Miroslav Mika Antić

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

Uvodna pesma
Ovo su tvoje pesme.
Ne pitaj kako sam saznao sta misliš.
Možda sam ponekad bio: ti.
Možda si i ti pomalo bio: ja.
Možda smo zajedno bili ceo svet.

Prva ljubav
1
Naiđu tako dani. Zatrpaju ti oči kao zvezdane kiše.
Oko nosa se neka šarena nežnost isplete.
I ti staneš, i ne znaš
da li si, il' nisi više ono obično dete, ono bezalzleno dete.
Nekakvo zrno zlata počne u srcu da žulji.
Stidljivost neka u tebi tiho se zasmejulji.
Naiđu tako dani.
Ne prepoznaješ boje aprila.
Ne prepoznaješ svoje ruke. Izgledaju ti kao krila.
Ne prepoznaješ svoje ogledalo: iz njega te neko čudan posmatra, neko kome u dahu mirišu suncokreti i plamte obrazi, plamte
kao nestrpljiva vatra.
Naiđu tako dani.
Vetar ti u potiljak diše.
Zdravo, poslednja bajko, kad staneš i ne znaš više da li se visine ruše il' s tobom u nebo lete!
Zdravo ljubavi!
Tajno!
Zdravo sve neverovatno! Sve zabranjeno i zlatno!
Zdravo, čudnovati svete!
2
Vrlo je važno, pre svega, da prvu ljubav umeš da izgovoriš ćutanjem.
Da je sagledaš žmureći.
Da je oslušneš osmehom. I dotakneš šaputanjem.
Vrlo je važno da o njoj ne brbljaš hvalisavo svima Ljubav-to nije užina koju drugari dele.
Prva ljubav je providna kao lutkino oko, drhtava kao tišina koja hoda po prstima
i prva prava čistota tvoje nežnosti bele.
Ona je knedla u grlu, srebrna knedla u grlu, sve nedokučivo tvoje i sve kristalno tvoje i sve gugutavo tvoje kao večernje zvono.
Ona je duboko u tebi i duboko van tebe.
Ona je malo onako. Pa još malo onako.
Pa onda ono.
I ono, I onda: sasvim ono.
3
Nije to nagovaranje, rođeni moji, ko neće dalje da veruje, nek slobodno zažmuri.
Ali pazite dobro: ako u vama postoji jedno veliko pitanje koje nestrpljivo žuri, pitanje veće od brda i veće od dva brda, i jedna treperava duša što veruje u čuda,
i ako se u vama neke lepote talasaju i neke svetlosti rađaju,
onda je sasvim svejedno dali žmurite ili ne žmurite, jer čuda se već događaju.
U tebi skazaljka nekog nevidljivog magneta pokazuje odjednom hiljade strane sveta.

Kada smo bili veliki
Kad smo bili veliki kroz detinje nemire, svi onako brljivi, šmrkavi
i lajavi ludo smo izmišljali neke svoje svemire i bili smo krilati i bili smo zmajevi.
Igrali se piljaka sa najlepšim zvezdama. Crtali smo svetlošću radoznala skitanja. I uvek u srcima ko u toplim gnezdima znali smešan odgovor na sva tužna pitanja.
Od juče smo ozbiljni. I odjednom, čudno:
kao da smo zgrčeni, Kao da smo stali.
Sve oko nas izgleda glupavo i budno. Prvi put smo odrasli, a prvi put - mali.
I prvi put sami smo u prepunom svetu. I odjednom,
izgleda ništa nije za nas. Nevešto smo. Zbunjeni u rođenoj ulici, zalutali zauvek u ogromnom danas.
Kad smo bili veliki do kuća do drveća, do tornjeva, planina i do ptičjeg leta, u džep nam je stao dan , u zenicu okean i stala nam još u dlan polovina sveta.
Od juče smo ozbiljni.
I ma šta nas čudilo - u svemu svom krilatom kao da smo pali. Kao da se oko nas sve strašno probudilo: prvi put smo veliki, prvi put smo mali.

Opomena
Važno je, možda, i to da znamo: čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo, tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo, moći će neko i nas da sretne.

Čarolija
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste
Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme. Samo jedno te molim: pokušaj da ne rasteš ni mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi živi slobodno, lepo i ludo. Možeš da izmišljaš. Maštaš, Da radiš sve naopako.
U njoj i najveće čudo prestaje da bude čudo, jer sve što poželiš kad zažmuriš - ostaje zauvek tako.
Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i laži i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.
I sme se više od svega!
Jedini: nemoj da rasteš za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.
I svaki put kad te slome, pa moraš nov san da stvaraš, ne sanjaj ga u mraku Dotrči bliže zori. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namigneš samo i osmehneš se polako
Izbroj u sebi do deset i to u večnost pretvori. I sve što žmureći smisliš ostaće zauvek tako.

Dosadna pesma
Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno. Ipak pročitam pisma, najlepše reči prepišem - ako mi nekad zatreba, a od onog što ostane napravim papirne lađe, napravim ptice, slanike, žabe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate. Da je ostao dečak - kao ja, baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se još sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.

Zadihana pesma
Devojčica mnogo znam. Ako neka bude htela, ceo svet ću da joj dam, i dalje do kraja sveta na pedeset puškometa: bar još dva-tri sela.
Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa.
Ja sam vašar. Eto šta!
Ja sam tristo čuda.
Muzika sam. Gužva. Smeh. Vrteška. I luda.
Sve ću zbog nje da proćerdam. Što će meni svet na dar. Kupiću joj jeftin đerdan i minđuša par.
Biće jutra mokra, rosna, opečena od proleća. Na dlan njiva žut i pljosnat prosuće se sreća.
Pa ću tako lud da gorim, da se pesmom niz drum javljam, da se nikad ne umorim od neba i zdravlja.

Bosonoga Pesma
Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakom novembru da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Moja je sreća srneća, a grešno mi je smešno Ako me neko čačne u ove oči plačne, nije to neutešno:
ja umem od suza da pravim klikere lepe, prozračne.
2
Podeliću sa tobom sva moja šašava zdravlja. Zavoli moju senku što se klati niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znaš: divno je nemati plan.
Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh,dubok kao jezerske vode.
Evo, i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt.
Budi uz mene kad odem.

Zapisano u sredu
U sredu smo se prvi put sreli, a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli. U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem dok lutam po korzu sam: ne, nije ona lepša ni draža od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem - oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo. I mislim: zbilja, svejedno mi je. . .
Al okrećem se dugo. . . dugo. . .

Uspomena
Razišli smo se al' naše detinjstvo ostaje u prvom osmehu kojim sam usne opekla.
E, moj pegavko, za ceo život dosta je to malo ničega čim sam ti najviše rekla.
Naše su oči tad pomešale boje pa isto vidimo svet ovaj ludi i trsavi
I još će dugo na usni da ti postoje šapati oni daleki, meki, lepršavi
I ja, kad grickam bombone ili žvaku, il' ližem kornet, il' nešto luckasto usnim,
il' se bez veze isplazim nekom dečaku, osećam ukus osmeha tvog na usni.
Razišli smo se, al naše detinjstvo ostaje svejedno kakvim stazama sutra lutali.
Malo je bilo.
Al ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.

Mostovi
U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i tije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ista reka čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.

Plava zvezda
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ. probaj toga da se setiš. Kad žamuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da osetiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.
Ali pazi ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava: da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora druga da se nađe.
Treća. Peta.
Mora u snu da se zađe na kraj sveta. I još dalje iza kraja: do beskraja.
2
Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Jednog dana, jedne noći, ne znam kada, al znam tačno, izgledaće nebo bez nje tako prazno, tako mračno.
I sva sunca sve lepote i sve oči što se jave, nikad bez nje neće biti sasvim tvoje, sasvim prave.
Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

Zima zima e pa šta je

Haj napolje momak ko je,
tamo veje beli sneg,
vidiš onde navej’o je
čitav bedem, čitav breg.

Zima, zima - e, pa šta je,
ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!

A šta može zima meni,
šta mi može, šta mi sme?
Nek mi nosić pocrveni,
eto to je, to je sve!

Zima, zima - e, pa šta je,
ako j' zima, nije lav!
Zima, zima - pa neka je,
ne boji se ko je zdrav!
J.J.Zmaj

JESENJA PESMA


Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke...

Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane
- kupujemo kišobrane!
Prodajemo staro lišće
- kupujemo pahuljice!
Prodajemo trotinete
- kupujemo sanke!
Kupujemo šubare
- prodajemo mašne!

Prodaćemo sokne
- kupićemo rukavice.
Prodaćemo sejalice
- kupićemo grejalice.
Prodaćemo sladoled
- popićemo čaj.

Jer:
Sve je pošlo strmoglavce
za ptice i cveće,
kad je sunce odustalo
na krov da nam sleće.
Kao da je žuto, ljuto,
kao da nas neće!
D.Radović

Tajna
Svako ima neku tajnu: šu-šu-šu. . . neko lepu i beskrajnu, neko tužnu ili smešnu, neko zlu.
Neko svoju tajnu slaže.
Neko odmah mami kaže. Neko svoju tajnu ne bi ispričao ni u snu. Neko šapne: samo tebi. . . kao drugu - šu-šu-šu. . .
Obično su tajne glavne izmišljene i ljubavne.
Al i druge kad se zbroje, naše, vaše, moje, tvoje, leve, desne, čudne, sjajne, sve jednako mnogo znače, jer - inače zašto bi se zvale tajne?
I ja imam jednu tajnu vrlo važnu, vrlo vrednu. Nikom drugom - samo tebi prišapnuću jutros nju.
Hodi bliže: šu-šu-šu. . .
Sutra rano. . . šu-šu-šu. . .
Baš onamo. . . šu-šu-šu. . .
Ali nikom to ne kaži.
Sam potraži. Šu-šu-šu. . .
Pronaći ćeš vrlo lako i videćeš da je tako.

Plavi čuperak
Plavi čuperak obično nose neko na oku, neko do nosa, al ima jedan čuperak plavi zamislite gde?
- U mojoj glavi.
Kako u glavi da bude kosa?
Lepo.
U glavi. To nije moj čuperak plavi, vec jedne Sanje iz šestog "a" Pa šta?
Videćeš šta - kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe, pa se umudriš, udrveniš, pa malo - malo. . . pa pocrveniš,
pa grickaš nokte i kriješ lice pa šaljes tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa učiš - a sve koješta učiš.
Izmešaš rotkve i romboide.
Izmešaš nokte i piramide. Izmešaš leptire i gradove. I sportove i ručne radove.
I tropsko bilje.
I stare Grke.
I lepo ne znaš šta ćeš od muke.
Sad vidiš šta je čuperak plavi kad ti se danima mota po glavi, pa od dečaka- pravog junaka napravi tunjavka i nespretnjaka.

Prvi tango
Devojčice, vi, koje ste večeras poslednji put uspavale svoje lutke i krišom od njih, na prstima, došle na ovu igranku, sa zenicama pitomim, sa zenicama srnećim, bistrim kao najveći kao najlepši cvet,
i vi sa osmehom toplijim od mesečine na proplanku,
i vi, zaljubljene u prvi uvojak što vam pokriva uho, i zaljubljene u ceo svet...
Dečaci, vi, koji ste večeras prvi put nekako drukčije, mangupski začešljali kosu, pa vam se odjednom čini da vam niču brkovi, a osmeh vam na licu sličan muškijim ljudima,
i vi, sa klikerima u džepu i pegama na nosu, što se pravite važni, pa ste promenili hod, a srce i dalje vam drhti kao preplašeni miš
u zadihanim grudima...
Hajde, započnimo ovaj naš prvi tango u životu! Igrajmo!
Nije strašno
Dva levo - jedan desno.
Jedan levo - dva desno. Evo, brojimo svi uglas.
Zbogom olovni vojnici! Zbogom detinjstvo sa kikama i plavom mašnom! Zbogom sve ono što je bilo juče!
Dobro nam došlo sve ovo što je ispred nas!
Nije ovo čas hemije niti čas matematike.
Tiho! Tiho za one pred kojima se večeras otvara mladost široka!
Umesto lutaka pred svakom devojčicom klanja se po jedan živi, pegavi lutak. Umesto klikera, u srce svakog dečaka kotrljaju se dva topla i nasmejana oka.

Lako je tebi
Lako je tebi kad imaš brata, pa može da te štiti i brani. Kad se u dvorištu igrate rata, on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.
Lako je tebi kad imaš brata: smeš da se praviš važan pred svima. U bioskopu nema karata, on samo trepne i - već ih ima. Na utakmici nigde mesta, on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara. Ima u gradu tristo drugara.
Meni je teško jer nemam brata, pa pazim s kim se igram rata, jer nije svako na mojoj strani, spreman da uvek baš mene brani, A kad se s drugom decom potučem, obično deblji kraj izvučem.
Kod kuće radim sam za dvoje i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem, i rublje skupim, i sobu spremim, i mleko kupim. . .
I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam, i budem dvostruko vredan sam, i da odrastem sasvim sam.
Od svega što na svetu znam najstrašnije je kad si sam.

Nepovratna pesma
Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka. Nikad neću unatrag.
Šta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati.
Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem. I od druma da se muči i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.