Pero Zubac

Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)...

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu “Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad “Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu “Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet “Banović Strahinja” Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića “Lenka Dunđerska”.

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film “Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Viceka “Pinki”.

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio — Televizije Srbije “Harmonija sfera”, šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu “Mostarske kiše” u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema “Ruska varka” objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma “Kad mi časi smrti postanu bliski”, dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.

MOSTARSKE KIŠE
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea - sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce - izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se - on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču - baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila - mogao sam pobeći
u samu reku - našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja - hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.

Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Kalemegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.


A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.


A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-


Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

DOK SAM TE IMAO

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao.

BLAGAJSKI DERVIŠI



Mladi derviši iz Blagaja
Viđeni jednom, s jeseni,
u noći kada su se pitomo
razmenjivale reči,
gde li su sada?

I Bog nad njima i
u njima, koga sam osluhnuo,
gde li je?

I konjanici koji su s pesmom
u brda kao u noć
zamicali
gde li su i pesma njihova
peva li se još u krajevima
koje i ova molitva
pokušava u dušu
zazvati.

KAO GLAD DETINJA





Čempres na Humu, tanak
kao svirala, ni do ramena
mi ne bi.

Mlad kao mlado proleće.
Zelen kao glad detinja.
Čempres već je, slutim,
visok kao uspomena
na ljude koji su minuli
a stajali su, svete li slike,
uz mene dok sam se
s njegovim mladim rastom
odmeravao.

Niko više od prijatelja
iz te slike živ nije.
A ja odlazim.
On, vidim, nadrasta
svojim tankim rastom
visoko zlo koje se
nad svetom ulicom
zavičaja
nadvilo.

Ljudi U Nasim Godinama

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno
kao neplivaci u plitku vodu,
kao politicari u kombinacije,
iz cistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
vec dobrano izucili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaæe zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
með ljudima,
samo æe u hladnim noæima,
sami i prepoznati odjednom,
izaæi na zaèuðen sneg
i glasno zaplakati.

O SMRTI

Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.

Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.

Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.
Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.
Jezikom neznanim nama,
nebeskim pismima.
Niti se oduprijeti mozes
niti preskociti dan.
Kao sto ne mozes
tudji san usniti
niti okom drugim
vidjeti.
Violeo bih da nisi ti
ona koju u ovom casu
volim.

TRIPTIHON ZA VERU

I

Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu
Oči u ovom lišću što beznadežno pada
Prepoznajem ti govor u mrtvom suncokretu
Prelomljen što je klono ko uzaludna nada
Prepoznajem ti kosu u ovom spaljenom letu

Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije
Nijedna moja pesma čemerna razboljena
Mrtav tvoj osmeh spava tamo gde biljka bdije
Tamo gde mesec noćiva kao jedina žena
Nijedno moje htenje do tebe doseglo nije

Lovio sam te lukom lovio sam te strelom
Po crnim šumama panonskim po mrtvim hrastovima
Lovio sam te smehom klonulom rukom belom
Vajao ti ramena u prvim plastovima
Lovio sam te lukom lovio sam te strelom

Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku
Sokolovi te moji vijali ispod zvezda
Puške te moje ubile jeseni jedne u vrijesku
Oči te oplakale žalom i boljkom praznih gnezda
Moji te hrtovi gonili po obalama po pesku

Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo
Kuda bi ova pesma da tvoga čela nije
Konje sam hitre prestizo do tebe nisam stigo
Nožem sam klao jagnjad gde ti se krotkost krije
Joj čedo uzaludno potonja razbibrigo

Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš
I spava telo tvoje gipkost najlepših foka
Tišinu slušaš mirno i bilo sna usporavaš
Pod tvojim smehom drava do besvesti duboka
Sad spavaš spavaš spavaš ko mrtvo cveće spavaš

II

Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete
Ova te pesma gorka iz sna ne ume vratiti
Čelo se moje osipa ko iščezle komete
Sve što ti sada govorim svojom ću glavom platiti
Ova te pesma budi ko majka mrtvo dete

Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice
Osam me noći kleto nekakve vrane viju
Teške padaju kiše padaju nemilice
A dunav beznadežno preliva panoniju
Leto je nad ravnicom leto u kriku ptice

Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu
Šta ću sa ovom glavom što se u pesak osipa
Crno se sunce zavilo u moju belu vedrinu
Nad gradom mesec neženja žeženo srebro prosipa
Nema te pelin-reči da kaže moju gorčinu

Govorio sam ti nekoć da nema više proleća
Da je sve što se događa davno već jednom bilo
Govorio sam ti tiho kako su kratka stoleća
I sve kako se vraća mrtvoj majci u krilo
Govorio sam ti nekoć da nema više proleća

I slušala si nema ko ravničarske vode
Danica ti se zvezda u očima ugnezdila
Govorio sam ti nekoć da nema prave slobode
I da je roda istine u nepovrat odjezdila
Slušala si me nema ko ravničarske vode

Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir
Zadnje se zvezde oblače u prozračnu vedrinu
Ako se nastavi ovako sve će otić u svemir
I ti i ja i nenad u neku gluvu daljinu
Nestaje poslednja pesma i moj jenjava nemir

III

Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu
Sunce je iznad grada kao damoklov mač
Prepoznajem te u lišću nehajno zasmejanu
I već sam sasvim siguran da ćeš briznut u plač
Prepoznajem te po kosi u ovom spaljenom danu

Ostani tako tiha iza hiljadu reka
Ostani nedohvatna kao najdalja zvezda
Pesmama ću te tražiti do poslednjega veka
Pretražiću sve ribnjake i sva ptičija gnezda
Ostani tako tiha iza hiljadu reka

Padaće opet kiše nad ovim ulicama
Biće dečaka plavih ko ranog majskog cveća
Zrele su slutnje u meni joj pesmo teško nama
Pitam ja tebe noćas šta se to zove sreća
Padaće opet kiše nad ovim ulicama

I spavaj nevino spavaj snom negrljenih žena
Neka ti moje slutnje budu beskrajno strane
Nek bude moja pesma zalud-prolegomena
Za sve što neće biti za ogoljene dane
Nikada neviđenoga severnog nekog kestena

Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati
Ostaćeš bolom potopljena kao mletačke galije
Milion i jednu noć od drugih ću te skrivati
Vidrama tvojim hraniti besane bakanalije
Nikad iz moje krvi ti nećeš isplivati

Joj čedo nedozvana najdraža razbibrigo
Sanjaj ko lišće sanjaj spaljeno jesenjim dahom
Jurio sam te noćima nikad te nisam stigo
Zaludne moje tragove mesec je prosipo prahom
Joj čedo nedozvano najdraža razbibrigo

TRPANJSKE ELEGIJE

I

tog leta sam je prvi put zavoleo s bezbroj nestasnih
vidri u telu i ni do danas je nisam preboleo onako setnu
gorku neveselu tog leta sam je prvi put zavoleo

II

govorio sam joj da je ko musko da vise ne nosi pantalone
pravila se da je ne zanimam i nije me to bolelo
bilo je tog leta bezbroj mladica misicavih lepih
bilo je na drazevcu mladica koji su skakali sa najvecih
stena pred devojkama
neki holandjani musavi koji su ih snimali kao da su
ugledali musu kesedziju pa da se hvale tamo kod njih
mene je cudilo kada me je gledala malo kriomice
bio sam tog leta jako mrsav i bled i isao sam stalno
u zelenoj kosulji jednoj sa pegama jer su mi se videla
cetiri rebra
govorio sam ja to tako osetljiva mi koza
a sunce bese tad potpuno bledo nad vidokruzima
zatocenim vodom
cak pomalo sivo
ja sam je danima netremice gledo iza stena se kao
dete skrivo brao kupine gadjao je kamencicima sakriven
da kao onako nehajno u pesku lezi ko mrtvi ladolezi dok pod
suncem spava
govorio sebi nasankaces se ona je lepotica
ona je za one skakavce sa stenja za one sto vade zvezde
i jezeve za snagatore muskulatore duvatore urlatore
za one sa lancicima od koralja i skoljki i jezevih zuba
i sta ja znam tetovirane razbacane zalizane nesisane
treba biti majstor i skakat naglavacke
sve sam to mislio.

III

nosila je o vratu tanak lancic sa malom zlatnom ikonicom
tog leta kad sam je prvi put zavoleo
igrali smo se lopte u vodi ozbiljno za golove
ona je pobedila jer sam to hteo
smejala se gnjurala govorila mi al si ti igrac
al ne znas da branis
onda smo isli na crkvu svetog roka uz stepenice
citali slova zupnik Dinko ucinio citali natpise
bacali novcice kroz resetke u portu
drzali se za ruke
na usnama je imala neku ranicu i nije dala da je poljubim
rekla je kad prodje
molio sam je da usne stalno maze ten-sanom i onim zenskim
mazaljkama da je preboli
tad sam poceo da je volim

IV

tog leta sam je prvi put zavoleo spontano sasvim
kao dete sa mojih sedamnaest godina sa A. B. Simicem
sa prvim pesmama u kojima sam potkradao tina sa svega
jednom gimnazijskom ljubavi nesrecnom naravno
molio sam je da mi prica o Osijeku, o Hrvatskoj, o Dravi
u groblju sam je nocu plasio tamo smo isli da se volimo
pricao sam joj o vampirima mesecarima i kojecemu
oci su joj bile cudo svetle sedeli smo na stepenicama
cempresi se nijali nad obalama
oblacja su nad trpnjem retka ni reci kise za celo leto
to leto nikad ponovljeno moje su ruke tamo ostale na onom
stenju moje su oci tamo ostale u dnu vidokruga gde se Hvar
pomalja u izmaglici moje nepreboli moji porazi pod crkvom
svete gospe od karmela
jedna je casna sestra bila tako mlada i bela tog leta
u trpnju i gledala je samo preda se kad je prolazila
crkvenim vrtom vera je rekla kad me ostavis i ja cu tako
i ja sam u sebi celo leto plako i nisam hteo da joj to kazem

V

rekao sam joj evo ti Belica citaj ga to je pesnik za leto
za sumracja rekao sam joj evo ti mirno vreme
mislili smo da ce kisa citala je pod crkvom pomalo tuzna
ledja su joj bila sasvim otkrivena

VI

sad su ovde zime nad ovim gradom nad ovom rekom
ja sam stariji za jedno prokletstvo
ovde su snegovi ovde kosave vojvodina ona Anticeva
ona prava magle tisina nad ovim gradom panonske tuge
i kada pisem ja prosto ne umem da je precutim i kada
mislim i kada krijem da mi se place ko onog leta

VII

jesen dolazi u njenim pismima i samoca
i niceg da me malo oveseli
miris davno dozrelog voca iz beskraja se u me
naseljava i samo nehajno osecam
to jesen umorna od leta spava u nasim telima
ponekad mislim da je dobro sto ne cutimo sto
odlazimo na svoje strane
ona odvec snena ko obeznazeni pesice lagano
niz reku nedostig prugu
ja ovako gorko bezbolan poslednjim vlakom
u Smederevo u neku tudju tugu
i samo sunce potonje ko grudva snega u letu
to sunce nikad nepoznato to sunce nad nama
nadneseno ko kletva to sunce panonsko
i samo pobuna sumnji u nama prokletstvo bola
a sanjam tako da smo grofovi tako u dvorcima
na balonima i na njoj prozracna haljina od tila
i kazem hajdemo to su nasa kola to su nase kocije
stoje u doksatu
a samo istina samo saznanje da smo sami ostaje u
zraku ko svedocanstvo o jednom nehajno proigranom satu

VIII

strana sedam nekog lista, pesma za veru, pesma za neveru
zalud mi pricaju da nevine devojke mirisu na leto
ne dam se ne dam za stranu sedam pa eto
boze daj meni sirotom rabu da jednom zacutim
naocigled sveta iz dana u dan trunem ko biljka
ne dam se ne dam nije moja kosa za buket bosiljka
odvec je rano
necu eto daj meni svevisnji da verujem svima
da se smejem da mi je jednako sa svim i bez svega
bojim se bojim onog snega nad panonijom sto se svija
o crnom meni ko li ce to moje slutnje razbistriti
ko me razumeti
ko me zavoleti
ko me preboleti…

Jednostavna pesma

Čitamo se bez reči.
Bez straha do trenutka
kada ostajemo sami.
Pričamo o ljubavi,
o tajnama prirode,
o nama bivšima,
otvaramo se rečima
kao knjige na stranicama
koje smo najčešće čitali.
Radujemo se radosti
što možemo razmenjivati
reči kao darove.
Malo li smo sami
postajemo drugi,
oni što stvarno jesmo
i govorimo –
Probudi me sutra ranije,
pričaj mi nešto obično,
kao da će upravo kiša.
Volim onu u tebi
koju nikome ne pokazuješ.

Ne bira se ljubav


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se oduprijeti možeš
niti preskoèiti dan.

Kao što ne možeš
tuði san usniti
niti okom drugim
vidjeti.

Volio bih da nisi ti
ona koju u ovom èasu
volim.

MOJA TE REČ DOTAKLA

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.
Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

SPIRAM TE SA KOŽE

Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,

Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,

Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.

Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

Kalemegdansko vece

Pucala je zora kao kora
Noc se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.
A sa vrha Nebojsine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k'o topovsko djule
Sva mi dugmad otpala na slicu.
A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli zmarci
Pa mi tiho sapnula na uvo
-Mace moje jedu mi se cvarci-
Kasnije nas nasli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostase podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

PISMO

Ako bih prestao da te volim
moje srce bi postalo
samo mala, zgasla zvezda,
no i onda bi je tvoja zena
međ jatom ugašenih zvezda
umela prepoznati.

Po nekom bivšem svetlu
koje je ostalo u tebi


***

Ja sam more noćas,
toliko Te široko
i nemirno ljubim.

***

Mogao bih svoj život
meriti letima u koja
ću Te ljubiti.