Dragana Konstantinović

Želja

Želim da sam s tobom stopljena u ćutnji,
rasplamsalom dahu il' podnevnoj šetnji...
Probuđena želja talasa u slutnji
koja se kroz nemir iscrta u pretnji.

Šta ako je sve to samo igra čula,
samo treptaj rose, kratki ples leptira...?
Ako s prvim daškom vetrometnih frula
sve ovo u nama počne da se spira...

Zagledam u sebe, tražim tvoje oči,
i plaši me pogled s tim osmehom smelim.
Obojena slutnjom strahujem da kročim
i ne mogu ništa osim da te želim...


[img]%20%20Uploaded%20with%20ImageShack.us[/img]

POMEN JEDNOM MOSTU

Mostovi se prave da spajaju ljude
i ti si svoj pos'o obavljao smerno,
živeo si usred naše rodne grude
i čuvao svakog od nas neizmerno.

Ponosna sam bila na lukove tvoje
i volela svaki kamen tvoga tela
dok su njima lile kolone da spoje
jedan deo sa tlom onog drugog dela.

Reka ispod tebe brojila je leta
i delila s tobom lepote i muke,
a ja bih svaki put kad tobom prošetam
dotakla ogradu da ti pipnem ruke.

Rasla sam sa tobom, učila od tebe
i od reke što je ispod večno tekla,
pa sam te na kraju upila u sebe
da sacuvam sve to što sam do tad stekla.

Jednog dana rekom potekla je zloba
koju su nanele neke davne kiše,
jača i od tebe i od kraja oba
pa ti se lukovi na dva polomiše.

Plakala sam nemo i jos uvek plačem
što su te ubili u jeku mladosti,
što zlo postalo je od ljubavi jače,
što si post'o žrtva zlobe i pakosti.

Jednog dana neki nov most će da svane
odmah pored mesta gde si slavno pao
pa će da nastavi da spaja dve strane -
nastaviće tamo gde si nam ti stao.

I to valjda tako i treba da bude,
dobro je da puno svud mostova ima,
mostovi i treba da spajaju ljude,
a ljudi da žive sa svim mostovima.

Ipak, ja sam tužna što te nema više
i što sada gledam samo tvoje seni,
al' pamtim tvoj nauk pa ne dam da kiše
ubiju i taj moj most što je jos u meni.

Iz šarenog mnoštva iskr'o si se krišom,
slučajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kišom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se čini lako
dve duše se spoje,
u treptaju rose čini se da svako
može da poleti baš kao nas dvoje.

Prepuštam se sneno zovu iz daljine
lude noći ove;
znam, imam te samo kroz šapat tišine,
ali nedam nikom da mi gasi snove.

PRVA LJUBAV

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
zute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim,
i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge,
na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.

Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više
da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje.
Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate,
onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja
dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.

Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke,
na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju,
na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.
Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.
Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Ne daj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.
Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

MOJA ZEMLJA


Učili su me kako da volim
svaki krajičak te zemlje moje,
da sam njen deo i da postojim
kroz njene zvuke, mirise, boje.

I volela sam nebo i ptice
i hladovinu u Bulevaru,
ulične tezge, tramvajske žice,
školice dečje na trotoaru.

I boje duge nad mokrim gradom,
i gradsku buku, i huk sirena,
dvorište moje s debelim hladom
i hrpom dragih mi uspomena.

I sunčan dan i pokislo veče,
putovanja u prašnjavom vozu,
miris kestenja kada se peče,
knjige što gaje rimu i prozu.

I svako polje, livadu, šumu,
i sve planine, vrleti, stene,
i svaku štraftu na svakom drumu,
i sve, sve drugo tu oko mene.

Tek kad odleteh negde daleko
gde sunce pada kad tamo rudi,
shvatih da nije nešto već neko
što čini zemlju - da su to ljudi!

Sad je već nemir u meni sveo,
ostaše samo još uspomene...
Ja više nisam te zemlje deo,
sad je ta zemlja deo mene.

SEĆANJE

Dok jurim drumom, ista prašina
večno zelene šumarke praši
a sunce razbija sene...
Lete kraj mene sneni putaši...
Poznah u kosi vetar s visina
al', da l' on prepozna mene?

Ulicom znanom sećanje veze,
istim stopama smelo se šeta
a misli korake broje,
i pitaju se i ovog leta
da l' još, dok tiho šumore breze,
šapuću i ime moje.

Gasi se plamen nad mojim gradom
i prepušta ga letnjem sutonu,
plašt modri pada na pleća;
sećanja moja polako tonu
i gase misli s poslednjom nadom
da me se bar neko seća...

VEČERA

Uči

Na sred stola žuta treperava sveća
našarala lica, u oči se slila,
zaigrala kolo,
pa kraj suvog cveća
i obris detinjstva senkom ukrasila.

Misli kradom žure i preleću stolom
dok trpeza mami i opija gosta;
iznad, na ormaru,
s razigranim kolom
dunje šapću tajne mirisom što osta.

Klize reči s lica, previru u žaru,
tek poneka skoči i žamor nadjača;
najzad se sve sliše
u tu ruku staru
što sa setom pruža dah sitnih kolača.

Već dugo sad liju neke druge kiše
al' misao beži, otima se, skreće,
još bi da prosanja
čega nema više
kad oči zacakle uz titraje sveće.

ŠETNJA GRADOM


Danas sam bila u gradu
voljenom, dragom i starom,
prisela na Taš u hladu
pa krenula Bulevarom.

Kad stigoh čak do Liona
onako nogu pred nogu,
prebacih se do Londona
svog zavijenog u smogu.

Onda prošetah do Ade
dok je još sunčanog dana,
obiđoh zemunske zgrade,
stigoh do Kalemegdana.

Usput sam srela i kumu,
raspoloženje joj palo,
imam li, pita, na umu
da dođem na duže malo.

Neki glas tada me trže
sa ovog tu kraja sveta -
došao čas da što brže
napustim svet interneta...

ŽENA U CRNOM


Pognuta, zgurena, tiha, u crno zavijena,
nemoćno korake pruža protiv sopstvene volje.
Gde god Sunce da bije, oko nje caruje sena
što guši nadu da išta može da bude bolje.

Korača nemo dok kraj nje promiču neka lica
čiji pogledi beže kao da nje nigde nije;
daleko u njoj prhnu i poslednje jato ptica
i osta još samo tuga da joj niz pleća lije.

I nije više ona ni setna ni zamišljena,
davno je prošlo to vreme kad je imala snove,
davno je živela život, davno je bila žena,
sada je jos samo ljuska koja se ženom zove...

Prepuklo srce jos tuče i nikako da stane,
broji sapeto vreme u njenoj tami sto drema...
Zagasli život još tinja, još traje neke dane
dok usahla ruka žudi da mazi čega nema...

Umorno diže glavu kao da hoće da pita
očima ispranim, mutnim, bez boje i bez sjaja:
¨Zašto, kažite, zašto...?¨ Dok zamućen pogled skita,
osta da čezne za dugom večitog zagrljaja.

OBLACI RATA

Sonji

Ispod nemirna dva-tri čuperka
varnica blista u crnom oku.
Gledam je gde me kroz osmeh merka
i već je stigla u jednom skoku.

Prvo se mazi, pa mi se smeši,
pa hoće nešto 'još malo samo'.
Zatim se nešto sledeće reši,
sada je ovde - za tren već tamo.

Onda su došli oblaci rata
i sakrili je u svoje krilo...
Svakog trenutka svakoga sata
u meni vapaj: Šta joj je bilo?

Prošlo je vreme dugo k'o svemir,
oblaci crni postaše sivi...
U njenom glasu osećam nemir
dok priča: ¨Tu smo, svi smo još živi...¨

Slušam je pomno dok mi pred okom
treperi obris poznatog lika.
Olujom lik bi zbrisan žestokom,
na istom mestu sad - druga slika.

Gde je sad ono nestašno mače?
Gde su sad iskre očima njenim?
U meni nešto poče da plače
za tim detinjstvom već ubijenim.

I sad ja pitam sve naše ljude
i one druge širom planete:
Šta će od svih nas ikad da bude
kad joj nedasmo da bude dete?

ILUZIJA

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

SUSRET

Jedan se pogled iskrao kradom
iz plavog sna sa dna tišine,
zasjao iskrom, bljesnuo nadom
i zaživeo usred tmine.

I poput duge u kišnom danu
na tren tama poče da plamti
kad lagan dodir na mome dlanu
ostavi nešto što se pamti.

Prebrzo sve su prekrile sene,
i sjaj u oku, i to lice...
Ostaše reči nedorečene
za neke druge pozornice.

I ništa više. Sve što je bilo
začas se pokri velom ćutnje.
Sve sakri plavi san svojim krilom
i nesta svega osim slutnje.

BESNA PESMA


Besna sam,
danas sam strašno besna!
I nema mi pomoći niti leka,
tol'ko sam besna!
Besna sam na sve moje u kući,
i na sav posao što me čeka,
i na komšinicu što nije svesna
da je bolje da dođe sutra,
i na sve one što mi zvrče
telefonom od ranog jutra,
i na sve one sa interneta.
Dan kako ide - sve mi je ljući:
sad bih glat mogla s onima što krče
one sirote kedrove šume,
k'o da su one prava meta!
Tol'ko sam danas opako besna
da bih se sada mogla potući
onako kako samo ja umem
sa pola sveta,
i pobediti sve od reda
ovakva kakva sam, puna jeda,
za sve ostalo nepodesna
kol'ko sam besna!

Danas samo tako strašno besna
na sve i svakog oko mene!
Tako mi nekad sve kontra krene
pa besnim u sebi -
jer drugde gde bi',
na sve i svakog u okolini!
Razbesnela sam se svom strahotom
al' stvarno, nije da mi se čini.
Besnim na poštara što ne donosi
ono što treba u paketu,
besnim na gužvu na ulici,
i na crveno na raskrsnici;
i na onog što na ćošku prosi,
i na onog što pamflete nosi
i deli svetu;
na nasmejane prodavačice
i zamajane vaspitačice;
na one što nit' dišu nit' mirišu,
ali i na ptice u letu
i na kišu...
I na to sto sam na levu nogu stala
kad sam ustala -
što mi je zakazala noga desna!
I na ceo grad i sve u njemu ljude
pa šta bude,
tol'ko sam besna!

Besna sam,
danas sam tako besna
na sve geografske širine,
i na sve od Vankuvera do Beograda
pa opet nazad preko Kine,
na sve i svakog ko se tu nađe
i na sve njihove u laži zavijene suštine!
I na one što dan im je oivičen lepotom
pa ne znaju ni za šta ružno
il' tužno,
i na one one što žive mirnim životom
verujući da su čisti
svi na listi,
i na one što ih nikad ništa loše ne snađe
pa ne znaju za beznađe,
što ne gledaju bedu
i što imaju šta da jedu,
što imaju svoje streje
a ne tamo neke katakombe,
što ih radijator greje
i što ne znaju šta su bombe!

Besna sam,
tol'ko sam besno besna
da me prosto iznutra grebe!
Besna sam na sve širom sveta
a najviše na samu sebe!
Što sada jurcam kao kometa
beskrajnim svemirom interneta,
što tražim da li ću igde da vidim
išta što može da razbije mrak,
makar i mali, najmanji zrak...
Ali - bas ništa...
A da l' se sprema?
Ne znam al' za sad ničeg nema...
Za sad to svetlo k'o da se stidi
i svi su dani jednako dugi...
A ja sam besna,
ocajno besna...

A najviše od svega sam besna
što sam se bila sama sputala,
ja kao i mnogi drugi
ogrezli u istom sivom talogu,
i što sam do sad samo ćutala!
Znam da sam kriva
dokle sam živa
al' šta sad mogu,
šta sada mogu?
Sad razaznajem i drvo i šumu
al' jednog sam postala vrlo svesna:
Iako sad sve jasnije vidim,
ja previše odmakoh na svom drumu...
Koža mi je moja postala tesna
al' ja samo još mogu da budem besna...

Zato sam besna!

Crno - bela priča


U beloj sobi beloga dvora
kraljica uze haljinu letnju,
belu, naravno, jer tako mora,
pa zatim klisnu sama u šetnju.

Nije odmakla mnogo daleko
od svoga blještavo belog dvorca
kad je odjednom prepade neko
u liku opakog crnog lovca.

Šta sad da radi? Oh, da je samo
slušala savet svog belog kralja!
Sad mora u beg tamo il' amo,
jedno je jasno: ovde ne valja!

Okrenula se ka jednoj strani
i pokušala da baš požuri.
Da je bar svita tu da je brani
sad kad je opaki lovac juri…

Spas joj je doneo njen konj beli
i ozario je smeškom sreće.
Ali, za šetnju sad zna dvor celi -
slučaj dobija razmere veće…

Beli je kralj bio jako besan.
Ne sme kraljicu niko da dira!
Dvor mu je beli postao tesan,
zato sad ratnička truba svira!

Na polje isplovi bela reka:
svita, topovi, konji, dva lovca…
Videće crni šta ih tek čeka
kad oni krenu put crnog dvorca!

Crni je kralj na sve bio spreman
pa se sakrio u crnom hladu.
Da bi odbio tu belu neman,
naredio je hitnu rokadu!

Poče u neki čas da se ježi
od nepoznatog i čudnog vonja…
I sebe uhvati kako beži
od jednog običnog belog konja!

Ubrzo stiže ostala svita
da ga zaseni svojom belinom.
Crni kralj htede svoje da pita,
bore li se svi istom žestinom?

Nažalost, brzo ga prođe volja
i shvati da se najgore sprema
kad baci pogled na prazna polja
i vide da nikog crnog nema!

Pokušao je da beži dalje
ali bi steran u jedan kutak.
Beli kralj popravi svoje halje
pa glasno rece: ¨Sad je trenutak!

Izliću te u crnu baricu
u ovaj za tebe najcrnji sat!
Niko ne dira moju kraljicu
i zato evo ti jedan šah-mat!¨

A MOL

Sanjao sam ti oči, Begej u njima teče
dok negde u daljini Bečkerek ljulja zvona;
sunce tone za gradom, radja čežnjivo veče,
budi zvezdu po zvezdu, svih trista miliona.

Svaka se zvezda cakli u ritmu tvoga daha,
bojama davnih tajni tvoje zenice kupa.
Istina puče praskom u om nebeskog praha:
da sam ostao paor, bili bi večno skupa...

Nije mi duša htela da ore rodne njive,
nesto jače i lepše dade mi violinu;
zažmureh na Bečkerek, na dane tihe, sive...
Pesma mi rodi krila, poleteh u visinu...

Još uvek letim nebom, s oblacima se družim,
al' još treptave zvezde van domašaja cakle.
Prizivam cigansku krv što mi venama kruži...
Note u meni samo što ih nisu dotakle...

Napisaću ti pesmu, zasjaće iz A-mola,
mastilom moga srca u vetru oslikana,
svetom da se razleti k'o mace od topola,
tiho, nežno, lagano, u titraj snenog dana.

Napisaću ti pesmu, sviraću ti polako,
tako setno ti niko na uvce svir'o ne bi;
spojićeš se sa nebom neosetno i lako,
ti, osmeh moje pesme, ja s mojom pesmom u tebi.

Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrostii samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

Zašto

Kroz žamor ispraznih priča
poneka reč me zapeče.
Iz senke nehajnog osmeha
tvoj pogled nemušto bode.
Osećam, gasi se bliskost,
svežina donosi veče...
Uz pljusak poslednjih podsmeha
prijateljstvo nam ode...
Da li je moglo drugačije?
Da li je sve moglo bolje?
Uzdah ponesen sećanjem
proteklo trajanje broji...
Za sve je potrebno hrabrostii samo po tračak volje...
Sva su iskustva dragocena
al' zbog njih ne postojim.
Kroz tamu koja se spušta
gase se poslednja lutanja.
Više i ne pitam zašto,to nije pravo pitanje...
Obavijena slutnjom
prihvatam naša ćutanja
i svaka nova misao
donosi novo svitanje.

... V I Š E N I S I M O J ...


Ove besane noći moju radost gaze
jedan pogled u nebo , svuda naše staze
Evo , već dugo ima kako nemogu da prebolim
Ovako vise voleti neću ...
Ako dočekam jutro neka vreme stane
sada ponovo teku neke stare rane
Evo , već dugo ima kako nemogu da prebolim
Ovako nikad bolelo nije ....

Dodirni me, poljubi me ... meni tako malo treba
poljubi me , promeni me...pa , me digni sve do neba
Da pored tebe stojim i predam ti ponos svoj
Ovako ne mogu da shvatim ... da više nisi moj ….!

Gde da dočekam jutro , gde mi seta kreće ?
dve , tri kapi na dlanu , gledam zvezda sleće
Evo , več dugo ima godina i ne mogu da prebolim
al` jos se nadam i zato molim i zato volim ....!


*** D. Konstatinović ***

Pesma za Lidiju

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.

Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...

Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...

LALOŠKA
Đoletu

Polako, polako, natenane
tišina miluje polja.
Sve k'o da stoji na sve strane
sem jata ptica
koja pletu
vremena bolja
u niskom letu
u duge letnje dane.

Tek cvrčku nekom zaigra žica,
zacvrči iz guste trave.
Prospe se pesma tamburica
pa boja zvuka
skoci s tišine
i usred jave
k'o zvezda sine
šarenog, vedrog lica.

Lakog vetrića nemirna ruka
obori klasove žita.
A onda podigne dva tri struka
i iznenada
sred polja snena
evo gde skita
bulka crvena
sačinjena od zvuka.

Dalje se razvlače lenja stada
sto žućkastu travu pasu.
A sunce peče i nigde hlada,
i sred tog mira
tek dorat rže,
u punom kasu
dok juri brže
remeti mir što vlada.

Tu čiča skriven ispod šešira
sa đerma zahvata vodu.
Promuklo čekrk poče da svira
kad vasiona
sive prašine
dobi po svodu
šare fine
koje već sunce spira.

Na kraju svega čuči kolona
kuća u jednom nizu.
Odatle dopiru crkvena zvona
i put se sivi
pruža k'o strela,
prilazi blizu
početku sela
otkad je našeg eona.

U svakoj avliji paor živi
natenane, polako.
Misli mu uvek u svojoj njivi
dok mlada snaša
s pendžera gledi
veče svako
kad dan izbledi
na sokak prašni, sivi.

Ova idila je večnost naša
i nema tog ko je briše.
Dok je nas biće i salaša,
svitanja zorom,
sunca i neba,
trave sto diše,
paorskog hleba
i mirisnog vetra dašak.

I ja sam sanjala s teškom morom
oluje vetrova mraka.
Izroni lice sa novom borom,
al' nesta i opet
oči moje
večnog dečaka
osmehe broje
dok šetamo našim šorom.