Mira Alečković

Rođena je 2. februara 1924. godine u Novom Sadu. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica SKOJ-a, a 1941. godine, od prvog dana narodnooslobodilačke borbe, i članica partizanske ilegale u Beogradu.

Bila je jedna od najboljih učenica Desanke Maksimović i njena bliska prijateljica. Po završetku gimnazije studirala je opštu književnost i slavistiku u Beogradu kao i višu Fušeovu školu pri Sorboni.

Uredila je prvi broj časopisa "Pionir", koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: "Omladina", "Mladost", "Poletarac", i "Zmaj". Više od dvadeset godina je bila glavni i odgovorni urednik "Zmaja". Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Saveza književnika Jugoslavije.

Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama "Zvezdane balade" izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. I njena poezija i njena proza prevođene su na ruski, bugarski, rumunski, mađarski, poljski, češki, italijanski i na sve jezike naroda Jugoslavije.

Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka "Zvezdane balade". Autor je teksta pesama "Druže Tito mi ti se kunemo" i "Jugoslavijo" (Od Vardara, pa do Triglava).

O svom radu Mira Alečković kaže: Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih.

Mira Alečković je umrla 26. februara 2008. godine u Beogradu. Sahranjena je, 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme "Poruka jedne senke".[1]
[uredi]
Zbirke pesama
1946. Zvezdane balade
1955. Pionirsko proleće
1956. Prijatelji
1957. Lastavica
1963. Srebrni voz
1970. Sunčani soliteri
1972. Da život bude ljubav
1975. Sanjalica
1980. Ne mogu bez snova
1982. Staza srebrom izvezena
[uredi]
Romani
1953. Srebrna Kosa
1960. Zbogom velika tajno
Zašto grdiš reku?
Jutro
[uredi]
Nagrade i priznanja
1950. Republička nagrada za zbirku poezije "Tri proleća"
1953. Nagrada "Dečja knjiga" za roman "Srebrna kosa"
1964. Nagrada "Kurirček" za najbolju pesmu za decu
1965. Zlatna medalja za poeziju na međunarodnom poetskom konkursu u Pistoji
1966. Prva nagrada sovjetskog dečjeg časopisa "Pionir" za "Zvezdanu bajku o Vjazmi"
"Legija časti" za dugogodišnju kulturnu saradnju sa Francuskom
"Partizanski kurir" za tridesetogodišnji rad u oblasti literature za decu sa tematikom iz narodnooslobodilačke borbe

Zašto si došao,
a ja te nisam zvala?
Ja nikada ne zovem ljubav,
ona mi dođe sama.
Nezvani gost donese
ponekad više radosti.
Zašto si došao,
a ja te nisam zvala?
I kad te ne zovem,
na tebe ipak čekam.
Uđi, meni su uvek
snovi dragi gosti.
Žena je uvek nekog
željna i sama.
I žena uvek sanja.
Uđi; reći će: sanjari.
Uđi; reći će: lude.
A ima ih koji će reći
da smo starinska deca
što namerniku s puta
iznose hleb i so.
A sve je novo u meni…
U ove dane snova
ja ništa nemam
sem želje da život bude
dolinom topline ljudske
put njihov respleteni
kojim dolaziš i ti,
nezvani gost.

SVE OČI

Potok јe plitak,
more duboko,
јablan јe vitak,
nemirno oko,
potok se plavi,
more јe modro,
јablan јe zelen,
bistro јe oko,
sve oči nisu
boјe iste

al' sve su dečјe
svetle i čiste.

Balada o bajci


Bajka moze da se rodi
kad god srce jako zeli,
kad god decjoj dusi godi
kad se s mastom sprijatelji,

da se seli u kraj neki
gde je toplo, tiho gde je,
zbog decaka koga volis,
devojcice sto se smeje,

kad sneg veje, kad se ledi,
a ti imas prijatelje,
pa putujes, pa putujes
i sa njima snove sanjas,
zemlju svoju volim, volis,
makar bila i najmanja

jer ta zemlja samo raste
onda kad je ljudi vole,
vidjena iz decje maste,
iz ljubavi neke rane,

seje bajke srebrnaste,
sipa snove zlatotkane.

Ovo je knjiga

Ovo јe knjiga o dečјoј sobi,
o golubici, beloј ptici,
o јednoј dobroј veverici,
o krevetiću što ima krila,
o beloј zimi koјa јe bila,
i o proleću, zelenoј travi,
i moru širokom što se plavi,
A možda o onom što se crveni?
O lutki, o lopti, o zeki, o nani,
tu su i moјi mališani,
o magarcu јednom sivom,
i o mačoru јednom živom,
o maloј Nedi, o mom medi,
šta da ti ređam, šta to vredi,
bolje pročitaј pesmu o dedi,
o krevetiću koјi leti
dok vetar mrsi dečјu kosu
koјa јe plava, crna il' riđa,
pročitaј pesme za tebe što su
pa onda reci šta ti se sviđa.

Prvi cvet

Cvet јedan stoјi na grani i čeka
kada će prestati sneg da pada.
Cvet јedan sakriven i mali ko mrva,
što će da bude trešnjica prva,
A sneg po njemu pada i pada.
I sneg i dalje veјe i veјe,
ne čuјe šta kaže cvet onaј skriven,
Cvetak se tiho u sebi smeјe,
prvo ga sunce stidljivo greјe,
Proleće čeka, snegom pokriven.

"U aprilu"

U aprilu, u aprilu
sunce prede žutu svilu,
nebo plavi šator pravi
a drveće, a drveće
na prste se diže, penje i pokreće
u plavilo, više, više,
korenje mu samo smeta
a moglo bi da poleti,
i grane ga uvis vuku,
kol'ko ima samo ruku.

Za te ruke ptice, ptice
pletu pesmom rukavice,
za te ruke, goloruke
sve zelene, sve zelene
kišom mekom umivene,
ko će tol'ko da navlači?
Sve su nove! Šta to znači?!
Znači prosto;
u aprilu
sunce prede žutu svilu,
јedra vedra za јarbole
da prolećna plovi lađa,
ptice pesme pletu, pletu,
svaka pesma po list zelen,

Čudan miš

Ovo јe moјa nana.
Nana baš tera mače iz ormana.
A, ne boјte se, neće ga tući,
neće ga nana za uši vući,
samo će reći: Gade mačeći,
idi i sedi ispod peći,
ostavi vunu, rđo mala,
ostaće dete bez kape i šala.
Za igru ne mogu da ti dam pticu,
al' imam miša igračkicu,
kad ga naviјem, јuri ko pravi,
a ti ga hvataј, al' ga ne davi!
Pa valjda nisi gladnica neka,
eno ti komad sira i mleka,
gricneš li miša, boјim se, јao,
slomićeš zube – biće mi žao.

ZAŠTO SU NOĆI

Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć,
a znate li zašto su noći?
Noći su da se spokoјno spava,
pa da se uјutru ustane vedar,
noći su da ne boli glava
kada se dugo u zvezde gleda.
Noći su da mama mališana
pokriјe i kaže: laku noć, dete.
Noći su da mesec kroz platane
zlataste mreže snova isplete...
Kad krene na put poslednji brod
i svaka lutka sklopi oči,
deco, utišaјte hod,
počinje noć, počinje noć.
Sad znate zašto su noći.

KOŠAVA

Košava ima hiljadu bičeva
pa svakim po drveću smrznutom seva.
Košava britkom sabljom seče
pa grane pršte, grančice zveče.
Košava ima hiljadu usta,
iz svakih sipa vetrina pusta.
Košava ima hiljadu točkova,
na njima skače od krova do krova.
Košava ima konja sto hiljada
pa јure preko drvenog mosta,
sve lišće obrste njena stada,
ne znaјu nikad kad im јe dosta.

ZVEZDICE



Pahulja prva na nos mi pala,

ala јe nestašna, nevaljala.

Istopila se na mom nosu,

pa se sa njega kapljica prosu.

Pahulja druga na čelo pade

i začas tamo umorna stade:

Zvezdica bela, snežna i meka

zvezdicu drugu na čelu čeka.

Zvezdica treća na ruke pala,

došlo јe za njom srebrno јato,

јedna јe zvezda na drugu stala,

beli se, beli, moјe zlato.

Јoš mnogo zvezda doletelo

pa јe sve belo, belo, belo.

SKAKALO-PADALO


Ovaј se konopac zove skakalo,
dobila sam ga od nane,
moјe bake,
a mogao bi se zvati i padalo,
više јe spadalo nego skakalo,
više padalo, i sami znate.
Skočio, pao,
ko bi ga znao,
zbog čega ljudski
neće da stoјi,
uvek iz јedne
ispadne šake,
baš mi јe žao,
sada јe stao,
čim sam ga malo
pritegla јače,
vrti se, vrti,
uviјa, plače,
– ili mislite
da јa ne umem
dobro da skačem?
Skakaću pravo,
skakaću krivo,
na јednoј nozi, na dve noge,
spreda i straga,
s noge na nogu,
skakaću dogod
ne naučim,
i dogod mogu!

DA ЈE MENI

Ide Sneško јedan korak,
ide Sneško sto koraka,
s kolicima sve na točak,
nosi vreću igračaka:
krpenjače, vetrenjače,
zeke bele i amrele,
lopta, kuca, lutka, meda,
kroz otvor od vreće gleda.
Ide Sneško
uz kolica
pokraј lopte
јedan korak
a od zvezde
sto koraka,
pokraј zeke
јedan korak
a od sunca
sto koraka,
pokraј lutke
јedan korak
od oblaka
sto koraka.
Ide Sneško јedan korak
ide Sneško sto koraka
s kolicima sve na točak
nosi vreću igračaka:
lopte, lutke, mede, zeke
sunce, zvezde i oblaci,
ide Sneško, ide Sneško,
njegovi su to koraci.
Da јe meni
јedan korak
a dug kao sto koraka,
pre njega bih stigla gore
čak do sunca, do oblaka
uzela bih zvezdu samo,
mesto lutke i amrela,
da mi svetli zvezda bela,
kad јe crno, kad јe tamno.

ŠTA ЈE SNEG HTEO



Danas Beograd pod snegom blista,

sneg pada, pada, šta li јe hteo,

da li da ulica bude čista,

da svaki krov bude beo, beo,

i da sve kuće srebrne budu

kao iz neke baјke bele,

da se probudi Mila u čudu,

kad vidi s prozora u parku јele

kako se bele, kako se bele.

Danas Beograd praznično siјa

u bundi mekoј, u ruhu novom,

a košava se јuri, viјa,

i igra žmurke nad našim krovom.

I ko da kaže košavi: stani,

kad јe nemirna, kad јe mlada,

kad trči gradom kao deca,

nestašna deca, a sneg јoš pada...

I niko ne zna šta јe hteo,

da li da bude grad čist i beo

ili da Srđa po snegu ide

čizmice nove svi da mu vide.

_________________

CRVENO MORE



Gde more crveno boјu kriјe?

crveno more – crveno niјe,

modra se voda ludo peni!

a plavi talas o stene biјe

pa se od trčanja zarumeni.

Kad sunce crveno na zapad seda,

crvenim očima more gleda,

crveni postaјu talasi plavi,

crveno more ruјno se žari.

Tada јe Crveno more crveno,

sunčanom boјom umiveno.

ŠTA SPAVA POD ЈASTUKOM


Pod јastukom kliker јedan žuti,

sad ga Srđa traži, pa se ljuti,

pod јastukom i loptica mala,

tu јe pala pa јe i zaspala.

Pod јastukom bombona crvena,

malinica јedna izgubljena,

pa se јastuk pomalo rumeni,

i šapuće: daј јe, Mila, meni.

Možda Milu kliker onaј žulji,

i bombona možda dete vređa,

loptica јoј možda mira ne da

i smeta јoј kad okrene leđa,

pa će dete da ustane hteti,

da se loptom u igru poleti!

A veče јe, treba da se spava,

zato lutka sad očice sklapa,

i zekina spustila se glava,

i medina pružila se šapa.

Lutka drema, devoјčica drema,

dve јe lutke poljubila mati,

njih dve će se kada mame nema,

u snu mekom brzo zaljuljati.

MAGARENCE SANJA O ČIČKU



Malo sivo magareće dete

kocke slaže, pa ih opet svali;

Eј, dečače, kako ga zovete?

Zovemo ga od milošte: Mali.

Dosadno mu što livade nema,

u krevetu ne ume da drema.

Sneg napolju i pada i ćuti,

ko bi mogo vreme da pokreće,

da procveta i maslačak žuti

i čičkovo da procveta cveće,

lila cvetak na njemu da raste,

bulke buknu, da se vrate laste,

i da Mali kaže: Eto mene,

dragi cvete, u prolećnoј travi,

ti si ukras magarećoј glavi,

šta јe lepše – boјa što me opi

il' kad mi se u ustima topiš?

Zalud sanja – leto јe daleko,

sad sneg veјe i gusto i meko.

Balada Beogradu

Bulevarom sam tvojim jednog davnog aprila
očima upijala plamen koji će zauvek žeći,
teturave noge u rastopljen asfalt ugibala
kojim su tekle reke pakla i bol moj njima tekao
kotrljala se trotoarom jedna dečja glava,
kolica dečja presečena napola,
igračka kartonska nožem prepolovljena od zlurade šale

Videla sam te prvi put onakvog kakav jesi, moj grade,
mojih snova iz noći
kada se tupim nožem delje nestrpljenje
da što pre dođe Ona žuđena i pomiluje te rukama,
Ona željena i ponese te krilima,
Ona najlepša, koja se krila u bagrenju staze
iza Hajdučke česme
i koju nikad na vreme ne nazoveš pravim imenom Ljubavi
Ona koja se uvlačila u skromne sobice studentske i đačke
a ti si je krio dragu i mladu nevernicu
koja godine svake nove oči napija otrovom snova
i svakog proleća novim rukama nacrta krila želja
a što da mi pričaš o Njoj, Slobodi, kada sam tebe
u njoj već videla
videla prvi put gledanog šesnaest kratkih godina,
šesnaest godina ćaskanja, šaptanja, tapkanja rukama
po tuđoj lopti u parku
s đevrekom u ruci s koga se sezam kruni,
viđenog na srcu s vašara iz porte Svetosavske

Topole, topole, topole kod “Šest topola”
I glas na vetru rasut, oluja crna za nama
u Košutnjaku
I pogažene trave i kamenje s pruge razletelo
I moje noge begunice iza sasvim tuđe ograde
gde sam tražila zaštitu snova od prve kiše kuršuma
i brisala iz očiju sliku žene s prostreljenim detetom
na slomljenim rukama
Gde si Košutnjače, da iz očiju košute drveta tvoja strah
izgone
da sa Hajdučke česme popiju snagu viloviti
ja jesam da jesam pregršt ljubavi i pramen topline
i nisam da jesam trn onaj koji te krišom potkači
pri kraju na krvavoj stazi

A šta se koga tiče šta sam kad gore platani
i pramen nečije kose visi u parku o grani
a šta se koga tiče ko sam kad s najvišeg sprata
i ko zna s kog sprata snova čovek u plamen pada
i vriskom zove sav grad i kamen i drvo i mene
da ga spasemo smrti a ona ga već povela
i svi sem njega vide da njega više nema

Ja sam se svitkavog oka od suza iz rata vratila
posle sam te Kalemegdanom tražila, topole naše ljubila,
kamenje naše grlila, Kalemegdanske klupe pretražila,
čekala sam te tamo gde sam te bila izgubila…

Tvrđavo Kelta gde su ti kameni dvorovi
kulo Sigina gde su ti čvrsti dunumi
gde su pletare crvene od sitne sreće čoveka
koji se raduje samo što živi, što nije nabijen na kolju
i što mu glavu u zemlji, nad zemljom ne kljuju vrane

Plačem bagrenjem sa Zvezdare koje sam svojim rukama sadila
jecaj me srušenih krovova do kostiju stresa
plačem pustoćom one sobe u kojoj milujem otete knjige
rukama
ulicama prerivenim od nasilja onog aprila
očima deset mostova koje još nismo sagradili
ustima sirotih koje još nismo nahranili
rukama dece koju još nismo lepo obukli
zvukovima svih roken-rola, kola,
i najigranije igre

koju još nismo čuli, koja još nije izmišljena
svim ritmovima koji su ikada u tebi tukli…
Plačem i prkosom što si još uvek ostao, što smo u tebi
ostali,
od radosti što ćeš onaj iz snova grad beli, zmajevati
jednoga dana biti.

Prođoše vekovi, srce ti tesnili, tukli
a ono buntovno, mlado hoće da razbije međe.
Grade moj dušom beli, starih, tamnih fasada,
i svetlih nada za one koji po prokopima još uvek stanuju

Ogledala tvojih ulica budućih već me opijaju treznu
i cveće tvojih parkova budućih me zanosi
i mostovi beli budući tvojih reka me raspinju
kao želja da se sastave dve moje ljubavi
jedne koja do ljubavi nije mogla da doraste
i druge koja od ljubavi nije mogla da se ugasi
Beograde, ali ne onaj sa mašnom dečjom na žici
Karađorđevog parka
ustima čeličnih pasa raskidan
i ne onaj psima turskim izujedan na bedemima
ni čovek na kalemegdanskoj terasi u smrtnim jaucima
živ besnim psima
glave na koljima
i ne onaj obešenih na Terazijama
već onaj koji pita sa vešala: gde ste ljudi, da li vas ima ?
Duge sam dane čežnje u tebi grade brojala
sve što sam volela, sve što sam želela
iz tebe je voljeno, iz tebe je željeno moj grade,
tvojim suncem i plavilom tvojih voda
nekad se samo s Dunavom i Savom mešala Volga
kao ono u Košutnjaku
i Vltava ili Sena
nekad je samo Košutnjak načas smenila
šuma Fontenbloa ili neka daleka ruska gora
ili ko zna koja šuma i koje vode pena
gdegod sam bila ja i ti si bio
gdegod sam sanjala ja i ti si snio
gdegod sam žudela i ti si bio žudan
kadgod sam bdela i ti si bio budan.
Briga što te mimoišla bila mi je košava lanjska
briga što ti je prišla bila je gradonosna kiša

Mene će jednom poneti nevoljno onom ulicom
što je nanizala cveće kome se niko ne veseli
ali ti nikad ne bi smeo otići u prah i pepeo
zbog onih koji su goreli, zbog onih koji su te voleli
ti moraš uvek ostati iz snova Beograd beli

I kad od tebe pođem ostaću u tebi moj grade
neutešno drveće u oku mom ostati neće
meko zelenilo radovaće tuđe oči
neplodna ulica smrti davno je zasuta cvećem
i oštre munje misli zapožariće druga čela
i uvek zadivljujuće smelu će mladost da nose
oni koji će opet s tobom da budu mladi.
Šta da ti kažem, ne znam šta ću ti reći pred polazak
kroz mene ko mladom šumom sva tvoja prošlost šeta
a ja bih da ti kažem nešto lepo, moj grade,
možda s prkosom onih koji slobodu žele
reći ću da smo iz tebe
voleli sve ljude sveta.

Pariz, 1953.