Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

Neruda je za života postao i danas se smatra pesnikom naroda. „Svima je njegova poezija bliska, bilo da je u pitanju romantični Čileanac ili borbeni Čileanac. Neruda je predstavnik svih nas, ne samo radnika. On predstavlja studente, domaćice, direktore, koje privlači poezija“ kaže jedan radnik na građevini u dokumentarnom filmu o možda najvećem pesniku Latinske Amerike.

Autentičnost njegovih pesama je u tome, što je on svoj život pretočio u poeziju. „Život pesnika se mora oslikavati u njegovoj poeziji. To je zakon umetnosti i zakon života.“

Kako je Neruda živeo i šta je naučio u svom životu pročitajte u pesmi

’Zabranjeno je’:

Zabranjeno je plakati a da se nešto ne nauči, probuditi se u danu a ne znati šta činiti, biti uplašen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima, ne boriti se za ono što želiš, odustati od svega zbog vlastitog straha da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje, ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno, i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima, pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo, izigravati klovna da bi te pamtili, i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog, biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje, ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti, da zaboraviš nečiji smeh i oči, sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj, zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge, misliti da je njihov život vredniji od tvog, ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču, ne imati trenutak za one kojima si potreban, ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću, ne živeti život s pozitivnim stavom, ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe ovaj svet ne bi bio isti…

(Izvor: Biz Life)

57
Lažu te što su rekli da sam izgubio mesec, ti što su prorekli moju budućnost peščanu, rekli su tolike stvari ledenim jezicima: htedoše zabraniti cvet svemira.

“Neće više pevati buntovni ćilibar sirene, ima još jedino puk.”
I žvakahu svoje neprestane papire želeći zaborav za moju gitaru.

I ja im bacih u oči zaslepljujuća koplja
naše ljubavi što prikovaše tvoje srce i moje, tražio sam jasmin, tragove tvojih stopa,

i izgubih se noću bez svetla pod tvojim veđama i kad me obavi svetlost ponovo se rodih, gospodar vlastite tmine.

58
Između sabljetina knjiškog gvožđa prolazim kao daleki mornar
koji ne poznaje uglove i peva, jer je tako i kao da nije tako.

Sa izmučenih arhipelaga ponesoh
svoju harmoniku s olujama i rafalima lude kiše i jednu sporu naviku prirodnih stvari:
oni odrediše moje šumsko srce.

I kad su zubi književnosti
bili spremni da proždru moje časne pete, pođoh i ne znajući, pevajući s' vetrom

prema kišnim ambarima svog detinjstva, prema hladnim šumama neopisivog juga, tamo gde se moj život ispuni tvojim mirisom.

59
(G. M.)

Ubogi pesnici koje život i smrt progone istom senovitom upornošću
i zatim budu pokriveni besćutnim sjajem, predani ritualu i zubu pogrebnom.

Oni - tamni kao kamenčići - sada iza oholih konja ispruženi idu
i konačno njima upravljaju nametljivci, između grobara, da bi spavali bez spokoja.

Uvereni da je mrtvac zaista mrtav pretvaraju sahranu u bednu svečanost
ćuranima, svinjama i ostalim govornicima.

Čekali su njihovu smrt i zatim je uvrediše: samo zato što su mu usta zatvorena
i ne mogu više potvrditi svoj pev.

60
Ko me je hteo raniti povredio je tebe, udarac otrova protiv mene upravljen prolazi kao kroz mrežu između mojih dela i na tebi ostavlja mrlju oksida i besanice.

Ne želim videti, ljubavi, na rascvetalom mesecu tvog čela mržnju kako me vreba.
Ne želim da u tvom snu tuđa zloba zaboravi svoju beskorisnu krunu noževa.

Kuda idem slede me gorki koraci,
gde se smejem grimasa strave ogleda mi lice, gde pevam zavist proklinje, smeje se i grize.

To je ta sena, ljubavi, koju mi dade život: to je prazna odeća što me, hroma, sledi kao ptičje strašilo s osmehom koji krvari.

61
Ljubav je vukla svoj rep od bolova, svoju dugu i statičnu munju od trnja zatvorismo oči da nas ništa,
da nas nikakva rana ne rastavi.

Za taj plač nisu krive tvoje oči: tvoje ruke ne zariše tu sablju: noge tvoje nisu tražile ovaj put: mračni med dostiže tvoje srce.

Kad nas je ljubav kao beskrajni talas bacila u tvrdi kamen,
umesila nas je jednim jedinim brašnom,

i pade bol na drugo slatko lice
i tako se u svetlu otvorenog doba posvetilo ranjeno proleće.

62
Jao meni i nama, ljubljena,
hteli smo samo ljubav i da se volimo, i između toliko patnje beše određeno
da samo nas dvoje budemo povređeni.

Hteli smo taj Ti i Ja za nas,
Ti od poljupca i Ja od tajnog hleba
i tako beše sve, beskrajno jednostavno, sve dok kroz prozor nije ušla mržnja.

Mrze oni što nisu voleli našu ljubav, ni ijednu drugu ljubav, nesrećni
kao stolice u izgubljenom salonu,

sve dok se ne pretvoriše u pepeo, a preteće lice koje su imali
ne ugasne u ugašenom sumraku.

64
Od tolike ljubavi moj život postade ljubičast
i pođoh od nemila do nedraga, kao slepa ptica,
sve dok ne stigoh do tvog prozora, prijateljice moja: ti si tada čula zvuk razbijenog srca

i tamo se iz magle podigoh na tvoje grudi, nestvaran i ne znajući pođoh prema tornju žita, pojavih se da bih živeo između tvojih ruku, podigoh se iz mora prema tvojoj radosti.

Niko ne može reći to što ti dugujem, jasno je to što ti dugujem, ljubavi, i jeste kao koren
rođen u Araukaniji, to što ti dugujem, ljubljena.

I bez sumnje je zvezdano sve to što ti dugujem, to što sam ti dužan zdenac je šumskog područja u kome vreme sačuva svoje skitničke munje

65
Matilda, gde si? Osetih, tamo dole, između kravate i srca, gore,
neku setu između rebara:
zato jer si odjednom bila odsutna.

Nedostajalo mi je svetlo tvoje snage i gledao sam, proždirući nadu,
gledao sam prazninu, a to je kuća bez tebe, ostadoše samo tragićni prozori.

Tako je ćutljiv taj krov koji osluškuje kako padaju kiše, drevne i bez lišca, i perje i sve ono što je noć zatvorila:

i tako te čekam kao sama kuća, vratićeš se da me vidiš i nastaniš.
I dok se ne vratiš boleće me prozori

Neruda
100 ljubavnih soneta
(1959.)


66
Ne volim te zato jer te volim
i od ljubavi do nevoljenja stižem i do čekanja kada te ne čekam,
srce mi prolazi od zime do plamena.

Volim te jedino zato jer te volim, mrzim te beskrajno i mrzeći te molim i mera moje ljubavi skitničke
jeste da te ne vidim i volim kao slepac.

Možda će pojesti januarsko svetlo, surova mu zraka, celo moje srce
i ukrasti mi ključ spokojstva.

U ovoj priči umirem samo ja
i umreću od ljubavi jer te volim,
jer te ljubim, ljubavi, krvlju i vatrom.

67
Velika kiša juga pada na Isla Negru kao jedina kaplja prozračna i teška,
prima je more i otvara svoje studeno lišće i zemlja razume vlažnu sudbinu pehara.

Dušo moja, daj mi u svojim poljupcima gorku vodu ovih meseci, med područja, miris okupan hiljadama usana neba, sveto strpljenje ovog mora u zimi.

Nešto nas zove, sva vrata se sama otvaraju, pripoveda voda dugi šum prozorima,
i nebo dole raste dodirujući korenje.

Tako dan plete i raspliće svoju nebesku mrežu
s' vremenom, solju, šapatom, rastom i putevima, ženom, muškarcem i zimom na zemlji.

68
(Kip s kljuna broda)

Devojčica od drveta ne dođe hodajući: sedela je odjednom tamo na opekama, staro cveće mora pokri njenu glavu,
njezin je pogled imao nešto od tuge korenja.

Gledala je tamo naše živote otvorene, postojanje i kretanje i kruženje zemljom,
i dan koji skida boju svojih postepenih latica. Bdela je, ne videći nas, devojčica od drveta.

Devojčica okrunjena drevnim valovima gledala je tamo svojim osvajačkim očima: znala je da živimo u nekoj dalekoj mreži

vremena i vode, valova, zvuka i kiše,
ne znajući živimo li, ili smo iz njenih snova. To je priča o devojčici od drveta.

69
Možda ne biti znači biti bez tebe, da ne ideš režući podne
kao modri cvet, da ne koračaš kasnije između magle i cigala,

da nema onog svetla koje nosiš u ruci, koje drugi, možda, neće videti zlatno, koje možda niko ne primeti da je raslo kao rumeno poreklo neke ruže,

i da ne postojiš, najzad, da nisi došla opora, uzbudljiva, da upoznaš moj život, udarac ružinog grma, žito vetra,

i otada postojim jer ti postojiš, i otada jesam, jesi i jesmo,
i za ljubav biću, bićeš, bićemo

70
Možda sam ranjen, a da ne krvarim jednom od zraka tvoga života
i posred šume zaustavlja me voda: kiša koja je pala sa svojim nebom.

Zatim dodirujem prokislo srce: tamo znam da tvoje oči prodiru u prostrano područje mog bola i šapat sene sam se podiže:

Ko je? Ko je? Ali beše bez imena list ili tamna voda što drhti posred šume, gluva, i na putu,

i tako, ljubavi, doznah da sam bio ranjen i niko nije govorio, jedino sena,
noć koja je lutala, jedino poljubac kiše.

71
Od bola do bola prelazi ljubav ostrva svoja i postavlja korenje koje zatim natapa plač,
i niko, niko ne može umaći koracima srca koje trči ćutljivo i krvoločno.

Tako ti i ja tražimo pukotinu, drugu planetu gde so neće moći dirnuti tvoju kosu,
gde boli neće moći rasti mojom krivicom i gde će živeti hleb bez agonije.

Planeta zapletena u lišću i daljini, pustoš, kamen surov i nenastanjen,
svojim vlastitim rukama hteli smo sagraditi

tvrdo gnezdo, bez nevolje, bez rane i bez reči, no ljubav ne beše takva, tu je sumanuti grad u kome ljudi polako na balkonima blede.

72
Ljubavi moja, zima se vraća u svoje kasarne, zemlja učvršćuje svoje žute darove
i prelazimo rukom preko dalekog mesta na kosi geografije.

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, brodovi, zvona, avioni čelični od dnevnog beskraja
prema svadbenom mirisu arhipelaga, po longitudinalnom brašnu užitka!

Pođimo, ustani i okiti se i popni se,
i siđi i trči i cvrkući sa vazduhom i sa mnom, uđimo u vozove Arabije i Tokopilja,

tek da bismo odselili prema dalekm polenu, prema probadajućim selima od prnja i gardenija u kojima vladaju ubogi kraljevi bez cipela.

73
Možda ćeš se jednom setiti onog oštrog čoveka koji je poput noža izašao iz tmine
i koji je znao pre no što smo znali: vide dim i odluči da bukne vatra.

Bleda žena crne kose
izađe kao ulovljena riba iz bezdana
i između to dvoje podigoše protiv ljubavi mašina naoružana bezbrojnim zubima.

Čovek i žena zatreše planine i vrtove, siđoše k' njivama, uzveraše se na zidove i podigoše na brda svoje grozne topove.

Ljubav je tada znala da se zove ljubav i kada podigoh oči do tvoga imena odjednom tvoje srce odredi moj put.

74
Put okupan vodom kolovoza blista kao presečen za pun mesec, u jasnoj svetlosti jabuke,
posred voća jeseni.

Magla, prostor ili nebo, skitnička mreža dana raste sa hladnim snovima, zvucima i ribama, para ostrva napada okrug
i drhti more pod svetlom Čilea.

Sve se povlači kao kovina i skriva se lišće, zima prikriva svoje potomstvo i slepi smo, neprestano, jedino slepi.

Samo prikovani za rečno korito koje čuva tajnu kretanja, rastanka, putovanja i puta: zbogom, kaplju suze prirode.

75
Ovo je kuća i more i zastava. Lutasmo iza drugih dugih zidova. Ne nađosmo ni vrata, ni zvuka posle odsutnosti kao posle mrtvih.

I na kraju kuća otvori svoju tišinu, ulazimo da gazimo ostavljeno, mrtve pacove, prazno zbogom,
vodu što je plakala u cevima.

Plakala je, plakala kuća noću i danju, jecala s' paucima, pritvorena,
rasuše se njene crne oči,

i sada je, odjednom, vraćamo životu, nastanjujemo je, ali nas ne prepoznaje: treba da cveta, ali se ne seća.

76
Diego Rivera strpljenjem medveda tražio je smaragd šume u slikarstvu ili rumenilo, žestoki cvet krvi, skupio je svetlo sveta na tvojoj slici.

Slikao je odlučan oblik tvoga nosa, iskru tvojih divljih zenica,
nokte što raspaljuju zavist meseca, i usta lubenice na tvojoj letnjoj koži.

Stavi ti dve glave vulkana jarko crvena od vatre, ljubavi i plemena araukanskog, i iznad obraza koje pozlati glina

pokri te kacigom neobuzdanog požara i ostadoše tamo tajno ulovljene
oči na svojoj potpunoj kuli: tvojoj kosi.

Bilo je sedam i trideset
jedne jeseni
i ja sam čekao
nije važno koga.
A vrijeme, umorno da bude sa mnom
malo pomalo ode
i ostavi me samog.

Ostadoh s pijeskom dana
s vodom,
s talogom tužnog umorenog tjedna.
-Što je -reče mi lišće Pariza- koga čekaš?

I tako sam više puta bio ponižen,
najprije od svjetlosti koja je odlazila,
onda od pasa, mačaka i oružnika.

Ostadoh sam kao samotan konj
kad na pašnjaku nema ni noći ni dana
samo sol zime.

Ostadoh tako bez ikoga
tako prazan da je proplakalo posljednje lišće
i onda je padalo kao suze.

Nikada prije ni poslije
ne ostadoh tako nenadano sam.
Bje dok sam nekog čekao,
ne sjećam se ,
bijaše glupo,
prolazno.
Ali to bijaše trenutačna samoća,
ona samoća
koja se bijaše izgubila na putu
i koja najednom poput vlastite sjene
razvi svoju beskrajnu zastavu.

Onda pobjegoh s onog ludog ugla
najbrže što sa mogao.
Bijaše kao da bježim ispred noći
ili ispred nekog mračnog kamena koji se kotrlja.

Beznačajno je to što pričam
no to mi se dogodilo
dok sam čekao
ne znam koga
jednog dana.

Neruda (1958)

77
Danas je danas s težinom prohujalog vremena, s krilima svega što će tek biti sutra,
danas je Jug mora, staro doba vode i zadatak nekog novog dana.

Tvojim ustima podignutim k' svetlu ili mesecu pridružiše se latice istrošenog dana,
i juče stiže zureći svojom tamnom ulicom da bismo se setili njegova mrtvog lica.

Danas, juče i sutra jedu se hodaući, pojedimo dan kao goruću kravu,
naše stado čeka sa svojim izbrojanim danima,

no svoje brašno baci vreme u tvoje srce, moja ljubav sagradi peć od gline Temuka: jer ti si hleb svagdašnji za moju dušu.

78
Nemam: nikada više, i nemam: uvek. Na pesku pobeda ostavi noge izgubljene.
Ubogi sam čovek određen da ljubi bližnje.
Ljubim te. Ne znam ko si. Ne dajem, ne prodajem trnje.

Neko će možda znati da nisam pleo vence krvave, da sam se borio s' porugom,
da sam doista ispunio plimu svoje duše. I da sam podlost plaćao golubicama.

Ne poznajem: nikada, jer drugačiji bejah, jesam i biću, i u ime
svoje nestalne ljubavi proglašavam nevinost.

Smrt je samo kamen, kamen zaborava. Volim te i ljubim radost na tvojim usnama. Donesimo drva. Zapalićemo vatru u planini.

79
Noću, ljubljena, veži svoje srce za moje i neka zajedno u snu razbiju tmine
kao dvostruki bubanj, boreći se u
šumi protiv gustog zida okupanog lišća.

Prolazu noćni, crna žeravo sna
što hvataš niti zemaljskoga grožđa tačnošću nekog neredovitog voza
što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano.

Zato me, ljubavi, veži za čisti pokret,
za postojanost što kuca u tvojim grudima krilima nekog labuda ispod vode,

da bi na zvezdana pitanja ovog neba
naš san odgovorio jednim jedinim ključem i samo jednim vratima koja zatvori tama.

80
S' putovanja i bola vratih se, ljubavi moja, tvom glasu, tvojoj ruci što dira žice gitare, vatri koja prekida jesen poljupcima
i kruženju noći na nebu sumračnom.

Za sve ljude sveta tražim hleb i carstvo, tražim zemlju za sve ratare bez sreće,
i da se ne nada niko miru moje krvi i peva. Ali bez tvoje ljubavi ne mogu a da ne umrem.

Za sve to svira valcer jasnog meseca, i pesma gondolijera u vodi gitare
sve dok mi umorna glava ne klone sanjajući:

jer sve su nesanice mog života zamrsile ovu senicu gde ti ruka živi i leti čuvajući tu noć putnika usnuloga.

Neruda
100 ljubavnih soneta
(1959.)


81
Sada si moja. Počivaj svojim snom u mom snu. Ljubav, bol i nevolja sada moraju usnuti.
Noć se okreće na svojim nevidljivim točkovima, a ti si uza me čista k'o ćilibar uspavani.

Nijedna neće, ljubavi, spavati s' mojim snovima. Ići ćeš, ići ćemo zajedno vodama ovog vremena. Nijedna neće putovati senom zajedno sa mnom, samo ti, uvek živa, uvek sunce i mesec.

Sada su ruke tvoje otvorile nežne šake, ispustile nežne znakove, a ne zna se kamo, tvoje se oči sklopiše kao dva siva krila,

dok sledim vodu koju nosiš, koja me nosi: noć, svet i vetar raspliću svoju sudbinu
i ja sam bez tebe samo još tvoj vlastiti san.

82
Ljubavi moja, zatvorivši ova noćna vrata molim te, ljubavi, da pođeš u tamni prostor: zatvori snove i uđi s' nebom u moje oči, prostri se u mojoj krvi kao široka reka.

Zbogom, zbogom okrutna jasnoćo koja ode padajući u vreću svakoga prošlog dana, zbogom svakom zraku narandže ili sata, zdravo, zdravo seno, nestalna pratilice!

Na ovom brodu ili vodi, smrti ili novom životu, još jednom sjedinjeni, usnuli i uskrsnuli,
mi smo samo venčanje noći u krvi.

Ne znam ko živi ili umire, ko se budi ili odmara, ali tvoje srce poklanja
u mojim grudima darove svitanja.

84
Još jednom, ljubavi, mreža dana gasi dela, točkove, vatre i zveket rastanka, i noći predajemo pšenicu povijenu
koju je podne primilo od svetla i od zemlje.

Samo mesec posred svoje čiste stranice podržava stupove širokog ušća neba, postojbina usvaja tromost zlata
i ruke tvoje polako pripremaju noć.

O ljubavi, o noći, o kupolo zatvorena rekom neprobojnih voda i u seni neba
što odvaja i potapa svoje olujno grozđe,

sve dok ne budemo jedini taman prostor, pehar u koji pada nebeski pepeo,
kaplja u pulsu spore i duge reke.