Vinogradov Sergej Arsenjevič

Rođen je u porodici seoskog sveštenika. Završio je parohijsku školu, zatim Kostromsku gimnaziju, gde se zainteresovao za crtanje i rešio da svoj život posveti umetnosti. 1880. godine se preselio u Moskvu, upisao Moskovsku školu slikarstva, skulpture i arhitekture i učio kod J. S. Sorokina, V. D. Polenova, I. M. Prjanjišnjikova, V. O. Makovskogo. 1885. i 1886. Nagrađen je malom srebrnom medaljom za skicu i crtež s prirode. 1888. godine je za sliku „Trgovac konjima“ („Krčma na putu“) dobio veliku srebrnu medalju i zvanje umetnika klase. 1889. godine nastavio je svoje obrazovanje u CAU u Peterburgu kod B. P. Viljevaljde i K. B. Veniga, ali je ubrzo zbog bolesti napustio studije i vratio se u Moskvu.
Tokom perioda od 1884. do 1890. posećivao je likovne večeri u domu Polenova. Od 1889. je učestvovao na izložbama Moskovskog udruženja ljubitelja umetnosti, a godinu dana kasnije je dobio 3. nagradu Udruženja za sliku „Ručak radnika“. Počev od prvih izložbi, pejzaži, žanrovske slike, crteži Vinogradova, bili su visoko ocenjeni od strane kritičara i postali su predmet kolekcija. Među prvim kupcima dela ovog umetnika bili su tako veliki kolekcionari ruske umetnosti, kao što su P. M. Tretjakov, I. S. Ostrouhov, P. I. Haritonenko, I. A. Morozov, M. A. Morozov i drugi.
Tokom 1891–1896 živeo je u Harkovu, predavao je crtanje u srednjoj strukovnoj školi. 1892. pridružio se udruženju Peredvižnika i izlagao svoja dela na izložbama Udruženja sve do 1901. 1896. godine se preselio u Moskvu. Radio je na polju grafike knjiga, dizajnirao je knjige za izdavačku kuću A. D. Stupina. Od 1897. godine predavao je u Stroganovskoj školi industrijske umetnosti. 1901. kao jedan od inicijatora, nastupio je na „Izložbi 36 umetnika“, u salama Stroganovske škole u Moskvi. Tokom 1901–1903 i 1906. učestvovao je na izložbama „Svet umetnosti“. 1903. godine postao je jedan od osnivača Saveza ruskih umetnika. 1904. je izlagao svoja dela na Međunarodnoj izložbi u Diseldorfu, 1905–1906 — na izložbama ruske umetnosti u Parizu i Berlinu, u organizaciji S.P. Djagiljeva. 1909. godine je za sliku „Leto“ bio nagrađen zlatnom medaljom na Međunarodnoj izložbi umetnosti u Minhenu.
1912. izabran je za akademika, 1916. — za redovnog člana CAU u Peterburgu. Puno je putovao po Rusiji, više puta je obilazio mesta duž Volge i Severa. 1902. je zajedno sa M. A. Morozovim otišao u Evropu. U periodu od 1915. Do 1917. živeo je i radio u vikendici K. A. Korovina u Hurzufu.
Posle revolucije 1917. bio je član komisije za dizajn prostora Kremlja, za proslavu prve godišnjice Oktobarske revolucije. 1923–1924 bio je na čelu organizacionog odbora putujuće izložbe ruske umetnosti u SAD i Kanadi. Pratio je izložbu koja se održavala u SAD i nije se vratio u Sovjetsku Rusiju. Na poziv N. P. Bogdanova-Beljskog preselio se u Letoniju, gde se nastanio u Rigi. 1925. godine organizovao je ličnu izložbu u Rigi. Neko vreme je predavao u radionici Bogdanova-Beljskog, a zatim je osnovao sopstveni studio-školu.
Nastavio je da stvara. 1929. godine objavio je u Rigi album akvarela i crteža „Pskovo-Pečerski manastir“. Učestvovao je na izložbama Kulturne fondacije Letonije (1935. i 1937.), kao i umetničkog društva „Estetika“ (1935. i 1938.). Slao je svoje radove na izložbe ruske umetnosti u Evropi, konkretno u Kopenhagenu (1927.), Pragu (1928.), Londonu (1935.), Beogradu (1936.). Lične izložbe umetnika održane su u Rigi 1935, 1936–1937.
Autor je memoara o umetnicima Makovskom, Prjanišnikovu, Polenovu, Sorokinu i drugima.
Vinogradov je jedan od najznačajnijih majstora ruske umetnosti na prelazu XIX–XX veka. Imao je reputaciju virtuoznog slikara i brilijantnog crtača. U ranom stvaralaštvu radio je na žanrovskim slikama na teme života na selu i ruske provincije, njegove slike bile su bliske tradiciji peredvižnika — „Popravka barže“ (1888), „Ručak radnika“ (1890), „Žene“ (1894) i druge. Već u ovim delima, umetnik je koristio mnoge tehnike impresionista, posebnu pažnju je davao dočaravanju svetlosnih efekata. Tokom 1900-tih fokusirao se na pejzaže u apsolutno impresionističkom duhu, uz neposrednu percepciju prirode, u slobodnom slikarskom stilu, sa jarkim, zasićenim bojama, svetlim svežim koloritom. Tokom 1910-tih, kao i mnogi drugovi po Savezu ruskih umetnika (na primer, S. J. Žukovski i L. V. Turžanski), bavio se temom starih ruskih imanja, prikazujući na svojim slikama parkove i enterijere prožete suptilnim lirizmom i elegancijom. Među članovima Saveza, isticao se kao majstor „sunčeve svetlosti“, koja je bukvalno preplavila većinu njegovih pejzaža.
Dela Vinogradova se nalaze u mnogim privatnim i muzejskim kolekcijama, uključujući i Tretjakovsku galeriju, Državni ruski muzej, Puškinov muzej, Muzej umetnosti u Rigi, muzej Karnegi u Pitsburgu.
(izvor, russianartcollection.com/sr)