Dušan Radović

Rođen je 29. novembra 1922. godine, u Nišu, bio je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.



Radovićev otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, dok je majka Sofija rođena Stefanović bila iz Niša.

Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe" i (od 1975. godine) urednik Studija B. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka "Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir "Brana" Radović.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu, a iza sebe je ostavio sina Miloša Radovića.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.

Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora "Kolibri“: "Mrak", "Plavi zec", "Strašan lav", "Šta je na kraju", "Pesma o mleku", "Tatin muzičar", "Zdravica" ("Sve što raste htelo bi da raste")...

ЕПИТАФ
Рођен сам у Нишу 1922. године.
Шест година живео сам у свом родном месту, затим још десет година у Суботици. Од 1938. године живим у Београду.
Завршио сам средњу школу и, као већина београдских писаца, „студирао сам на београдском универзитету“. Ја само један семестар, а други много више.
Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији а не гори од њих.
Има и изузетака, али ја мислим да је уметност посао за оне који имају проблема са собом. Они развијају чула и особине који нису потребни здравим и успешним људима.
Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом.
Смислио сам и епитаф за мој случај:
МНОГО ЈЕ ВИШЕ РАЗУМЕО НЕГО ШТО ЈЕ ЗНАО.

О ОЦУ, МАЈЦИ, СЕБИ...
Родио сам се у нишком ћорсокаку
Ја сам се родио у Нишу, у Прилепској улици. Не знам како се она данас зове, можда исто тако. То је, у ствари, ћорсокак, који затвара железничка пруга Београд–Ниш, близу железничке станице. Моја кућа је била једно педесет метара удаљена од пруге. Сви моји који су живели у Нишу, радили су на железници, тако да сам ја био право железничарско дете, из железничарске породице.
Био сам заљубљен у свога оца Угљешу, и мени се чини да је он био прави отац. То је, наравно, та патријархална српска породица, где је отац главни.
Тако и сад, ја не могу мајку да извучем довољно из сенке тог оца, те очеве величине. А што сам старији, све ми се чини да би требало некако да јој се одужим, али не могу ни у сећање довољно да је дозовем, да бих могао о њој нешто да кажем.
Била је интелигентна, имала је смисла за хумор. Ја сам био треће дете. У нашој породици се живело прилично здраво. Мој отац је био страшно привржен мајци. Није ту могло да се приговара, или нешто... Ја оца, рецимо, зовем да идемо на утакмицу, он каже: „Хоћу“, али после, кад дођем по њега, он каже: „Знаш, мами није нешто добро...“ И тако... Она, у ствари, није хтела да га пусти. Мада је он био идеалан супруг. Озбиљан, строг, и страшно племенит. Никад нисам чуо од њега да о некоме нешто прича... Био је страшно чист и чедан. И много сам га волео, мада нисмо били много интимни. Чини ми се, никада у животу није ме пољубио...
Понекад сам био љут на мајку, и покушавао сам понекад мало да вичем на њу, онако врло пристојно, јер код нас није могло ништа на силу или непристојно, али отац то није дозвољавао... Тако да сам ја, борећи се за њега, бранећи њега, у ствари њу оптуживао, па је остао неразјашњен тај однос између мене и мајке...
Имам утисак да су они били ближи једно другом него икоме од нас, деце.
...Ја сам, уопште, живео између две породице. Једни су били Радовићи, у Чачку, који су, тако, били просвећени, пуни врлина, строги... А породица моје мајке, Стефановићи у Нишу, то су били другачији, обични људи. Уопште нису имали ту друштвену свест, да би се могло негде отићи, да би се могло нешто друго радити, да би се могло напредовати... Живели су у једној турској касаби, у једном затвореном свету. Е, сад, ови су у Нишу били лагодни, нису постављали никакве услове, нисам морао ништа бити, сем њихов. Ови у Чачку су опет постављали страшне услове. Ако ниси најбољи ђак, или у свему другом најбољи, они нису имали никакве сентименталности према теби. Полагао сам испит код њих као у школи. Једна тетка ми је била професор, директор гимназије у Чачку, главни Радовић... И мој стриц је био професор... Ја сам ишао на летовање у Чачак и то су биле страшне муке. Е, сад, мој отац је једини од тих Радовића који није завршио факултет, био је најстарији. Деда је био прота, и мој отац је почео да се мангупира, и деда га је одмах послао на занат, и чим је мој отац отишао на занат, он је опет постао прави Радовић. Био је најбољи у свему. И био је аскета, карактеран, частан, без амбиција, али ужасно педантан, вредан. Ја сам имао прилике на много примера да њега видим и себе упоредим, и да очајавам, јер је он био за мене недостижан, јер је он био прави Радовић, а ја сам био... мало Радовић, а мало више је било у мени те нишке лозе и крви... Мада, у односу према послу, ја сам стварно прави Радовић... То ми је остало, та једна морална обавеза према ономе што радим... Ја се, наравно, мучим са свим тим што радим, јер ја немам тело, немам мотор Радовића, него имам само свест.
...Сећам се, једном сам био болестан... и мајка ме је повезала великом црном марамом преко груди... Сећам се да ме једном отац водио код једног нашег кума који је имао хармонику...
Сећам се да сам видео Циганке које су у то доба лечиле разне болести, тиме што су кобајаги вадиле црве из главе... Оне би прикупиле црве из неког плода, не знам одакле, то би посакривале у неке крпе, па су тим крпама нешто махале око главе, нешто говориле, а онда би, као доказ да су излечиле, показивале црве, које су оне, као, успеле да извуку из главе...
Сећам се да ми је брат доносио птице које је он врло успешно ловио... Сећам се, кад је умро један железничар, да је на београдској рампи у Нишу, на колосеку, стајао мртвачки сандук, а да су са обе стране пришле локомотиве и дуго пиштале...
Сећам се да су негде, далеко од моје куће, паунови кричали. Не могу више да се сетим ко их је могао у Нишу у то доба имати... Као што се сећам крикова тих паунова, остао ми је у сећању плач жена на нишком гробљу. У то време се гласно кукало, и то је један од звукова које ја добро памтим из детињства...
Сећам се да је отац са неког пута, мој отац је био машиновођа, донео неке кутије у којима је био какао и чај, и да су на тим кутијама биле неке жене, необично одевене, и неке ветрењаче. Можда су то биле кутије из Холандије, и можда су то биле прве слике које сам ја видео у животу.
Сећам се, мој отац је имао пса Лиска, са којим је често одлазио у лов. Сећам се, и то је можда моје прво сећање, да сам једном лежао у некој корпи или кревецу, и да је моја мајка за то време пеглала и певала... Чини ми се да је то моје најраније сећање...
Могао сам имати четири године, још увек смо живели у Нишу, а у Нишу сам имао тетку, мајку моје сестре, која се звала Јелица, и која ме је много волела... Тетке увек воле лепше и друкчије него мајке... И једна од ствари коју је она хтела да учини мени, а ваљда и себи, била је да ме фотографише... За наше прилике и наше материјалне могућности, и живот који смо ми тада живели, то је био велики догађај и велика част. И она ме је обукла, не знам да ли је све баш тада на мени било моје, али знам да ме је дуго припремала, да ме је одвела код неког нишког фотографа, да ме је сликала... Не сећам се самог фотографисања, али ми се чини да ме је тог истог дана, да би употпунила тај провод, одвела да видим један филм, што је у Нишу у то доба, могло је то бити 1926, 1927. године, било велико чудо. Дакле, истога дана био сам фотографисан први пут у животу, и први пут у животу гледао сам филм. То је био један од поклона моје тетке Јелице Стефановић...
...Наравно, кад сам био мали, ја сам имао то задовољство да понекад видим свог оца на локомотиви, у Нишу, кад прође поред наше куће... Он је био строг и овако, није био за неке велике фамилијарности, и мислим да ме је само једном ставио у локомотиву и да ме возио до неког места, близу Ниша. И, такође, што је за мене било страшно, једном ме увео у вагон ресторан, то је за мене онда било чудо, то да постоји ресторан у возу... То је била за мене невероватна ствар...
Постоје разне врсте железничара. Машиновође су биле занатлије. А занатлије, у то време у Србији, били су врло озбиљни и образовани људи. Мислим, једна су врста железничара – кондуктери, итд. који су непосредније долазили из села, без заната, а мислим да су машиновође били много отменији радници, него сви ови други у возу... Мој отац је, рецимо, после заната у Београду, као бравар отишао у Беч, био у Минхену, научио немачки језик, радио тамо, вероватно је много ствари морао тамо научити, и овако, био је прави господин радник, у најбољем смислу речи... И он и његове колеге, памтим, читали су, сви су били веома образовани, сви су много знали, сви су били одлични радници, и мислим да је то једна славна генерација радника Србије... Мој отац је рођен 1890. године, значи та генерација, то је била славна генерација српских радника. Били су организовани као социјалдемократи, и тако даље; отац ми је причао како је једном Георги Димитрова возио у локомотиви, илегално, у Бугарску... И тако, они су били много озбиљни и зрели људи... Мислим да тога више нема... Мислим да ово после није тако... није имало тако добре учитеље, занатлије, и много је површније и тање, него што је некад било...
У мојој породици живело се
строго и озбиљно
Ми смо живели у Нишу до 1928. године. Тада је мој отац, као машиновођа, премештен у Суботицу. И одмах смо добили стан у железничкој колонији, то је сасвим на периферији Суботице, иза фабрике „Ферум“... То је десетак малих кућа, у једном затвореном сокаку. То су били једнособни станови, али су породице са више деце добијале по два таква стана, па су их спајали, тако да смо ми добили два таква стана, па смо имали две кујне, две собе, све смо имали дупло... Имали смо прилично велико двориште, које је мој отац са великом пажњом обрађивао и неговао... А у истој колонији живели су и наши рођаци, породица чика Ђоке Марковића, који је имао једну страст, а то је била фотографија. Он је из Првог светског рата донео неке фотографије, имао је неки апарат и сликао је... Он је, поред осталог, неколико пута сликао и нас, моју породицу...
У мојој породици живело се строго и озбиљно... Такви су ми били родитељи, пре свега отац...
Једна од ствари које сам волео, као и многа деца, то је да нам дођу гости... Јер гости су уносили неко друго расположење у кућу, и неке друге односе мојих родитеља према мени... Много сам волео кад нам дођу гости... А то је било време кад су гости чешће долазили него данас...
Наравно, много сам волео да се играм, и то нарочито увече, кад је требало да будем код куће. То је вероватно искуство све деце, да морају да се враћају кући онда кад је најлепше... Нисам имао других задовољстава, сем оних која сам могао да делим са другом децом, према томе много сам волео децу, и све оно што се са децом могло радити... Највише смо играли фудбал, али смо радили и неке друге ствари...
Волео сам да путујем. Можда зато што се тада путовало мало... И углавном са школом... Волео сам из Суботице да се враћам у Ниш, где сам имао бабу и тетку, и где је био други режим живота. Они ми нису ништа замерали, само су ме волели...
Волео сам да идем на утакмице... Сећам се да сам их са великим узбуђењем пратио, да сам чупао траву око себе... И та ми је љубав остала, дуго и трајно...
Кад је одржано прво фудбалско светско првенство, 1930. године, ја сам имао осам година. Тада су наши постигли неочекиван успех, освојили су треће место на свету... Голман наше репрезентације Милован Јакшић био је књижар и издао је једну књигу, једну сликовницу о том првенству, у којој је било много фотографија наших фудбалера, пре свега успешних одбрана самог Милована Јакшића, кога су у то време у Уругвају прозвали „Ел гран Милован“, Велики Милован. Ја сам био болестан, и отац ми је донео ту књижицу, малу, на финој хартији... И та је књижица на мене деловала сензационално... Страшно сам се узбудио. Милован Јакшић постао је за мене нешто као Краљевић Марко или Милош Обилић, и ја сам се преко те књижице везао и за фудбал и за самог Милована Јакшића, тако да сам почео и да пратим фудбал, и да навијам за београдски клуб „Соко“, у коме је бранио Милован Јакшић... Прави фудбалски догађај за мене је био када је тај клуб, који се касније звао „БАСК“, гостовао у Суботици, и када сам могао лично да видим Милована Јакшића, свог идола... Чини ми се да је то једна од првих књига које сам добио од свог оца, и мислим да је она имала велики значај, пре свега кад се ради о мом односу према фудбалу, а вероватно нешто мало и кад се ради о мом односу према књигама...
Почео сам читати књиге чим сам научио слова. Отац је много бринуо о томе... Сећам се, то је био велики догађај, када се појавило прво коло Златне књиге... То је била прва таква едиција у Србији, десет књига... Мој отац се био претплатио, и ја сам добио свих десет књига... И почео сам читати те књиге... Наравно, и све оно што сам у школи морао читати... И читао сам туђе песме. Сећам се да сам са великим нестрпљењем чекао четвртак кад је у „Политици“ излазила дечја страна... Мора се схватити, то је било пре педесет година, када није било свега овога што данас има, па је и та страна у „Политици“ била за нас догађај... Тамо је писао Брана Цветковић и чика Андра Франичевић, и ја сам много волео њихове песме, поготово Бранине... И тако, читајући те песме, мислим, није неприродно што се и у мени родила жеља да напишем какву-такву песму... И кад сам имао девет година, ја сам написао једну кратку, смешну, глупу песму, која гласи овако:
Мој тата је надзорник,;
а иначе чиновник,
а ради у дирекцији,
и то с чика Ђоком.
Кад га мајка изгрди –
намигује оком.
Надзорник – то значи био је надзорник локомотиве, напредовао је, сад више није био машиновођа, него је контролисао како друге машиновође раде свој посао. А чиновник – то значи да је имао неку канцеларију у дирекцији у којој је седео кад није био на терену. А чика Ђока – то је онај чика Ђока који нас је фотографисао... и с којим је он радио заједно... И тако, пошто сам оца волео највише од свих на свету, мада сам га се много плашио, ја сам, ето, прву песму посветио њему... И морам да кажем да он, иако је био занатлија, много је бринуо о томе да ми набави књиге, и о томе шта ја пишем, и тако прве моје песме он је послао... Постојао је неки железничарски часопис „Венац“, „Железнички венац“. И сећам се да је он послао моју прву песму, дечју, која је објављена у дечјем додатку тога „Железничког венца“... Можда негде 1934. године, кад сам имао 12 година.
Имао сам велике главобоље
Сећам се да ме много болела глава у првом разреду основне школе. Имао сам страшне главобоље (...)
Учио сам основну школу у Суботици, у православној порти... Школа се звала „Свети Сава“. Више се не сећам, наравно, тих првих разреда... Био сам одличан ђак... Тада се полагао пријемни испит за гимназију, јер је основна школа трајала само четири године... И тај испит сам успешно положио, па сам ваљда у првом разреду гимназије, то је сада пети разред осмолетке, био одличан, па сам у три следећа разреда био врло добар, па сам у оним осталим разредима гимназије био добар... Брзо сам се уморио од школе.
Школа воли једну врсту деце, а ја баш нисам био такав... Мислим да би требало да постоји нека друкчија школа која би имала разумевања за сваку врсту деце, а не само за једну врсту деце... Али, у неким предметима сам био добар, према некима сам био равнодушан, а то је увек зависило од тога како је ко предавао свој предмет. Код оних амбициозних професора, који су се борили за своје предмете, ја сам био добар ђак, код оних лењих и равнодушних ја сам био лењ и такође равнодушан... •
Брат није успео да заврши школу, сестра није успела да заврши школу, ја сам био понајбољи, понајбоље сам се држао... Успео сам да завршим гимназију. Кад сам завршио први разред гимназије, што значи имао сам једанаест година, онда сам од тетке из Чачка добио књигу на којој је писало „Теткином одличном ђаку“... Е, али, кад сам отишао у Чачак на летовање, онда су ме тетка и стриц извели на бедем у Чачку, где се шетало, и почели проверавати да ли сам ја заслужио да будем одличан... Испитивали су ме, и пошто нисам ништа знао, они су били запрепашћени како ја то могу да будем одличан... И то озбиљно, без хумора. И што су они више газили, они су ми све више импоновали... Ја сам волео да кажем, и сад волим да кажем да сам Радовић, синовац Маргите Радовић... Они су били страшно непријатни, али ја сам имао осећање да су они у праву, у једном праву које ја не могу достићи... Сећам се, кад сам почео да студирам, и већ сам био забрљао са факултетом, сретнем стрица и он пита: „Како је?“ Ја кажем: „Сад ћу, треба да положим четири испита...“ Он каже: „Немој, молим те, ако можеш један, али четири немој никако!“ Или, док сам био у гимназији, па је постојао онај годишњак, у коме су одлични ученици штампани масним словима, а они други обичним... Онда, стриц добави годишњак Четврте мушке, па ми после прича: „Узмем лист хартије, па поклопим одозго страну, па читам рубрику ИСКЉУЧЕНИ ЗА СВА ВРЕМЕНА, видим ту те нема, па ми лакне, онда ИСКЉУЧЕНИ НА ГОДИНУ ДАНА, нема те ни ту, онда ми је већ много лакше. ПОНАВЉАЛИ, нема те ни ту, онда даље и не гледам...“
Тако, такви су били, непријатни, али примамљиви... И до дан-данас ја се нисам рехабилитовао, ничим што сам радио.
...Кад сам имао дванаест–тринаест година добио сам на поклон гитару, па сам заволео да свирам гитару... У то време почео сам да учим да свирам и виолину... То нисам волео, али сам морао то да радим, јер ми је једна од тетака из Чачка плаћала, да би ме мало културно уздигла... То је била велика гњаважа, али то сам радио... Једно време сам се мучио, а после сам занемарио учење, па сам свирао оно што се у то доба свирало и што су волели други да слушају...
...У Суботици смо живели на периферији, у једној згради у облику ћириличног слова П. То је био сличан свет, по стандарду и по свему, мада је ту било и Словенаца и Хрвата. Сви су били железничари... Суботица је била на периферији Југославије, а ми на периферији Суботице... Суботица је на песку, и тамо није било траве, него онако као на некој улцињској плажи... То су била поља најфинијег песка. Ја сам у Суботицу дошао кад сам имао шест, а отишао кад сам имао шеснаест година. Тамо сам провео врло значајних десет година.
Био сам добро дете својих родитеља, и не сећам се да сам нешто згрешио, као мој брат који је бежао у Ниш, и тако даље, три пута. Онда, он је кажњен, па је један разред учио у Чачку. Тако, кад сам дошао са шеснаест година у Београд, ја сам више личио на неку девојчицу, него на дечака. Онда су ме зезали по Београду, ови мандови београдски, сјајни типови, али кад дођеш овако, као да си дошао из богословије... Али, мене је извадило то, рецимо, што сам умео да играм одбојку, а они нису умели... И то што сам свирао на гитари и виолини, а они о томе нису имали појма... У том крају, где сам живео, то су били прави београдски момци, овако, једна генерација жестока, шармантна... Нико од њих углавном ништа није постигао у животу, али су били сјајни типови...
...Моја сестра Десанка је имала ту несрећу, велику, и своју и породичну, да се на једном соколском слету, 1936. године, удави на слаповима Крке, код Шибеника, и тако ми је остао само брат Миодраг, који је био старији од мене осам година и са којим ја нисам имао много везе... У то доба кад неко има дванаест година а неко двадесет разлика је огромна... Међутим, ми смо се 1938. године преселили у Београд, после смрти моје сестре, и онда се догодило нешто неочекивано... Добили смо још једног брата, моја мајка је родила још једног брата, Бранимира. Мислим, то рођење брата, пошто је наша мајка већ имала прилично година, и пре тога се десила та несрећа са сестром, и тако, нико то није очекивао, ја и брат смо доживели као велику породичну трагедију и срамоту. Мој брат је демонстративно напустио кућу, пошто је он већ имао 26 година. А ја нисам имао куда, морао сам остати ту. Онда, тај мој први сусрет са тим изгужваним и упишаним дететом, кад су дошли из болнице, то је ужасно... Али, то је трајало два–три дана, он је после два–три дана постао мој брат, тако да смо после тога провели много лепих година заједно... И био ми је велика разонода...
Био једном један лав
Ја сам брзо научио да пишем стихове... То је једна вештина коју сам брзо савладао: вешто и лако писати песме! Међутим, могао сам писати песме ни о чему... И то нису биле никакве песме... Ја сам се дуго мучио да то што знам заборавим, а да дођем до нечег другог, што не знам... Мислим, много сам касније дошао до саме поезије... Пре сам научио да пишем песме него што сам почео разумевати, у правом смислу, поезију! И много ми је времена требало да дођем некако до неке суштине, да се ослободим те технике и вештине, и тако, неколико година сам писао лоше песме, којих се више и не сећам, и које никад у књизи нисам објавио...
И тако се догодило једном, то је случајно био Загреб, у коме сам био службено, да сам једне ноћи написао три песме, за које ми се учинило да су праве, да нису само вештина, и да имају неког духа и смисла... Прва је била Био једном један лав, какав лав, страшан лав. И морам рећи да је то било за мене велико откриће... Те три песме су биле и почетак. Тада сам први пут почео да верујем да бих могао писати песме... Све остало што сам пре тога писао, то ме је доводило до очајања, разочарања, сумњи, неверице да ја могу писати песме... Друга је била Писмо за ловца, и трећа Да ли ми верујете.
Основни је проблем да човек некако дође до себе и до свог језика. Тај језик којим сам ја писао до тада, то је био позајмљени језик од Десанке Максимовић, од Милана Ракића, Јована Дучића, па према томе, цела та техника је била туђа... Е, сад, бранити се од тих глупости... Ја сам морао имати неки ироничан однос према томе... Некако, то је била права могућност да се мало ослободим тога. Ја не бих умео да кажем шта је права песма, али ја могу да разликујем, и код других и код себе, шта је права песма а шта није.
...Не може се човек одбранити потпуно од тога да су му признања ипак неко задовољство... Само мора бити паметан, па сам одредити меру вредности тих признања. Она су некад већа но што човек заслужује, некад су наравно и мања... Ја знам да се многа признања деле кобајаги, и да их добијају погрешни људи, који не знају много. Али, ја сам их добио довољно, и увек су ми нешто значила. Али, никад нису могла да ме доведу у заблуду о себи... Једно су признања, а човек мора да сачува свест, једну критичку свест о себи и ономе што ради, и не могу код паметног човека признања да створе неку другу слику о њему, него што он треба да мисли...
Многи паметни људи, које знам, незадовољни су оним што раде... И ја, што сам старији, све сам незадовољнији оним што сам урадио.
...Живим веома једноставно, упрошћено и сиромашно... Што би се рекло, силом живим! И писање волим све дотле док не морам да пишем, а кад почнем да пишем онда га не волим. Сваки пут кад нешто морам да урадим ужасно се много мучим, и сваки пут као да почињем из почетка, и тако даље. Ја сам познат по томе што много обећавам, а мало обећања испуњавам кад се ради о писању, али то је, пре свега, зато што се сваког писања много плашим.
А што се тиче неког живота ван тога, и тај живот ми је веома сиромашан и једноставан. Могло би се рећи да га готово и немам. Понекад играм шах, понекад играм преферанс, понекад одем на утакмицу... Волим, наравно, да причам са пријатељима... Читам новине, то ми је, овако, једно од дневних задовољстава, и ништа више!... Не пијем. Пушим. Пијем кафу... Мој организам је много слаб. Ја стално имам неприлике са својим организмом. И нисам крив ја, него је крив мој организам што не могу више и што ми је све толико напорно: од живљења па до писања.
...Пошто сам ја одавно болестан, мој организам се навикао на те болести, тако да живим у релативно добрим односима са својим болестима, и могу да кажем да већ дуго живим, нико ми није прорицао да ћу толико живети... Али, морам правити компромисе. Кад се мом организму не ради, ја морам престати да радим, кад се мом организму спава, ја морам да спавам, било на ком месту. Ја могу заспати и овде, на радном месту. Дакле, ја имам много болести, али са њима живим у релативно добрим односима, и тако... Може човек и са болестима дуго живети, ако се не свађа са њима, ако има добар однос... Лоше пролазе здрави људи, кад оболе... Онда је то увек драматично. А мени се чини, и зуб кад ме боли, не може много да ме боли, јер нема мој организам те енергије да би ме много зуб болео. Он ме боли мало. Мислим да неке људе много више боли зуб – кад их боли, јер су снажнији и здравији од мене. Има шта да их боли.
Мене не интересују моје болести. Кад сам био у болници, они су ми наређали од чега сам све болестан, но, мене, наравно, то не занима... Мене не занима ниједна болест која ме не боли, а углавном ниједна од мојих болести, којих имам доста, не боли ме... Бол је најтеже подносити, а болест се може трпети...
...Мој отац је био врло строг, а ја сам га обожавао. Ја нисам хтео да мене мој син обожава због тога што бих ја био строг. Међутим, кад је мој син био мали, ја сам много личио на свог оца, и страшно ми је криво што сам такав био... Нисам га тукао, и тако даље, али личио сам... Мислим да то нису добри очеви... Мој отац је у свему био сјајан, али он није био мој отац, него је био неко ко брине о мени, и ко не дозвољава да грешим. Е сад, на моју срећу, са Милошем се до сад све добро дешавало. Завршио је школе, све школе, завршио је војску, и добио је назив „примеран војник“... Мени је било веома важно да буде добар војник, и он ми је то учинио. Био је добар војник. Нервирају ме ова деца која се плаше војске, и која кукају на војску.
Код Милоша не волим оно где највише личи на мене. А волим оно где је друкчији од мене. Мислим, спор је мало у мишљењу и акцији. Много воли да мисли, пре него што нешто уради, а мислим да је то само донекле добра особина, иначе није... Добар је дечко, нема никаквих проблема с њим. У одличним смо односима, ја и Милош. Мислим, ја сам из једне породице Радовића која никад није остварила никакав интимнији однос са децом, па ни између себе, и то је једно проклетство. Ја бих, наравно, волео да сам био много искренији са својим дететом, непосреднији, али ја сам Радовић, а Радовићи су такви: загуљени, строги, љути, брзо их нервирају глупости, и тако даље. Ни ја не могу да кажем да сам остварио неку велику интимност са својим сином. Али, мислим да што дуже живимо, да смо све већи пријатељи.

ОД МАЛИХ НОГУ ИМАО САМ
ПРОБЛЕМА СА ГЛАВОМ
Рођен сам у Нишу, одавно, пре 58 година.
У то време неку децу су још доносиле роде, али је мене родила моја мама.
Није баш тачно знала зашто ме је родила па је остало да то видимо касније.
Од почетка сам имао врло велику главу, већу него што ми је припадала.
Кад сам у Суботици пошао у школу, морао сам носити капу. Али толике капе није било.
Од малих ногу имао сам проблема са главом.
Од такве главе нисам могао побећи.
То је било готово све што сам имао. Све друго је било мање, тање и неубедљиво.
Добро. Ако будем паметан, можда бих и главу могао употребити. Научио сам да читам и пишем. Почео сам читати оно што су други написали.
Било ми је све јасније шта се ради главом.
На великој глави имао сам равно, високо чело. Тим челом могао сам „водити“ лопту преко стотину пута.
То је била још једна корист од главе.
Кад сам био у трећем разреду основне школе покушао сам да напишем песму. Онако како сам то видео код других.
Написао сам четири стиха са две несигурне риме. Нешто о свом оцу.
Он је био задовољан. Помиловао је главу која је то успела да измисли.
А глави је такво охрабрење било потребно. Имала је разлога да све више мисли и измишља.
Глава је постајала мој алат и моје занимање.
Писао сам добре писмене задатке, добро сам играо шах, и учио сам прилично добро.
Кад сам имао једанаест година, послали су ме на море, на острво Локрум код Дубровника. Не због главе већ због тела. Да би могло да носи толику главу.
Све је било у реду. Постајао сам храбар и писао све више.
Када сам имао 13-14 година објављене су ми прве песме у правим новинама.
Професор Јован Петровић написао је испод једног писменог задатка: „Ти си наш мали песник.“
Почео сам да мислим: можда је то оно због чега ме је мајка родила?
Отац је мислио да јесте и стално ме је бодрио. Мајка се још није изјашњавала.
У међувремену сам порастао. Порасло ми је све остало. А глава ми је већ била велика.
На почетку сам личио на печурку. Та слика се касније нешто изменила. Сад личим на печат.
Ето, (..) са том и таквом главом кренуо сам у живот и у свет.

ЖИВЕО САМ КАКО СЕ ЖИВЕЛО
(...) Живео сам како сам живео, како се онда живело – обично, провинцијски, периферијски, железничарски. Првих шест година у Нишу, и најважнијих десет година у Суботици. Био сам син машиновође, анонимни клинац, познат и популаран највише у својој породици. Никад нисам мислио о томе да ћу нешто постати, а најмање ово што сам данас. Због тога нисам ни постављао услове – у коме граду да живим, у каквом стану, чиме да ме хране и како да ме облаче. То нису могли сањати ни моји родитељи, другови и учитељи, па сам добијао јела, пића, батина и двојки колико је припадало и сваком другом дечаку мојих година.
Међутим, не жалим се. Било је сјајно. Више се и не сећам појединих дана и доживљаја. Данас ми се чини да ми је цело детињство стало у један летњи сумрак, под један багрем у једну уличну светиљку, у један разговор са друговима.
И ништа више!... Сем тога што сам био дете, ја немам бољих доказа да ми је било лепо, најлепше до сада и заувек. Јер, чиме се то деца баве? Ситницама и глупостима. О чему причају? Опет о ситницама и глупостима. Ни у Нишу ни у Суботици није било ни крокодила, ни слонова, ни авиона, ни тајфуна, ни земљотреса, никаквих чуда и сензација. Понекад би грмело, пала би киша. Зими је падао снег. Није било веће и опасније животиње од пса. Било је врабаца, али кога то занима.
Па ипак се живело, са великим узбуђењима и радостима. Једва смо чекали да се пробудимо. Трчали смо – без разлога, смејали се – са малим разлогом, радовали се свему – само зато јер смо били деца!... Оно што смо брзо престали да будемо и што више никада нећемо бити.
Старији људи се тек касније сете да је детињство било чаробно и непоновљиво. Тек кад одрасту и размисле, кад упореде.
Деца немају појма о томе. Деца живе, интензивно и радосно, јер имају млада и гладна чула, која траже да се стално нешто пипа, нешто гледа, нешто слуша. Деци је неко поклонио луде ноге, и руке – немирне као елисе хеликоптера. Па трчи и врти, скачи и лети – док те сан и умор не баце у нокдаун, до јутра.
Међутим, и томе једном дође крај. Растанемо се од детињства и постанемо људи. Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира. Па уме да се игра и радује малим стварима.
И тако имамо две врсте писаца за децу. Једни се са сетом и тугом сећају некадашњих радости. Други се, још увек као деца, играју и радују.
Ја се данас мало чега сећам из детињства. Али, по томе како живим, шта волим и чему се радујем, чини ми се да сам још дете. И, као свако дете, немам прошлости.
Немам други дневник из детињства сем својих песама и прича. И немам других поука о писању сем онога што сам написао.
Драги мој читаоче, ако некада будеш писао, мораћеш о нечему да пишеш. А то о чему ћеш писати, дешава ти се баш сада, у седмој, десетој или тринаестој години.
Због тога немој журити са писањем. Нек ти се сада што више дешава. Писати се може само из богатог живота, из богатства најразличитијих доживљаја. Запосли сада што више своје очи, уши, ноге и руке. Гледај, читај, тражи, питај, преврћи, премећи...
Касније ће све то проговорити из тебе кроз тајну која се зове песма.

УМЕО САМ „ЛЕПО“ ДА ПИШЕМ

Живео сам у Суботици. Имао сам дванаест година и ишао сам у други разред гимназије (данас је то шести разред основне школе).
Још на почетку школске године, у септембру, умро нам је друг из разреда. Био је добар и паметан дечак и сви смо га много волели.
На првом писменом из српскохрватског требало је да опишемо сахрану преминулог друга.
Ја сам већ тада волео и умео „лепо“ да пишем. Читао сам књиге и угледао се на праве писце. Чинило ми се да је стил важнији од садржаја и волео сам да китим своје саставе „лепим“ и „тужним“ речима. Тако вероватно сви почињу. И данас.
И овај писмени задатак ја нисам хтео да пишем „обичним“ речима већ „песнички“. Тако ми се, грешном, учинило да јесен није право доба за сахране па сам цео догађај пребацио у зиму!... И онда сам свој задатак почео китити „тмурним облацима“, „фијуцима ветра“, „звонима чији се звук губио у белом пространству“, „белим, нежним пахуљама“ и другим ђачким и песничким глупостима.
Страшно, али баш тако!
На запрепашћење мојих другова, ја сам и за овај писмени добио петицу и све похвале.
Професор је објаснио тим незналицама да „прави песници“ тако пишу.
Од тада је прошло много година (скоро четрдесет!) али ја тај писмени још не заборављам. Још увек се стидим својих глупости и лажи. Постао сам писац, али оно чега се највише плашим и клоним то су лажна осећања и лажне речи.
Волео бих када би ово моје искуство помогло и некоме од вас.

КАДА ПИСАЦ ОТКРИЈЕ СЕБЕ
Ја сам у школи врло погрешно књижевно васпитаван. Слично онако као што се деца и данас у школи васпитавају. Не ваља учити децу да фразирају и лажу у писменим задацима. И ја сам се надобијао много петица за лажи и фразе и мислим да је то велика грехота и верујем да би тај однос и вредновање онога што деца поседују могло бити и другачије. Штета је што то ни данас није другачије. Те петице и све то је створило у мени неки однос па сам почео да кокетирам са литературом као дечак од тринаест, четрнаест година. Силне похвале да сам писац, да ћу бити писац, да сјајно пишем, у ствари заснивале су се на мојој вештини да лажем и фразирам а не на аутентичном и поетском мишљењу и изражавању. Када сам изашао из школе и покушао да пишем, на моју срећу, схватио сам каква је то лаж! Много година ми је требало да се те лажи ослободим. У тој борби против лажи можда се створио неки мој стил, нека мала иронија и према писању и према животу. Мислим да је оно основно што сам успео да урадим у животу тај отпор према фразама, лажи. сентименталности, према наглашеној осећајности, дескриптивности – све оно што сам ја као дете радио, а што ми се на крају морало смучити. У борби против сопствених слабости изградио сам тај мало ироничан и ослобођени стил и тако је то ваљда почело. г...) Страшно ме нервирају писци који говоре у првом лицу једнине, који умеју само да причају о својим ужасима и страхотама... На моју жалост, ја познајем многе писце и знам да је то демагогија и да то нема везе. И сада, из неког поштења и сопствене скромности максимално се уздржавам од тога да се правим паметан и важан, да подижем глас, да подмећем нека сумњива осећања. г...) Мислим да је основно питање литературе нека врста искрености у њој. Треба свако да буде свој онолико колико може бити... и аутентичан и оригиналан... У литератури има већ довољно фолирања и лажног представљања. Некако би било лепо убедити младе људе да не пишу, али они на то тешко пристају. Ја сам се вероватно великом броју људи замерио зато што нисам пристајао на оно што они раде, борећи се за неки квалитет, неки ниво... Ја сам на много места био уредник и тај који је одлучивао и био сам веома строг уредник. Мора постојати нека одговорност према ономе што се ради. То сматрам веома важним. То је исто тако важно као и аутентичан сопствени глас, различит од других... Ја сам, на пример, толико деформисан да више не могу ни писмо да напишем, а литература би требало да буде толико искрена и једноставна колико једно обично писмо мајци или другу. Е, људи када почну да пишу онда забораве како се пишу писма, шта значи бити једноставан и искрен, непретенциозан. Али, вероватно сваки млад човек тражи неки посебан одговор. Свакоме понаособ треба дати одговор на њега. Може се рећи: бити образован, начитан... Али то су општа места! Писац мора сам себе да открије, самом себи... Мислим да има писаца, не међу најбољима, који до краја живота нису открили себе и своје праве могућности. То је један свечани тренутак када писац открије себе. Ја сам писао песме и пре него што сам почео да пишем добре песме. И најзад ми се у једном тренутку открио глас да је то оно што ја треба да пишем. То је за мене било право откриће, као откриће електричне енергије. Мислим да је критичан тренутак у биографији једног могућег писца тренутак када први пут чује свој глас. То је судбоносно за његов даљи развој. Налазимо се под страховитом продукцијом добрих писаца и све што је млад писац до тренутка откровења свог гласа створио, само је опонашање. Наравно и тај глас мора личити на некога ко већ постоји, јер нисмо толико различити... Судбоносно је да не буде под великим притиском онога што прочита, чује, него да се некако докопа сопственог гласа. Да не буде имитатор! Није важно да тај глас буде велик или мали, него да је самосвојан. То је најдрагоценија ствар коју један писац може да има. Мора да буде стрпљив. Опасно је трговати у тој књижевној чаршији, нудити се, удварати се другима, пристајати на корумпирање... Људи су полудели и изгубили стрпљење. Не могу да прочитају у новинама име својих вршњака, не могу то да поднесу, било чији успех их рањава. Мислим да неко ко на далеке стазе нешто спрема мора да буде страшно стрпљив, и толерантан. Ко болује од туђих успеха тај више нема мира.

СА СРЦА КАМЕН СЕ
СВАЛИО У СТОМАК
Године 1945. демобилисао сам се да бих могао да студирам. Уписао сам се на Филозофски факултет, али сам се убрзо разочарао програмом наставе. Нити ми се допадала настава на факултету, нити сам био расположен да се много мучим. И када ми је један пријатељ понудио запослење у једној од тадашњих београдских мензи, оберучке сам то прихватио, не знајући шта ме чека.
Тако сам постао оно што никад нисам мислио да ћу бити – благајник мензе, кокетирајући још увек помало с факултетом.
Пошто сам неспретан на сваком послу, па и на том, све ме је више било у мензи, а све мање на факултету. Те мензе су се формирале и расформиравале, па сам се сељакао из једне у другу, све очајнији. Тражећи спас вратио сам се старој и стидљивој љубави – писању.
Почео сам да пишем и да прижељкујем и сањам посао у некој редакцији. Сећам се да сам конкурисао на једном од првих конкурса „Политике“. Био сам одбијен, не на некој аудицији или тесту, него тек тако. Једноставно, рекли су ми да су већ извршили избор.
Изишао сам из зграде „Политике“, сав очајан, и пожелео да се бацим под први аутомобил. На срећу, њих је тада било много мање него данас, па сам имао времена да се предомислим.
У мензама сам имао све више неприлика. Почели су да ме поткрадају и требало је нешто хитно да се деси да ме од свега тога избави. Написао сам дечју песму и послао је редакцији „Полетарца“, који је почео да излази јануара 1947. Главни уредник била је Јелена Билбија.
Од страха нисам смео да се потпишем правим именом, чак ни мушким, већ сам испод текста ставио Рајка Токић, а да ни сам нисам знао зашто сам изабрао баш то име.
После месец дана, пролазећи улицом Маршала Тита, нисам одолео, попео сам се у тадашњу редакцију пионирских листова и часописа у улици Генерала Жданова 34. Кад сам ушао у један велики фоаје, затекао сам Јелену Билбију како се неком преко телефона жали како не може сама да ради, и да ће дићи руке ако јој не пошаљу још неког.
Ја сам тада учинио оно што никад ни пре, ни после тога у животу не бих био у стању да учиним: рекао сам јој да сам чуо телефонски разговор и питао је да ли бих ја могао бити тај човек који им је потребан!
Она је била запрепашћена. Одвела ме у своју канцеларију да ме прво пита како ми је то пало на памет. На то питање нисам имао одговора. Међутим, друго питање било је – да ли пишем за децу. А ја сам, као у сну, или на филму, у том тренутку видео на њеном столу ону своју песму, коју сам послао поштом, и то прекуцану. Могао сам да одговорим да заиста пишем. И кад ме је упитала шта пишем, ја сам јој показао песму на столу и рекао:
„Ето, то!“
То је за њу било ново изненађење, пре свега због имена. Испричала ми је да су се Бранко Ћопић и Арсен Диклић спремали да оду у Коларчеву 5, у којој сам ја тада становао, да виде како изгледа Рајка Токић.
Тако сам ја буквално са улице, без ичијих препорука, фебруара 1947. постао најпре сарадник пионирских новина, а затим у јесен и главни и одговорни уредник.
Првог дана мог рада на новом послу требало је да дактилографкињи издиктирам неки пригодни текст о Гогољу. Толико сам био узбуђен и уплашен да сам почео да повраћам. Као успомену на то запослење, та мука и повраћање, пратили су ме пуних двадесет и пет година. Таква је била цена којом сам платио свој највећи успех у животу.
Све добро што се после догађало – рад у новинарству и литератури, почело је тог дана кад се мени камен са срца спустио – у стомак. Не сећам се тачно који је то датум био, фебруара 1947, али срећнијег и значајнијег дана у свом животу и раду не могу да се сетим.

ЗАБЛУДЕ О СЕБИ
(...) Човек је изградио око своје личности много заблуда о себи, својим вредностима, квалитетима и квалификацијама. Једна од најтрагичнијих заблуда може да буде и његово уверење да је талентован и да треба да се бави и уметношћу. Један лекар, или инжењер не може да буде толико лош лекар или инжењер, колико један писац може да буде лош писац. Због тога мислим да писање и уметност уопште млади треба да почну као личну, приватну разоноду без неких већих професионалних претензија. Ако се то допадне двема хиљадама људи, то може да буде почетак размишљања о озбиљнијем и трајнијем развоју уметности. Ја мислим да није велика срећа бити писац по професији. Ја сам пример таквог писца. Мислим да су убедљивији они који се уметношћу баве приватно, у свом слободном времену. И кад бих код свог сина открио неке уметничке склоности, учинио бих све да их не прогласи својим животним позивом. (...) Било би поразно ако би само писци и само уметници осећали потребу да се баве уметношћу. Уметнички се изражава велики број људи, али не у књигама, новинама, и не на сцени. Разлика између једних и других је искључиво у тиражу. Има дивних писама која је читала само једна жена. И има лоших писама која су штампана у великим тиражима. Није писац онај који пише лепо, већ само онај који своје радове објављује и потписује. г...) Између више хиљада клавириста који су потпуно савладали технику руку, постали су велики уметници они који су имали још нешто осим технике. Е то „још нешто“, то је, с једне стране, готово цео живот уметника, све његово искуство. То није оно што је свакоме дато и што може свако да оствари. Склоност је само шанса да се једна богата личност, један богати живот изрази. Према томе, ја мислим да треба мање неговати склоност а више давати пространства чулима детета да храни своју свест и емоције најразличитијим доживљајима.

ВЕДРИНА ЈЕ ПОВОД И СМИСАО
МОГ БАВЉЕЊА ЛИТЕРАТУРОМ
(...) Ведрина! Она је за мене, најпре, синоним детињства, затим синоним духовног и душевног здравља, и, даље, ведрина је и повод и смисао мог бављења литературом. Ведро мислити и ведро писати, у смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом – то би, безмало, могло значити: бити сарадник Сунца. Змај је био једно такво наше мало Сунце, неодољиве ведрине. Како су радосно засјали и наш језик и наше народно биће у његовим невиним и наивним стиховима, и како нас још увек греју и лече те мале, баналне речи, пропуштене кроз призму његовог изузетно једноставног, здравог и ведрог уметничког бића. Ведрина није естетска категорија, критичари су, најчешће, довољно отмени и затворени, не греје их сунце, као већи део живог света и народа, већ грејалице, и тако се могло догодити да Змају нађу много ситних мана а не открију највећу врлину. Ја правим разлику између одличних и великих писаца. Велики писци пишу историју народа и човечанства, а одлични писци, ако нису и велики, дотерују и унапређују граматику и интерпункцију. А ведрина је један од првих знакова препознавања и разликовања. За мене су велики писци и Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, због изузетних заслуга за наше радосно препознавање сопственог језика и бића. А трагикомично ми делују неки патетични борци за народ и прогрес, мутних мисли и нездравих реченица, без даха ведрине. г...) Ведрина је, вероватно, „урођена“, и испољава се спонтано и стално, у оба смера. Греју ме сећања на атмосферу мог малог, једноставног, чистог и лепог детињства и то не могу преточити ни у шта друго до у једноставност, у неку лепу сету и у неку слатку горчину.