel” prikazuje kako izgleda kada se slomi slika izmaštane, nestvarne ličnosti i istinitost u pronalaženju pravog “Ja” . Spoljašni svet nije predmet interesovanja Silvije Plat, već sve ono što se nalazi u unutrašnjem, sasvim drugačijem i skrivenom svetu.

Četiri elementa kojima pokušava da se razjasni njen život su: rani gubitak oca, neprijateljstvo prema majci, gubitak supruga i samoubistvo. Zbirka “Stakleno zvono” je gotovo autobiografska jer govori o ženi koja se bori sa depresijom, koja je objavljena još dok je bila na koledžu u Masačusetsu.

Jedan od načina da se prikaže drugačija slika o pesnikinji je izložba “Jedan život: Silvija Plat”. Izložba sadrži 40 fotografija koje prikazuju sve uloge koje je Silvija Plat igrala: od majke i žene, do umetnice i pesnikinje. Njen identitet se godinama provlači kroz brzoplete usne neukih, uskogrudih ili osuđivački nastrojenih do onih, prepunih činjenica i tvrdnji. Istina je da paučina koja pada na ovu umetnicu sada želi da se skine, kako bi se videlo malo dalje od mitskih priča i njihovih daljih prenošenja.

Umetnica je posthumno nagrađena i Pulicerovom nagradom 1928.godine, ali se izložba fokusira na prikaz realne osobe iza svih nagrada i svojevrsnih kultova. Omogućuje nam da vidimo i tamnu i svetlu stranu Silvije Plat - stranu koja postoji u svima nama.

U razgovoru Pitera Ora sa Silvijom Plat, saznajemo da je prvu pesmu objavila sa osam i po godina u novinama “The Boston Traveller” i da je od tada zvanično njen put okrenut književnosti. Prvi koraci u pisanju tiču se prirode i opisa, dok ju je u kasnijim godinama privlačilo pisanje Roberta Louela i En Sakston, koji su pisali o iskustvu u mentalnim ustanovama (Robert) i nervnom slomu jedne majke (En). Smatrala je da je američka književnost znatno naprednija od savremene engleske, te je njoj bila naklonjenija. Pesma “Daddy” ima posebno značenje. Rani gubitak oca koji je pomešan sa elementima istorije, pogotovo Majn Kampfa, Dahaua i Aušvica stvorio je emotivnu i tešku poemu , čiji zadnji stih izaziva žmarce i gorki ukus: “Daddy, daddy, you bastard, I’m through.”

“Moje pesme nastaju iz neposrednih senzualnih i emocionalnih iskustava, ali moram reći da ne mogu biti naklonjena kricima koji dolaze iz srca isprovocirani samo iglom, nožem, ili nečim drugim… Verujem da osoba mora biti sposobna da kontroliše iskustva, čak i ona najstrašnija poput ludila, mučenja, tu vrstu iskustva, i treba da bude sposobna da njima manipuliše, umom koji je otvoren i razuman. Lično iskustvo veoma je važno ali ono, sasvim sigurno, ne treba da bude okrenuto sebi, narcisoidno, zaljubljeno u sopstveni odraz. Treba da bude relevantno, relevantno za više stvari, važnije stvari, kao što su Hirošima, Dahau i ostalo.”

Zainteresovanost Silvije Plat nije se odnosila samo na poeziju, privučena je bila i prozom, kao i idejom o romanu koji pruža mnogo više slobode nego pesma. Želela je da oseti život na koricama romana i u njega unese najobičnije trivijalnosti. Iako je i sama bila književnica, nije uživala u društvu književnika. Volela je ljude koji su specijalisti u svojim oblastima, jer je smatrala da od njih može mnogo toga naučiti.

“Od lokalne babice naučila sam kako da uzgajam pčele. Dobro, ona ne može razumeti sve što ja napišem, ali moram reći da mi je draža, mnogo draža od većine pesnika.”

Mistična i misteriozna Silvija Plat ostaće ikona koja privlači svačiju pažnju. Nigde se više ne oseća zadovoljstvo u samom pisanju i uživanje u poeziji, te u samom stvaranju pesme, kao kod nje. Veličanstveni trenutak njenog nadahnuća prenet je na papir i ima miris, ukus, osećaj koji dopire do čitalaca. Poput zmijske kože, ličnosti Silvije Plat se menjaju, prožimaju i predstavljaju sve i ništa. U životu i smrti uspela je da zaštiti svoj unutrašnji svet i da postane misterija o kojoj će raspravljati sve nove generacije u budućnosti. Taj kutak unutar nje, rađanje umetnosti, užitak dozvoljen je samo čistim dušama, očima koje vide mnogo dalje od trenutnog i umovima koji ne osuđuju, već pokušavaju da shvate. Pesme su dopuštene svima, ali nose nadu neshvaćenima i onima u patnji. Pored njenih pesama niko nije sam, jer u svima nama živi jedna Silvija – dobra i zla, jaka i slaba, morbidna i jednostavno obična, puna ljubavi i mržnje. Večita dvojnost i kompleksnost.

(izvor, insp.rs)

Ženski Lazar

Opet sam to izvela
Jednom u svakih deset leta
To mi uspeva -
Neka vrsta pokretnog čuda, moja put sjajna kao nacistički abažur, moje desno stopalo
Pritiskač za hartiju
Moje lice bezlično, fino Jevrejsko rublje.
Salvet u kut,
O, moj neprijatelju. Jesam li užasna?
Nos, očne duplje, svi zubi? Neprijatni zadah Nestaće za dan.
Ubrzo, ubrzo će meso
Što grobna ga raka pojede
Kod kuće na meni da bude
A ja nasmejana žena. Meni je tek trideseta.
I kao mačka mogu devet puta da mrem.
Ovo je Treći Put.
Koliko đubreta
Za uništenje svake decenije.
Koliki milion niti.
Gomila što krcka kikiriki Gura se da vidi
Kako mi odvijaju ruku, noguVeliko svlačenje.
Gospodo, dame,
To su moje ruke
Moja kolena
Moguće da sam kost i koža
Pa ipak ista sam, identična žena
Prvi put se desilo kad mi je bilo deset godina. Nesrećan slucaj
Drugi put sam mislila Da istrajem i da se više ne vraćam tu. Njihala sam se sklopljena
Ko morska školjka.
Morali su da me zovu i zovu
I crve s mene skidaju kao biserje lepljivo.
Umiranje je Veština kao i sve ostalo, Ja to izvodim maestralno.
Izvodim tako da izgleda pakleno.
Izvodim tako da izgleda stvarno.
Moglo bi se reći rođena sam za to.
Lako je to izvesti u grobnici.
Lako je to izvesti i ostati gde si. Ovo je teatralni
Povratak usred bela dana
Istom mestu, istom liku, istom zverskom Poviku iznenađenja:
"Čudo!" Koji me obara.
Plaća se
Razgledanje mojih ožiljaka, plaća se Slušanje mog srca Stvarno kuca.
I plaća se, mnogo se plaća
Za reč ili dodir
Il kaplju krvi
Pramen moje kose ili mog odela.
Zato, zato Herr Doktor, Zato Herr Neprijatelj -
Ja sam vaše delo,
Ja sam vaše blago,
Čedo od suva zlata
Sto se u vrisak istapa.
Vrtim se i gorim.
Ne mislite da vašu veliku brigu sporim.
Pepeo, pepeo-
Džarate i mešate.
Meso, kost, ničeg tu nema -
Parče sapuna,
Burma s venčanja, Plomba zlatna.
Herr Bog, Herr Lucifer
Oprez Oprez.
Iz pepela Ustajem s kosama crvenim I muškarce kao zrak tamanim.

Lezbos
Pakost u kuhinji!
Sikću krompiri.
Sve je to Holivud, bez prozora,
Neon trepće kao užasna glavobolja
Stidljive papirnate trake namesto vrata Pozorišne zavese, udovičine lokne
A ja sam ti, draga, patološka lažljivica
A moje dete - vidi je, smetenu na podu,
Lutkica pokidanih konaca, do besvesti se rita -
Zasto je ona šizofrena,
Rumeno njeno i belo lišće, panika,
Bacila si njene mačiće kroz prozor
U nekakvu cementnu jamu
Gde pogane, bljuju i cvile a ona ne može to da sluša. Kažeš ne podnosiš je, Kopile je devojčica.
Ti kojoj su produvali jajovode kao pokvaren radio Očišćen od glasova i istorije, statičke Buke novog.
Kažeš trebalo bi da udavim mačiće. Njihov smrad! Kažeš trebalo bi da udavim svoju devojčicu
Prerezaće sebi grlo u desetoj ako je luda u drugoj.
Beba se ceri, debeli puž
Na uglačanim rombovima oranž linoleuma.
Njega bi mogla da pojedeš. On je dečak.
Kažeš muž ti ne valja.
Njegova jevrejska mama čuva njegov slatki seks poput bisera
Ti imaš jednu bebu, ja imam dve.
Trebalo bi da sedim na steni kraj Kornovola i kosu da češljam.
Trebalo bi da tigraste gaćice nosim, avanturu bi trebalo da imam.
Trebalo bi da se sretnemo u drugom životu, trebalo bi da se sretnemo u zraku,
Ja i ti.
Dotle tu je smrad masti i bebina pogan.
Drogirana sam i tupa od poslednje pilule za spavanje.
Smog kuvanja, smog pakla
Preplavljuje naše glave, dve zlobne oprečnosti,
Naše kosti, našu kosu Zovem te Siroče, siroče. Bolesna si.
Sunce ti daje čir, vetar ti daje TBC.
Nekad si lepa bila ti.
U Njujorku, u Holivudu, muški su govorili: "Svršila?
Uf, mala, strašna si"
Glumila si, glumila i glumila iz zadovoljstva.
Impotentni muž izlazi na kafu
Pokušavam da ga unutra zadržim
Stari gromobran,
Kisela kupatila, vedrine od tebe daleko. Baca se niz plastično kaldrmisano brdo Išibana trola. Varnice su plavičaste.
Bljuju plavičaste varnice,
Rasipajući se u milion čestica poput kvarca.
O dragulju! O, dragoceni!
Te noći je luna
Teglila svoju torbu, bolesna Zver
Gore nad svetlima pristaništa A onda je postala normalna Tvrda, izdvojena i bela.
Sjaj ljušture na pesku na smrt me je preplašio
Nastavili smo da sakupljamo pregršti, ljubeći ga Meseći ga, telo mulata, Svileni pesak.
Pas je pokupio tvoje pseto od muža. On je otišao.
Sad sam tiha, u mržnji
Do grla, Tupa, tupa.
Ne govorim
Pakujem tvrde krompire kao finu odeću
Pakujem bebe, Pakujem bolesne mačke.
O, vazo kiseline,
Ljubav je to čime si ispunjena. Znaš ti koga mrziš.
Grli on svoju loptu i lanac dole kod vrata
Što se otvaraju ka moru
Gde ono nadire, belo i crno, A onda kulja nazad.
Svakoga dana puniš ga duševnošću, kao krčag.
Tako si iscrpljena
Tvoj glas je moja naušnica
Što lepeće i siše, krvožedni šišmiš
To je to. To je to.
Viriš sa vrata,
Tužna veštičara: "Svaka je žena drolja. Ne mogu da komuniciram."
Gledam kako se tvoj dražesni decor
Zatvara nad tobom poput bebine pesnice
Ili sase, to more
Draga, taj kleptoman.
Još sam neiskusna.
Kažem: možda se i vratim
Znaš ti čemu služe laži
Čak ni na tvojim zen nebesima nećemo se sresti.

Dobrota
Dobrota se oko moje kuće šunja.
Dama Dobrota, tako je fina!
Plavi i crveni dragulji njenog prstenja dime se U prozorima, ogledala se Ispunjavaju osmesima.
Šta je stvarnije od detinjeg plača? Možda je divljiji plač zeca Al duše on nema.
Šećer sve leči, tako kaže Dobrota. Šećer je neophodan fluid.
Njegovi kristali melem mali, O, dobroto, dobroto, Što parčiće sakupljaš ljupko!
Moje japanske svile, očajni leptiri,
Mogu svakog časa biti probodeni, anestezirani.
I evo tebe, s šoljom čaja U paru zamotanom.
Mlaz krvi je poezija, Ništa ga ne zaustavlja.
Pružaš mi dva čeda, dva ružina cveta.

Obešeni
Ščepao me za koren kose bog neki.
Cvrčah mu u plavim voltima poput proroka pustinjaka.
Ko gušterov kapak škljocnuše s vidika noći: Svet šturih belih dana u duplji bez senika.
Grabljiva dosada za ovo me drvo pribi. Da je on na mom mestu, isto učinio bi.

GROZNICA 41
Čisto? Šta je to? Jezici pakla su mlitavi, mlitavi k'o trostruki
Jezici mlitavog, debelog Kerbera što na ulazu dahće. Nemoćan lizanjem da očisti
Grozničavu tetivu, greh, greh. Zapomaže fitilj. Neuništivi vonj
Ugašene sveće!
Ljubav, ljubav, niski pramenovi dima se viju oko mene k'o Isidorini šalovi, bojim se
Zakačiće se jedan i u tačku zaglaviti. Takvi sumorno žuti pramenovi dima sopstveni element tvore. Neće se razići,
Već će oko Zemlje kružiti gušeći staro i nejako, bolešljivo
U kolevci odojče nežno,
grozna orhideja viseći svoj vrt u zraku veša,
Djavolji leopard! Izbeli njega radijacija i ubija začas.
Tela preljubnika pomazujući k'o pepeo Hirošimu i razjedajući. Greh. Greh.
Dragi, svu noć gasih se i palih, gasih se i palih.
Preteški postaju čaršavi k'o bludnikov poljubac.
Tri dana. Tri noći. Limunova voda, pileća voda, gadi mi se voda.
Prečista sam za tebe il' bilo koga.
Telo me tvoje ranjava kao što svet ranjava Boga. Svetiljka sam -
Moja glava mesec od japanske hartije, moja od zlata iskovana koža beskrajno fina i beskrajno skupa.
Zar te ne užasava moja vrelina? I moja svetlost. Celom sobom kamelija sam neizmerna što žari se i ljeska, blesak do bleska.
Mislim da se dižem, mislim da ću se uzneti...
Late brojanice od vrelog metala, i ja, ljubavi ja
Čista sam acetilenska Devica, opervažena ružama
Poljupcima, kerubinima, svim onim što te ružičaste trice znače.
Ni tebi, ni njemu
Ni njemu, ni njemu
(moja se ja rastvaraju, podsuknje stare drolje) - Raju.

JUTARNJA PESMA
Ljubav te navije kao podmazani džepni sat,
Babica te je potapšala po stopalima, i tvoj ogoljeni krik Smestio se između čestica.
Naši glasovi odjekuju, uveličavaju naš dolazak. Nova statua. U promaji muzeja, tvoja nagost baca senku na našu sigurnost. Stojimo okolo uprazno kao zidovi.
Nisam ti više majka
Kada oblaci glade ogledalo da bi odrazilo njihovo sopstveno usporeno Nestajanje pod rukom vetra.
Čitave noći tvoj dah kao noćni leptir
Treperi između spljoštenih ružičastih ruža. Budim se da bih čula:
Udaljeno more šumi mi ušima.
Jedan krik, i spotičem se o krevet, teška kao krava i rascvetana U svojoj viktorijanskoj spavaćici.
Tvoja usta otvoreno čista kao mačja. Prozorsko okno
Beli i guta svoje bezizrazne zvezde. I sada ispituješ
Tu svoju šaku tonova;
Jasni samoglasnici dižu se poput balona.

OGLEDALO
Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Šta god gledam smesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću. Nisam okrutno, samo istinoljubivo - Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu. Ružičastom, s mrljicama. Toliko već dugo gledam u njega da pomišljam da je deo mog srca. No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.
Sada sam jezero. Jedna se žena prigiba nada mnom Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svećama i mesecu.
Vidim joj leđa i verno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim. Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamenjuje tamu.
U meni je utopila mladu devojku I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.

TATICA
Ne valjaš ti, ne valjaš ti više, cipelo crne masti
u kojoj sam živela poput stopala trideset leta, sirota i bela,
jedva se usudjujući da udahnem il' učinim apći.
Tatice, morala sam te ubiti.
Ti umro si pre no što sam imala vremena...
Težak poput mramora, torba puna Boga sablasni kip s jednim nožnim palcem veliko k'o foka iz Friska
I glavom u ćudljivom Atlantiku gde se zeleno preko plavog preliva u vodama divnog Nosita.
Molila sam da te vratim tu. Ach, du.
Na nemačkom jeziku, u poljskom gradu što sravnjen je valjkom ratova, ratova, ratova.
Al' ime je gradu obično. Moj prijatelj Poljak
Kaže da ih je tuce il' dva-tri, pa nikad nisam mogla reći gde si ti kročio, koren pustio.
Nikad nisam mogla s tobom govoriti, jezik mi se zaglavio u vilici.
Zaglavio se u zamci, bodljikavoj žici.
Ich, Ich, Ich, Ich.
Jedva da govorih.
Od svakog sam Nemca mislila da si ti.
I ta bestidna jezičina
Mašinerija, mašinerija što me grubo gura k'o da sam Juda.
Juda za Dahau, Aušvic, Belsen.
Počela sam da govorim k'o Juda. Mislim da možda i jesam Juda.
Snegovi Tirola, svetlo bečko pivo nisu odveć čisti ni istinski.
S mojim ciganskim pretkom i srećom hudom i mojim tarok-špilom i mojim tarok-špilom mogla bih pomalo i Juda biti.
Uvek si me platio ti, s tvojom Luftwaffe, tvojim ćurli-ćurli, i tvojim urednim brkom
i okom arijevskim, što plavo sjakti. Panzer-man, panzer-man, o, ti....
Ne bog nego svastika toliko crna da se nijedno nebo ne može provući.
Svaka žena obožava fašistu, čizma u lice, zversko
zversko srce zveri k'o ti.
Ti stojiš pred školskom tablom, tatice, na slici koju imam o tebi,
razrez ti na bradi umesto na nozi
al' manji djavo zato nisi, niti si išta manje onaj čovek crni
Što uspe moje lepo crveno srce na dvoje pregristi.
Deset mi je leta bilo kad su te sahranili.
Sa dvadeset sam pokušala da umrem.
I da se vratim, vratim, vratim tebi. Mislila sam i kosti će hteti.
Al' iz vreće su me izvukli i lepkom spojili,
i tad sam znala šta mi je činiti.
Napravila sam model po tebi.
Čoveka u crnom s Meinkamph izgledom
I sklonošću da muči i tlači.
I rekla sam: postojati, postojati.
Zato sam, tatice, najzad na slobodi.
Crni telefon je iz korena isključen, glasovi kroz njega ne mogu gmizati.
Ako sam morala jednog, morala sam dvojicu ubiti.
Vampira koji je tvrdio da je ti i celo jedno leto krv mi pio,
sedam leta, ako baš hoćeš da znaš.
Tatice, sad možeš opet da počivaš.
Kolac je u tvom debelom crnom srcu a seljaci te nikad nisu voleli. Igraju oni sad i gaze po tebi.
Uvek su znali da si to ti.
Tatice, tatice, skote, ja sam na slobodi.

TI SI
Na klovna nalik, najsrećniji na svojim rukama, stopala do zvezda i mesečeva lobanja, sa škrgama k'o riba. Zdrav razum zgrčenih palčeva na način dodoa. Smotan u tebi poput kotura, lovi svoju tamu k'o što sove rade. Mutav k'o repa od četvrtog jula do Dana svih budala, o, ti visokonarastajući, moj hlepčiću.
Mutan k'o magla i iščekivan k'o pošta.
Dalja od Australije.
Atlas svinutih ledja, naš putujući račić. Umotan k'o pupoljak a kod kuće k'o sladjica u vrču salamure. Vrša puta jegulja, bockavih.
Skakutav k'o meksički grah.
Ispravan k'o dobro izveden zbir.
Čist dosije, s tvojim sopstvenim likom.

Luna i tisovo stablo
Svetlost uma je to, hladna i planetarna.
Stabla uma su crna. Svetlost je plava.
Na moja stopala, ko da sam Gospod, trave polažu svoje jade, Članke mi peckaju i o prolaznosti mrmore. Dimne, utvarne magle nastanjuju to mesto
Od moje kuće odeljeno nizom nadgrobnih ploča. Prosto ne mogu da nazrem kuda se stiže.
Luna nije izlaz. I sama je lice, Belo ko zglob i strašno uznemireno. More za sobom vuče, ko mračno zlodelo; ćuti Sa O-zevom potpunog očaja. Tu ja živim.
Dvaput nedeljom, zvona izbezume nebo – Osam velikih jezika obznanjuju Vaskrsenje. Na kraju, trezveno odbiju svoja imena.
Uvis stremi tisovo stablo. Gotskog je oblika.
Oči ga slede i lunu pronalaze.
Luna je moja mati. Nije ona mila ko Marija.
Iz njene odore plave mali šišmiši ispadaju i sove.
Kako bih volela da u nežnost verujem – Lice kipa, svećama umekšano Skreće, baš k meni, svoje blage oči.
Nisko sam pala. Cvetaju oblaci Plavi i tajnoviti ponad lica zvezda.
U crkvi, potpuno će pomodreti sveci
Lebdeći na osetljivim stopalima iznad hladnih klecala.
Lica i ruku ukrućenih od svetosti.
Luna ne vidi ništa od toga. Gola je ona i divlja.
A poruka tisovog stabla je tmina – tmina i tišina.

Mala fuga
Tisini crni prsti mašu; Oblaci hladni prolaze.
Gluvi i nemi tako
Slepima daju znake, a oni ih ignorišu.
Volim crne iskaze.
Bezličnost onog oblaka, sad! Svud belog ko oko!
Oko slepog pijaniste
Za mojim stolom na brodu.
Opipavao je svoje jelo.
Prsti su njegovi imali njuške lasica. Nisam ih se mogla nagledati.
Betovena je mogao da čuje: Crna tisa, beli oblačak, Strahoviti prepleti.
Prsti-zamke - metež među dirkama.
Prazno i suludo poput tanjira, Tako se smeju slepci.
Zavidim velikim zvucima, Tisinoj živici Grosse Fuge.
Gluvoća je nešto sasvim drugo.
Takav mračan levak, oče moj!
Vidim tvoj glas
Crn i razlistan, ko u detinjstvu mom,
Tisina živica od zapovesti, Gotska i varvarska, čisto nemačka.
Iz nje mrtvi zapomažu. Potpuno sam nedužna.
Tisa je moj Hrist, dakle!
Zar nije isto tako mučena?
A ti, za vreme velikog rata U kalifornijskom delikatesu
Seckaš kobasice!
Boje one moj san,
Crvene, šarene, kao vratovi odsečene. Kakva je to bila tišina!
Velika tišina druge zapovesti.
Sedam mi je leta bilo, ništa nisam znala.
Svet se desio.
Jednu si nogu imao, i pruski duh.
Slični sad oblaci
Šire svoje prazne čaršave.
Ništa ne kažeš?
Moje je sećanje slabo
Pamtim jedno oko plavo,
Aktentašnu punu mandarina.
Čovek je to bio, znači!
Crno je zjapila smrt, kao drvo crno.
Preživljavam taj trenutak, Sređujući svoje jutro.
Moji su ovo prsti, moja je ovo beba.
Oblaci su venčana odora, od onog bledila.

Rez
za Susan O' Neill Roe
Divota Moj palac umesto luka.
Nema više vrška
Tek nekakva šarka
Kožna, Jagodica kao šešir, Samrtno bleda.
Pa crveni taj pliš.
Pokloniče mali, Indijanac ti skide skalp.
Ćureća kresta tvog
Ćilima odmotava se
Pravo iz srca.
Stupam na njega, Ščepavši bocu
Ružičastog sekta.
Svetkovina je to.
Iz posekotine
Istrčava vojnika milion
Crveni mundir na svakom.
Na čijoj li su strani?
O moj
Homunkuluse, bolna sam ti.
Pilulu uzeh da umorim
Tanušni
Papirnati osećaj
Saboteur,
Kamikazo -
Mrlja na tvojoj
Kju-Kluks-Klan gazi
Babuški
Tamni i gasne, a kad
Loptasta
Srž tvog srca
Suprotstavi svoj mali Mlin tišine
Kako đipaš Trepanirani ratniče, Prljavče,
Palče patrljče.

Rođendanski dar
Šta je to, iza tog vela, ružno, lepo?
Svetluca, ima li srca, ima li oštrica?
Sigurna sam da je posebno, sigurna sam da baš to želim.
Dok ćutke kuvam, osećam kako me gleda, osećam kako misli
Da li je to ona pred kojom treba da se pojavim,
Da li je to izabranica, ta s crnim očnim dupljama i ožiljkom?
Meri brašno, višak sklanja.
Držeći se pravila, pravila, pravila.
Da li je to ta za blagovesti? Gospode, kakva smejurija!
Ali svetluca, ne prestaje, mislim da me želi.
Bilo bi mi svejedno i da su kosti ili dugme od bisera.
Ove godine i ne očekujem bog zna šta od dara. Konačno samo sam slučajno živa.
Htedoh tog puta da se ubijem na svaki način.
Sad tu su ti velovi, što svetlucaju kao zavese,
Prozirni sateni jednog januarskog prozora,
Beli kao bebina presvlaka i blistavi od samrtnog daha. O, slonovačo!
Mora da je kljova tamo, neki stub-utvara. Zar ne vidiš da mi nije važno šta je?
Zar mi ga ne mozeš dati?
Ne stidi se - ne mari ako je malo.
Ne budi zao, spremna sam na ogromno.
Sedimo kraj njega svako sa svoje strane i divimo se sjaju,
Caklini, mnogostrukosti njegovoj sličnoj ogledalu.
Poslednju večeru pojedimo s njega, kao s bolničkog tanjira.
Znam zašto nećeš da mi ga daš,
Prestravljen si
Odleteće svet u jednom vrisku, i tvoja glava zajedno s njim,
Reljefna, bronzana, antički štit,
Čudo za tvoje praunuke. Ne boj se, nije tako.
Samo ću ga uzeti i tiho se skloniti. Nećeš čuti otvaranje, ni šuškanje papira,
Ni skidanje vrpce, ni uzvik na kraju.
Rekla bih da ne ceniš baš moju diskreciju.
Da samo znaš kako velovi razaraju moje dane. Za tebe oni su samo prozračnost, čisti zrak.
Ali, Gospode, oblaci su kao pamuk.
Armija njih. Oni su ugljen - monoksid.
Slatko, slatko ih udišem
Puneći vene nevidljivim, milionima
Mogućih čestica što otkucavaju godine moga žića. U srebro si odeven za ovu priliku. O, računaru -
Zar ne mozeš nešto da propustiš i ostaviš celo? Moraš li purpurom da žigošeš svaki deo?
Moraš li da ubiješ sve što možeš?
Jedino to danas želim, i samo mi ti to možeš dati.
Stoji pod mojim prozorom, veliko kao nebo.
Iz mojih čaršava diše, ledeno mrtvo središte,
Gde se prosuti životi mrznu i koče za istoriju, Nek ne dođe poštom, prst po prst.
Nek ne dođe rečju sa usana, bilo bi meni šezdeset godina Kad bi celo dospelo, bila bih odveć tupa da ga upotrebim.
Samo skini veo, veo, veo.
Kad bi to bila smrt
Divila bih se njenom dubokom značenju, njenim vanvremenim očima
Znala bih da si ozbiljan ti.
Tad bila bi to čast, bio bi to rođendan. I ne bi sekao nož, već prodirao
Nevin i čist kao plač novorođenčeta, A od mene bi kliznula vasiona.