Pablo Neruda-Priznajem da sam živeo

Priznajem da sam živeo knjiga je memoara čuvenog čileanskog pesnika Pabla Nerude, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. U njoj Neruda pripoveda ne samo o glavnim događajima iz svog života već i o okolnostima i svetu u kojima je stvarao svoje najpoznatije pesme.
Pesnik je maestralno izložio svoje viđenje umetnosti i poezije, razloge zbog kojih je do kraja života branio svoje političke stavove, a istovremeno se vrlo živopisno prisećao izvesnih ličnosti s političke i umetničke scene svog doba, od kojih su mnoge bili njegovi dobri prijatelji poput Garsije Lorke, Albertija, Migela Ernandesa, Elijara, Aragona...





Pablo Neruda-Priznajem da sam živeo

Pisanje memoara Pabla Nerude prekinula je njego­va smrt. Matilde Urutija i Migel Otero Silva pobri­nuli su se za materijal i sredili ga za prvo izdanje, iz 1974. godine.
Tokom 2016. i 2017. godine priređeno je ovo novo izdanje, u koje je uključen neobjavljen autobiograf­ski materijal, pronađen u arhivi Fondacije Pabla Nerude.


ISTRAJNA AUTOBIOGRAFIJA
Priznajem da sam živeo – memoari na kojima je Pablo Ne­ruda radio takoreći do svoje smrti, u septembru 1973. godine – rezultat su istrajnog i dugotrajnog rada, kao i neuobičajenog i jedinstvenog pristupa. Jednim delom, to je ponovna obrada autobiografskih spisa, osvrta i razmišljanja iz raznih epoha i izvora.
Do sredine 1972. godine, kada je bio ambasador u Fran­cuskoj, Neruda je uz pomoć Omera Arsea sistematski radio na svojim memoarima: „U pitanju je upotpunjavanje tekstova iz ča­sopisa Cruzeiro sve do stvaranja jedne važne i značajne knjige“, napisao je u avgustu iste godine, u pismu svom prijatelju Volodiji Tejtelboimu. Dakle, osnov ovih memoara predstavljalo je deset autobiografskih hronika koje su se 1962. godine, pod nazivom „Životi pesnika“, pojavile u časopisu O Cruzeiro Internacional. Bu­dući da je prostor u novinskim izdanjima uvek ograničen, teme su iziskivale dužu obradu i razradu, zbog čega je Neruda pisao nove tekstove i dodavao neke druge, napisane u raznim periodi­ma i trenucima svog života, poput delova iz serije konferencija o svom životu i delu, održanih na Univerzitetu u Čileu januara 1954. godine.
Ukazivalo se na to da Nerudino poetsko delo pothranjuje i prožima njegove memoare. Sam pesnik, u tekstu koji smo kori­stili kao uvodni deo ovog izdanja, piše: „Šta je moja poezija? Ne znam. Lakše je pitati moju poeziju ko sam ja.“
Neruda je, zapravo, oduvek opisivao svoja sećanja u poeziji i prozi. Njegova autobiografija prožima veliki deo njegovog dela i ne pronalazimo je samo u svesnoj i namenski autobiografskoj poeziji. Namera da se zabeleži ono što mu se događalo oseća se već u njegovoj prvoj knjizi, o kojoj je napisao: „Knjiga sumraka 1 ima mnogo sličnosti s nekim mojim zrelijim delima. Ona na iz­vestan način predstavlja dnevnik o svemu onome što se događalo unutar i izvan mene samog, o svemu što je dopiralo do mene i ticalo se mojih osećanja.“
Iako pesnik pribegava spisima iz različitih perioda i epoha, on svoje memoare ne stvara jednostavnim nadopunjavanjem i nadogradnjom tih tekstova. U knjizi Priznajem da sam živeo opažaju se različite forme u građenju autobiografske priče. Jedna je uzastopno pripovedanje događaja. Primer za to jeste odlazak na vršidbu koja se odvija na imanju porodice Ernandes, odlazak koji se, pritom, donekle uklapa u model putovanja junaka ko­ji napušta porodično ognjište i preživljava događaje u kojima se oniričke teksture i ambijenti mešaju s nekim drugim, stvarnim događajima, kako bi se postigla kulminacija – u ovom slučaju prvo seksualno iskustvo protagoniste – za kojim sledi povratak u svakodnevni život i stvarnost.
Priča o prelasku preko andskih Kordiljera takođe ima sve odlike početničkog putovanja: fizičko putovanje nije samo fizi­čko, već se odražava i na stanje duha, to je preobražaj progonje­nog muškarca u slobodnog čoveka, kao i pesnikovo otvaranje prema „velikom svetskom putu“.
Osim toga, mnogi delovi knjige Priznajem da sam živeo na­pisani su kao putopisi.
Druga forma u stvaranju i oblikovanju ovih memoara je­ste sjedinjavanje epizoda, opisa mesta, portreta, prisećanja i raz­mišljanja. Na primer jedanaesto poglavlje, „Poezija je posao“, najvećim delom je raznovrsno. U drugim poglavljima knjige pronalazimo galeriju likova ili inventar, sredstvo koje Neruda koristi i u nekim svojim zbirkama poezije. U ovim sećanjima se, recimo, nalazi katastar „zimskih luda“ u santjagovskoj boemiji dvadesetih godina, ili sjajnih i ekstravagantnih ličnosti koje on upoznaje u Valparaisu svoje mladosti, a zatim i neobičnih mu­škaraca i žena rasutih po celoj knjizi: Rohas Himenes, Akario Kotapos, Nensi Kunard, osobe koje na neki način odgovaraju onoj sklonosti i dopadljivosti prema „nemirnim i nezadovolj­nim ljudima“, koju pesnik potvrđuje u prologu svog romana Sta­novnik i njegova nada. 2
Sam pesnik, u kratkom uvodnom tekstu knjige Priznajem da sam živeo, ukazuje na određene osobenosti ovog dela: „sećanja jednog pisca memoara nisu sećanja pesnika. Onaj prvi je možda kraće živeo, ali je upamtio mnogo više i zabavlja nas mnoštvom zanimljivih pojedinosti. Onaj drugi nam pruža galeriju utvara uskomešanih vatrom i senima svoje epohe.“ Kao što smo videli, Nerudino poetsko sećanje predstavlja neku vrstu naslaga koje su se taložile još od njegovih prvih knjiga, a upravo je to dugo i laga­no taloženje ono što ovim sećanjima daje formu i kompaktnost.
Druga osobenost na koju Neruda ukazuje u svom predgovo­ru odnosi se na pluralizam njegovih života: „Moj život je život sa­činjen od svih života: života pesnika.“ U Nerudinom delu postoji mnoštvo aluzija na to višestruko i višeznačno ja. Sami naslovi sadrže primere: „Ja sam narod, bezbrojan narod“ (Sveopšti spev)3; „Ne mogu bez života živeti, bez čoveka čovek biti…“ (Elemen­tarne ode)4; „moja pesma ih ujedinjuje: pesma nevidljivog čoveka koji peva sa svim ostalim ljudima…“ (Idem).
Shodno tome, delo Priznajem da sam živeo predstavlja auto­biografiju ovog pesnika i mnogih drugih, čoveka koji se prepo­znaje u svim ljudima.
Iako je, kao što je već napomenuto, autobiografski poriv pri­sutan već u Knjizi sumraka, ima trenutaka kada ovaj poriv prodi­re u još neke segmente njegovog stvaralaštva, kao što je to slučaj sa odlomkom „Ja sam“, iz Sveopšteg speva. Zatim, tu je i pet kon­ferencija koje je Neruda održao u Letnjoj školi na Univerzitetu u Čileu, u okviru proslave povodom njegovog pedesetog rođenda­ na, kao i već pomenuta serija članaka „Životi pesnika“ iz 1962. godine, i iz 1964. godine Podsetnik iz Isla Negre 5, njegova glavna poetska autobiografija, napisana povodom proslave njegovog še­zdesetog rođendana.
Na nju se Neruda pozivao u improvizovanom govoru kojim je, te iste godine, otvorio seminar o svom radu i delu u Nacionalnoj biblioteci grada Santjago de Čile. Tada je pesnik o zbirci Podset­nik iz Isla Negre rekao: „U tom delu sam se takođe svesno i na­merno vratio sentimentalnim počecima svoje poezije, na Knjigu sumraka, odnosno na poeziju svakodnevnih osećanja. Iako po­stoji biografska nit, u tom dugačkom delu, koje se sastoji od pet delova, nisam težio ni za čim drugim osim za smelim ili mra­čnim načinom izražavanja i prikazivanja svakodnevice. Istina je da se ova knjiga nadovezuje poput priče što se rasipa i ponovo sjedinjuje, priče koja se oslanja na događaje iz mog života i pri­rodu koja me i dalje doziva svim svojim bezbrojnim glasovima.“
Neruda je ovaj govor završio izražavajući nameru da nasta­vi s pisanjem svoje autobiografije do svog poslednjeg dana: „Ne znam da li bih počinio greh gordosti i hvalisavosti ako bih rekao da ni u ovim godinama nemam nameru da se odreknem daljeg prikupljanja bogatstva u vidu svega što sam video ili voleo, svega što sam osetio, preživeo, za šta sam se borio, kako bih nastavio da pišem dugu cikličnu poemu koju još nisam završio, jer će ona biti okončana mojom poslednjom rečju u poslednjem času mog života.“
Memoari Priznajem da sam živeo trebalo je da budu obja­vljeni kao dopuna proslavi Nerudinog sedamdesetog rođendana 1974. godine. Ali njegova smrt, kojoj je prethodio vojni udar 11. septembra 1973. godine, nastupila je 23. septembra. Knjiga se za­pravo pojavila 1974. godine, ali kao posthumno delo.
Pažljivom pretragom arhiva Fondacije Pabla Nerude došlo se do izvesnih otkrića vezanih za memoare. Prvo otkriće bila je jedna beležnica iz juna 1973. godine, s mnoštvom zanimljivih zabeležaka koje je Neruda svojeručno napisao o temama planira­nim za uključivanje u knjigu Priznajem da sam živeo. Potom su pronađene dve fascikle s neobjavljenim autobiografskim spisima. Među njima je bilo i nekih poput „Devojka na povratku kući“, koji su se savršeno uklapali i upotpunjavali prazninu u izgublje­nom delu sećanja. Neki su proširivali sadržaje iz pojedinih poglavlja. Drugi, kao što je „Poslednja ljubav pesnika Federika“, bili su propraćeni objašnjenjima o razlozima koji su doveli do toga da delo ne bude objavljeno u svoje vreme. „Da li su čitaoci dovoljno oslobođeni predrasuda da bi prihvatili Federikovu homoseksual­nost bez omalovažavanja njegove ličnosti i narušavanja njegovog ugleda?“, pitao se Neruda. Potom je sledila izjava Matilde Urutija: „Ja sam takođe bila sumnjičava u pogledu toga, te ih zato nisam ni uključila u memoare. Ostavljam ih ovde, jer mislim da nemam pravo da ih uništim.“ S tim „ostavljam ih ovde“, Matilde je to po­glavlje prepustila sudu vremena. Ostavila ih je po strani kako bi, u nekoj boljoj i otvorenijoj budućnosti, u kojoj bi se ljudske raz­ličitosti poštovale, neko pomenuti tekst pronašao i spasao. To je upravo ono što smo mi sada i učinili.
Razlozi zbog kojih drugi tekstovi koje sada dodajemo nisu bili uključeni u prvo izdanje dela Priznajem da sam živeo mo­gu se pripisati teškim okolnostima u kojima je ono pripremano. Setimo se da je Neruda svoje poslednje dane proveo na klinici „Santa Marija de Santjago“, dok se nasilno uspostavlja najokrut­nija vojna diktatura u istoriji njegove zemlje. Dve njegove kuće, „Časkona“ u Santjagu i „Debastijana“ u Valparaisu, pretrpele su vandalske napade i mnogi njegovi prijatelji bili su uhapšeni ili pogubljeni, nestali ili sklonjeni na sigurno.
Nakon pesnikove smrti, Matilde, njegova udovica, uspela je iz Čilea da spase memoare, pošalje ih venecuelanskom diplomat­skom poštom u Karakas, gde je kasnije otputovala kako bi se sa­stala s Migelom Oterom Silvom, s kojim je radila na objavljivanju ovog dela.
Konačno smo uspeli da pronađemo i tekstove sa tri autobi­ografske konferencije iz 1954. godine, koji su ostali neobjavljeni i iz kojih je pesnik crpeo građu za stvaranje dela Priznajem da sam živeo.
Iako je Neruda ukazivao na to da će poslednju reč duge ci­klične poeme svog života izreći u svom poslednjem času, nov materijal dragocenog autobiografskog sadržaja uključen u ovo izdanje danas nam pruža mogućnost novog i drugačijeg pristupa njegovoj biografiji, kao i mogućnost da produžimo i obogatimo neprekinutu priču o pesnikovim životima.
Danas vam donosim deo same srži svoje poezije, hladnoće i vatre koje su me pratile na mom putu, često predupređujući moje korake, upijajući sve na šta bi usput naišle, razbijajući za­tvorene matrice sveta u svoj njegovoj veličini.
Poznate su mi mnoge zamerke i diskusije koje oko mojih reči svakoga dana plamte i gasnu: ništa od svega toga nećemo uključiti u ovo putovanje. U ovim trenucima želim samo da vam budem dobar prijatelj i saputnik koji će vas pratiti u oblastima često i samom meni nepoznatim.
Šta je moja poezija? Ne znam. Mnogo je lakše pitati moju poeziju ko sam ja. Ona me je vodila u tamnoj noći duše, ona me je oslobađala i okivala, ona me je vodila kroz samoću, kroz lju­bav, kroz ljude.
Osećam se strašno što sam ja tema svog današnjeg glasa. Primite me među vas kao još jednog čoveka, kao jednog obi­čnog čoveka, ponekad utučenog a ponekad veselog, čoveka koji s vama pohodi šume i biblioteke, narodna okupljanja i skrivena mesta u srcu.
Na jugu moje poezije nalazi se samoća, a na severu narod. Samoća je majka mojih prvih pesama. U njene zalive i njene la­virinte bacam mreže mladog i usamljenog ribolovca, čoveka koji želi da razreši noćnu tajnovitost. U toj kosmičkoj, strastvenoj i zvezdanoj epohi mog života, pitanja uzleću velikim gorkim le­tom, u neodlučnost svitanja, u samotnost sveta (...).
A potom, poput požara u dnu šume, pojavljuje se svetlost ljubavi, haotičan plamen prve nežnosti, otkrivanje užitka i slasti. Kroz pukotine zadovoljstva i dalje se čuje mračni vetar samoće, a zov ljubavi u svojoj osnovi sadrži sažetak beznadežnog iskustva.
Čovek izgubljen u kovitlacu praporekla hvata se za trnje ljubavi sa strepnjom majušnog bića koje se utapa u vodi duboke noći.

Pablo Neruda „Putovanje predelima moje poezije“

Ovi memoari ili sećanja isprekidani su a ponekad i zamaglje­ni jer upravo je takav i život. Isprekidanost sna dopušta nam da preguramo mučne dane. Mnoga moja sećanja postajala su bleda i mutna pri pokušaju da ih prizovem, pretvarajući se u prah poput nepovratno polomljenog stakla.
Sećanja jednog pisca memoara nisu sećanja pesnika. Onaj prvi je možda kraće živeo, ali upamtio je mnogo više i zabavlja nas mnoštvom zanimljivih pojedinosti. Onaj drugi nam pruža galeriju utvara uskomešanih vatrom i senima svoje epohe.
Možda ja i nisam živeo u samom sebi; možda sam živeo ži­vote drugih.
Sve što sam zapisao na ovim stranicama iščeznuće zauvek – kao na jesenjim stablima i kao u vreme berbe vinograda – i po­ staće žuto opalo lišće i grožđe što će oživeti u svetom vinu.
Moj život je život sazdan od svih života: života pesnika.

1.
MLADI PROVINCIJALAC
ČILEANSKA ŠUMA
U podnožju vulkana, pokraj ledenih snežnih vrhova, izme­đu velelepnih jezera, mirisna, tiha, isprepletena čileanska šuma... Uranjaju stopala u mrtvo lišće, zapucketa krhka grančica, džinov­ski rauliji 6 razmeću se svojim kvrgavim stablima, hladnom šumom krstari ptica, lepeće krilima, iščezavajući negde u senovitom gra­ nju. A zatim, s nekog njenog skrovitog mesta, razlegnu se zvuci oboe... Kroz nozdrve mi u dušu prodire miris divljeg lovora, zagu­šujući miris boldovog lista 7... Gvajtečki čempres predusreće moj ko­rak... To je uznosit svet: zemlja ptica, mnoštva lišća... Spotičem se o kamen, začeprkam po otkrivenoj rupi, ogroman pauk crvenkastih dlačica gleda me netremice, nepomičan, velik kao rak... Zlatna ma­ra ispaljuje ka meni svoju smrdljivu tekućinu, dok poput munje ne­ staje svetlucava duga njenih boja... Hodajući, probijam se kroz šu­mu paprati neuporedivo više od moje malenkosti: na lice mi pada­ju nebrojene suze iz njinih hladnih zelenih očiju, a iza mene dugo nastavljaju da podrhtavaju njihove lepezaste stabljike... Truli panj, kakva riznica!... Crne i plave gljive dodeliše mu uši, crvene parazit­ske biljke ukrasiše ga rubinima, mahovinaste biljke pozajmiše mu bradu, a iz njegove gnjile utobe načas se, poput priviđenja, poma­lja zmija, kao da mrtvom deblu čili duša... Malo dalje, svako drvo stoji izdvojeno od svojih srodnika... Uzdižu se stabla iznad ćilima tajnovite šume i svaka krošnja, stepenasta, izuvijana, razgranata, kopljasta, poseduje drugačiji stil, kao da je skrojena reckavim ma­kazama iz bezbrojnih pravaca... Jaruga; dole bistra voda klizi pre­ko granita i jaspisa... Leptir, čist kao limun, leti, plešući između vode i svetlosti... Pokraj mene, bezbrojne papučice pozdravljaju me svojim žutim glavicama... Visoko gore, poput kapljica arterijske krvi čarobne šume, drhtulje crveni zvončići (Lapageria rosea) 8... Crveni zvončić je cvet krvi, beli je cvet snega... Uz drhtaj lišća, ti­šinu naruši lisičiji trk, ali tišina gospodari ovim rastinjem... Jedva poneka udaljena rika neke mrzovoljne životinje... Prodoran krik neke nevidljive ptice... Biljni univerzum tiho romori dok sledeća oluja ponovo ne pokrene svu ovozemaljsku muziku.
Ko ne poznaje čileansku šumu, ne poznaje ovu planetu. Iz te zemlje, iz tog blata, iz te tišine iznikao sam ja, zakoračivši ovim svetom da ispevam svoje pesme.

DETINJSTVO I POEZIJA
Započeću tako što ću o danima i godinama svog detinjstva reći da je za mene jedina nezaboravna pojava iz tog doba bila kiša. Krupna južna kiša što se sruči poput nezaustavljivog vodo­pada, dole od Ognjene zemlje pa sve do granice. Na toj granici, Far Westu moje otadžbine, rodio sam se ja za ovaj život, zemlju, poeziju i kišu.
Koliko god da sam hodio svetom, sve jasnije sam uviđao da je kiša izgubila ono nadahnuće iz vremena kad je umela da se poput neke kobne i neosetne sile nadvije nad mojom rodnom Araukanijom. Znala je da pada mesecima, godinama. Ta kiša je pljuštala u mlazovima koji su nalikovali dugačkim staklenim iglicama što se razbijaju o krovove, ili bi nadolazila u prozirnim talasima udarajući u prozorska okna, i svaka je kuća postajala brod koji se teškom mukom probijao do luke, izgubljen u onom zimskom okeanu.
Ta hladna kiša s juga Amerike nema one silovite udare tople kiše što šiba u bičevima i nastavlja dalje, ostavljajući za sobom vedro nebesko plavetnilo. Naprotiv, južna kiša je strpljiva i do unedogled nastavlja da pada iz sivog olovnog neba.
Ispred moje kuće, ulica se pretvarala u ogromno blatnjavo more. Stojeći kraj prozora, kroz kišnu zavesu posmatram zapre­žna kola zaglibljena nasred ulice. Seljak, u crnom gunju, bičuje volove koji ne mogu da se pokrenu s mesta, ukopani u kiši i mulju.
Uzanim puteljcima, skakućući s kamena na kamen, prkoseći hladnoći i kiši, odlazili smo u školu. Kišobrane je odnosio vetar. Kabanice su bile skupe, rukavice nisam voleo, cipele su propušta­le vodu. Uvek ću se sećati mokrih čarapa kraj ognjišta i mnoštva cipela koje su ispuštale paru poput malih lokomotiva. Potom su nailazile poplave, odnoseći čitava naselja pokraj reke, u kojima su živeli najsiromašniji od nas. I zemlja je znala da se zatrese, podrhtavajući. U drugim pak prilikama, na planinskom vencu pojavio bi se plamičak zastrašujuće svetlosti: vulkan Ljaima po­novo se budio.
Temuko je pionirski grad, od onih gradova bez prošlosti, ali s prodavnicama gvožđurije. Pošto Indijanci ne umeju da čitaju, te gvožđare ističu svoja amblemska znamenja po ulicama: ogromna pila, gigantski lonac, kiklopski katanac, antarktička kašika.
Ako je Temuko bio prethodnica čileanskog života u južnim čileanskim pokrajinama, to je podrazumevalo dugu krvavu isto­riju.
Pod pritiskom španskih osvajača, nakon tri stotine godina besomučne borbe, Araukanci su se povukli u te ledene predele. Ali Čileanci su nastavili sa onim što su oni nazivali „pacifikaci­jom Araukanije“, odnosno produžili su bespoštedni rat s ciljem da od naših sunarodnika preotmu svu zemlju. Protiv Indijanaca je neštedimice korišćeno sve postojeće oružje: hici iz karabina, spaljivanje koliba, a zatim se, nadaleko očinskiji način, pribega­valo zakonu i alkoholu. Advokati su postajali stručnjaci za oti­mačinu njihovih poseda, sudije su ih kažnjavale kad bi se pobu­nili, sveštenici su ih zastrašivali večnim ognjem. I najzad, rakija je dokrajčila istrebljenje jedne veličanstvene rase, čije je podvige, hrabrost i lepotu železnim i mermernim stihovima opevao don Alonso de Ersilja u svojoj Araukaniji.
Moji roditelji su došli iz Parala, gde sam se ja rodio. Tamo se, u središnjem delu Čilea, uzgaja vinova loza i vina ima koliko vam duša ište. Ne stigavši ni da sačuvam sećanje na nju, još nesvestan da sam je video rođenim očima, izgubio sam majku, donju Rosu Basoalto. Rodio sam se 12. jula 1904. godine, i samo dva meseca kasnije, u septembru, izmoždena tuberkulozom, moja majka je napustila ovaj svet.
Život je bio težak za sitne zemljoradnike iz središnjih delova zemlje. Moj deda, don Hose Anhel Rejes, imao je malo zemlje i mnogo sinova. Imena mojih stričeva zvučala su mi kao imena prinčeva iz nekih dalekih kraljevstava. zvali su se Amos, Oseas, Hoel, Abadijas. Moj otac je imao jednostavno ime – Hose del Karmen. Veoma mlad je napustio očevo imanje i zaposlio se kao lučki radnik u Talkauanu, završivši kao železničar u Temuku.
Bio je mašinovođa vučnog voza, tegljača. Malo ko zna šta je vučni voz. U južnim oblasima, sa olujnim vetrovima, voda je odnosila pruge ako se pragovi ne bi osigurali nabacivanjem ka­menja između njih. Trebalo je iz kamenoloma grabilicom izvući kamenje, pa izručiti sitan šljunak na ravne vagone. Pre četrdeset godina, posada jednog takvog voza morala je da bude beskraj­no izdržljiva. Dolazili su sa sela, iz predgrađa, iz zatvora. Bili su to ogromni i mišićavi radnici. Preduzeće je davalo bedne plate i nisu bile potrebne nikakve preporuke za one koji su hteli da rade na vučnim vozovima. Moj otac je bio mašinovođa. Bio se navikao da zapoveda i da sluša. Ponekad me je vodio sa sobom. Razbijali smo kamenje u Boroi, divljem srcu pograničnog pojasa, poprištu surovih bitaka između Španaca i Araukanaca.
Tamošnja priroda me je opčinjavala. Privlačile su me ptice, balegari, jaja jarebica. Čudesno je bilo pronaći ih u pukotinama, onako glazirana, tamna i svetlucava, boje slične boji puščane ce­vi. Divio sam se savršenstvu insekata. Sakupljao sam „madres de la culebra“.9 Taj neobičan naziv označavao je najvećeg tvrdokril­ca, crnog, blistavog i snažnog, titana čileanskih insekata. Čovek se strese kad ga iznenada ugleda u stablima makije,10 divljih ja­buka ili bukve, ali ja sam znao da je toliko jak da bih mogao da ga nagazim celom težinom i da ga ne bih zgnječio. S takvom od­brambenom snagom, otrov mu nije ni potreban.
Ta moja istraživanja budila su znatiželju kod radnika. Ubr­zo su se zainteresovali za moja otkrića. Čim bi mom ocu popu­stila pažnja, razmileli bi se po netaknutoj prirodi divlje šume i još spretnije, mudrije i odlučnije od mene pronalazili za mene neverovatne dragocenosti. Jedan od njih zvao se Monhe. Kako mi beše rekao otac, taj je nekada bio opasan čakijaš. Imao je dve velike brazgotine na tamnoputom licu. Jedna je bila vertikalan rez iz neke davnašnje borbe, a druga, horizontalna, njegov beo, beskrajno srdačan i obešenjački osmeh. Taj Monhe mi je donosio bele zvončiće, dlakave paukove, mladunčad grlica, a jednom je otkrio za mene nešto najčarobnije, strižibubu bukve i guave. Ne znam da li ste vi nekad videli to čudo. Ja sam je video samo tom prilikom. Bila je nalik na munju duginih boja. Crvena i ljubičasta i zelena i žuta presijavale su se na njenom oklopu. Munjevitom brzinom mi je šmugnula iz ruku i vratila se u šumu. Monhea više nije bilo da mi je ulovi. Nikad se nisam oporavio od te zadivlju­juće pojave. A nisam zaboravio ni tog svog prijatelja. Otac mi je opisao njegovu smrt. Ispao je iz voza i skotrljao se niz jednu pro­valiju. Kompozicija je zaustavljena, ali, kako mi je ispričao otac, od njega beše ostala samo vreća kostiju.
Teško je opisati kuću kakva je bila moja, tipičnu kuću pogra­nične oblasti pre šezdeset godina.
Pre svega, porodične kuće bile su međusobno povezane. U zadnjem delu dvorišta, porodice Rejes i Ortegas, Kandija i Mej­son razmenjivale su alatke ili knjige, rođendanske torte, masti za podmazivanje, kišobrane, stolove i stolice.
Te pionirske kuće obuhvatale su sve aktivnosti jednog nase­lja.
Don Karlos Mejson, Severnoamerikanac duge bele kose, sličan Emersonu, bio je glava te porodice. Njegova deca bila su kreolci do srži. Don Karlos Mejson bio je strah i trepet. Nije bio imperijalista, već prototip osnivača. U toj porodici, iako niko ni­je imao novca, nicale su štamparije, hoteli, mesare. Neki sinovi behu novinski urednici, a drugi radnici u samoj štampariji. Sve je nestajalo i menjalo se s vremenom, i svi su ostajali siromašni kao što su bili i ranije. Samo su Nemci uspevali da sačuvaju svoju imovinu netaknutu, po čemu su u pograničnom pojasu bili po­znati.
Naše kuće su, dakle, pomalo podsećale na tabore. Ili na is­traživačka postrojenja. Na ulazu bi u oči upadale bačve, razne alatke, konjska sedla i neki neprepoznatljivi predmeti.
Uvek je bilo nedovršenih soba, napola izgrađenih stepenica. Po ceo bogovetan dan govorilo se o nastavku izgradnje. Roditelji bi počinjali da razmišljaju o slanju svoje dece na studije.
U kući don Karlosa Mejsona priređivana su velika slavlja. Za svako imendansko slavlje služeni su ćurka u celeru, ja­ganjci na ražnju i šnenokle za desert. Godinama nisam okusio šnenokle. Sedokosa glava porodice sela bi u čelo beskrajno du­gačkog stola sa svojom suprugom, donjom Mikaelom Kandija. Iza njega se nalazila ogromna čileanska zastava, za koju je priba­dačom bila zakačena majušna Severnoamerička zastavica. Takva je bila i proporcija krvi. Prevladavala je usamljena zvezda Čilea.
U toj kući Mejsonovih postojao je i salon u koji nama de­ci nisu dozvoljavali da uđemo. Nikad nisam saznao pravu boju nameštaja jer bio je prekriven belim presvlakama, dok sve nije izgorelo u požaru. Tu se nalazio i jedan album s porodičnim fo­tografijama. Te fotografije behu mnogo otmenije i prefinjenije od onih jezivih uvećanih ilustracija što su kasnije preplavile pogra­ničnu oblast.
Tu se nalazio i portret moje majke. Beše to gospođa odevena u crno, suvonjava i zamišljena. Jednom su mi rekli da je pisala pesme, ali ja ih nikada nisam video, ništa osim tog njenog lepog portreta.
Moj otac se oženio po drugi put, donjom Trinidad Kandija Marverde, mojom maćehom. Čini mi se neverovatnim da takav jedan naziv moram da upotrebim da bih govorio o anđelu čuva­ru mog detinjstva. Bila je izuzetno vredna i požrtvovana, imala je narodni smisao za humor, i retko dobro i neiskvareno srce.
Čim se moj otac pojavi, pretvorila bi se u nevidljivu senku, kao i sve ondašnje i tamošnje žene.
U tom salonu video sam kako se plešu mazurke i kvadrilje.
U mojoj kući je postojao i jedan sanduk sa zadivljujućim predmetima. Na dnu je svetlucao čudesan kalendar s papagajem. Jednom prilikom, kad je moja mama izvrnula taj sveti kovčeg, zagnjurio sam glavu u njega kako bih dohvatio papagaja. Ali kad sam porastao, otvarao sam ga krišom. Unutra su se nalazile lepe­ze neopisive lepote.
Tog kovčega se još po nečemu sećam. Po prvoj ljubavnoj pri­či koja me je opčinila. U njemu je bilo na stotine razglednica, koje je slao neko po imenu, čini mi se, Enrike ili Alberto, a sve su bile upućene Mariji Tilman. Te razglednice bile su predivne. Na njima su bili portreti slavnih glumica iz onog vremena, sa umetnutim stakalcima i ponekim prilepljenim pramenom kose. Na njima je bilo i slika zamkova, gradova i nekih dalekih pre­dela. Godinama sam uživao samo u slikama. Ali kako sam ra­stao, sve me je više privlačilo da čitam te ljubavne poruke pisane nestvarno lepim rukopisom. Udvarača sam uvek zamišljao kao muškarca s polucilindrom, štapom i brilijantom na kravati. Ali reči su krile neobuzdanu strast. Putnik je razglednice slao iz svih krajeva sveta. Bile su pune očaravajućih rečenica, smelih ljubav­nih izjava. Kroz njih sam i ja počeo da se zaljubljujem u Mariju Tilman. Nju sam zamišljao kao nadmenu glumicu, nakinđurenu biserima. Ali kako su sva ta pisma dospela u kovčeg moje majke? To nikada nisam saznao.
U grad Temuko stigla je 1910. godina. Te nezaboravne godi­ne upisao sam gimnaziju, koja se nalazila u jednoj ogromnoj kući s dotrajalim učionicama i mračnim podzemnim hodnicima. Sa uzvišenja na kojem se gimnazija nalazila, u proleće se u daljini mogla nazreti vijugava i veličanstvena reka Kautin, s njenim oba­lama obraslim divljim jabukama. Bežali smo sa časova da bismo umočili noge u hladnu vodu, koja je tekla poskakujući preko be­log kamenja.
Ali gimnazija je bila teren beskrajnih mogućnosti iz per­spektive mojih šest godina. Sve je imalo prizvuk tajanstveno­sti. Laboratorija za fiziku, u koju mi nisu dozvoljavali da uđem, puna svetlucavih instrumenata, retorti i kiveta. Večno zatvore­ na biblioteka. Deca pionira nisu bila ljubitelji nauka. Međutim, najprivlačnije mesto bile su podzemne prostorije. Tamo su vla­dali mukla tišina i mrkli mrak. Pod svetlošću sveća, igrali smo se rata. Pobednici su vezivali zarobljenike za oronule stubove. I dan-­danas se živo sećam mirisa vlage, ustajalog vazduha, za­daha grobnice koji je dopirao iz podzemnog sveta gimnazije u Temuku.
Polako sam odrastao. Knjige počeše da zaokupljaju moju pa­žnju. Čitanjem o podvizima Bufalo Bila, o dogodovštinama sa Salgarijevih putovanja razvijao se moj duh, lutajući predelima snova. Prve ljubavi, najčistije, proživljavao sam kroz pisma upu­ćena Blanki Vilson. Ta devojka je bila kovačeva ćerka, i jedan od mladića, izgubivši glavu za njom, zamoli me da joj ja, umesto njega, pišem ljubavna pisma. Ne sećam se kakva su bila ta pi­sma, ali to su verovatno moja prva mala književna dela, jer sam jednoga dana slučajno sreo našu školsku drugaricu Blanku, koja me je tom prilikom upitala da li sam ja autor pisama koje dobija od svog udvarača. Nisam se usudio da poreknem istinu i, vidno uznemiren i zbunjen, priznao sam joj da jesam. Tada mi je ona pružila dunju koju, naravno, nisam hteo da pojedem, već sam je čuvao kao neprocenjivo blago. Istisnuvši tako svog druga iz de­vojčinog srca, nastavio sam da joj pišem beskrajno duga ljubavna pisma, dobijajući dunje zauzvrat.
Momci iz gimnazije nisu prepoznavali niti cenili moj pesni­čki dar. Pogranična oblast imala je onaj čudesan pečat Far We­sta bez predrasuda. Moji drugovi su se zvali Šnejk, Šler, Hauzer, Smit, Tajto, Serani. Bili smo jednaki među sobom svi Araseni, Ramiresi i Rejesi. Nije bilo baskijskih prezimena. Bilo je i Sefar­da: Albala, Franko. Bilo je Iraca: Makginis. Poljaka: Janiševski. Tamnom svetlošću blistala su araukanska prezimena, mirišući na drvo i vodu: Melivilu, Katrileo.
Ponekad smo se u jednoj velikoj zatvorenoj šupi tukli hra­stovim žirovima. Niko ko to nije osetio na svojoj koži ne može da zamisli koliko boli udarac žirom. Pre dolaska u školu, punili smo džepove oružjem. Ja sam bio izrazito nespretan, nimalo snažan i poprilično plašljiv. Uvek sam izvlačio najdeblji kraj. Dok bih se zabavljao posmatrajući prelep žir, zelen i gladak, s njegovom na­ boranom sivkastom kapicom, nespretno pokušavajući da od nje­ga napravim jednu od onih lula koje bi mi kasnije oteli, već bih bio zasut kišom žirova. U drugom razredu sam došao na ideju da nosim nepromočiv šešir jarkozelene boje. Taj šešir je pripadao mom ocu, kao i njegov pončo, njegove zelene i crvene signalne lampe kojima sam bio opčinjen i, čim bi mi se ukazala prilika, nosio sam ih u školu da se šepurim njima... Toga dana kiša je padala kao iz kabla, i ništa prikladnije od gumenog šešira koji je podsećao na ćubu nekog papagaja. Samo što sam kročio u šupu po kojoj je jurcalo trista pomahnitalih razbojnika, moj šešir je poleteo baš kao da je pravi papagaj. Pojurio sam za njim, i taman kad je trebalo da ga uhvatim, on je ponovo poleteo uz zaglušu­juću graju i ciku kakvu nikada ranije nisam čuo. Nikada ga više nisam video.
U ovim sećanjima ne vidim jasno vremensko razgraničenje. Brkaju mi se nevažni događaji koji su za mene imali značaja, ali ipak mislim da je ovo bila moja prva erotska avantura, čudesno pomešana s doživljajima vezanim za prirodu. Biće da su ljubav i priroda od najranije mladosti bili utkani u temelje moje poezije i mog života.
Preko puta moje kuće živele su dve devojke koje su me ne­prekidno posmatrale, zbog čega sam crveneo kao rak. Koliko sam ja bio stidljiv i povučen, toliko su one bile slobodne i razu­zdane. Toga dana, stojeći ispred svoje kuće, pokušavao sam da ih ne gledam i da na njih ne obraćam pažnju. U rukama su držale nešto što me je opčinjavalo. Prišao sam bojažljivo i one su mi pokazale gnezdo divlje ptice, prekriveno mahovinom i perjem, u kojem su se nalazila predivna jajašca tirkiznoplave boje. Kre­nuvši rukom da uzmem jedno od njih, čuh kako mi jedna govori da prvo moraju da mi pretresu odeću. Stresao sam se od užasa i pobegao glavom bez obzira, dok su dve nimfe trčale za mnom, natkriljujući šakama neprocenjivo blago. U celoj toj jurnjavi, u jednom trenutku sam skrenuo u ulicu što je vodila prema pra­znom lokalu napuštene pekare, koja je bila u vlasništvu mog oca. Moje progoniteljke su uspele da me sustignu, i počele da mi ski­daju pantalone upravo u trenutku kad su se u hodniku začuli ko­raci mog oca. Tu je gnezdo skončalo. Predivna jajašca ostala su da leže polupana u napuštenoj pekari, dok smo mi, progoniteljke i progonjeni, šćućureni ispod tezge, pokušavali da suspregnemo dah.
A sećam se i još jednog slučaja kad sam, tragajući za sitnim predmetima i majušnim bićima iz svog sveta, u dnu kuće pro­našao rupu u drvenoj ogradi. Provirio sam kroz nju i ugledao dvorište slično onom ispred naše kuće, ali zapušteno i obraslo mahovinom i korovom. Ustuknuo sam nekoliko koraka unazad, sluteći da će se nešto dogoditi. Odjednom se pojavila neka ruka. Bila je to majušna ruka nekog dečaka mojih godina. Kad sam se približio, ruke više nije bilo, a umesto nje, ugledao sam jednu malu belu ovcu.
Ovčici vuna beše sasvim izbledela. Točkova na kojima se ne­kad kotrljala više nije bilo. Nikad ranije nisam video tako lepu ovcu. Otišao sam kući i vratio se s poklonom koji sam ostavio na tom istom mestu: borovu šišarku, polurascvetalu i opojnog miri­sa, koju sam obožavao.
Nikada više nisam video ruku tog dečaka. Nikada više nisam video takvu ovčicu. Izgubio sam je u jednom požaru. Čak i da­nas, u ovim godinama, kad god prolazim pored neke prodavnice igračaka, krišom pogledam u izlog. Ali uzalud. Nikada više niko nije uspeo da napravi jednu takvu ovcu.

UMETNOST KIŠE
Kao što su hladnoća, kiša i blato na ulicama znali da se ras­pomame, odnosno da bezočna zima juga Amerike pokaže svoje strašne zube, tako je i leto neosetno stizalo u te krajeve, jarko žu­to i vrelo. Bili smo okruženi devičanskim planinama, ali ja sam žudeo da upoznam more. Moj svojeglavi otac je, na svu sreću, uspevao da nam obezbedi boravak na moru u kući jednog od svojih mnogobrojnih kolega železničara. Moj otac, mašinovođa, po mrklom mraku, u četiri sata noću (nikad mi neće biti jasno zašto se kaže četiri sata ujutru) probudio bi celu kuću svojom kondukterskom pištaljkom. Od tog trenutka više nije bilo mira, kao što nije bilo ni svetlosti, i pod slabašnim odsjajem sveća, čiji bi plamičci zatreperili pri svakom udaru vetra što je zviždao pro­bijajući se kroz pukotine, moja majka, sestra Laura, brat Rodolfo i kuvarica trčali su s kraja na kraj urolavajući velike dušeke koji su se pretvarali u ogromne lopte, obmotane platnima od jute, koje su užurbane žene kotrljale. Trebalo je utovariti sve te stvari u voz. Dušeci bi bili još topli na putu prema obližnjoj stanici. Bolešljiv i slabašan po prirodi, prenut iz dubokog sna, osećao bih mučninu i jezu. U međuvremenu bi u kući i dalje vladala pometnja, kojoj se nije nazirao kraj. Nije postojala stvar koju siromašci nisu nosili sa sobom za tih mesec dana odmora. Čak su i sušilice od pruća, koje su se postavljale iznad ognjišta da bi se sušili čaršavi i odeća večito vlažni od surove klime, bile obeleživane i utovarivane u kola za prevoz prtljaga.
Voz je prolazio kroz delove te hladne pokrajine od Temuka do Karauea. Prelazio je preko ogromnih nenaseljenih i neobrađenih prostranstava, kroz netaknute šume, tutnjajući poput zemljotre­sa u tunelima i preko mostova. Puste stanice iskrsavale su usred nesagledivih polja, među rascvetalim akacijama i jabukama. Starosedeoci Araukanci, u svojim nošnjama i s dostojanstveno­šću svojih predaka, čekali su na stanicama da bi putnicima pro­davali jaganjce, kokoši, jaja i tkaninu. Moj otac bi uvek nešto ku­pio, prethodno se cenjkajući do besvesti. Trebalo ga je videti, sa onom njegovom riđom bradicom, kako podiže kokošku pred ne­kom Araukankom nedokučivog izraza lica, koja ni za novčić nije htela da spusti cenu svoje robe.
Svaka stanica imala je naziv lepši od prethodnog, skoro sva­ki nasleđen od nekadašnjih araukanskih poseda. Bila je to oblast najkrvavijih bitaka između španskih osvajača i prvih Čileanaca, istinskih sinova ove zemlje.
Prva stanica beše Labransa, a za njom su sledile Boroa i Ran­ Kilko. Nazivi s mirisom divljih biljaka, koji su mi zarobljavali du­šu svojom milozvučnošću. Ti araukanski nazivi uvek su označa­vali nešto opojno: skriven med, lagune ili reku nadomak planine, ili pak brežuljak nazvan po nekoj ptici. Prolazili bismo kroz seoce na obali reke Imperijal, gde pesnik don Alonso de Ersilja umalo ne beše pogubljen po naređenju ondašnjeg guvernera. U petnae­stom i šesnaestom stoleću, tu se nalazila prestonica konkistado­ra. Araukanci su tokom otadžbinskog rata primenjivali taktiku „sravnjivanja zemlje“. Nisu ostavili ni kamen na kamenu u gradu koji je Ersilja opisao kao nestvarno lep i odistinski veličanstven.
A zatim bi voz pristizao u grad na obali reke. Veselije bi zapi­štao, dok bi se mrak polako spuštao na polja i železničku stanicu s njenim ogromnim dimnim čupercima od sagorelog uglja, zvo­na bi odjekivala, i već bi se osećao miris širokog, nebeskoplavog i mirnog toka reke Imperijal, na njenom putu prema okeanu. Is­tovariti bezbrojne kofere i prtljag, dovesti u red malu porodicu i krenuti volovskim kolima do parnog brodića koji će kliziti niz reku Imperijal, cela ta operacija odvijala se pod budnim plavim očima moga oca, uz energične zvuke njegove kondukterske pi­štaljke. Prtljag i mi ukrcavani smo u brodić koji nas je odvozio prema moru. Nije bilo kabina. Ja sam najčešće sedeo blizu pram­ca. Točkovi su svojim lopaticama uzburkavali rečni tok, mašine malog brodića brektale su i škripale, ćutljiv južnjački narod, ra­štrkan po palubi, stajao je nepomičan poput komada nameštaja. Povremeno bi se začuo romantičan jecaj neke harmonike, čiji su zvuci podsticali na ljubav. Nema ničeg što može toliko da uzburka srce jednog petnaestogodišnjaka kao što je plovidba ši­rokom nepoznatom rekom, između brdovitih i strmih obala, na putu prema nedokučivom moru.
Donji Imperijal11 zapravo je jedno malo seoce s nizom kući­ ca šarenih krovova smeštenih uz samu reku. Od kuće koja nas je čekala, pa čak i mnogo ranije, s trošnih dokova gde se mali bro­dić ukotvljavao čuo bih udaljeno hučanje mora i osetio zagonet­ni zov daljina. Uzburkano more tako je postajalo neodvojiv deo mog postojanja.
Kuća je pripadala don Orasiju Pačeku, snažnom i krupnom zemljoradniku koji je, tokom tih mesec dana našeg prisvajanja njegove kuće, tumarao neprohodnim brdima i puteljcima sa svo­jim lokomobilom i vršalicom. Svojom mašinom kosio je pšenicu domorodaca i seljaka, koji su živeli daleko od priobalnih naselja. Bio je pravi gorostas, koji bi iznebuha banuo u našu železničku porodicu, zagrmevši svojim gromkim glasom, prašnjavog lica i prekriven slamom. Zatim bi se, isto tako bučno i neočekivano, vratio svojim poljskim radovima po brdskim selima. On je za mene bio još jedan primer teškog života stanovnika moje južne pokrajine.
Sve je za mene u toj kući bilo protkano misterijom, u izloka­nim uličicama, u nepoznatim sudbinama ljudi koji su me okruži­vali, u prigušenim zvucima mora koji su dopirali iz daljine. Kuća je u sebi imala nešto što me je podsećalo na ogroman nesređen vrt, s baštenskom kućicom u sredini načetom kišom, od belog drveta prekrivenog puzavicama. Osim moje malenkosti, niko ni­kada nije zalazio u senovitu samoću u kojoj su gospodarili bršlja­ni, orlovi nokti i moja poezija. Naravno da je u tom čudnovatom vrtu postojao još jedan očaravajući predmet: jedan veliki čamac, siroče iz nekog strašnog brodoloma, koje je počivalo tamo bez talasa i oluja, nasukano među perunikama.
Jer je ono najčudnije u tom divljem vrtu bilo upravo to što su u njemu, namerno ili slučajno, rasle samo perunike. Ostale bilj­ke behu napustile to sumorno boravište. Bilo ih je velikih i belih poput grlica, jarkocrvenih poput kapljica krvi, ljubičastih i crnih poput zanemarenih udovica. Nikada, ni pre ni posle toga, nisam video toliko perunika na jednom mestu. Iako sam ih posmatrao s ogromnim divljenjem, sa izvesnim praznovernim strahom koji u meni, od sveg cveća, samo one izazivaju, nisam propuštao pri­liku da s vremena na vreme otkinem poneku slomljenu stabljiku, iz koje bi potekla gusta mlečna tekućina, ostavljajući na mojim dlanovima opor, zagušujući miris. Potom bih nežno dodirivao i u jednu knjigu ubacivao njihove raskošne svilenkaste latice. Za mene su to bila krila velikih leptirova koji nisu umeli da lete.
Kad sam se prvi put susreo sa okeanom, ostao sam bez daha. Tamo, između dva gorska klanca (Uilke i Maule), veliko okeansko prostranstvo besnelo je poput razjarene zveri. Nisu to bili samo ogromni snežni talasi što su se uzdizali nekoliko metara iznad na­ših glava, već rika nekog džinovskog srca, podrhtavanje planete.
Tu bi porodica rasprostirala svoje stolnjake i raspoređivala raznorazne posude i čančiće. Hrana je u moja usta ulazila pu­na peska, za šta nisam mnogo mario. Ono što me je plašilo beše apokaliptičan trenutak kada bi moj otac zapovedio da je došlo vreme za svakodnevno kupanje u moru. Daleko od džinovskih talasa, voda je moju sestru i mene udarala svojim ledenim biče­vima. Onako drhtuljeći, verovali smo da će nas prst nekog talasa zgrabiti i odvući prema onim morskim grdosijama. Kad bismo se, cvokoćući zubima i pomodrelih tela, moja sestra i ja, držeći se za ruke, već pripremili da umremo, začuo bi se zvižduk kon­dukterske pištaljke, kojim bi nas otac obaveštavao da je našim mukama konačno došao kraj i da možemo da napustimo ono morsko čistilište.
Ispričaću vam još neke tajne onog podneblja. Jedna je veza­na za peršeronske konje,12 a druga za kuću tri začarane žene.
Na drugom kraju sela, nalazilo se nekoliko velikih kuća. Ve­rovatno su to bila nekakva postrojenja za preradu kože. Bila su u vlasništvu nekolicine francuskih Baskijaca. Na jugu Čilea, pred­uzećima za preradu sirove kože gotovo po pravilu su upravljali francuski Baskijci. Zapravo i ne znam šta je tačno bilo u pitanju. Jedino što me je zanimalo bilo je da vidim kako, u smiraj dana, kroz kapiju izlaze veliki pastuvi i prolaze kroz naselje.
Bili su to peršeronski konji, krupni i visoki ždrepci i kobile. Gusta griva im se poput dugačke kose slivala niz snažna ramena i leđa. I ogromne šape behu im prekrivene gustom dlakom koja se, dok su galopirali, vijorila poput perjanice. Bilo ih je crvenih, belih, riđkastih, moćnih. Tako bi hodali vulkani kad bi mogli da kaskaju i galopiraju poput tih džinovskih konja. Zemlja je po­drhtavala dok su prolazili prašnjavim kamenim ulicama. Njihovo gromko rzanje razlegalo se poput podzemnog huka, narušavaju­ći spokoj tihog okruženja. Tako obesne, veličanstvene i krupne konje nikad više u životu nisam sreo, ne računajući one koje sam video u Kini, isklesane u kamenu za nadgrobne spomenike di­nastije Ming. Ali nikakav skupocen kamen ne može se porediti s prizorom onih predivnih životinja koje su, u mojim detinjim očima, nalikovale bićima što izbasaju poput snoviđenja i nestanu u nekom nepoznatom svetu divova.
A zapravo je onaj divlji svet bio prepun konja. U svakoj uli­čici mogli su se videti čileanski, nemački ili araukanski konjanici, u pončoima od crnog sukna, kako se penju ili silaze sa svojih osedlanih konja. Mršave rage ili negovani konji, rahitični ili do­bro uhranjeni, stajali bi mirno na mestu gde ih vlasnici ostave, pasući travu kraj puteljaka i povremeno frkćući. Bili su naviknuti na svoje gospodare i usamljenički seoski život. Kasnije bi se, na­tovareni torbama punim namirnica ili alatki, vraćali u planinska bespuća, penjući se neopisivo strmim stazama ili galopirajući do besvesti po peščanim morskim obalama. S vremena na vreme, iz neke zalagaonice ili mračne krčme, izbasao bi neki araukanski konjanik koji bi na jedvite jade uzjahao svog nepomičnog konja i krenuo natrag prema svojoj kući u planinama, klatareći se s jedne na drugu stranu, pijan kao crna zemljica. Dok bih ga posmatrao kako započinje i nastavlja svoj put, činilo mi se da će se do be­svesti alkoholisani konjanik srušiti na zemlju kad god se opasno nakrivi, ali prevario bih se: uvek bi se ponovo uspravio, da bi se potom ponovo nagnuo presamićujući se u stranu, a onda bi još jednom uspeo da povrati ravnotežu i čvrsto se uhvati za sedlo. Tako bi nastavljao da jaše svog konja kilometrima i kilometrima dalje, dok se ne bi izgubio u divljini, zamičući poput neke hrama­juće, ali neobjašnjivo izdržljive životinje.
Mnoga smo još leta proveli tamo, u toj očaravajućoj oblasti, uz iste porodične ceremonije. Rastao sam i sazrevao čitajući, za­ljubljujući se i sve više pišući, razapet između ljutih zima u Temu­ku i tajanstvenih leta na obali mora.
A bio sam naučio i da jašem. Život mi je postajao uzvišeniji i prostraniji dok bih se na konju kretao strmim i nepreglednim planinskim puteljcima, stazama s neočekivanim i zastrašujućim okukama. Dočekivali su me neprohodni čestari, tišina ili zvuk šumskih ptica, iznenadni šum procvalog drveta prekrivenog gri­miznom odorom poput nekog ogromnog planinskog arhiepisko­pa, ili snežnobele boje palih cvetnih junaka. A ponekad bi se, sasvim neočekivano, pojavio i poneki zvončić, divalj, neukrotiv, neprikosnoven, viseći s nekog grma poput vrele kapi krvi. Polako sam se privikavao na konje, na jahanje, na teške i komplikovane alatke, na okrutne mamuze što su zvečale na mojim petama. Na beskrajnim obalama i u neprohodnim brdima polako se usposta­vljala neraskidiva veza između moje duše, to jest moje poezije i najsamotnije zemlje na svetu. Od tada je prošlo mnogo godina, ali ta veza, to otkrovenje, taj savez s nepreglednim divljim pro­stranstvima zauvek su ostali da žive i postoje u meni.

MOJA PRVA PESMA
Sada ću vam ispričati jednu priču o pticama. Na jezeru Budi besomučno su proganjali labudove. Prišli bi im krišom čamcima, a onda zaveslali što brže mogu... Labudovi, kao i albatrosi, teško uzleću, moraju prethodno da se zalete, trčeći po površini vode. Teško pokreću svoja ogromna krila. Zato bi ih brzo sustizali i po­tom ubijali toljagama.
Doneli su mi jednog polumrtvog labuda. Beše to jedna od onih predivnih ptica kakve više nikada i nigde na svetu nisam vi­deo, crnovrati labud. Snežnobela lađa tanušnog vrata kao umet­nutog u usku čarapu od crne svile. Narandžast kljun i crvene oči. Beše to nadomak morske obale, u Puerto Saavedri, južnom Imperijalu.
Doneli su mi ga polumrtvog. Isprao sam mu rane i ugu­rao mu komadiće hleba i ribe u grlo. Sve je povratio. Međutim, polako se oporavljao od povreda i počinjao da shvata da sam mu ja prijatelj. A ja sam počeo da shvatam da njega nostalgija polako ali sigurno ubija. Onda sam ga, pronoseći ga ulicama onako teškog u naručju, odnosio na reku. On bi malo plivao, nedaleko od mene. Želeo sam da lovi i pokazivao mu kamenčiće na dnu, pesak po kojem su klizile srebrnaste ribe južnih voda. Ali njegov tužan pogled beše uprt u daljine.
I tako sam ga svakoga dana, više od dvadeset uzastopce, odnosio na reku i vraćao svojoj kući. Labud je bio veliki gotovo koliko i ja. Jednoga dana je bio još zamišljeniji nego obično, plivao je blizu mene, ali nije živnuo ni kada sam na sve načine pokušao da ga podstaknem da ponovo lovi. Ostao je miran i nezainteresovan, te sam ga ponovo podigao u naručje da bih ga vratio kući. U tom trenutku, baš kad sam ga podigao do visine svojih grudi, osetio sam nešto nalik na odmotavanje klupka, kao da mi neka crna ruka dodiruje lice. Bio je to njegov dug i vijugav vrat koji je padao. Tako sam saznao da labudovi ne pevaju kad umiru.
Leta u Kautinu13 su vrela. Gori nebo, kao i pšenica. Zemlja žudi da se prene iz obamrlosti. Kuće nisu spremne za leto, kao što nisu bile ni za zimu. Prelazim preko poljane i hodam, hodam. Gubim se na brdu Njielol. Sam sam, džep mi je pun skarabeja. U kutiji nosim tek ulovljenog dlakavog pauka. Nebo iznad mene se ne raspoznaje. Šuma je večito vlažna, okliznem se; odjednom začujem krik ptice, sablasni krik planinske ušate ševe. Pod stopalima osećam upozorenje na nastupajuću pretnju. Jedva se naziru zvončići što nalikuju kapima krvi. Ja sam samo majušno biće ispod džinovske paprati. Pokraj usta mi preleće golubica, uz prigušen lepet krilima. Malo iznad, neke druge ptice smeju mi se iz sveg glasa. Teško pronalazim put. Već je kasno.
Otac nije došao. Doći će u tri ili četiri sata ujutru. Odlazim gore, u svoju sobu. Čitam Salgarija. Kiša počinje da lije kao iz kabla. Za nepun minut, tama i kiša prekriše svet. Tamo sam sam i u svoju svesku za aritmetiku zapisujem stihove. Sledećeg jutra ustajem veoma rano. Šljive su još zelene. Preskačem brežuljke. Nosim paketić soli. Penjem se na jedno drvo, udobno se smeštam, oprezno zagrizem šljivu i otkidam jedan komadić da bih ga umočio u so. Pojedem ga. I tako stotinu šljiva. A onda shvatim da je dosta.
Budući da nam je kuća izgorela u požaru, ova nova je рrе. puna tajni. Penjem se na ogradu i posmatram okolinu. Nigđe žive duše. Podižem neke daske. Ispod njih zatičem samo nekoliko majušnih paukova. U dnu dvorišta ugledam nužnik. Na drveću pored njega gamižu gusenice. Bademi pokazuju svoj plod u baršunastom omotu. Znam kako da ulovim zunzare a da ih ne povredim, maramicom. Držim ih zarobljene neko vreme, a onda ih podižem do ušiju, da oslušnem. Kakvo božanstveno zujanje!
Kakva tegobna samotnost malog pesnika, u crnoj odeći, na prostranoj i zastrašujućoj granici! Život i knjige polako su me učile da spoznajem goleme mračne tajne.
Ne mogu da zaboravim ono što sam sinoć pročitao: hlebno drvo je spasio Sandokana i njegove drugove u dalekoj Maleziji.
Ne sviđa mi se Bufalo Вil jer ubija Indijance. Ali kakav je on veličanstven konjanik! Kakve predivne prerije i kupasti šatori od riđe kože!
Često su me pitali kada sam napisao svoju prvu pesmu, kada se u meni rodila poezija.
Pokušaću da se prisetim. U ranom detinjstvu, kad sam jedva i znao da pišem, jednom prilikom sam osetio nalet snažnih osećanja i ispisao nekoliko polurimovanih reči, ali meni neobičnih, drugačijih od svakodnevnog govora. Prepisao sam ih na čist list papira, ispunjen nekom dubokom strepnjom, nekim meni do tad nepoznatim osećanjem, mešavinom teskobe i tuge. Beše to pesma posvećena mojoj majci, odnosno onoj koju sam kao takvu poznavao, anđeoskoj maćehi čija je nežna senka treperila nad čitavim mojim detinjstvom. Potpuno nespreman da procenim svoje prvo delo, odneo sam ga svojim roditeljima. Oni su sedeli u trpezariji, utonuvši u jedan od onih tihih razgovora koji više od duboke reke razdvajaju svet dece od sveta odraslih. Pružio sam im list papira s nekoliko ispisanih redaka, još uzdrhtao od siline prvog nadahnuća. Moj otac, rasejan, uzeo ga je u ruke, rasejano ga pročitao, rasejano mi ga vratio, upitavši me:
- Odakle si ovo prepisao?
I nastavio je da tihim glasom razgovara s mojom majkom o njihovim važnim, meni nepoznatim temama.
Čini mi se da je tako rođena moja prva pesma i da sam tako dobio svog prvog rasejanog književnog kritičara.
U međuvremenu sam sve više uplovljavao u svet saznanja, u uskovitlano more knjiga poput nekog usamljenog moreplovca. Moja čitalačka žeđ postajala je iz dana u dan neutoljiva. Na obali mora, u malom mestašcu Puerto Saavedra, pronašao sam seosku biblioteku i jednog starog pesnika, don Augusta Vintera, koji beše zadivljen mojom čitalačkom proždrljivošću. „Jeste li pročitali ovo?“ govorio bi mi, pružajući mi nekog novog Vargasa Vilu, Ibzena, Rokambola. Kao grabljivica, gutao sam sve, bez izuzetka.
Negde u to vreme, u Temuko je stigla jedna visoka gospođa koja je nosila dugačke haljine i cipele ravnih peta. Bila je to nova direktorka ženske gimnazije. Dolazila je iz našeg južnog grada, iz snežnog Magelanovog prolaza. Zvala se Gabrijela Mistral.14
Posmatrao sam je kako prolazi ulicama moje varošice u svojim dugim haljinama i preplavljivao me je strah. Ali kad su me odveli da je upoznam, shvatio sam koliko je dobroćudna. Na njenom tamnoputom licu, na kojem je prevladavala domorodačka krv poput krčaga najboljeg araukanskog vina, njeni snežnobeli zubi odavali su ogromnu lepotu, skrivenu iza njenog širokog i srdačnog osmeha koji bi obasjao celu prostoriju.
Bio sam premlad da bih joj postao prijatelj, ali i previše stidljiv i povučen. Video sam je samo nekoliko puta. Dovoljno da svaki put izađem s ponekom knjigom koju bi mi poklonila. Uvek su to bili ruski romani, koje je ona smatrala neprikosnovenim biserima svetske književnosti. Mirne duše mogu da kažem da mi je Gabrijela usadila ono ozbiljno i strašno poimanje ruskih romanopisaca i duboko divljenje prema Tolstoju, Dostojevskom i Čehovu, koji su za mene postali i ostali neprevaziđeni književni stvaraoci. Oni me ni dan-danas ni za trenutak ne napuštaju.