Alandska ostrva

First topic message reminder :





️Alandska ostrva pripadaju Finskoj ali je službeni jezik švedski. Na ovoj teritoriji teško da možete da kupite stan ne zbog cene već zbog njihovih propisa ali možete posetiti skup vikinga koji se održava jedino na ovom prostoru.

Mobilna telefonija, vodka, aurora borealis, bele noći, prepoznatljiva su obeležja današnje Finske. Prvi put su ovu zemlju otkrili švedski misionari 1155 kada je Finska postala deo Švedske. 1809. Švedska je predala Finsku Rusiji, a svoju nezavisnost Republika Finska proglasila je 6. decembra 1917.
Ruski uticaj oseća se skoro svuge u Helsinkiju, glavnom gradu Finske, inače najsevernijoj evropskoj prestonici. Spomenici ruskim državnicima, kao i karakteristična ruska arhitektura zapažaju se po celom Helsinkiju, što je razumljivo jer je ovaj grad samo oko 7 sati vozom udaljen od Sankt Peterburga u Rusiji, a vazdušnim i morskim putem još je bliži. Iako u Finskoj ima oko 1% pravoslavnih vernika, pored Luteranske evangelističke, državna religija je i pravoslavna.
Finska je prva država u Evropi u kojoj je 1906. uvedeno opšte pravo glasa, odnosno tada je i ženama dato pravo da glasaju na izborima i da budu birane. U celom nordijskom društvu, učestvovanje žena u politici postalo je svakodnevica, odnosno nešto što se više ni ne primećuje. U finskom parlamentu trenutno od ukupno 200 članova, 73 su žene.
Službeni jezici su finski i švedski. Po pitanju zaštita nacionalnih manjina, Finska je jedna od zemalja članica EU koja može služiti za uzor, budući da manjinskom stanovništvu, Šveđanima koji čine 6,2% stanovništva, garantuje teritorijalnu, političku i kulturnu autonomiju. Finsko zakonodavstvo, doduše, ne priznaje postojanje manjina, već dozvoljava razlikovanje po maternjem jeziku stanovništva. Šveđani, odnosno u bukvalnom prevodu sa finskog, oni koji govore švedski, uglavnom žive na Alandskim ostrvima, autonomnoj oblasti u okviru Finske.

Alandi
Alandska ostrva su autonomna, demilitarizovana i jedonojezična pokrajina Finske. Nalaze se u Baltičkom moru, na 40 kilometara od Švedske i 95 kilometara od finske obale. To je, ustvari, arhipelag od 292 mala ostrva, od kojih je 65 naseljeno. Na arhipelagu od 26.000 stanovnika 95% čine Šveđani, dok je samo 4,5 % Finaca. Na najvećem ostrvu, Fasta Alandu, živi oko 90% svih stanovnika Alanda. Glavni grad je Marieham, osnovan 1861. U ostrvskoj prestonici živi skoro polovina Alanđana. Alandska ostrva imaju široku slobodu u uređenju unutrašnjih pitanja i regionalno državljanstvo, odnosno zavičajnost. Švedska se kroz istoriju trudila i uspevala da pod svojom vlašću drži ova ostrva, jer se nalaze na trgovačkom putu koji su koristili Vikinzi.
Vratimo se malo u istoriju ovog arhipelaga, čiji strateški značaj najbolje opisuje i naziv KLJUČ ZA BALTIK, jer je sa ostrva moguća kontrola nad susednim kopnom, kao i čitavim Botnijskim i Finskim zalivom. Kao i Finska, i Alandska ostrva bila su u sastavu Švedskog kraljevstva do 1907, kada su mirovnim ugovorom potpala pod vlast Rusije. Tvrdi se da su pod vlašću Rusije, a kao deo Velikog vojvodstva Finske, Alandi imali poseban status, pri čemu su švedski zakoni i dalje ostali na snazi. U muzeju na Alandu može se videti koliki su uticaj ostavili ruski vojnici, dotle, da su čak i imena ulica bila pisana na ruskom jeziku.
Stratešku važnost Alanda možda najbolje ilustruje izjava Napoleona koji je na sastanku sa ruskim carem Aleksandrom I 1807. rekao da “svako ko drži Alandska ostrva, ima pištolj uperen u Štokholm”. Tako je i Rusija čim se dokopala Alanda, požurila da se na njima vojno utvrdi. U tom cilju, na istočnoj strani Glavnog ostrva Alanda, izgrađeno je važno rusko utvrđenje Bomaršund. Ono je odigralo važnu ulogu u Krimskom ratu, iako je taj sukob počeo na Crnom moru 1853. borbama Rusije i Turske. Britanija je bila saveznik Turske, a i Francuska je takođe imala interes da brani turska prava protiv Rusije.
Graham ROBINS, istoričar, kaže: "Mnogi ljudi ne znaju da je postojao severni front. Britanija i Francuska su mogle da napadnu Rusiju, mogle su da napadnu glavni grad Rusije Sankt Petersburg tako što bi sa velikom flotom ušle u Baltičko more i doplovile Finskim zalivom do Sankt Petersburga. Ali, na putu im je bila tvrđava Bomaršund, ovde na Alandskim ostrvima. Britancima je bilo bitno da pokažu da mogu da poraze Ruse, da dignu u vazduh jednu od glavnih tvrđava i to su uradili ovde".
Rusi tada nisu želeli da dozvole Britancima i Francuzima da iskoriste tvrđave, pa su počeli sami da ih bombarduju. Jedan britanski oficir koji je planirao kampanju na Bomaršund, inače kapetan britanske flote, svedok je tog bombardovanja, i uspeo je da preživi jer su ga spasle zidine ove tvrđave. To svedoči koliko su dobro bila sagrađena ova utvrđenja. Inače, Grejem Robins, potpuno oduševljen Bomaršundom, došao je iz Škotske da izučava to utvrđenje i za sada je uspeo da napravi kompjutersku rekonstrukciju čitavog utvrđenja na ostrvu.
"Ovo je jedini veliki poraz Rusa u području Baltičkog mora, a pokazalo se da britanska flota, zajedno sa francuskim vojnicima može da dođe ovde i digne u vazduh ruske tvrđave. 1855, kad su Britanci napali tvrđavu Svijabori kod Helsinkija, to je ostavilo veliki utisak na Ruse, a kad su 1856. pretili da napadnu Sankt Petersburg, to je bio još jači utisak. To je verovatno bio razlog zašto su se Rusi predali 1856. Događaji koji su pak bili bitni za Alandska ostrva, a admiral britanske flote je u pismu svojim komandujućim u Velikoj Britaniji napisao da Aland više nikada ne bi smeo da bude mesto za vojne baze jer je tako geostrateški važan u Baltičkom moru da bi Rusi mogli ponovo graditi utvrđenja i da bi to predstavljalo istu opasnost kao ranije. Njegove preporuke uvažene su u Mirovnom sporazumu u Parizu 1856. i Aland je proglašen demilitarizovanom zonom," kaže Robins.
Međutim, početkom XX veka, posle Rusko-japanskog rata, Rusija je izgubila svoju mornaricu u Baltičkom moru, tako da nije imala odbranu za gradove. 1905. i 1906. Rusija se ponovo zainteresovala za Alande i pokušava je da ih ponovo militarizuje, mada su ti planovi zaustavljeni. 1906. sagradili su radio stanicu na Alandima i počeli da prave nove mape Alandskih ostrva i okolnih voda.
Kenet Gustavson, vojni istoričar kaže: "Kada je počeo Prvi svetski rat, bilo je političkih mogućnosti da Rusija napravi nova utvrđenja na Alandima jer je bila na istoj strani sa Francuskom i Britanijom, ali Švedsku ovi planovi nisu interesovali i ništa nije rekla."
Na kraju Prvog svetskog rata Aland je imao velika vojna utvrđenja. 1917. Finska je proglasila nezavisnost, a Rusija je počela da povlači trupe. 1918/19 odlučeno je između Finske, Švedske i Nemačke da se Aland ponovo demilitarizuje, i 1919. sva utvrđenja su srušena, oružje je poslato u Finsku, a betonska utvrđenja dignuta u vazduh. Ali, kad su se pojavili znaci novog rata, Finska se zainteresovala za Alande jer su ta ostrva bila jedini most izmedju Švedske i Finske, jedini otvoren put Finskoj na zapad. Bilo je planova 1938. i '39. da Švedska i Finska zajedno podignu utvrđenja na Alandima, ali Sovjetski Savez to nije prihvatio. Međutim, Finska je dovela trupe na Aland i sve izgradila do 1940.
"SSSR je poslao nove brodove koji su patrolirali oko Alanda i cela finska obala bila je blokirana. Plan je bio da Finska izgubi kontakt sa Švedskom, sa zapadom, ali je plan propao jer je tokom rata postojala linija za konvoj severno od Alanda. Ruski avioni su nadletali Aland i bilo je najmanje 20 bombardovanja Alanda kao demilitarizovane zone. Posle zimskog rata, na proleće 1940, Finci su ponovo počeli da grade utvrđenja i priobalne tvrđave do leta 1940. Sovjetski Savez, Staljin i Molotov rekli su da ta izgradnja mora da prestane, i prestala je u julu i avgustu. Finci su povukli ljude i artiljeriju i na jesen sva utvrđenja su dignuta u vazduh, treći put," kaže Gustavson.
Na leto 1941. u tzv. finskom nastavljenom ratu sa SSSR, nove finske trupe došle su na Aland, izgradile ponovo utvrđenja, ali krajem rata, 1944, mirovnim sporazumom iz septembra te godine, dogovoreno je da se sve ponovo sruši i tvrđave su dignute u vazduh.
Kada je u pitanju političko utemeljenje alandske autonomije, i tu su međunarodni faktori imali veliku ulogu. Naime, kada je Finska proglasila nezavisnost 1917, na alandskim ostrvima, naseljenim uglavnom švedskim stanovništvom, oživeo je snažan secesionistički pokret, čiji je cilj bio pripajanje Alanda Švedskoj. Tada je izabrana i delegacija koja je švedskom kralju i vladi prenela želju 96% stanovnika ostrva za ujedinjenje sa matičnom državom. Mlada republika Finska nije želela da podrži te zahteve, već je predložila određeni oblik lokalne samouprave sa pravom da Alandi imaju sopstvenu legislativu. Tada je na brzinu pripremljen Zakon o automoniji Alanda, usvojen u Finskoj marta 1920. Međutim, stanovnici Alanda to nisu želeli da prihvate i radili su na ujedinjenju sa Švedskom, pa je otvoreno tzv. Alandsko pitanje. U rešavanju spora posredovala je Velika Britanija koja je i uticala da se čitava stvar prosledi novoosnovanom Društvu naroda. Pošto je ustanovljeno da je Društvo naroda nadležno za ovaj spor, Savet svetske organizacije 1921. potvrdio je suverenitet Finske nad Alandskim ostrvima. Savet je takođe potvrdio da finsko zakonodavstvo o autonomiji Alanda mora da obezbedi uslove za očuvanje kulturnog, jezičkog i drugog švedskog identiteta stanovnika arhipelaga. Ponuđenim rešenjima bile su zadovoljne i Finska i Švedska. Zakon koji je garantovao autonomiju Alanda usvojen je 1922. godine u finskom parlamentu, a stanovnici Alanda prihvatili su i ranije zakon o autonomiji iz 1920. uz ove dodatne garancije.
Rodžer Janson, bivši šef administracije, kaže: "Na početku 1921, kad smo dobili automiju, ona je bila mala, ali godinama, a to je spori proces, zahtevali smo sve veću autonomiju. Finskoj nije bilo u interesu da nam da šta smo hteli, ali uvek su nam davali bar nešto. Bila je jedna velika revizija 1951, posle 30 godina, i druga revizija 1991, posle 70 godina, tako da je to spor napredak, ali razlog što smo ga postigli jesu međunarodne garancije. Uvek smo imali mogućnost da kažemo Helsinkiju, da je težnja od početka da se autonomija širi, tako da ”molim vas, učinite to”. Ono što je posebno kod autonomije Alanda jesu međunarodne garancije i pozicija u Ustavu Finske, gde stoji da sve promene u Aktu o autonomiji Alanda treba da budu prihvaćene u Skupštini Alanda, tako da Finska ne može da uskrati našu autonomiju, već samo da je širi."
Inače, stanovnici Alanda 8. maja 1922. izabrali su prvi parlament “LANDSTING”.
Politički sistem je parlamentarni, odnosno, skupštinska većina imenuje vladu. Skupština Alanda ima 30 poslanika. Predsednica parlamenta Alanda Viveka Erikson kaže da se višestranačje na Alandima razvilo tek u novije vreme.
Viveka Erikson, predsednica parlamenta Alanda, kaže: "Ako mislite na političke partije, to je novo. Partijski život na Alandima je mlad, star je samo 30 godina. Kasnih 60-ih, 70-ih osnivale su se partije, sem socijaldemokrata koji su aktivni od polovine prošlog veka."
U parlamentu se često pominje pitanje autonomije, i naravno, ima različitih shvatanja o tome kako ona može da se širi. Neki žele brži razvoj autonomije, dok drugi misle da je jako bitno da se autonomija razvija u saradnji sa finskim vlastima.
Zakon o autonomiji Alanda je, inače, ustavni zakon i ne može biti promenjen bez pristanka finskog i alandskog parlamenta. Taj akt propisuje nadležnosti zakonodavne skupštine Alanda, tako da u ingerencije ove autonomije spada sve sem spoljne politike i odbrane. Alanđani su izuzeti iz obaveze vojne službe u Finskoj, ali mogu biti pozvani u civilnu službu. Predsednik Izvršnog saveta, ili vlade Alanda, istovremeno je i šef administracije, a njegove nadležnosti su iste su kao i premijera u državama sa parlamentarnim sistemom. Aland sam odlučuje o budžetu i ekonomskom sistemu, a dobija i dodatnih 0,45% od prihoda u budžet Finske. Usklađivanje poreza sprovodi se u saradnji sa centralnim vlastima u Finskoj, tako da Alanđani plaćaju iste poreze kao i ostali građani Finske. Vrlo važan element autonomije Alanda je što je samo njegovim stanovnicima, odnosno onima koji imaju regionalno državljanstvo, dopušteno da poseduju zemlju i da osnivaju preduzeća u tom arhipelagu.
"Radimo na domaćoj ekonomiji i vrlo nam je važno da imamo dobru stopu zaposlenosti, i imamo dobru situaciju. Imamo manjak radne snage, tako da sada pokušavamo da animiramo Alanđane koji su otišli sa ostrva da se vrate na Aland, kao i druge koji žele da žive u društvu sa dobrim školama, brigom o deci i dobroj sredini, i mislim da imamo dobar kvalitet života i trudimo se da ga održimo," kaže Roger Nordlund, predsednik Vlade Alanda.