Miroslav Mika Antić

First topic message reminder :

 Autobiografija



Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije…

Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. “Goranovu nagradu”. “Nagradu Sterijinog pozorišta”. “Zlatnu arenu za filmski scenario”. “Nagradu oslobođenja Vojvodine”. “Sedmojulsku nagradu Srbije”. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”…

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi “In memoriam”. I u svim ostalim svojim pesmama.

PROLEĆE

"Ne, ljudi moji, pa vi grešite!
Proleće nije ono što vi mislite.
Proleće nije kad cvetaju ljubičice
niti kada rastu visibabe bele...
Proleće nije ni kada se sneg topi
niti kada sunce malo toplije greje...
Proleće nije ni kada pupoljci ploda izviru sa grana
niti kada se ptice vraćaju sa juga...

Proleće je, ljudi moji, nešto sasvim drugo...
Ono nije godišnje doba...
Proleće je nešto u nama...
Proleće u meni probudi se i zimi, čak i na leto..
Proleće je kad mi njena ljubav srce greje.
Proleće je kad se ona sa mnom smeje.
Proleće je kad od njenog poljupca utonem u san.
Proleće je kad sa njom ja dočekam dan.
Proleće je i kada mi njen osmeh osvetli put.
Proleće je kada me ona umiri kada sam ljut.
Proleće je kada ja nju volim...
Proleće je kada se za ljubav borim.
Proleće je nešto što u meni nikad umreti neće.
Proleće je doba od preostala tri veće.
Ko ovakvom mom proleću nije odoleo
taj u životu nije iskreno voleo.."

Kažu da me po osmehu poznaju - da je on moje drugo ja... Ja svoju dušu ispunjavam nekim lepim trenucima, nekim sitnicama. Meni i malo znači mnogo. Ne očekujem puno od ljudi, zato i kad dobijem mrvicu - obradujem se, poput deteta koje u pesku među toliko praznih školjki uspe biser pronaći! A ljudi su upravo takvi - mnoge će more života izbaciti na vašu obalu, a samo će retki u sebi... biser nositi…

BALADA

Od svih si devojaka bila tiša
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša,
Tako krvnički ko čuvari reda...
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
Bar viša za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Između bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

Pokušaj unazad dane da brojiš.
Pokušaj unazad sate da brojiš,
u svaki kutak života zađi
i sve propušteno ponovo nađi.

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim azbukama.
Izaberi najdužu. Najtežu.
Pronađi takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo
Azbuku sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih , kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Dok svi kukaju o kojekakvim problemima, ja i dalje verujem, đavo ga odneo, da ne svetu ima i lepih stvari. A ima ih, verujte.

Svako je dno - svemir nečemu ispod njega. Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.

Pomešan s lišćem,
vetar ima mek i žut glas,
kao ona devojka kojoj sam obećao
na stepeništu katedrale
da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva.

Toliko ličim na Dunav da se ponekad pitam ko se u kome ogleda.
Teći punim životom znači ploviti nizvodno sa podjednakom strašću kao i ploviti protiv sebe: stvarati limane i virove, imati kristalne slapove i ustajale ritove, kidati rubove obala i donositi poplave, opadati i rasti, i uvek usrkavati u sebe okeane.”

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak–sanjalica,
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Uzmi zato britvu,
pa prvom maleckom boru
ureži ,dok nije kasno,
svoje srce u koru.
Upiši ljubavi breme
i ne brini za vreme.
Ako slučajno prodješ
tuda kroz mnogo dana,
poznaćeš svoja slova
ogromno uvećana.

Ne pitaj otkuda kiše odjednom pljusnu jače.
To možda i nije pljusak,
već neko zbog ljubavi plače
i trepavice mu slane
i rukavi mu slani
kao presoljen ručak i kao okeani.

Treba mi još jedan život...
Još jedan za ljubav, još jedan za suze.
Da ispravim stare greške i napravim nove.
Treba mi novi život,
da ga uredim po svome.
Treba mi novi život za stare ljubavi i stare tuge...
I novu sreću...
Za druge osmehe i drugačije korake.
Ovaj mi jedan nije dosta za sve..

"...Koliko ja razumem,
najveća poezija je
trenutak kad nisi svestan pesme.
I najveći je život kad nisi
svestan da živiš,
nego misliš da sanjaš."

"Svake subote poštar ti je donosio
od mene po jednu poruku.
Sećaš se, pisao sam ti sa zvezde Vege. Pisao sam ti iz oka jednog kita.
Pisao sam ti iz srca jednog sata.
Pisao sam ti sa Kolumbovog broda.
Uvek je bila prava marka. I pravi pečat naše pošte od prekoputa..."