Kosovo i Metohija u srcu

Матија Бећковић
КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишу?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Драган Милашиновић
КАД БАГРЕМИ ЦВЕТАЈУ

поново
процвали багреми
по улицама нашим
и на успомене мирише Косово
поново
светом земљом лутам
и тражим те
језиво уморно

Марија! где си
отерана птицо
Марија! где си
отета љубави
Марија! где си
можда мирно спаваш
а овде све је као некад исто
ОНИ се смеју умиремо МИ

Марија
зар ти није жао
ја те још увек у ноћима тражим
а Косово све пустије сања

Марија
зар су Божури само пољско цвеће
зар је Лазар био неми крик
сети се Марија
МИ СМО ИСТОРИЈА
и твоје су усне
на мојима
Видовдан шаптале

Сети се

сети се
кад смо се заклели
сети се
багреми су поново процвали
а тебе више нема ту

Марија!
Где си Марија?

Ноћ Дан Ноћ

још увек те волим
срцем Јесењина

Милан Ракић
НА ГАЗИ МЕСТАНУ

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

– Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku po tome kakva je sila koja me prati nego po tome koliku svetinju branim.
– Biće to naše veliko stradanje Lazare.
– Znam. Stradaćemo ovako ili onako, ali možemo da biramo. Ili da nestano puzeći kao turske sluge i poturice ili izginemo kako priliči ljudima. Trećega nema.
– Sa Kosova se nećete vratiti živi.
– Bolje da nas unuci mrtve pamte, nego da nas sinovi žive zaborave.
– Od svih oblaka koji se nad Srbijom nadnose, ovaj nije ni prvi, ni poslednji ni najcrnji – knez Lazar pred Kosovsku bitku.

Алекса Шантић
ЈУТРО НА КОСОВУ

Пробуђене трепте даљине и међе –
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе…

Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије’,
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље… Трепте даљне међе –

Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

Десанка Максимовић
ГРАЧАНИЦЕ

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Веселин Џелетовић Павлов
САЊАО САМ КОСОВКУ ДЕВОЈКУ




Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.

Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.

Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.

Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.

Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.

Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.

Милан Ракић
СИМОНИДА

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне, на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи!

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу
Док мирно сносиш судбу твоју грубу,
Гледам те тужну, свечану и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене са мрачнога зида,
На почађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида,
Твоје већ давно ископане очи.

Чедомир Миленовић
НА КОСОВО МАГЛА ПАЛА

Кнеже Лазаре,
као да си нам оставио
у својој заклетви
да на Косову бијемо бој
до судњега дана.

А наш судњи дан
иде до вечности.

Кнеже Лазаре,
неки нови Турци,
гори од Турака,
копају ми очи
да не бих видео
докле иду моје цркве.

Секу ми руке
да не бих напипао пањ
на којем ти одрубише главу,
па да схватам
да сам на својој земљи.

Ломе ми ноге,
да не бих могао стићи и утећи
кад ми хоће изгазити љубав,
због које су љубави
твоји ратници погинули.

Кажу ми сада:
Правда је на другој страни.
Ко то каже, Кнеже,
зар су њима одрубили главу
па да знају где је правда?

Кнеже Лазаре,
гоне ме да заборавим свој дом,
своје градове
и своје птице.

Кнеже,
зар има нечег већег од Бога?

Десанка Максимовић
РАЗГОВОР СА КОСОВОМ

Нико, Косово, не оплака
твоја понижења и невоље,
нико те не узе у заштиту,
нико не јаукну до облака.
Нико ван твојих брда и равница,
нека ти је патња лака,
нико те, Косово, не оплака
ван твојих брда и твојих река.
ван твојих планина и облака.
Нека ти је судбина лака.
Нико те, Косово, не оплака
сем потомака
твојих планина и твојих река
и твојих облака.
Нека ти је судбина лака.

Зорка Стојановић
ДОЗИВАЊЕ  ИЗ  ГРАЧАНИЦЕ



Узалуд звониш  Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.

На лицу  грч.
Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.

Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек’ осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.

Манастир Бањска је манастир Српске православне цркве који се налази код Звечана у северном делу Косова и Метохије. Манастир Бањска са црквом посвећеном Светом Стефану саграђен је између 1313. и 1317. године, као задужбина српског краља Стефана Уроша II Милутина, једног од најмоћнијих владара из династије Немањића и једног од најмоћнијих владара на Балкану свога доба.

Тачно време оснивања матичне цркве у Пећкој патријаршији није познато. На месту где је сада Патријаршија, још је за живота Светог Саве (архиепископ 1219—1233) основан метох манастира Жиче, тадашњег седишта српске архиепископије. Желећи да средиште српске цркве буде на мање угроженом месту и ближе средишту државе, архиепископ Арсеније I (1233—1263) подигао је на овом жичком метоху код Пећи Цркву Светих апостола. Убрзо, око 1250. године, по његовом налогу, она је била и живописана. Нешто касније, храм се почео називати и Свети Спас, што је преузето као спомен на посвећење Жиче. Са северне стране овог најстаријег храма, архиепископ Никодим (1317—1324) подигао је Цркву Светог Димитрија, око 1320. године.

Деценију касније, око 1330, његов наследник, познати књижевник и архиепископ Данило II (1324—1337) саградио је с јужне стране Светих апостола храм посвећен Богородици Одигитрији, да би и њему придодао с јужне стране црквицу Светог Николе. Испред три главне цркве, архиепископ Данило II је потом подигао монументалну припрату, а испред ње високу пирг-кулу. У време архиепископа Јоаникија II (1338—1346; патријарх 1346—1354), око 1345, до тада неживописан храм Светог Димитрија, добио је фрескодекорацију. Током XIV столећа обављене су и мање преправке у цркви Светих апостола, па су неки делови храма накнадно исликавани. Од XIII до XV столећа, па и касније, све до XVII столећа, у црквама Патријаршије сахрањивани су пећки архиепископи и патријарси.

После турског освајања српске државе, током неког времена замрла је активност у Пећкој патријаршији, тим пре што је Охридска архиепископија преузела управу над некадашњом српском црквеном територијом. Обнова црквене организације Срба наступила је 1557. што је удахнуло нов живот манастиру, јер је Патријаршија поново постала средиште српске цркве. Већ 1565, после преправке, живописана је скоро цела Данилова припрата. У исто време, обнављају се и иконостаси у пећким црквама и попуњава се ризница. Другу значајну обнову започиње патријарх Пајсије I (1614—1647): цркве се препокривају оловним плочама, храм Светог Димитрија се архитектонски утврђује, да би 1620/21. угледни сликар Георгије Митрофановић у њему поновио готово половину фресака. Он је исте године живописао и стару манастирску трпезарију. Нешто касније, патријарх Пајсије приступио је и делимичној обнови цркве Светих апостола — 1633/1634. западни део храма украшен је зидним сликама у коме су старе фреске доста страдале. Исте године је препокривена и трпезарија. Средином XVII столећа, Пећка патријаршија успоставила је везе и с руским царством. Њени игумани у Русији добијали су поклоне, како у новцу, тако и у штампаним књигама и богослужбеним предметима.
Нова већа обнова Пећке патријаршије збила се у доба патријарха Максима Скопљанца (1655—1674). За кратко време, манастирски комплекс је ограђен (1672/73), живописана је црквица Светог Николе (1673/74), а потом је израђен и иконостас за њу (1677). У време Великог турског рата, крајем XVII столећа, Пећка патријаршија је прошла кроз тешка искушења. Пећка ризница је тада била скривена у једном кубету манастира Грачанице, али су је 1688. Турци нашли и опљачкали. Помиње се да је пећко благо било толико велико да је било потребно девет коња да би га одвукло. Када је патријарх Арсеније III Црнојевић (1674—1690) отишао у Аустрију 1689, пећки паша Махмуд Беговић опљачкао је све што се у Патријаршији стекло. Касније је патријарх Мојсије Рајовић (1712—1725) с муком откупио отету земљу, а 1720. подигао је ограду око манастирских здања. Године 1722, црква Светих апостола добила је нов иконостас.

Аустријско-турски рат од 1737. до 1739. донео је такође велике невоље Пећкој патријаршији. У другој великој сеоби Срба 1739, патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1725—1737) преносио је у међувремену прикупљене драгоцености у Сремске Карловце.

Током друге половине XVIII и у XIX столећу, у све тежим економским приликама, у Пећкој патријаршији није било значајнијих уметничких подухвата, али се упорно настојало да се манастир одржи. У цркви Светог Димитрија, поп Симеон Лазовић из Бијелог поља насликао је нов иконостас 1803, а три године потом његов син Алексије израдио је неке иконе за Патријаршију.

Нешто касније, 1831, Пећка патријаршија је била још једном опљачкана, сада од стране Арслан-паше босанског. Средином XIX столећа, предузимљиви игумани подигли су нова здања у манастиру: 1847. у југозападном делу порте на јазу обновила се воденица, а 1850. саградила се до ње конак. Око 1863. израђен је богато резбарен Богородичин трон у цркви Богородице, а 1875. Аврам, син познатог Дича Зографа из дебарског краја, обновио је зидне слике у црквама Патријаршије, посебно у Светим апостолима. Пећки еснафи с управом манастира 1889. подигли су зид с источне стране порте. Крајем XIX столећа, тачније 1895, саградио се репрезентативни конак у северозападном делу порте, а 1912. настао је нови зид с јужне стране порте.

После завршетка Првог светског рата, у Пећкој патријаршији је, после уједињења српске цркве, устоличен први патријарх обновљене Патријаршије, патријарх српски Димитрије 1924. Отада се сви српски патријарси устоличују у Пећкој патријаршији. Током 1931. и 1932, обављени су замашни конзерваторски радови под руководством арх. Ђурђа Бошковића који су Пећкој патријаршији делимично вратили првобитни изглед. И после Другог светског рата, у комплексу Патријаршије, изведени су, у неколико махова, значајнији конзерваторски захвати и археолошка испитивања. Нови конак, са западне стране од припрате, саграђен је 1981

Јован Дучић
ХОРДА

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.