Branko V.Radičević

Radičević je rođen u Slavonskom Brodu 28. marta 1824.
u porodici Todora i Ruže Radičević. Rođeno ime mu je Aleksije, ali ga
je on posrbio u Branko. Brankov otac Todor je bio činovnik, ali se
takođe bavio i književnošću i preveo je sa nemačkog jezika Šilerovog Viljema Tela.
Njegova porodica se 1830. preselila u Zemun, gde je Branko završio pet razreda srpske i nemačke osnovne škole. U gimnaziju u Sremskim Karlovcima se upisao 1836. Sremski Karlovci i obližnje Stražilovo
su imali velik uticaj na Brankova kasnija dela, od kojih su
najpoznatija Đački rastanak, u kojoj izražava svoju želju da tu bude i
sahranjen. Nakon završenih šest razreda u Sremskim Karlovcima, sedmi i
osmi razred je završio u Temišvaru, gde mu je otac bio premešten 1841. godine.
Godine 1843. je upisao studije prava u Beču, ali nakon tri godine studija odustaje od fakulteta. Staro prijateljstvo prodice Radičević sa Vukom Karadžićem
bila je Branku najbolja preporuka za stupanje u krug Vukovih saradnika
i prijatelja. Kada mu je preminuo brat Stevan, Branko se zbratimio sa
drugim mladim Vukovim sledbenikom Đurom Daničićem.
Prve stihove Branko je napisao još dok je pohađao Karlovačku
gimnaziju, a odušljevljen Vukovim reformama se intezivnije počeo baviti
književnim radom. Prvu knjigu pesama je objavio u Beču 1847.
godine, na čistom narodnom jeziku u duhu modernog evropskog
romantičarskog pesništva. Iste godine su objavljeni i Vukov prevod Novog zaveta, Daničićev "Rat za srpski jezik i pravopis" i Njegošev "Gorski vijenac", tako da se ta godina smatra godinom nezvanične Vukove pobede.
Zbog revolucije koja je zahvatila Habzburšku monarhiju, Radičević je napustio Beč i živeo je po raznim mestima u Sremu.
Slava koju su mu donele prve pesme bila je velika i u Kneževini Srbiji,
u koju je nekoliko puta dolazio. U strahu da njegovo prisustvo ne
izazove nemire među velikoškolskom omladinom, vlasti su ga proterale iz Beograda.
U to vreme je počeo da oboljeva od tuberkuloze. Vrativši se u Beč 1849. upisao je studije medicine, ali je nastavio da se bavi književnošću i godine 1851. je objavio još jednu zbirku pesama.
Radičević je preminuo 1. jula 1853.
u bečkoj bolnici na rukama Vukove ćerke Ane. Postuhmno zbirku pesma je
objavljavio njegov otac 1862. Srpska omladina je ispunila pesnikovu
želju i godine 1883. prenela je njegove ostatke iz Beča u Stražilovo.
izvor Wikipedija

MOLITVA
Mesec jasni, zvezda jato,
I sunasce umiljato,
Zoru sto nam nebo sara,
A i munju sto ga para,
I tu silnu groma buku,
I oluje strasnu fuku
Ti satvori velje Boze,
Ko ovako joste moze!

Cvece ljupko i dolinu,
Stado, vrelo i planinu,
Tiu reku, silno more,
I pod nebom orla gore,
I nad orlom sarnu dugu,
I slavuja u tom lugu,
I jos njegov glas umilni
Ti satvori Boze silni.

Osim drugog ovde svega
Mene stvori iz nicega,
Duom svojim ti podunu,
U meneka dusu sunu;

Pa mi Boze joste tade
I u dusu nesto dade,
Ta i moja pesma ova
I nju meni ti darova.

Fala Boze na dar ovi,
O pomozi blagoslovi,
Da mi kako s prava puta
Dusa mlada ne zaluta!

ZELJA

Kad sam ludo dete bio,
Zelja mi je bila:
Kad bi Boze udelio
Meni jedna krila,

Kad bi Boga dao oko
Mene tako jasno
Da po svetu nasiroko
Sve ja vidim lasno;

A da vidim de najvise
Grozdja svakojaka,
De smokava i suvise
Ti krasni bresaka,

De najlepsi leptirova
Ima i ticica,
I jelenski jos rogova,
Skoljak' i puzica;

Da poletim, pa da spage
Sve napunim redom-
Ao braco zelje drage:
S krilom i pogledom!

Sad bi gledo deno moma
Ponajlepsi ima,
Pa bi veso tamo oma
Poleteo njima,

Da s' nagledam mlada veka
Ti carni ocica,
Da s' nagrlim beli seka,
Naljubim usnica!

NOC PA NOC

Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Veceri je lepsa sarna,
Al' je lepsa nojca carna.

Onda idem reci taki,
Pa odresim camac laki,
Pa se vesla mladjan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko cuna,
Matica je vece tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Boze, de pomozi!

Sikce voda, a cun reze,
Bezi vrtlog, stene beze-
Zivo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Cun tu vezem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene ceka-
Cekas i sad, zlato moje?

Brze dole sunce blago,
Brze amo nocne tame,
Amo brze, moje drago
Da ne ceka vise na me.

Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

Tuga i opomena

Nje više nema - to je bio zvuk
U njen kad ja unišo bijah dom,
Strahovito me dirnuše tad huk
Iz vedrog neba, kao strašni grom,
Veselja moga ubi sam on puk,
Iz korena se ljuljnu žitka strom;
I da mu deblo nije bilo kamen,
Tih reči bi ga prelomio plamen.

Duboke noći vladaše tišina, -
Ovako bija onaj sanak moj, -
Umilno na me gledaše svetlina,
Bezmerni koju slaše zvezda broj,
I daljnih glasa ču se tad milina,
Umilnija neg' što je slavka poj,
I bliže ovaj dolazaše zvuk
Kroz tavno sjajne noći bajni muk.

Tavnina zače begat od ishoda,
U mračne dve se točke on sabija,
I u dva jošte umiljata svoda
Nad ovima se tade on savija;
Tavnina jošte zatim od zahoda
Zače se viti kano kaka zmija,
Od više svoda dotle ti se prosu
I lepu divnu činila je kosu.

Sve lepše sad čuveni zvuča glas,
I krećati se započeše zvezde,
U dvogubo ih delja njihov kras;
Od sviju dve ja vidih kako jezde
I kako stižu, mile točke, vas,
U vami vidih kako s' one gnjezde...
O, bože dragi, prevelika čuda,
to oko u snu gleda moje svuda!

Sve lepše i lepše zvučala je gudba,
I okolina micaše se sva,
u jedno sve je vukla neka žudba,
Snežano polje dizati se šta,
Umilna svuda viđaše se ludba,
Ruža se diza iza svoga sna,
U istoku se diza rujno more:
To činilo je kras od mlade zore.

Iz snega je izišla vrata slika,
Iz snega zore krasno deve lice,
A ruža hitro, umiljato slika
Divne zatim njojzi usničice;
Pa kako divno stajala je slika,
Kad ruža dobi zatim zlaćenice!
Za rujnom zorom izađe oblače,
Oblačiti je krasno zatim zače.

Ja vidjeh dragu kao za života
to je ona umiljata bila:
Kosa vrana sada se milota
Kao i pre po zracima vila,
Snežna lica i sad je belota
Kao i pre na me smehe lila,
Smehe lila, na mene gledala,
U srce mi blaženstvo sipala.

Moje srce bilo je blaženo
Da ne mogah reči govorit,
Njeno oko gledaše mileno;
Ne mogah se više protiviti,
Ja pohitih ka njojzi hiterno,
Da obuhvatim telo milo njeno:
Rukom nebu ona pokaza tade, -
Ja se probudih, a sanak nestade.

Nebu brzo ja pogledah gore,
kuda je ruka pokazala mile,
nada mnom ne beše sjajno more,
Ne zvezda noći, niti gudbe sile,
Da krene njih i sneg i mlade zore,
Da spravi meni opet lice mile:
Nebo vedro, snege i kerove
Vidih samo i moje drugove.

Marija

Sve sam znao što je bilo oko Marije
Najtanji hlad u podne,
Njen vrt i šum vratnica
Znao sam u koji sat će doći
I koja je i kada na
Grani zapevala ptica.
I kad je tužna po koraku sam poznao
I kad je tužna i kad je najveselija
I srca sve zaljubljena
Da nekog voli Marija.
Sve sam znao šta je bilo oko Marije
I plakao sam jednom kad je ona plakala
I dugo bih posle
Kad bi ona otišla.
Stajao sam na mestu na kome je ona stajala.
Ko zna gde je sada moja Marija?
Ima jedna livada zelena i potok,
U potoku se možda ogleda.
Ko zna gde je Marija?
Raskršće seosko, noć šumi leska,
Stoji bela od meseca i zvezda
Marija kad bi znala noć moju bez zvezda
Da li bi bar jednu suzu pustila
Bar jednu suzu Marija?

Noć po noć

Lep je zore osmejak,
Lep je dana ogrejak,
Večeri je lepša sarna,
Al’ je lepša noćca čarna.

Onda idem reci taki,
Pa odrešim čamac laki,
Pa se vesla mlađan latim,
Pa polegnem, na zavatim.

Sikce voda oko čuna,
Matica je veče tuna,
Strasne stene i vrtlozi-
Blagi Bože, de pomozi!

Sikce voda, a čun reže,
Bezi vrtlog, stene beže-
Živo ruke, ne sustale!
Eto mene do obale.

Čun tu vežem, lakim skokom
Na obalu pa izletim,
Pa laganim onda krokom
Dvoru mile ja poletim.

Blizu dvora gle meneka,
A na vrati ono ko je?
Mila moja mene čeka-
Čekas i sad, zlato moje?

Brže dole sunce blago,
Brze amo noćne tame,
Amo brče, moje drago
Da ne čeka više na me.

Neka sunca

Jarko sunce seda,
Travka njega gleda
Oborena lica,
A puna suzica.
Ja ni lica krijem,
Niti suza lijem,
Već s’ eto osmevam
I vako popevam:
Neka sunca, neka,
Mene draga čeka,
Draha sunca dva
Meni će da da.