Martinik

Lepote Martinika
Nekadašnje gusarsko gnezdo danas je mamac za turiste zbog aktivnih vulkana, istorije, ali i najlepših žena na svetu
Turistički raj za globtrotere čitavog sveta jeste Martinik, najveće od karipskih Ostrva privetrine (Grenada, Grenadini, Sveti Vinsent, Sveta Lucija, Barbados, Trinidad i Tobago). Nekadašnja francuska kolonija, sav svoj šarm i lepotu prosula je pred gladne turističke oči tek krajem šezdesetih godina prošlog veka.

Najveći doprinos stvaranju nove svetske turističke groznice koja se zvala Karibi dalo je upravo ovo zeleno ostrvo u podnožju vulkana Mont Pele. Nenadana erupcija još aktivnog vulkana 1902. godine sravnila je gradić Sen Pjer. Više od 20 hiljada žrtava ostalo je pod debelim naslagama vulkanske lave i pepela a vrhunski cinizam prirode bilo je preživljavanje jednog robijaša u dubokim podzemnim tamnicama. Na mestu starog Sen Pjera nikao je novi gradić koji je sačuvao od propadanja sve što je izvajala i prekrila vrela lava i to sada predstavlja još jednu turističku atrakciju Martinika.

Za ljude iz Evrope Martinik je 1493. godine otkrio čuveni moreplovac, Don Kihot mora Kristofer Kolumbo na svom prvom putovanju, iako je na ostrvo stupio tek kada je četvrti put došao u Novi svet, 1502. godine, uporno tvrdeći da je pronašao Indiju.

U pradavna vremena, kako tvrde arheolozi, ova područja su naseljavali Indijanci iz plemena Aravalis koje su kasnije pokorili okrutni i snažni ratnici Karaibi. Čak u dva navrata hrabri Karaibi uspeli su da izbegnu špansku kolonizaciju Martinika, ali su ih 1635. godine porobili Francuzi pod vođstvom moreplovca i vojskovođe Belin d’Estambuka čiji bronzani spomenik stoji na ulazu u luku Fort-de-Frans, koja je ujedno i glavni grad Martinika. Duboki i sigurni zaliv „francuske tvrđave” je pristan turista sa velikih američkih kruzera i veliko pribežište jedriličara iz Evrope posle prelaska Atlantika pa se na vezu u jaht-klubu mogu naći stotine jedrilica iz čitavog sveta. Stanovništvo, međutim, živi skromno od proizvodnje banana, ananasa, šećerne trske, šećera i ruma čuvenog u čitavom svetu.

Francuzi su kultivisali ostrvo, ali, pored nedostatka radne snage, što je rešavano dovođenjem crnih robova iz Afrike, jedan od velikih problema bio je – manjak žena. U 17. veku bele žene iz Evrope bile su najvrednija roba na Martiniku i čim bi neki jedrenjak stupio u luku svaka bi bivala oteta ili prodana, bilo da je plemićke krvi ili prostitutka. Čak je po celoj Francuskoj, kažu istoričari, ugledna gospođa Mari Maugandre skupljala „mlade i poštene devojke” i ekspresno, kao lako kvarljivu robu, slala preko mora. U izvanrednoj mešavini krvi tadašnjih gusara, zavodljivih Francuskinja, belih kolonizatora i dugonogih crnkinja, stvorena je nova rasa bakarne boje kože čije su žene, kažu, najlepše na svetu. Napoleonova ljubavnica Žozefina rođena je na ovom ostrvu, a veliki vojskovođa bio je, kažu, ludo zaljubljenu u ovaj cvetić sa Martinika.

Pored plaža, gusarskih pećina, romantičnih priča o potopljenom blagu, koje mogu da se čuju od potomaka nekadašnjih pirata, mnoge turiste mami i čuvena Dijamantna stena, koja se 175 metara vertikalno uzdiže iz mora i jedan je od najvećih simbola ovog zelenog raja. Kuriozitet za turiste su ostaci nekadašnjeg engleskog uporišta s početka 19. veka jer je za vreme Napoleonovih ratova 1804. godine engleski admiral Samjuel Hud iskrcao na stenu desetak topova i 120 mornara koji su više od godinu dana potapali mnoge francuske i španske trgovačke i ratne brodove. Posle godinu i po dana i višednevne opsade, Francuzi su uspeli da zauzmu ovu stenu-fregatu koja je sada još jedna turistička atrakcija ovog pitoresknog ostrva.
(Izvor: Politika)