Franc Kafka

Франц Кафка (нем. Franz Kafka, чеш. František Kafka) један је од најзначајнијих писаца двадесетог века. Рођен је у Прагу у непосредној близини јеврејског гета, 3. јула 1883, а умро у 40. години у санаторијуму Кирлинг крај Клостернојбурга, у близини Беча.

Кафка је говорио и своја дела писао на немачком језику. Добро је знао и чешки језик.

Његова дела обележена су страховима и нервозама људске егзистенције. Многи књижевни критичари у Кафкином делу откривају елементе егзистенцијализма, или бар наговештаја ове филозофије. Већина дела објављена су постхумно захваљујући његовом пријатељу Максу Броду.
Франц Кафка рођен је као прво, од шесторо деце, Хермана и Јулије Кафка. Деда по оцу био је месар, а деда по мајци свештеник. Францови родитељи говорили су и чешки и немачки, мада је оцу био ближи чешки а мајци немачки. Отац му је био власник продавнице луксузне робе, а обоје и отац и мајка су напорно радили, неки наводе и по 12 сати, док су децу чувале гувернанте или слуге. Францова браћа умрла су као деца, тако да је одрастао као једини син са још три млађе сестре: Габријелом (Ели) (1889–1941), Валеријом (Вали) (1890–1942) и Отилијом (Отла) (1891–1943). Најмлађа сестра Отла била је удата за хришћанина.

Све три сестре и њихове породице умрле су или убијене у гету у Лођу или у концентрационим логорима. Најмлађа сестра Отла убијена је 7. октобра 1943. у гасној комори у Аушвицу.
Похађао је немачке школе. Завршио Староградску немачку гимназију, уписао права, затим прешао на германистику, па се опет вратио на права. Бриљантно је завршио правни факултет а 16. јуна 1906 добио је диплому доктора правних наука.
Године 1902. упознаће Макса Брода, једног од припадника знаменитог Прашког круга, а већ 1903. се разболео и проводи једно време у санаторијуму. После завршених студија (1906) ради код адвоката Рихарда Левија, а у часопису „Хиперион“ објавиће 1908. осам прозних скица под заједничким насловом Разматрање. Наставља да пише (Опис једне борбе, Припреме за венчање на селу) и понешто објављује (Преображај, Осуда, У кажњеничкој колонији, Сеоски лекар, Уметник у гладовању...), али његова младалачка дела углавном су изгубљена, док су она најбоља која су му донела светску славу (Процес, Замак, Америка) угледала светло дана тек после пишчеве смрти, захваљујући оданом пријатељу Максу Броду, који није испунио кафкину последњу жељу да их спали. Био је ванредно строг према себи и свом раду. Писао је споро и са прекидима, исправљао и дотеривао стално;сам је уништио већи део својих рукописа. Обраћао је велику пажњу на језик и његове скривене наговештаје;у чему је био близак немачким егзистенцијалним филозофима. За живота је обично био штампан на лепој хартији и у малом броју примерака, прихваћен од познатих немачких издавачких кућа које су се посветиле објављивању експресионистичке књижевности. Кафкин кратки живот обележио је и познанство са три жене. Најпре ће 1912. Код Макса Брода срести своју даљу рођаку Фелису Бауер, са којом ће једно време бити верен, а њих двоје одржаваће богату преписку све до 1917. Још бурнија и необичнија биће Кафкина веза са Миленом Јесенском-Полак, која ће почети случајно док је она преводила на чешки његову приповетку Носач угља. С њом ће се Кафка такође интензивно дописивати и оставиће јој своје „Дневнике“. Најзад, већ на самртничкој постељи, када је, разорен туберкулозом, тежио само 49 килограма, почетком маја 1924, затражиће руку двадесетогодишње Јеврејке Доре Дијамант, али њен отац неће дозволити венчање. Франц Кафка умире убрзо после тога – 3. јуна 1924. Последње што је записао било је „Убијте ме или сте убица“.
Романи
Процес (ISBN 978-86-7609-340-3)
Замак (ISBN 978-86-85063-60-2)
Америка (ISBN 86-84971-03-5)

Приповетке
Преображај (ISBN 978-86-331-3246-6)
У кажњеничкој колонији
Јазбина
Сеоски лекар
Уметник у гладовању
Ложач
Мала жена
Целокупне приповетке (ISBN 86-83503-23-2)

Писма
Писмо оцу: на основу рукописа (ISBN 86-7363-399-0)
Писма Милени (ISBN 978-86-7844-037-3)
Писма пријатељима
Последња писма (ISBN 86-83503-23-2)

Други књижевни облици
О греху, патњи, нади и истинском путу: из оставштине (ISBN 978-86-7549-787-5)
Мандат : из заоставштине (ISBN 978-86-86761-17-0)
Шетња по крову: сабрани цртежи Франца Кафке (ISBN 978-86-7666-118-3)
Моја тврђава: о тамницама сродним и околним стварима: оставштина из необјављених рукописа (ISBN 978-86-7844-037-3)
Вавилонска јама: приче и снови (ISBN 86-09-00857-6)

"Naredio sam slugi da mi se hitno osedla konj. Kad me je brizno upitao kamo cu, otresito sam odgovorio: 'Dalje odavde'. Nakon dvadesetak minuta cekao me je pripravan konj. Sluga mi je predao dizgine i ponovno tiho upitao: 'Ali gdje cete gospodaru? Koji je vas cilj?' Uzjahao sam i odgovorio: 'Dalje odavde – to je moj cilj'

Izlet u planinu

"Ne znam", uzviknuh potmulo, "zaista ne znam. Ako niko ne dođe, e pa lepo, onda niko neće doći. Nisam nikom naneo zla, niko nije ni meni, ali niko ne želi da mi pomogne. Baš niko. Pa ipak nije sasvim tako. Jedino što mi niko ne pomaže - inače bi 'baš niko' bilo lepo. Veoma bih rado - što da ne? - krenuo na izlet u društvu koje bi činio sve sam niko. Naravno, u planinu, kuda inače? Kako se ta gomila sve samog nikog tiska, te mnogobrojne noge, razdvojene sićušnim koracima! Razume se da su svi u fraku. Idemo mi tako baš žestoko, vetar fijuče kroz rupe što ih ostavljamo mi i naši udovi. Vratovi se oslobađaju u planini! Pravo čudo što ne pevamo."

Odluke

Uzdići se nad bednim stanjem - to mora biti lako čak i kad se energija na silu ulaže u to. Otrgnuću se od stolice, hitaću oko stola, razmrdaću glavu i vrat, unosiću vatrenost u pogled, zatezaću mišiće oko očiju. Postupaću nasuprot svakom osećanju, burno ću pozdravljati A. ukoliko sada naiđe, ljubazno ću trpeti B. u svojoj sobi, a sve što bude rekao C. upijaću dugačkim gutljajima, uprkos bolu i naporu.

Ali čak i ako tako bude, ipak će pri svakoj grešci, koja ne može izostati, dolaziti do zastoja u celini, i u onome što je lagano i u onome što je teško, i ja ću biti prinuđen da se vrtim u krug.

Stoga, ipak, kao najbolji savet ostaje: primati sve onako kako je, ponašati se kao teška masa, pa makar se sam osećao kao da si oduvan, ne dozvoliti da te nešto namami na pogrešan korak, posmatrati druge životinjskim pogledom, ne osećati kajanje, ukratko - sopstvenom rukom pritiskati ono što je od života još ostalo kao avet, to jest još uvećati poslednji grobni mir i ne znati više za postojanje ičega drugog osim njega.

Karakterističan pokret takvog stanja jeste prelaženje malim prstom preko obrva.

Upitao sam se onda: Kako to da se ona ne čudi sebi, da drži usta zatvorena i ne kazuje ništa o tome?

Čigra

Jedan filozof se uvek motao onuda gde se igraju deca. I čim bi video nekog dečaka sa čigrom počeo bi vrebati. Samo što bi se čigra zavrtela filozof bi krenuo za njom da je uhvati. Nije hajao za to što deca galame i trude se da mu prepreče put do svoje igračke; čim bi uhvatio čigru do se još vrti, obuzela bi ga sreća, ali samo za trenutak: onda bi je bacio na zemlju i odlazio. On je, naime, verovao da je saznanje bilo koje sitnice- pa tako, na primer, i čigre koja se vrti- dovoljno za sananje opšteg. Stoga se on nije bavio velikim problemima, to mu se činilo neekonomičnim. Ako se najsitnija sitnica zaista spozna, sve će biti spoznato. –i on se zato bavio samo čigrom koja se vrti. I kad god bi se vršile pripreme da se čigra zavrti, i kad bi se čigra zavrtela, u njemu bi se tokom zadihanog trčanja ka njoj ova nada pretvorila u izvesnost, ali kad bi nakon toga uzeo u ruke taj glupi komad drveta smučilo bi mu se, i dečija vika koju dotad nije čuo i koja mu je sada iznenada probijala uši, oterala bi ga odatle, i on bi se teturao ka čigra pod neveštim bičem.

Na povrtaku u dom

Pogledajte koliku snagu ubeđivanja ima vazduh posle oluje! Javljaju mi se moje zasulge i savlađuju me, iako se ja ne opirem.

Koračam i moj tempo je tempo ove ulične strane, ove ulice, ove četvrti. Ja sam s pravom odgovoran, za sve udarce o vrata, popločana stolova, za sve zdravice, za ljubavne parove u posteljama, među skelama novogradnji, stisnute uza zidove kuća u mračnim uličicama, na otomanima u bordelima.

Odmeravam sopstvenu prošlost i budućnost, ali nalazim da su i jedna i druga izvrsne, nijednoj ni drugoj ne mogu dati preimućstvo, i jedino moram da korim nepravičnost proviđenja koje mi toliko ide na ruku.

Samo kad ulazim u svoju sobu, samo onda postajem malčice zamišljen, mada ne mogu reći da sam se za vreme penjanja uza stepenice setio nečega o čemu bi vredelo razmišljati. Ne pomaže mi mnogo što širom otvaram prozor i što u jednoj bašti još svira muzika.

O parabolama

Mnogi se žale da su reči mudraca uvek samo parabole i da se u svakodnevnom životu ne mogu upotrebiti, a mi imamo samo taj jedini život. Kad mudrac kaže: “ Pređi preko”, on ne misli da treba preći na drugu stranu, što bi se ipak još i moglo postići kad bi rezultat bio vredan pređenog puta, nego misli na neko legendarno Preko, na nešto što ne poznajemo, što ni on ne može pobliže da opiše i što nam, prema tome, ovde ne može biti ni od kakve pomoći. Sve te parabole žele, zapravo reći samo to da je nepojmljivo nepojmljivo, a to smo znali. Ono, međutim, sa čim se svakoga dana mučimo, nešto je sasvim drugo.

Na to će reći jedan: “ Zašto se branite? Kad bi ste slušali parabole i postupali kako one kažu, i sami biste postali parabole, pa se već samim tim oslobodili svakodnevnih muka.”

Drugi reče: “ Kladim se da je i to parabola”.

Prvi reče: “ Dobio si”.

Drugi reče: “ Ali, nažalost, samo u paraboli”.

Prvi reče: “ Ne, u stvarnosti; u paraboli si izgubio.”

Procitala sam Proces,knjiga je fenomenalna,bas mi se svidela...kupila sam i zamak,ali nisam je jos procitala...na spisku je :)

utnik u tramvaju

Stojim na platformi elektricnog tramvaja, i potpuno sam nesiguran u pogledu svog polozaja na ovom svetu, u ovom gradu, u svojoj porodici. Cak ni uzgred ne bih umeo reci kakve bih zahteve u bilo kom smislu mogao sa pravom da postavim. Ne mogu se nicim braniti sto stojim na ovoj platformi, sto se drzim za ovu rucicu, sto dopustam da me nosi ovaj tramvaj, sto se ljudi sklanjaju pred njim ili idu mirno, ili se odmaraju pred izlozima.-Istina, to niko i ne zahteva od mene, ali to je svejedno,

Tramvaj se priblizava stanici, jedna devojka staje blizu vrata, spremna da sidje. Vidim je tako jasno kao da sam je opipao. Odevena je u crno, nabori na suknji se gotovo ne pomeraju, bluza joj je pripijena uz telo i ima okovratnik od bele guste cipke, otvorenom levom sakom se oslonila o zid, kisobran u njenoj desnoj ruci dotice drugi stepenik odozgo. Lice joj je prepranulo, a nos, lako stanjen u sredini, pri vrhu je okrugao i sirok. Ima mnogo smedje kose i lelujave kratke vlasi na desnoj slepoocnici. Malo uho joj je priljubljeno uz glavu, ali ja stojim blizu i vidim celu poledjinu desne usne skoljke i senku pri korenu.

Upitao sam se onda:Kako to da se ona ne cudi sebi, da drzi usta zatvorena i ne kazuje nista o tome?

Iznenadna setnja

Kad covek uvece kao da se konacno odlucio da ostane kod kuce, kad navuce domacu haljinu i kad posle vecere sedne za sto, kraj svetiljke, i uzme da se bavi onim poslom ili onom igrom posle cijeg dovrsetka po navici odlazi na spavanje, kad je napolju ruzno vreme, usled cega ostajanje kod kuce biva razumljivo samo po sebi, i kad covek, mada je toliko vremena vec proveo pritajen za stolom da bi izlazenje moralo prouzrokovati opste cudjenje, i mada je sad stepeniste vec mracno, a kapija zakljucana, -kad covek onda uprkos svemu tome ustane, obuzet iznenadnom nelagodnoscu, kad promeni kaput i za tili cas se pojavi obucen za ulicu, i kad izjavi da mora izaci pa to, posle kratkog pozdrava, i ucini, s utiskom da je za sobom ostavio vise ili manje ljutnje, vec prema brzini s kojom zatvara vrata stana, kad se nadje na ulici, s udovima koji izuzetnom pokretljivoscu odgovaraju na ovu vec neocekivanu slobodu koja im je pala u deo, kad covek, zahvaljujuci ovoj jednoj odluci, oseti da je u njemu sabrana svekolika sposobnost za donosenje odluka, kada, pridajuci tome znacaj veci od uobicajenog, uvidi da se u njemu nalazi zapravo vise snage nego potrebe da lako izazove i podnese cak i najbrzu promenu, i kad tako koraca niz dugacke ulice-onda je taj covek za to vece potpuno izasao iz kruga svoje porodice, koja se gubi u nesustasvenosti, dok se sam covek, potpuno cvrst, crn od ostre omedjenosti, lupajuci se po bokovima, uzdize put svoga istinskog oblicija.

Sve se to jos pojacava kad u taj pozni vecernji cas covek poseti nekog prijatelja da bi video kako mu je.

Okani se

Bilo je sasvim rano ujutro, ulice čiste i puste, išao sam na stanicu. Kad sam uporedio sat na jednom tornju sa svojim časovnikom video sam da je mnogo kasnije nego što sam mislio, morao sam veoma pohitati, strah zbog tog otkrića pokolebao me je kojim pravcem da krenem, još nisam sasvim dobro poznavao ovaj grad, no srećom, u blizini je bio neki stražar i ja mu pritrčah i zadihano ga upitah kojim putem treba da idem. On se osmehnu i reče: “ Od mene bi da saznaš put?”. “Da”, odgovorih, “pošto ga sam ne mogu pronaći”. “Okani se toga, okani se”, reče on i okrete se snažnim zamahom, kao ljudi koji žele da ostanu sami sa svojim smehom.

Gospodi jahačima za razmišljanje

Kad promislimo, ništa nas ne može primamiti da poželimo da na nekoj trci budemo prvi.

Slava što će nas priznati za najboljeg jahača u zemlji odveć nas silno veseli kad zatrešti orkestar a da bismo sutradan mogli sprečiti kajanje.
Zavist protivnika, lukavih, prilično uticajnih ljudi, mora nas boleti u tesnom špaliru kroz koji sada projahujemo, nakon one ravnice koja je začas opustela pred nama, ako ne računamo ono nekoliko jahača prestignutih za ceo krug, koji su, sićušni, stremili ka ivici vidika.

Mnogi naši prijatelji hitaju da podignu dobitak i sa udaljenjih šaltera samo nam preko ramena dovikuju “ Hura; najbolji prijatelji, međutim, uopšte se nisu kladili na našeg konja, bojeći se da će morati da se ljute na nas ako izgube, a sada, pošto je naš konj bio prvi i pošto nisu ništa dobili, oni se okreću dok mi prolazimo i radije švrvljaju pogledom niz tribine.

Naši suparnici iza nas, držeći se čvrsto u sedlu, trude se da sagledaju nesreću što ih je snašla i nepravdu koja im je na neki način naneta; pridaju sebi čio izgled, kao da mora početi nova trka, i to ozbiljna posle ove dečije igre.

Mnogim damama pobednik izgleda smešan jer se nadima a ipak ne zna kako da se snađe u neprestanom stiskanju ruku, pozdravljanju, klanjanju i mahanju u daljinu, dok su pobeđeni stisnuli usne i ovlaš tapšu po vratovima svoje konje što većinom ržu.
Najzad čak i kiša počinje da pada iz natuštenog neba.

„Don Kihotova nesreća nije bila njegova mašta, već Sančo Pansa.“

„Verovati u progres ne znači i verovati da je ikakav progres do sada načinjen.“

„Mladost je srećna zbog sposobnosti da vidi lepotu. Svako ko sačuva sposobnost da vidi lepotu neće nikada ostariti.“

„Čovek akcije silom ubačen u državu misli biće nesrećan sve dok ne pobegne iz nje.“

„Nije neophodno da izađeš iz kuće. Ostani za svojim stolom i slušaj. Ne moraš čak ni da slušaš, samo čekaj. Ne moraš čak ni da čekaš, samo sedi sam. Pred tobom će se pojaviti svet bez maski, kao nikome drugom, i u ekstazi se grčiti pred tvojim nogama.“

„— Dragi Makse, moja poslednja molba: da se kompletno i bez čitanja spali sve ono što se nalazi među stvarima koje ostavljam … dnevnici, manus skripta, pisma, kako moja, tako i od drugih, eseji, itd, kao i sve napisano ili skicirano što posedujete ti i drugi, kojima se zbog toga obrati u moje ime…“

„Smiluj se na mene, grešan sam
do u najskriveniji kutak svoga
bića. A imao sam dara, sklonosti
koje nisu bile sasvim za preziranje,
male dobre sposobnosti, rasipao
sam ih, nerazborito stvorenje
kakvo sam bio, sad se bližim kraju,
upravo u vreme kada bi se
spolja sve moglo okrenuti na dobro
po mene. Ne guraj me među izgubljene.“

(Iz Kafkinog Dnevnika, 20. jula 1916.)

Ubrzo pošto je stupio na vlast, još pre nego što je proglasio uobičajenu amnestiju, mladi knez je posetio zatvor. Između ostalog priupitao je, kao što se to i očekivalo, ko je u njemu najduže zasužnjen. Bio je to jedan koji je ubio svoju ženu, bio osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu i sad je za sobom imao dvadeset i tri godine sužanjstva

U vreme blaženog kneza Lava V bio sam čuvar Mauzoleja u Fridrihovom parku.

Nisam, naravno, odmah postao čuvar Mauzoleja. Još se potpuno sećam kad je prvi put, uveče, trebalo da, kao potrčko na kneževskom imanju, nosim mleko straži Mauzoleja. „Oh”, pomislio sam, „straži Mauzoleja.” Zna li, ipak, iko tačno šta je Mauzolej Bio sam čuvar Mauzoleja i trebalo bi, dakle, da znam, ali ja to zapravo ne znam. I vi koji slušate moju povest, na koncu ćete uvideti da, čak i ako ste poverovali da znate šta je Mauzolej, morate da priznate da to više ne znate. Ali, tada mi to nije suviše opterećivalo, nego sam bio samo prilično ponosan na to da su me poslali kod straže mauzoleja. I tako sam sa svojim vedrom mleka odgalopirao kroz maglu livadskim putevima koji su vodili do Fridrihovog parka. Kod Zlatne kapije, iskovane od šipki, otresao sam prašinu sa jakne, očistio čizme, sa vedra obrisao mlečne kapljice, pa zazvonio i, sa čelom na rešetki, čekao šta će se zbiti. Stražarska kuća je, između rastinja, izgleda bila na blagom uzvišenju; vratanca su se otvorila, iz njih je prosinulo svetlo, i pošto sam se predstavio i, kao dokaz da govorim istinu, pokazao vedro s mlekom, neka prilično stara služavka otvorila je kapiju. Morao sam potom da idem ispred nje, ali tačno onoliko sporo koliko je žena išla, što je bilo veoma neugodno, jer me je čvrsto držala otpozadi i na kratkoj stazi je dvaput zastajala da povrati dah. Gore, na kamenoj klupi pokraj ulaza, sedeo je džinovski muškarac, s nogom preko noge, s rukama prekrštenim na grudima, zabačene glave i pogleda uperenog u žbunje tik ispred njega, koje mu je zaklanjalo svaki dalji vidik. S nehotičnom upitnošću, obazreo sam se na ženu. „To je mameluk”, rekla je, „zar to ne znaš?” Odmahnuo sam glavom, još jednom se zagledao u muškarca, posebno u njegovu visoku šubaru od krimskog krzna, ali onda me je starica povukla u kuću. U nekoj sobici, za stolom na kojem su bile uredno složene knjige, sedeo je postariji bradati gospodin u kućnom ogrtaču i, ispod senila stone lampe, pogledao put mene.

Poverovao sam, naravno, da nisam ušao na pravo mesto, okrenuo sam se i htedoh da iziđem iz sobe, ali starica mi prepreči put i reče gospodinu: „Novi mlekonoša.” „Dođi der ovamo, račiću”, reče gospodin i nasmeja se. Onda sam seo na klupicu kod njegovog stola, a on je prineo svoje lice tik uz moje. Usled tog ljubaznog ophođenja, bio sam se, nažalost, pomalo uobrazio i rekoh:

Niko neće čitati ono što ovde pišem; niko neće doći da mi pomogne; da je kao zadatak postavljeno da ini se pomogne, sva bi vrata na svim kućama tad ostala zatvorena, svi prozori zatvoreni, svi bi ležali u posteljama, sa pokrivačima navučenim preko glave, cela zemlja bi bila spavaonica. Za to postoji valjani razlog, jer niko ne zna o meni, a zna li o meni, onda ne bi znao za moje boravište, a zna li za moje boravište, onda ne bi znao da me tamo čvrsto drži, a zna li da me tamo čvrsto drži, onda ne bi znao da mi pomogne. Pomisao da bi neko hteo da mi pomogne jeste bolest i mora biti lečena u postelji.

Znam to i ne pišem, dakle, prizivajući pomoć, čak i kad u nekim trenucima, nekontrolisan kakav sam, recimo upravo sad, veoma snažno na to mislim. Ali, dovoljno je za isterivanje takvih misli ako se osvrnem oko sebe i predočim sebi gde sam i da tu – to svakako smem da tvrdim – već stolećima obitavam. Dok ovo pišem, ležim na daščanom ležaju, imam – ne pričinjava mi nikakvo zadovoljstvo da ih gledam – prljavu mrtvačku košulju, kosu i bradu, sivo i crno se nerazlučivo zamrsilo jedno u drugo, noge su mi pokrivene velikom svilenom ženskom maramom sa cvetnim dezenom i dugim resama. Kod uzglavlja mi stoji crkvena voštanica i svetli mi. Naspram mene, na zidu je mala slika, očigledno neki Bušman, koji kopljem nišani u mene i skriva se, što je mogućno više, iza veličanstveno obojenog štita. Na brodovima srećete mnoge glupe slikarije, ali ova je jedna od najglupljih. Moj drveni kavez je, inače, sasvim prazan. Kroz okance na bočnom zidu dopire do mene vreli vazduh tropske noći i čujem vodu kako zapljuskuje staru barku.

Bilo je to u leto, za vrelog dana. Na putu kući, prošao sam, sa sestrom, pored kapije nekog imanja. Ne znam da li iz nestašluka ili rasejanosti, ona je lupnula po kapiji, ili joj je samo pripretila pesnicom, a da je čak nije ni lupila. Stotinak metara dalje, niz poljski drum što je zavijao ulevo, počinjalo je neko selo. Nismo ga poznavali, ali iz prve kuće odmah iziđoše ljudi i mahnuše nam, prijateljski, ali upozoravajući, čak su bili prestrašeni, pognuti od straha. Pokazivali su na imanje pored kojeg smo bili prošli i podsećali nas na udarac po kapiji. Posednici imanja će nas tužiti, istraga će odmah da započne. Bio sam veoma miran, a umirivao sam i sestru. Ona verovatno nije čak ni lupnula, a i da jeste, zbog toga se nigde na svetu ne vodi proces. Pokušao sam da to objasnim i ljudima oko nas, i saslušali su me, ali su se suzdržali da sude o tome. Docnije mi rekoše da neće samo moja sestra, nego da ću i ja, kao brat, biti optužen. Klimao sam glavom, smeškajući se. Svi smo pogledali put imanja, kao kad posmatrate neki dalek oblak dima i očekujete plamen. I zaista, uskoro videsmo konjanike kako ujahuju kroz širom raskriljenu kapiju imanja. Podigla se prašina, sve ih prikrila, samo su svetlucali vršci dugačkih kopalja. I tek što je odred nestao unutar imanja, kao da je smesta okrenuo konje i zaputio se ka nama. Uklanjao sam sestru, sve ću ja to sam raščistiti, a ona je odbijala da me ostavi samog; rekoh joj, dakle, da bi trebalo barem da se presvuče i pred gospodu iziđe u nekoj boljoj odeći. Naposletku me je poslušala i krenula na dug put do kuće.

Uto su i konjanici pristigli do nas, pa još ni ne sjahavši, zapitali za moju sestru; ovog časa nije tu, plašljivo im odgovoriše, ali će kasnije doći. Odgovor je prihvaćen bezmalo ravnodušno, kao da im je, pre svega, važno da su mene našli. Poglavito su se izdvajala dva gospodina: sudija, mlad i bodar muškarac, i njegov ćutljivi pomoćnik, koga su zvali Asman. Zatraženo mi je da uđem u seljačku odaju. Mašući glavom, potežući naramenice, lagano sam krenuo pod oštrim pogledima gospode. Bezmalo da sam još verovao da će jedna reč biti dovoljna da mene, čoveka iz grada, oslobodi iz ovog seoskog življa, pa još i uz izraze štovanja. Ali, kad sam prekoračio prag odaje, reče sudija, koji je bio isprednjačio i već me čekao: „Žao mi je ovog čoveka.” A bilo je bez ikakve sumnje da on time nije mislio na moje sadašnje stanje, nego na ono što će mi se dogoditi. Odaja je većma nalikovala zatvorskoj ćeliji nego nekoj odaji u seoskoj kući. Popločana velikim kamenim tesanicima, tamnosivi goli zid, u koji je, na jednom mestu, čvrsto uglavljena gvozdena alka, a nasred odaje nešto što je bilo podjednako daščani ležaj i operacioni sto

Da li bih ja još mogao da uživam u drugom vazduhu osim u zatvorskom? To je veliko pitanje ili bi, štaviše, takvo bilo ako bih imao izgleda da me puste.

Ja sam Latid, stari sužanj

Ubrzo pošto je stupio na vlast, još pre nego što je proglasio uobičajenu amnestiju, mladi knez je posetio zatvor. Između ostalog priupitao je, kao što se to i očekivalo, ko je u njemu najduže zasužnjen. Bio je to jedan koji je ubio svoju ženu, bio osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu i sad je za sobom imao dvadeset i tri godine sužanjstva. Knez je hteo da ga vidi, pa su ga odveli u ćeliju, a predostrožnosti radi tog je dana zatvorenik bio bačen u lance.

Zatvorenik je ležao u lancima. Ušao sam u njegovu ćeliju, zaključao je i rekao: Ti si stari sužanj.

Jesen 1916 – proleće 1918

"Staze nastaju hodanjem."

"Počnite s onim što je ispravno, a ne sa onim što je prihvatljivo."

Mileni Jesenskoj

Pisati pisma znači razotkriti se pred avetima, što one lakomo iščekuju.
Aveti su kao istina – neuhvatljive, neobuzdane, lutaju po prostoru i vremenu, zaustave se samo za trenutak na nekoj raskrsnici ili u nečijem snu da izazovu, a onda iščeznu u senke.


...Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F