Kosovo i Metohija u srcu

Миланка Голубовић
НАД КОЛЕВКОМ БАЛКАНА

Боже, чујеш ли
како у име Твоје
одзвања молитва
поврх божура,
над колевком Балкана.

Боже, чујеш ли
како нова опела призивају
они што испуњени тобом
никад бити неће?
О, боже, знаш ли
како за твојим погледом
вапе згаришта храмова
и Косово, као распеће?

Боже, где ли је сада
Твоје свевидеће око,
да види како се
сузама бездана
умива поље широко
од Видовдана до Видовдана?

Боже, чујеш ли
како корење чупају,
како се Тебе не боје,
како међе
кроје,
тамо, где Косово је,
српско и Твоје?

Веселин Џелетовић Павлов
ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

Милорад М. Петровић
БОГ ДА ПРОСТИ

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Зорка Чордашевић
КРЕНУЛИ СУ ОБИЛИЋИ

Кренули су Обилићи
Са четири стране свијета,
Свету земљу да одбране
Гдје црвени Божур цвјета.

Вуче их крвави Божур,
Предака ране их боле,
Млијеко их мајке заклело
Да Косово бране и воле.

Стасали ждрали нејаки –
Богдан их зове, старина:
„Не дајте земљу, синови,
Косово наша је светиња!“

Бесмртним вођени Лазаром,
Чује се химна Савина,
Шири се, шири Косовом
Заклетва сваког Србина.

Црни се Ђорђе спремио,
Лице му црње од ноћи:
„Станите силе, туђини ,
Нема вам више помоћи!“

Стрпљење кад врисне у нама
И правде се дигну вихори,
И мртви од вас јачи смо,
„Нема вам спаса, злотвори!“

Нећемо некрст носити,
Крста и вјеру не дамо,
Косово вид нам очињи,
Зјеница кроз коју гледамо.

Овдје су наши Божури
И рука лијепог Дамјана,
Косово крв нам румена
Протиче нашим венама.

Овдје је лоза и грожђе
Богате наше љетине,
Овдје су наше иконе,
Српскоме роду светиње.

Ту ће се вино точити,
Видовдан свети славити,
Свадбено коло водити
И српска вјера ширити.

Устало Српство на ноге,
Образ и вјеру да бране,
Под крсташ стали крвави,
Боле их предака ране.

Казаће свијету бездушном
Да с нама није готово,
Српско је било и биће –
Живјело Српско Косово!

Биљана Диковић
ЗАВИЧАЈ

У Остацима ноћи
залепршаше птице Без крила
из Пепела обнажених кућа.

Крсте се пролазници Случајни
кроз село Завичај
док их кроз маркирану обућу
боде Парче цигле
срушене сеоске Цркве.

Док су они по Белом свету
сакупљали живот за Животарење
из света су послали Студен
кроз село Завичај.

И сада ни суза Опроштајница
Нема.

Нема ни очију
из којих ће Потећи.

Само Заборављени
ћопави пас
Завија
кроз село Завичај.

Драгољуб Филиповић
КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста…

Драгољуб Филиповић
МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Девет леже посечених крина,
Девет брата, девет добрих сина,
Часна гори тужна воштаница
Облак пада вечна плаштаница;
Студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора,
Поломљени ко борје до бора,
Око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
И три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада…
Седа пала по грудима брада
Ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке шири;
Још се Богдан са смрћу не мири
– мртав отац мртву децу брани.

u selu Tomance na Kosovu

svakodnevica Srba na Kosovu pre 3 god