Dušan Radović

First topic message reminder :

Rođen je 29. novembra 1922. godine, u Nišu, bio je pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik.



Radovićev otac Uglješa bio je mašinovođa poreklom iz Čačka, dok je majka Sofija rođena Stefanović bila iz Niša.

Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe" i (od 1975. godine) urednik Studija B. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka "Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir "Brana" Radović.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu, a iza sebe je ostavio sina Miloša Radovića.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro“. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.

Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora "Kolibri“: "Mrak", "Plavi zec", "Strašan lav", "Šta je na kraju", "Pesma o mleku", "Tatin muzičar", "Zdravica" ("Sve što raste htelo bi da raste")...

ВЕДРИНА ЈЕ ПОВОД И СМИСАО
МОГ БАВЉЕЊА ЛИТЕРАТУРОМ
(...) Ведрина! Она је за мене, најпре, синоним детињства, затим синоним духовног и душевног здравља, и, даље, ведрина је и повод и смисао мог бављења литературом. Ведро мислити и ведро писати, у смислу – једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом – то би, безмало, могло значити: бити сарадник Сунца. Змај је био једно такво наше мало Сунце, неодољиве ведрине. Како су радосно засјали и наш језик и наше народно биће у његовим невиним и наивним стиховима, и како нас још увек греју и лече те мале, баналне речи, пропуштене кроз призму његовог изузетно једноставног, здравог и ведрог уметничког бића. Ведрина није естетска категорија, критичари су, најчешће, довољно отмени и затворени, не греје их сунце, као већи део живог света и народа, већ грејалице, и тако се могло догодити да Змају нађу много ситних мана а не открију највећу врлину. Ја правим разлику између одличних и великих писаца. Велики писци пишу историју народа и човечанства, а одлични писци, ако нису и велики, дотерују и унапређују граматику и интерпункцију. А ведрина је један од првих знакова препознавања и разликовања. За мене су велики писци и Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, због изузетних заслуга за наше радосно препознавање сопственог језика и бића. А трагикомично ми делују неки патетични борци за народ и прогрес, мутних мисли и нездравих реченица, без даха ведрине. г...) Ведрина је, вероватно, „урођена“, и испољава се спонтано и стално, у оба смера. Греју ме сећања на атмосферу мог малог, једноставног, чистог и лепог детињства и то не могу преточити ни у шта друго до у једноставност, у неку лепу сету и у неку слатку горчину.

Srećna vam, deco, Nova godina!

Sa palačinkama, sa krofnama,
sa tufnama, sa mašnama,
sa žutim tašnama

Sa zekama,
bakama,
sekama,
sa dekama.

Sa trubama,
bubama,
sa leptirima,
sa šeširima.

Sa odžačarima,
poštarima,
sa svim dobrim ljudima i stvarima.

Živeo, dečji narode slavni!

Naživeo se sreće, slobode i mira!

БОЉЕ ЈЕ ПРАВИТИ ДОБРА И ЛЕПА
ДУГМЕТА НЕГО ЛОШЕ БРОДОВЕ
(...) Писцима се чини да је најважније како ће се звати књига. Много се намуче док јој не одреде право име. Ја, међутим, мислим да је важније шта је у књизи, мада није безначајно ни то како ће се књига звати, шта ће носити на насловној страни. Мучио сам се и ја да својој збирци песама пронађем право, лепо и одговарајуће име. Нашао сам га у једној песми те збирке. Она почиње тако: „Поштована децо“. То ми се учинило згодно и тако је остало.
После, пишући о тој књизи и о мојим песмама, критичари су нарочито запазили наслов те књиге и изгледало је као да сам ја један од првих наших дечјих песника који је почео равноправно да разговара с децом и да их изузетно поштује. То није истина и ја тако нисам мислио.
Критичари и професори увек збуне и изненаде писца, открију дубину мисли и вредности којих он није био свестан. Или му одузму и оспоре оно у шта је сам много веровао.
Тако, ваљда, мора бити. Док пише, писац то ради искључиво ради себе. То је једна игра, лепа и мучна, како кад, да се из милиона својих и туђих мисли, запажања и утисака напише једна лепа реченица. Писцу је довољно то што се игра, што тражи и веома је срећан кад успе. Лакне му на души, прогледа као грана кроз пупољак.
А шта то за читаоце значи – тиме се после занимају професори и критичари. У томе више писац не учествује, он за то више не може бити крив. г...) Ја бих, као вероватно и многи други, волео да пишем као Иво Андрић, тако добро и умно. Ја то, признајем, не могу. Мучио сам се више од петнаест година да откријем баш то – како и о чему могу ЈА да пишем. Ја, Душан Радовић, овакав какав сам, рођен тамо где сам рођен и васпитаван како сам васпитаван. Никада нисам размишљао о томе да ли сам велики или мали писац, већ искључиво – да ли сам искрен, да ли су то што говорим моје мисли и моје речи. Боље је правити добру и лепу дугмад него лоше бродове. Ја сам у младости направио неколико лоших бродова који су потонули. Рекао сам себи – нећу више! – и више то нисам радио. Сад правим дугмета, од малих мисли и малих речи. То ми иде од руке и задовољан сам.
Тако је настало и На слово, на слово. Не зато што сам ја тако хтео, него зато што ја само тако умем. Ја тако, а други – друкчије. Можда је то добро. Било би досадно када бисмо сви волели исто, мислили и говорили исто...