Johan Volfgang Gete

Johan VolfganGete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog pozinanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu. Završava „Geca“. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske. U narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Oženio se Kristijanom Vulpius 1806. Od 1794. posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, preminuo je u Vajmaru 1832.g fon Gete (28. avgust 1749 — 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade.
Dela
[uredi]
Romani
[uredi]
Jadi mladog Vertera

Duboka lična ispovest. Jednostavna fabula, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. Gete ih skladno unosi u tok razvoja Verterove ljubavi, prepliće sa onim što se zbiva u njegovoj duši. Duševna raspoloženja organski izrastaju iz prirode. To nije samo ljubavni roman - pisma (po uzoru na Ričardsona) su ujedno i junakove isovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše.
[uredi]
Godine učenja Vilhema Majstera

(1796)

Vilhelm Majster kao junak je posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda.
[uredi]
Izbor prema sličnosti

U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj.
[uredi]
Putovanja Vilhema Majstera

(1821)

Napisao je četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, poneka pesma.


[uredi]
Drame

Napisao je preko sto drama.
Gec od Berlihingena (1773) - prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.
Ifigenija na Tauridi
Egmont (1788)
Torkvato Taso (1789)
Faust, prvi deo (1808)
Faust, drugi deo (1832)

Pesme
Prometej 1
Kralj patuljak
Rimske elegije (1795)
Rajneke Fuks (Reineke Fuchs)
Godine učenja čarobnjaštva
Herman i Doroteja (1797)

Naučna dela
Metamorfoza biljaka (1790)
Teorija boja (1810)
Putovanje Italijom
Posmrtna posla
Geteovi razgovori

Dobrodoslica i rastanak

Na konja! srce burno rece;
poleteh skoro isti tren.
Ljuljaskase vec zemlju vece,
gorom se plela nocna sen;
ramena hrasta-ispolina
vec zaogrnu maglen skut,
iz zbunja gledase me tmina
stotinom ociju uz put.

Mesec se mutni tuzno njiho
zasevsi na oblacka hum,
mahase vetar krilom tiho,
stravican slusah njegov sum;
noc cudovista bezbroj stvori,
al bodra radost svlada strah:
o, kakvom vatrom krv mi gori!
U srcu kakav oganj plah!

Spazih te i tvoj pogled mio
ozari svaki damar moj;
svim srcem svojim tvoj sam bio,
svakim sam dahom bio tvoj.
Prolecni rumen cuv je lako
obavijao tebe svu,
pa neznost za me - Boze! Kako,
cime zasluzih srecu tu?

Al, avaj! mlado suce sinu,
rastanak srce steze tad:
u poljupcu ti pih milinu,
u oku tvome citah jad!
Ja podjoh; vlazan, bolom skoljen,
pratio me pogled tvoj:
pa ipak, srece biti voljen,
srece voleti, Boze moj!

J. W. von Goethe je govorio srpski



Najveći pesnim nemačkog roda toliko je cenio i voleo srpsku narodnu poeziju da je tečno naučio srpski jezik ne bi li više uživao u njoj...

Njegovi prevodi srpskih pesama na nemački značajno su uticali i ohrabrili nekoliko kompozitora da komponuju muziku baziranu na srpskim narodnim pesmama. Da pomenem samo Johanesa Bramsa, Levea (Loewe) i Jozefa Wolframa.

Najpopularniji je njegov prevod pesme srba muslimana „Hasan-aginica”
I to je ujedno prvi (briljantni) prevod srpske balade , kojim je Gete upoznao zapadno europski svet sa bogatstvom i lepotom srpskog jezika i srpske kulture..

KLAGGESANG VON DER EDLEN FRAUEN DES ASAN-AGA MORELAKISCH
J. W. GOETHE, 1775

Was ist weisses dort am grünen Walde?
Ist es Schnee wohl, oder sind es Schwäne?
War es Schnee da, wäre weggesahimolzen,
Wären's Schwäne, wären weggeflogen.
Ist kein Schnee nicht, es sind keine Schwäne,
'S ist der Glanz der Zelten Asan Aga;
.Niedeirliegt er drein an seiner Wunde.
Ihn besucht die Mutter und die Schwester,
Schamhaft säumt sein Weib zu ihm zu kommen.

Als nun seine Wunde Iinder wurde
Ließ er seinem treuen Weibe sagen:
»Harre mein nicht mehr am meinem Hofe,
Nicht am Hofe, und nicht bei den Meinein'!«

Als die Frau dies harte Wort vernommen
Stand die treue starr und voller Schmerzen,
Hört der Pferde Stampfen vor der Thüre
Und es deucht ihr, Asan käm', Ihr Gatte,'
Springt zum Thurme, sich herab zu stürzen
Aengstlich folgen ihr zwei liebe Töchter,
Rufen nach ihr, weinend bittre Thränen?
»Sind nicht unsers Vaters Asans Rosse!
Ist dein Bruder Pintorowich kommen.«

Und es kehrt zurück die Gattm Asans,
Schlingt die Arme jammernd um dem Bruder:
»Sieh die Schmach, o Bruder, deiner 'Schwester!
Mich verstossen! Mutter dieser Fünfe!«

Schweigt der Bruder und zieht aus der Tasche,
Eingehüllet in hochrothe Seide,
Ausgefertiget den Brief der Scheidung,
Daß sie kehre zu der Mutter Wohnung,
Frei sich einem andern zu ergeben.

Als die Frau den Trauer: Scheidbrief sahe,
Küßte sie der beyden Knaben Stirne,
Küßt die Wangen ihrer beiden Mädchen.
Aber, ach! vom Säugling in der Wiege
Kann sie sich im bittern Schmerz nicht reissen;
Reißt sie los der ungestüme Bruder,
Hebt sie auf das muntre Roß behende,
Und so eilt er mit der bangen Frauen
Grad nach seines Vaters hoher Wohnung.

Kurze Zeit war's, noch nicht sieben Tage,
Kurze Zeit gnug, von viel grossen Herren
Liebe Frau in ihrer Witwen Trauer,
Liebe Frau zum Weib begehret wurde.

Und der größte war Imoskis Cadi.
Und die Frau bat weinend ihren Bruder:
»Ach, bei deinem Leben! bitt ich, Bruder:
Gib mich keinem andern mehr zur Frauen,
Daß das Wiedersehen meiner lieben
Armen Kinder mir das Herz nicht breche.«

Ihre Reden achtet nicht der Bruder,
Fest Imoskis Cadi sie zu trauen.
Doch die Frau, sie bittet ihn unendlich:
»Schicke wenigstens ein Blat, o Bruder,
Mit den Worten zu Imoskis Cadi:
Dich begrüßt die junge Wittib freundlich,
Und läß durch dies Blat dich höchlich bitten,
Daß, wenn dich die Suaten her begleiten,
Du mir einen langen Schleier bringest,
Daß ich mich vor Asans Haus verhülle,
Meine lieben Waisen nicht zu sehen.«

Kaum ersah der Cadi tiefes Sehreiben,
Als er seine Suaten alle sammelt,
Und zum Wege nach der Braut sich rüstet,
Mit dem Schleier, den sie heischte, tragend.

Glücklich kamen sie zur Fürstin Hause,
Glücklich sie mit aihr vom Hause wieder;
Aber als sie Asanis Wohnung nahten,
Sahn die Kinder oben ab die Mutter,
Riefen: »Komm zu deinen Kindern wieder,
Iß mit uns das Brod in deiner Halle!«
Traurig hört es die Gemahlim Asans,
Kehrete sich zu der Suaten Fürsten:
»Bruder, laß die Suaten und die Pferde
Haltein wenig vor der lieben Thüre,
Daß ich meine Kleinen noch beschenke.«

Und sie hielten vor der lieben Thüre.
Und den armen Kindern gab sie Gaben,
Gab den Knfben goldgestickte Stiefel,
Gab den Mädchen lange reiche Kleider,
Und dem Säugling hülflos in der Wiegen
Gab sie für die Zulkunft auch ein Röckchen.

Das beiseit sah Vater Assan Aga,
Rief gar traurig seinen lieben Kindern:
»Kehrt zu mir, ihr lieben armen Kleinen,
Eurer Mutter Brust ist Eisen worden,
Fest verschlossen, kann nicht Milttleid fühlen!«
Wie das hörte die Gemahlin Asans,
Stürzt' sie bleich, den Boden schütternd, nieder,
Und die Seel' entfloh dem bangen Busen,
Als sie ihre Kimder vor sich fliehn sah.

MAJSKA PESMA

O, al' mi blista
priroda sva!
Al' klice polje!
Al' sunce sja!

Iz svake grane
pupi po cvet,
a iz zbunova
glasova svest;

iz svakih grudi
radost i raj.
O, zemljo! sunce!
O, sreco traj!

Ljubavi, lepsa
no oblak taj
sto zlatni zorin
upija sjaj.

ti polju dajes
blagoslov nem,
a cveca dahom
i svetu svem.

Devojko! draza
no zivot sam!
Pogledaj! taj pogled!
Volis me, znam.

Ne voli seva
pesmu ni let,
nit' dah nebesa
jutarnji cvet

ko sto ne voli
plahi mi dah,
tebe sto mladost,
radost i mah

zvucima dajes
pevanja mog.
Ljubav ti ovu
platio bog!

Ako već ništa ne znaš o meni

ako već ništa ne znaš o meni
sluti me u pjesmi
sluti šutke
od početka do kraja
pred očima ti, htjenje
sluti
to sam ja i poslije mene....

( sonet o muzama )


Pitala me danas kolegica Senka,
zašto nema muza u minimarketu,
na blagajni radi jedna teta, crnka
bi li mog`o njenu opjevat ljepotu?

Ne poznam tu tetu u Biljemerkantu
al zasigurno nije muza velika,
iako ne sumnjam u njenu ljepotu
blagajnica bit` i nije neka bajka.

Oh, žena je to s tisuću problema,
kod kuće djeca, u redovima kupci,
u glavi njenoj drugom nema mjesta.

Od pelena i gajbi teški joj kapci,
kosa u repu i osmjeh na usnama,
minut mira, njoj treba, a ne poeta.

Danas


Danas neću pisati
Samo ću disati
I tako postojati.

Dosta mi je stihom sjati
a riječima blebetati
treba ponekad i znati
kad je dosta, kako stati.

Mogao bih jaukati
Il se malo cerekati
Svašta stihom dočarati
Il samo tugovati.

Bolje mi je zviždati
Zveketati il vriskati,
Nego li um uzburkati
Nekog vrbovati
Il podlo vrijeđati.

Umorih se tipkati
I u mraku tapkati
Umorih se disati
Pa htjedoh umirati.

Jedni kažu vrijeme trati
Treba ga stišati
Batinati il bičevati
Drugi, treba ga slušati
I prostora mu dati
Milovati i dragati.

Mogao bih nabasati
na onog tko će me nalemati

mogao bih čak i nestati.
Tko li će me njegovati
polupanu glavu previjati
meni bolnom navraćati

Volio bih pjevati
I pjesmom vas očarati
Volio bih se okušati
I u rimi rimovati
Volio bih i pijuckati
Pijan podrigivati
Samo ne razmišljati.
I još koji stih naredati.

Al neću, danas ću spavati
hrkati, snove snivati,
i samo, samo disati.



I danas ...

I danas ću nešto kazati
Neću se kolebati
No vi nemojte klicati,
Nije potrebno aplaudirati
( neki bi rekli pljeskati)
A ne daj Bože, komentirati.

Nije mi namjera zamarati
Već normalno razgovarati
Mišljenje tuđe uvažavati
Al se nimalo ne ustezati
Nekog s nekim uspoređivati
I ništa, ništa uljepšavati.

Bilo bi bolje šivati
Nego stihove risati,
Po stihovima brljati
Ili možda samo trčati
Svjež zrak udisati
I u talent sumnjati.

No ko neće orati
Neće ni stjecati
Bit ćeš reče mati
onaj što voli plandovati
i tako odmoran gladovati
idi barem pecati
pa ćeš možda spoznati
da mnogo manje pati
ko se udice il motike lati.

Tajnu ću vam odati
Neću više odlagati
Popodne volim odspavati.



A tek sutra


Kad leptiri krilati
Stanu lepetati
Može vas to asocirati
Da rođeni su akrobati
Neće se oni kolebati
Već spontano aterirati.

Baš htjedoh kompletirati
i konstatirati
neću više brbljati
niti stihove brojati
jer nisu dukati
koji će me čekati

Bolje mi se bazirati
A ne bolovati i buncati
Birati i izabrati
Maloj se osmjehivati
Malo si pripovijedati
A onda se ljubakati.

U svakom od nas tuga ključa

U svakom od nas, velim ti, tuga ključa,
a razbor tvoj, cijelu istinu znade
od sreće je uvijek, tuga mnogo jača
u pjesmama tvojim, oči moje vide.

A stih nam ko borba protiv vjetrenjača,
vazda novu nadu daje, u pobjede
do trena kad se stih il život okonča;
osmjeh il suze jedine nam nagrade.

Ne tuguj, dobri moj, u pjesmi i vinu,
oporo je vino svako u samoći
hitaj k sutra, tuge nek` te ne stignu.

Život se ne živi s pjesmom plačući;
nova zora već sviće, raduj se danu,
poslušaš li savjet, radost ćeš doseći.

Poezija iskrenosti

Iskrenost nije nekom reći; ćelav si,
ili svjedočiti, on je taj čovjek mali;
kroz svoju brutalnost ona nam bol nosi
rad iskrenosti lude, mnogi su pali.

Vrlina je to što mudrima se desi.
Samo su riječi iskrene imali
al vazda su znali kad su pravi časi
pa zboreći polako nisu lagali.

Venu li strahovi, rastu iskrenosti
u doba kad se ne bojimo mišljenja,
kad se odreknemo svoje sebičnosti.

O, samo za istinu nema praštanja
Ona je početak i kraj odanosti
Al u svojoj svrsi nosi iskušenja.

Poezija sumnje


Možda;
nema dovoljno istine među nama
ili pogrešna pitanja postavljamo.
Slike koje gledamo, tuđim očima,
možda ipak nisu ono što tražimo.

Istina;
nije samo glasna riječ na usnama
onda kad kažemo koliko volimo,
ona je i trag slike u pogledima
možda još više u trenu kad šutimo.

Sumnja;
hrani se neizrečenim pitanjima
put između vjere i nepovjerenja,
ona je bolni korak u jezicima.

I lažna nada bez iskrenog htijenja
ona je početak smrti u živima,
i na svome kraju, početak kajanja.

Poezija smrti
Zar ti u pamet oni spletku staviše,
pa odričeš se, svih svetih uvjerenja;
ti, što se rad riječi uvrijediše
u jadu svom bez vlastita opravdanja.

Sad, od tebe i mene, vuka stvoriše
radi svoje zabave i uživanja,
a oči njihove što lažno plakaše,
otrovat će um, iz kog će rasti mržnja.

I svaki glasni lavež iz mračnih šuma,
nagradit će smijehom, te šuplje glave
dok krvoloka poje suznim očima.

Utjeha nije, što osveta se zove,
nit` radost, radovati se umrlima;
a past` će mnoge glave što su još žive.

Istorijski Faust je obavijen velom tajne. Mali broj podataka koji su nepouzdani i protivrečni otežavaju rekonstrukciju njegove biografije. Johan ili Georg Faust rođen je oko 1480. godine verovatno u Knitlingenu. Proveo je nemiran i skitnički život. Predstavljao se kao lekar, astronom, nekromant, čarobnjak vičan čitanju sudbine iz dlana, vazduha i vatre. Tvrdio je da zna napamet dela Platona i Aristotela. Umro je, verovatno nasilnom smrću, oko 1540. u blizini Frajburga. U godinama posle smrti Fausta u priče o njemu unet je motiv saveza sa đavolom.

Legenda o Faustu

Dve decenije po smrti Fausta već su kružile narodom legende o njemu i njegovom savezu sa đavolom, da je zahvaljujući tom savezu, ostvario svoja dela i nedela i svoje uspehe platio strašnom smrću. Oko 1570. zabeležena je legenda o Faustu koja je pronađena krajem 19. veka u Volfenbitelu. Godine 1587. u Frankfurtu je objavljena knjiga o Faustu pod naslovom „Pripovest o doktoru Johanu Faustu, nadaleko razglašenom čarobnjaku i negromantu, o tome kako se na određeno vreme zaveštao đavolu, kakve je čudne stvari za to vreme doživeo, šta je sam činio i snovao, sve dok na kraju nije dobio zasluženu nagradu“. Pretpostavlja se da je autor bio Andreas Fraj, direktor gimnazije u Špajeru. Knjige je prevođena, doživela je veliki broj izdanja i prerada. Namera autora je bila da se lik Fausta degradira jer je bio sve sumnjiviji ortodoksnoj luteranskoj crkvi, i sve privlačniji narodnoj fantaziji i pored saveza sa đavolom. Faustovu želju da sazna nešto više od onog što su nudile crkva i zvanična nauka, što ga je i odvelo u ruke đavola, knjiga je interpretirala kao neoprostiv greh. Njegov užasan kraj trebalo je da bude opomena svim sujetnim, preterano radoznalim i bezbožnim ljudima.

Legenda o Faustu širila se i preko dramske obrade. Najveći engleski dramatičar pre Šekspira, Kristofer Marlo napisao je između 1587. i 1593. dramu Tragična istorija doktora Fausta. Marlo prvi uvodi početni monolog u kome se, uz kritički osvrt na fakultete, jedino magija priznaje kao sredstvo spoznaje sveta. Engleska putujuća pozorišta prenela su ga u nemačku u 17. veku.

Legenda o Faustu obrađena je i u delu Johana Volfganga Getea Faust, Mihaila Bulgakova, Majstor i Margarita, i Tomasa Mana, Doktor Faust.

Da izbegneš podsmeh ljudi,
ovo samo mudrom zbori:
slava živom koji žudi
da u plamenu sagori.

Dok ljubavlju noć te toli
što te zače, što sam zače,
osećaj te čudan skoli
kad zasija sveća jače.

Ne ostaješ sužanj mraka
sputan u tom zasenčenju,
i nova te želja jaka
vuče ka višem oplođenju.

Nesmoren udaljenošću
slećeš opčinjen na plam
i u čežnji za svetlošću, zgaraš leptire, i sam.

Mri i bivaj! Dok se tvoj
duh dotle ne vine,
bićeš tmuran gost na toj planini od tmine.

PJEV DUHOVA NAD VODAMA

Der Menschen Seele

Ljudska je dusa
Slicna vodi;
S neba silazi,
K nebu se penje,
I opet dolje
Na zemlju mora
U vjecnoj mijeni.

Tece s visoke,
Strme hridi
Cisti mlaz;
Tad pršti ljupko
U oblacnom valu
Spram glatke stijene
I, lako docekan,
Prozracan, struji
Tiho sumoreci
U daljinu.
Strse li grebeni
U susret slapu,
Pjeni se srdito
S kama na kam
U ponor.

U plitku koritu
Sulja se travnjakom
A u mirnu jezeru
Pasu svoj lik
Sva zvijezdja.

Vjetar je ljupki
Ljubavnik vala;
Vjetar s dna mijesa
Zapjenjene vale.

Duso covjecja,
Kako si slicna vodi!
Sudbo covjecja,
Kako si slicna vjetru!

DNEVNIK

Tib. 1, 5. v. 39, 40.


Poverujemo po slusanju dugom:
ljudsko je srce vecno neprozirno;
i hriscanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabozac gresan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogresenja prihvatajmo mirno:
jer nesto vlada kad nas zli duh kusa,
pa spaseni su vrlina i dusa.

Od moje drage dugo vec daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma sta da naucih ili stekoh,
ona mi ne izbijase iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko nocu zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pisuc sto se obdan zbilo,
oblicje njeno docarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome casu
slomi se tocak; - jos noc zakasnjenja!
Vec sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovac i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objasnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da cekam i da gundjam - to mi osta.
Kud cu sad? - Spaziv prvo konaciste,
udjoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svecom zapita: "Sta iste
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nadjoh trem i stepeniste,
ucini mi se divnim sopce svako.
Coveka gresnog sto slobodno lece
lepota svojim nitima uplece.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno sto se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve zivo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pisem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tricarije lilo:
devojce mi se uz pozdrav pridruzi,
veceru dostojanstveno posluzi.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom recju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vesto sve tvori
krecuci rukom na nacin predivan -
ma sta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod srusih iznenada,
skocih i zagrlih je; ona tada

prosapta: "Pusti! Dole slusa stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i siba me i kara,
jer dok sam ovde za cast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa ce nas ponoc ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz narucja moga,
ode, pa sluzec dodje posle toga;

ali i gledajuci! Pogled svaki
nebeske slasti meni obecava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
sto lepse grudi joj uoblicava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi sto ga ljubav rascvetava;
sve obavivsi, sa sluzenjem presta,
podje, pa stade, obazre se, nesta.
Ponocni cas se na sokake sveo;
ceka me prostran lezaj da me njise,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to pise.
Taman sam svece ugasiti hteo,
kad zacuh nju gde ide ponajtise;
pogledom zudnim pih je, a kad leze,
ruka u cvrsti zagrljaj je steze.

Al' otrze se: "Dozvoli da zborim,
ne zelim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muskim nasrtajem.
Ko nepristupacnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
cim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Cistu me imas; da je sto u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi razarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oci i usne medene,
cudno me nesto skoli iznenada:
onaj sto majstor vatren je inace
bio, sad hladan uzmice ko djace.

Ko poljupcem il' slatkom reci jednom
da sve sto srce iste dobila je.
Kako li krotko, potcinjeno, cedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushicena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Pocivah i ja, na nju gledajuci,
jos u svog majstora se uzdajuci.

Al' dok se jedih zbog udesa cudna,
dok jarosne sam duse sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepsa nego budna;
a fitilj skoro dogore vec ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odvec rano, telo mlado.
Pocivala je nebesnicki lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnjecen u sam pako,
nemocan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
srusi se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdrzava.

Pribran pred tim sto prvi put ga snaslo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zasto se krsti mladozenja plasno
da ne smute ga carolijske niti.
Bolje u boju zateci se strasnom
nego ovako osramocen biti!
Ne bese tako kad prvi put oci
videse dragu gde u salu kroci.

Tad planuse ti cula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od zudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek sto je tace vec smesti je u grudi,
kao da samog sebe zelis; planu
stostruko sve cim ona te uzbudi:
sve sile sto nam duh i telo drze,
a onaj majstor od sveg ponajbrze.

Sve veca naklonost i zudnja raju
privedose nas: sa njom, adidjarom,
najlepsim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznacu sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bracna noci! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke sto ste krile kril'ma svilnim
rvanje strasno dok dan nije svano!
Ptice sto n‹s u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odvec rano!
Za igru beste stit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
cesto gde bilo bracna sveta prava,
sred zrelog zita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i vise puta da nas usrecava!
Sad, kleti slugo, nepomican gledas!
Najlepsu srecu gospodaru ne das!

Al' majstor-Iste ima svoje cudi,
naredba nece kod njega pomoci.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdize i moci;
sad moze da odluci putnik hudi
hoce l' kraj vrela zedan da prenoci.
Da usnulu poljubi, k njoj se prize;
al' zape, nesto trze ga i dize.

Ko ga u celik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj vecno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za zenu?
Odande blista svez i krepak plamen,
pa ko sto malocas nemocan svenu,
sada se plasi kad je jak i stamen;
drhtec se sklanja, pazljivo, sto tise,
iz kruga carobnog, pa seda, pise:

Blizih se domu, ali noc me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najcudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju citaj slova:
tek bolest zdravog coveka prekali.
Stosta ces lepo u svesci toj zateci,
al' nista necu o najlepsem reci.

Tad petao se javi. Sto moze brze
zadize ona pokrivac i skoci
i odenu se. Ali tad se trze,
videvsi gde je, pa obori oci;
moje pak htedose da je zadrze
kad mi iz sobe poslednji put kroci.
Al' rog vozacev odjeknuo bese,
pa udjoh, kola dragoj me ponese.
A posto dela pesnickoga smera
poukom treba da krepe i snaze,
tom omiljenom obicaju veran
i ja cu da vam nauk pesme kazem:
zivotni put je Dzombast i cemeran,
ali sred ludog sveta moc pomaze
poluga dveju sred zemaljske tisme:
duznost veoma, ljubav mnogo vise.

Umetnikova večernja pesma

Ah, da tvoračka moć duboka
u duhu mom zabruji!
Da tvorevina puna soka
iz šaka mi istruji!

Drhteći samo promucam te,
ali ne mogu stati;
Prirodo, osećam te, znam te,
moram ti oblik dati.

Setim li se godinama
duh se moj razotkriva,
pa sad, gde beše pustoš sama,
u izvoru uživa,

čežnja me, Prirodo, žestoka
za tobom celom pleni!
Šiknućeš poput vodoskoka
svim mlazevima meni.

Sve sile u mom duhu novom
vedrinom obasjaćeš
i skučenom životu ovom
bezmernu večnost daćeš.

Pesma Harfista

Tko nije na svoj hljebac suze lio,
Tko nije nigde cele noci
U placu na svom logu bdio,
Taj ne pozna, vi nebeske noci!

U zivot vi uvedite coveka
I pustate da jadnik bude kriv,
A tada bol i stradanje ga ceka,
Jer svoju krivnju svak ispasta ziv.

Noćne misli

Žao mi je vas, o jadne zvijezde,
Koje divno tako jasno sjate,
Nevoljenome svijetleći brodaru,
Bez nagrade od boga i ljudi,
Jer ne znate jadne, što je ljubav,
Niti ste za ljubav ikad znale!
Bez prekida vode vječni sati
Nebesima povorke vam sjajne.
Kakve li ste prevalile pute,
Dok ja bijah u naručju drage,
Ne misleći na vas ni na ponoć!

Priroda je jedina knjiga koja na svim listovima nudi mnogo sadržaja.