Sava Šumanović

Sava Šumanović rođen je pred sam kraj devetnaestog veka 22. januara 1896. godine u Vinkovcima. Po završetku gimnazije odlazi u Zagreb, gde se upisao na Privremenu višu školu za umjetnost i obrt i tu uči slikarstvo kod profesora Crnčevića.

Po završetku škole, ostaje jedno vreme u Zagrebu gde izlaže sa ostalim umetnicima. Njegove prve dve samostalne izložbe, 1918. i 1920. u Zagrebu oduševljeno su primili kritičari.

Godine 1921. odlazi u Pariz, gde pohađa privatni kurs kod Andre Lota, istaknutog likovnog pedagoga i umetnika. Kod Lota ostaje i naredne, 1922. godine, da bi potom otišao u Beograd. U Parizu nastaju njegove slike Kipar u ateljeu i Kompozicija sa satom, koje Lazar Trifunović smatra prvim pravim kubističkim platnima u srpskom slikarstvu.

Godine 1921. njegove slike nisu dobro primljene na izložbi u Zagrebu, i on odlazi u Beograd, gde izlaže na Petoj jugoslovenskoj izložbi 1922. godine. Tada se pridružuje i Grupi slobodnih. Kasnije će biti član Oblika, najprogresivnije modernistički orijentisane grupe.

Nakon eksperimenta sa kubizmom, njegovo slikarstvo ulazi u jednu fazu koja je po duhu slična klasicizmu. U tom periodu će još jednom, 1925. godine, boraviti u Lotovom ateljeu, a boravak u Parizu mu je probudio interesovanje za klasičnu crtu francuske umetnosti, odnosno za Pusena i za neoklasicizam. U ovom periodu naslikao je Koncert u polju i cikluse Kupačica i Beračica.

Iz ove faze Šumanović, nakon povratka iz Pariza, ulazi u jednu fazu koja predstavlja neobičnost u okviru njegovog celokupnog opusa. Godine 1927. naslikao je slike Pijani brod i Doručak na travi, koje su po intenzitetu boja i dinamičnosti kompozicije usamljeni primeri kolorističkog ekspresionizma u njegovom delu.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su do toga da se oseti nervno iscrpljenim. Nakon preživljenog nervnog sloma, 1930. godine trajno se nastanio u Šidu. U Šidu će, slikajući predele, mrtve prirode i ciklus aktova u prirodi koji je nazvao Šiđanke, Šumanović formirati osoben stil. Tada nastaju njegovi harmonični šidski pejzaži, rađeni prosvetljenom paletom boja.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Savu su, zajedno sa još 150 Srba iz Šida, oko 6 sati ujutru, uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi oni su posle mučenja streljani, posle čega su sahranjeni u zajedničku masovnu grobnicu.

Sava je uhapšen 28. avgusta rano ujutro, zamolio je da se spremi, okupao se, uzeo stvari, poljubio majku u ruku i otišao zauvek, ne znajući za šta ga terete. Taoci su najpre brutalno pretučeni, a potom prevezeni u Sremsku Mitrovicu, gde im je pokretni preki ustaški sud izrekao smrtne kazne i tokom noći su streljani. Uz upaljene baklje kraj spremnih raka, prošavši ustaški špalir, pucano im je u potiljak ili su direktno legali u raku i na njih je pucano. Potom su polivani krečom i zatrpavani zemljom. Jedan broj mučenika je ugušen jer su ranjeni i još živi zatrpavani, dok su se ispod zemlje čuli potmuli jauci.

Proslavljeni slikar je te 1942. kao i 1941. slikao manjim intenzitetom, nego inače, zabrinut zloslutnim vremenima. U momentu hapšenja je na štafelaju ostala upravo završena slika „Beračice”, danas izložena u Memorijalnoj galeriji u Šidu. Pretpostavlja se da je zamišljena kao početak novog ciklusa, nažalost nikad urađenog. Povučen i plemenit čovek, krajnje posvećen umetnik, zaustavljen u punoj umetničkoj zrelosti, spremao se još mnogo da, ohrabren uspehom beogradske izložbe iz 1939, priređene nakon gotovo desetogodišnje izolacije usled duševnih kriza. Nažalost, ostao je zauvek da leži u jednoj od bezimenih masovnih grobnica.

U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici je odnedavno u stalnoj postavci izložen i jedan izuzetan dokument, koji svedoči o Šumanovićevom streljanu. Reč je o odgovoru na zahtev Perside Šumanović, umetnikove majke, da joj se sin pusti iz pritvora.

Oko dva meseca kasnije, upućen joj je zvanični dopis o sinovom streljanju.

Tekst dokumenta glasi:

„Nezavisna država Hrvatska, Ustaška nadzorna služba, Ured i Broj; 62695-IIb-3-42. Zagreb, dne 15. rujna 1942. Predmet; Šumanović Savo, odpust iz zatvora, Župska redarstvena oblast, Vukovar. Persida, ud. Šumanović iz Šida zamolila je pripoglavniku, da se njezin sin Sava pusti na slobodu. Uvidom u očevidnost Ureda I, ustanovljeno je, da je Šumanović Sava kao talac, po Višem redarstvenom povjereničtvu osuđen na smrt i strijeljan 30. VIII 1942. g. Uslijed toga molbi se ne može udovoljiti, o čemu naslov neka obaviesti moliteljicu. Za Dom spremni! Upravitelj Šaban, v. r. Obćinsko poglavarstvo trgovišta u Šidu, Broj; 8587/42 Šid, dne 20. X 1942. G. Šumanović Persida, Šid. Dostavlja Vam se prednje radi znanja. Za Dom spremni! Bilježnik (potpis) Načelnik (potpis).”

Savina majka je preduzela sve da oslobodi sina, nudila svoje zatočeništvo u zamenu za njegovu slobodu, pisala na mnoge adrese, ali ništa nije pomoglo. Neposredna svedočanstva o poslednjim danima i hapšenju umetnika kao i tugu majke Perside je zabeležila Marija Demšhar, slovenačka internirka, koja je provela rat u njihovoj kući. Ponela je najtoplija sećanja na porodicu koja ju je prihvatila u surovim vremenima, a njen dnevnik i pisma su pretočeni u knjigu „Etnologija u pismima i slikama”. Marija je Savi nekoliko puta pozirala sa korpom na glavi i verovatno je prikazana na poslednjoj slici „Beračice”. Po njenom svedočenju, Persida Šumanović je tragično doživela ubistvo sina jedinca i godinama je postavljala na sto tanjir i za njega i uveče mu razmeštala krevet, ne mireći se sa gubitkom.

Očigledno neverovatno intuitivan, Šumanović je u jednom, kasnije objavljenom pismu dr Arnovljeviću od 24. februara 1934. godine, pisanom tokom duševnih kriza, predvideo 1942. kao godinu svoje smrti! Nažalost, nije bio jedini brutalno ubijeni sremski slikar. Ustaše su 1941. ubile i Rafaila Momčilovića, slikara i monaha, igumana manastira Šišatovac, dok je u Prvom svetskom ratu streljana Danica Jovanović iz Beške, minhenski đak.

Na mestu stravičnih pogubljenja u Sremskoj Mitrovici je 1960. podignut spomen-park, a Šumanovićeva majka je na desetogodišnjicu ubistva, preostale radove poklonila Šidu radi otvaranja Memorijalne galerije. U darovnom ugovoru je dirljivo zapisala: „Smatrajući životnu želju svoga sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj, poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je on ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama.

Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala tolik puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i budućih naraštaja.” Persida Šumanović je bila u pravu, delima njenog sina se danas, čini se, divimo više no ikad, čime je umetnik tragične sudbine daleko nadživeo surovu smrt.

Gordana Krstić-Faj, istoričar umetnosti – konzervator
Izvor: POLITIKA

Artisti i modeli: Sava Šumanović i Kraljica Monparnasa


Kiki, Kraljica Monparnasa

„U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko 'balkansko' prijateljstvo,“ napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu naslovljenom „Mesto predgovora“ u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. Imena koja je nabrojao smeštaju ovog slikara u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas. Tada već slavna turistička atrakcija, Monparnas je počeo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja.


Sava Šumanović

Zahvaljujući internacionalnom sastavu umetničke družine, Monparnas je još u godinama pred Prvi svetski rat razvio sopstveni, poseban identitet. Odmah po završetku „velikog“ rata ova artistička internacionalizacija je nastavljena, da bi tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz. Kao neka vrsta „slobodne zone“ gde su nekonvencionalnost u ponašanju i načinu života bili tolerisani, ovaj deo Pariza je poput magneta privlačio umetnike svih vrsta i njihove obožavaoce, za njima trgovce umetninama, galeriste i kolekcionare i, ne najmanje značajne, turiste sa svih strana sveta. Svi su se oni okupljali u kafanama poput „Klozeri de lila“, „Dom“, „Rotonde“, „Kupole“ i drugih. U tim trenucima Monparnas je bio centar sveta, gde je sve bilo dozvoljeno i svako je imao prava da ispolji svoje sklonosti. Ipak, najveći kuriozitet Monparnasa predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici. Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju od sviju, Kiki. „Tri Kiki: Kiki van Dongen, Kiki Kisling i Kiki Kiki predstavljaju najslavnije i zaista najveličanstvenije ličnosti na svetu“, primetio je slikar Fužita u predgovoru Kikinih memoara. Naravno, imao je na umu onu najpoznatiju Kiki, koja je tokom ludih dvadesetih, tridesetih i četrdesetih bila model, slikarka, kabaretska pevačica, filmska glumica, inspiracija mnogim umetnicima, i više od svega jedinstvena ličnost. „Neobično lepa, sa nestašlucima, veselošću, drskošću, čak i bestidnošću u govoru, pokretima, držanju i osmesima“, sažeo je u nekoliko reči njen opis romasijer Dan Frank.


Umetničko-boemsko društvo na ručku sa Kiki (u beloj bluzi u sredini)

Rođena u Šatijonu sir Sen u Burgundiji kao Alis Pren (1901 – 1953), bila je i zauvek ostala simbol boemskog i umetničkog života Pariza. Iz rodnog kraja se otisnula put prestonice sa dvanaest godina u potrazi za egzistencijom. U Parizu je prvi put videla fijaker i zapitala se čime su ulice premazane, da bi kolovozi blistali. Sa trinaest godina već je napustila Opštinsku školu u koju ju je majka upisala, kako bi naučila da čita i piše. Karijeru je započela kao radnica u knjigoveznici, kao i u fabrikama koje popravljaju i proizvode opremu za vojsku na frontu. Sa petnaest godina pomaže u pekari, počinje da garavi obrve i zagleda momke. Konačno otkriva da je mnogo ugodnije pozirati naga nekom vajaru, od napornog rada u knjigoveznici ili pekari. Otkriće je za posledicu imalo razlaz sa majkom, koja u kćerkinom novom zanimanju videla vrhunac nemorala. Sa druge strane, za Kiki je to bio nepovratni put u svet umetnosti. Često je menjala mesto stanovanja na Monparnasu, ali je isto tako često tražila društvo slikara u „Rotondi“. Nadimak Kiki dao joj je prvi ljubavnik, slikar Moris Medjicki. Pozira najpre njemu, a potom Kislingu i Fužiti. Ležeći Kikin akt koji je naslikao Fužita na Jesenjem salonu dobija najpovoljnije kritike. Nakon uspešne prodaje slike, Fužita deo novca daje Kiki, koja ide u prevelikim muškim cipelama i kaputu pokupljenom sa đubrišta. Posle nekoliko sati Kiki se ponovo pojavljuje u Fužitinom ateljeu, ali izgledom i odećom deluje kao prava dama.


Sava Šumanović, Pariski model Kiki, ulje na platnu1929, Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu.

U trenutku kada se sve to dešava, Monparnas još uvek pamti tragičan kraj svog harizmatičnog junaka Amedea Modiljanija u januaru 1920. godine, posle kog je usledio prvi dolazak Save Šumanovića u Pariz, u jesen iste godine. Već tada je Kiki uveliko postala zvezda pariskih kabarea, šarmantna i duhovita, sa urođenim nagonom za preživljavanje i prilagođavanje svakoj situaciji. Sklopiće iskreno prijateljstvo sa Haimom Sutinom, u vreme kada je on boravio nekadašnjem Modiljanijevom ateljeu u ulici Site Falžije. Ona sama će pozirati Medjickom, Mojze Kislingu, Peru Krogu, Aleksandru Kalderu, Pablu Gargalu, Luju Paskinu i mnogim drugim umetnicima sa Monparnasa. Privući će i pažnju kritičara Andre Salmona i Florana Felza, družiće se sa Gertrudom Stajn i Ernestom Hemingvejem. Ipak, ono što će legendu o Kiki u punom sjaju sačuvati do naših dana, predstavlja serija fotografija koje je snimio Emanuel Radnicki, poznatiji kao Man Rej između 1921. i početka četvrte decenije.


Kiki (do zida), Terez Trez i još jedna prijateljica.

Ljubav između modela i avangardiste predstavljala je jednu od najdužih i najčuvenijih veza na Monparnasu. Pozirajući preko četrdeset puta pred objektivom Man Rejevoog fotografskog aparata, Kiki je pokazala ogroman talenat za poziranje i svu moć transformacije nagog i odevenog tela. Uz Man Reja je upoznala i krug avangardista kojem su pripadali Tristan Cara, Andre Breton, Filip Supo, Luj Aragon, Maks Ernst i Pol Elijar. Igrala je i u dva kratka i jednom dugometražnom Man Rejevom filmu, „Povratak razumu“ (1923), „Morska zvezda“ (1923) i „Emak Bakia“ (1926). Nastupila je i u kratkim filmovima „Mehanički balet“ Fernana Ležea (1923) i „Pariz ekspres/Pariski suveniri“ Pjera Prevea i Marsela Dijamela (1928), kao i u dugometražnim „Neljudsko“ Marsela L'Erbijea (1923), „Međučin“ Rene Klera (1923), „Galeriji čudovišta“ Žaka Katalana, „Kapetan Žuti“ Andersa Vilhelma Sandberga (1930) i „Stari đavo“ Anatola Litvaka (1933). Njena želja da dobije filmski angažman u Americi 1923. godine završila se bezuspešno. Razlog tome nije bilo samo Kikino nepoznavanje engleskog jezika: nigde se nije moglo živeti tako slobodno i ležerno kao na Monparnasu. Bilo bi nezamislivo da se u nekom njujorškom pabu Kiki popne na sto, zadigne suknju – a bilo je poznato da ni leti, ni zimi nije nosila ništa ispod - i zapeva lascivnu pesmicu „Devojke iz Kamareta“. Samo na Monparnasu ona je mogla da preraste u slikarsku veličinu, da joj za izložbu u Galerie du Sacre du Pritemps 1927. godine predgovor napiše Rober Desnos i da otvaranje izložbe bude proglašeno za vernisaž godine. Sa podjednakim uspehom Kiki izlaže i u galeriji Žorža Bernhajma u decembru 1930.


Kiki, Man Rej

Kada se njena veza sa Man Rejem, krajem treće decenije završila, Kiki se zbližila sa novinarem Anrijem Brokom. Njeno ime je dotad postalo jedna od znamenitosti slobodnog Pariza, u kojem su turisti s hodočasnički žarom zalazili u „Dom“ ili „Kupolu“, kao što su razgledali Milosku Veneru u Luvru. U svojim člancima, Broka je proslavio boemski život Monparnasa i iznad svega samu Kiki. Vrhunac atmosfere „ludih tridesetih“ bila je dobrotvorna predstava u korist siromašnih umetnika, organizovana u maju 1929. godine u pozorištu Bobino, u kojoj su učestvovali Kiki i većina njenih prijatelja. Paskin je uradio programsku knjižicu koja je štampana u ograničenom tiražu, Fužita se maskirao u klovna, Terez Trez je sa devojkama sa Monparnasa igrala kan-kan, Mari Vasiljeva je igrala ruske plesove, a glavna atrakcija, Kiki, pevala je lascivne pesmice. Na kraju večeri Kiki je proglašena za kraljicu Monparnasa. Pričalo se da je njena fotografija sa ružom među usnama, koja je tom prilikom snimljena, kao razglednica je prodata u 100.000 primeraka. Upravo te godine Sava Šumanović u Parizu slika aktove Kiki i još jednog čuvenog modela, kreolke Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike Jutro (Ležeći ženski akt) , Pariski model - Kiki , kao i Crveni ćilim. U isti ambijent slikar će postaviti i sliku Mrtva priroda , na kojoj će prikazati činiju sa jabukama i kruškama i orasima, koje svojim oblicima korespondiraju sa naglašenom senzualnošću Kikinog tela. U pozama na Savinim slikama ta senzualnost, kao i upadljiva nezainteresovanost za posmatrača, imaju sličnosti sa Man Rejevim fotografijama i odaju iskusnog modela koji uživa u samom procesu poziranja, bez zanimanja za krajnji rezultat. Kiki je svesna sopstvenog izgleda, kao i činjenice da umetničko delo može da dosegne samo nivo interpretacije, a nikako da ponovi ono što je priroda, kada je ona u pitanju, već stvorila. Kasnije u Šidu, Sava Šumanović će dorađivati mnoge od svojih „pariskih crnki“ (crnke su po crtežima iz Pariza), ali se to neće dogoditi sa aktovima za koje mu je pozirala Kiki. Štaviše, njen akt sa slike Jutrouključiće u monumentalnu kompoziciju Kraj šumarka (Kupačice) koju će naslikati 1935. godine, prethodno razradivši veliki format skicom ugljenom na hartiji. Tako će konačno Kiki doživeti da „sklopi posao“ sa Savom Šumanovićem, koja ga je, prema njegovim rečima, budući „dobra poznanica (slikarica, pevačica velikog imena) zvala u šali 'Kont de Pari' jer sam prebrojavao 'pare' francuski rečeno 'konte' brojiti kako sam joj rastumačio, odbijajući češće njene želje, da joj kupim cveća, kada je cvećarica naišla“, kao što je to, tokom njihove veze svakodnevno činio Anri Broka. Posle razilaska sa Brokom, Kiki je u jednom od kabarea srela Andre Laroka, koji je svirao harmoniku. Počeli su zajedno da nastupaju u kabareima na Monparnasu i na drugoj obali Sene. „Dragi moj, sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka i uvek će se naći neko da mi to pruži,“ imala je običaj da kaže. Na kraju je to bio Larok, sa kojim je provela ostatak života, do 1953. godine.


Sava Šumanović, Jutro (ležeći ženski akt), ulje na platnu, 1929. Reprodukcija@Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu

Aktovi za koje mu pozirala Kiki, kao i oni za koje mu je pozirala Ajša, a svakako i neki drugi čuveni modeli sa Monparnasa čije likove je nemoguće identifikovati prema mutnim fotografijama, osim izuzetnih slika, predstavljaju deo miljea u kojem se Sava Šumanović kretao tokom svojih pariskih dana. „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren i Papazof, bugarski slikar vrlo originalnog talenta. Rastko Petrović, ambasador balkanske književnosti, Kars, Zak, doktor Baijen, koji je damama lečio srca, dr Venšon, autor dela 'Umetnost i ludilo', Maks Žakob, Salmon i Žana, Fužita i, tajnovit i ironičan, Pablo Pikaso, kome je dolazio da se pridruži Kokto, Remon, Radige, Orik, Iren Lagit, Serž Fera, jednom reči dovoljno da se snabdeju umetnički časopisi, pozorišta, deset izdavača i deset trgovaca slikama cele jedne generacije,” napisao je likovni kritičar Floran Felz u ćećanjima na časopis «L’ Art vivant“. Mada nije bilo moguće da se Modiljani i Šumanović sretnu, kako se stiče utisak na osnovu Felzovih reči, njih dvojica su bili deo iste atmosfere, kao i Fužitina tadašnja žena, slikarka Fernanda Barej, ili japanski slikar koji se pozivao na svoje samurajsko poreklo Kojanagi Sei, slikarka Hermina David koja se izdržavala praveći krpene lutke, Papazov, Paskin ili model i Kikina bliska prijateljica Terez Trez. I nju će pomenuti Sava Šumanović u već navedenom uvodniku za izložbu 1939, kao osobu koja će od njega, kada je „u godini 1930 januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra „ otkupiti njegov pariski atelje „isplativši mi troškove instalacije“.


Man Rej, Kiki sa afričkom maskom, 1928.

Sava Šumanović nije bio jedini srpski umetnik koji se kasnije sećao svojih pariskih dana i učešća u boemskom životu na Monparnasu. U prvim posleratnim godinama u Pariz je stigao i Risto Stijović i smestio se u atelje u ulici Site Falgijer, broj 11, u neposrednom susedstvu ateljea koji je pripadao Modiljaniju, zatim Haimu Sutinu, da bi se na kraju u njega uselio naš vajar Sreten Stojanović. Pored Sutina, Stijović se osvrnuo i na pariske susrete sa Fužitom, Mateom Ernandezom, Leopoldom Zborovskim, Modiljanijem, sa Pikasom, Koktoom, Derenom, Žoržom Amatijem, Italijankom Rozali koja je držala kantinu za umetnike, Savom Šumanovićem, Petrom Dobrovićem, Marinom Tartaljom, Zorom Petrović. Nedaleko od Stijovićevog, u istoj ulici, atelje je imao i Milo Milunović. Nije nemoguće da je upravo kod Sutina u ateljeu, ili u galeriji Leopolda Zborovskog gde su zalazili mnogi od pomenutih naših i stranih umetnika, Stijović video Man Rejevu fotografiju Kiki, koja mu je poslužila kao inspiracija za skulpturu Karijatida . O Sutinovom ateljeu u „Sećanjima na mladost“ pisao je i Sreten Stojanović, kao i o ateljeu Emila Antoana Burdela u kojem je učio da vaja.

Sava Šumanović je tri puta boravio u Parizu: prvi put od jeseni 1920. do proleća 1921, boraveći u ateljeu u Rue Bréa 15 i tri meseca se usavršavajući u ateljeu Andre Lota. U Pariz ponovo odlazi septembra 1925. Iznajmljuje atelje u Rue Dauvil 5. Redovno izlaže u Francuskoj na Salonima, kao i u Jugoslaviji (u Zagrebu, u salonu „Ulrih“) i mnogo radi. Slika Doručak na travi je 1927. reprodukovana u časopisu «L’ Art vivant“, iste godine kada nastaje i Pijani brod , kada Sava samostalno izlaže u Paizu i kada slika nekoliko zidnih slika u novootvorenoj kafani „Kupola“. U Parizu boravi do jula 1928, kada se vraća u Šid. U septembru je na izložbi u Beogradu prikazao pariske slike, koje je uglavnom otkupio trgovac Đerasi. U oktobru se vratio u Pariz i preuredio atelje u Rue Denfert-Rochereau 38, gde je ostao do kraja marta 1930. godine. Tokom poslednjeg Savinog boravka u Parizu, u parisko poslanstvo Kraljevine Jugoslavije dobio je premeštaj i diplomata Pavle Beljanski . Kao kolekcionar, on upravo tada sklapa poznanstva sa mnogim srpskim slikarima, pored Save Šumanovića čiju je izložbu u Beogradu posetio, sa Petrom Dobrovićem, Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, Sretenom Stojanovićem, Milanom Konjovićem i drugima. Ipak je uzdržana priroda diplomate sprečavala Beljanskog da prijateljska druženja iz umetničkih ateljea i izložbenih prostora preseli u kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Taj deo pariskog života, ostao je namenjen umetnicima svih vrsta i nacija, turistima uvek gladnim atrakcija, šarolikoj grupi na čijem čelu je jedno od najznačajnijih mesta imala Alis Pren poznatija kao Kiki, nekrunisana kraljica Monparnasa, „koju znaju svi od San Franciska do Osla“, kako je primetio Andre Salmon.
(izvor,artiscenter.com)

Sedam dana i sedam noći je Sava Šumanović radio u svom pariskom ateljeu, sve dok slika „Pijana lađa“ nije bila završena.



Od svog nastanka, ovo najpoznatije Šumanovićevo (1896-1942) delo privlači opštu pažnju, a već više od pola veka je ponos Muzeja savremene umetnosti. Slika je nastala u Parizu tokom zime 1927. godine, krajem Savinog drugog boravka u francuskoj prestonici.

- Kada je osetio nalet inspiracije, Sava se zatvorio u svoj atelje, u dahu napravio nekoliko skica olovkom i jednu uljanim bojama, i bacio se na danonoćno slikanje. U stvari, više je slikao noću radi maksimuma koncentracije. Danju je radio uglavnom korekture - kaže Žana Gvozdenović, muzejska savetnica Muzeja savremene umetnosti Beograd.

„Pijana lađa“ je ubrzo po nastanku bila izlagana na pariskom Salonu nezavisnih, gde je odmah bila zapažena od francuske kritike, po „žestini boja“ i „ekspresivnoj čulnosti“.

Slika je pobudila veliki interes i bila je reprodukovana još tokom trajanja tog salona. Prvi put je jedno delo srpskog slikara reprodukovano na naslovnoj strani jednog francuskog časopisa za umetnost, i to u „Le Crapouillot“ februara 1928. Poznati francuski kritičar Floran Fels je objavio odličnu kritiku, istakavši Savu među stotinama umetnika iz celoga sveta koji su tražili svoje mesto u Parizu - navodi Gvozdenovićeva.

Slika je i kod samog Šumanovića zauzimala posebno mesto. Kada je septembra iste godine imao izložbu u Dvorani Novog univerziteta u Beogradu, pod brojem jedan navedena je baš „Pijana lađa“.