Pablo Neruda

First topic message reminder :

1904-1973



Pablo Neruda (12. jul 1904. - 23. septembar 1973) kome je pravo ime “Neftali Ricardo Reyes Basoalto” se rodio 20og jul. 1904, u gradu “Parral” u Cileu. Njegov otac je bio zeleznicar a njegova majka, koja je umrla kratko posle njegovog rodjenja, je bila uciteljica. Nekoliko godina kasnije njegov otac, koji se tada preselio u gradu «Temuco», se nanovo ozenio «Doña Trinidad Candia Malverde»

Poeticar je proveo njegovo djetinstvo i mladost u «Temuco», tamo se i upoznao sa Gabrijelom Mustralom, gazdaricom djevojacke srednje škole. Od trineaste godine je vec poceo saradjivati u listu «La Mañana» usred toga i u «Entusiasmo y Perseverancia»--njegova prva publikacija--i prva pjesma. U 1920 god. je postao saradnik knjizevnog lista «Selva Austral» pod nadimkom «Pablo Neruda», koje je usvojio na uspomenu od Cehoslovackog poeticara «Jan Neruda» (1834-1891). Neke pjesme koje je Neruda tada napisao su publicirane u njegovoj prvoj publikaciji knjiga «Crepusculario» (1923). Sledece godine je bila publicirana «Veinte poemas de amor y una cancion desperada» jedna od njegovih najpoznatijih i najviše prevedene poezije. Pored njegovih pisanja pjesama Neruda je studirao Francuski i pedagogiju na fakultetu u Santiago. Izmedju 1927 i 1935e godine, drzava ga je stavila na konzulatu. Zato je imao priliku da posjeti mnogo zemalja kao na primjer Burmu, Cejlon, Javu, Singapor, Buenos Aires, Barcelonu, Madrid i tako dalje. Njegove poeti?ne produckcije u tom periodu je po?etak njegove 'knjizevne pobjede'



Španski gradjanski rat i ubistvo Garcije Lorce, koji je bio najbolji drug Nerude, je njega pogodilo toliko strašno da je ucestovao u republickom pokretu. Prvo u Španiji a posle u Francuskoj, gdje je pocela njegova kolekcija pjesama «España el Corazon»(1937)

U istoj godini se on vratio u njegovoj domovini. Njegova poezija je karakterisana politickim i socijalnim predmjetima. Knjiga «España el Corazon» je prouzrokovala veliki utisak medju narodima, pogotovo zato što je bilo štampano na frontu gradjanskog rata.



U 1939e godine Neruda je bilo naredjeno da bude konzulu Španskoj emigraciji u Parizu. A kratko vrijeme posle toga konzul Meksika. U Meksiko je nanovo napisao «Canto general de Chile». Promijenio je originalne pjesme u epskoj pjesmi o citavom juznoamerickom kontinentu i njegovom narodu, prirodi i istoriskoj sudbini. Ovo knjiga, nazvano «Canto general» je publicirana iste godine. Knjiga od prilike ima 250 pjesama. Brzo posle publikacije knjiga je prevedena na mnogim jezicima. Skoro sve njegove pjesme su napravljene u teškoj situaciji kada je Neruda zivio u inostranstvu.



U 1943e godine Neruda se ponovo vratio u Cile. U 1945e godine je bio izabran da bude senator republike. I tako je isto stupio u komunisticku partiju Cilea. U vrijeme protesta protiv predsjednika «Gonzales Videla» on je morao 2 god. da zivi u podzemlju sve dok nije uspijo da pobjegne u 1949e godine. Zivio je u razlicitim Evropskim zemljama. U 1952e godine se Neruda ponovo vratio kuci. U 1954e godine je knjiga «Las Uvas y el Viento» publicirana .



Njegove dalje publikacije:

1970 «La espada encendida»

1970 «Las piedras de cielo»

1969 «Fin del mundo»

1968 «Las manos del dia»

1967 «La Barcarola»

1967 «Musical: Fulgor y muerte de Joaquin Murieta»

1966 «Arte de Pajaros»

76
Diego Rivera strpljenjem medveda tražio je smaragd šume u slikarstvu ili rumenilo, žestoki cvet krvi, skupio je svetlo sveta na tvojoj slici.

Slikao je odlučan oblik tvoga nosa, iskru tvojih divljih zenica,
nokte što raspaljuju zavist meseca, i usta lubenice na tvojoj letnjoj koži.

Stavi ti dve glave vulkana jarko crvena od vatre, ljubavi i plemena araukanskog, i iznad obraza koje pozlati glina

pokri te kacigom neobuzdanog požara i ostadoše tamo tajno ulovljene
oči na svojoj potpunoj kuli: tvojoj kosi.

Bilo je sedam i trideset
jedne jeseni
i ja sam čekao
nije važno koga.
A vrijeme, umorno da bude sa mnom
malo pomalo ode
i ostavi me samog.

Ostadoh s pijeskom dana
s vodom,
s talogom tužnog umorenog tjedna.
-Što je -reče mi lišće Pariza- koga čekaš?

I tako sam više puta bio ponižen,
najprije od svjetlosti koja je odlazila,
onda od pasa, mačaka i oružnika.

Ostadoh sam kao samotan konj
kad na pašnjaku nema ni noći ni dana
samo sol zime.

Ostadoh tako bez ikoga
tako prazan da je proplakalo posljednje lišće
i onda je padalo kao suze.

Nikada prije ni poslije
ne ostadoh tako nenadano sam.
Bje dok sam nekog čekao,
ne sjećam se ,
bijaše glupo,
prolazno.
Ali to bijaše trenutačna samoća,
ona samoća
koja se bijaše izgubila na putu
i koja najednom poput vlastite sjene
razvi svoju beskrajnu zastavu.

Onda pobjegoh s onog ludog ugla
najbrže što sa mogao.
Bijaše kao da bježim ispred noći
ili ispred nekog mračnog kamena koji se kotrlja.

Beznačajno je to što pričam
no to mi se dogodilo
dok sam čekao
ne znam koga
jednog dana.

Neruda (1958)

77
Danas je danas s težinom prohujalog vremena, s krilima svega što će tek biti sutra,
danas je Jug mora, staro doba vode i zadatak nekog novog dana.

Tvojim ustima podignutim k' svetlu ili mesecu pridružiše se latice istrošenog dana,
i juče stiže zureći svojom tamnom ulicom da bismo se setili njegova mrtvog lica.

Danas, juče i sutra jedu se hodaući, pojedimo dan kao goruću kravu,
naše stado čeka sa svojim izbrojanim danima,

no svoje brašno baci vreme u tvoje srce, moja ljubav sagradi peć od gline Temuka: jer ti si hleb svagdašnji za moju dušu.

78
Nemam: nikada više, i nemam: uvek. Na pesku pobeda ostavi noge izgubljene.
Ubogi sam čovek određen da ljubi bližnje.
Ljubim te. Ne znam ko si. Ne dajem, ne prodajem trnje.

Neko će možda znati da nisam pleo vence krvave, da sam se borio s' porugom,
da sam doista ispunio plimu svoje duše. I da sam podlost plaćao golubicama.

Ne poznajem: nikada, jer drugačiji bejah, jesam i biću, i u ime
svoje nestalne ljubavi proglašavam nevinost.

Smrt je samo kamen, kamen zaborava. Volim te i ljubim radost na tvojim usnama. Donesimo drva. Zapalićemo vatru u planini.

79
Noću, ljubljena, veži svoje srce za moje i neka zajedno u snu razbiju tmine
kao dvostruki bubanj, boreći se u
šumi protiv gustog zida okupanog lišća.

Prolazu noćni, crna žeravo sna
što hvataš niti zemaljskoga grožđa tačnošću nekog neredovitog voza
što sene i kamenje hladno za sobom vuče neprestano.

Zato me, ljubavi, veži za čisti pokret,
za postojanost što kuca u tvojim grudima krilima nekog labuda ispod vode,

da bi na zvezdana pitanja ovog neba
naš san odgovorio jednim jedinim ključem i samo jednim vratima koja zatvori tama.

80
S' putovanja i bola vratih se, ljubavi moja, tvom glasu, tvojoj ruci što dira žice gitare, vatri koja prekida jesen poljupcima
i kruženju noći na nebu sumračnom.

Za sve ljude sveta tražim hleb i carstvo, tražim zemlju za sve ratare bez sreće,
i da se ne nada niko miru moje krvi i peva. Ali bez tvoje ljubavi ne mogu a da ne umrem.

Za sve to svira valcer jasnog meseca, i pesma gondolijera u vodi gitare
sve dok mi umorna glava ne klone sanjajući:

jer sve su nesanice mog života zamrsile ovu senicu gde ti ruka živi i leti čuvajući tu noć putnika usnuloga.

Neruda
100 ljubavnih soneta
(1959.)


81
Sada si moja. Počivaj svojim snom u mom snu. Ljubav, bol i nevolja sada moraju usnuti.
Noć se okreće na svojim nevidljivim točkovima, a ti si uza me čista k'o ćilibar uspavani.

Nijedna neće, ljubavi, spavati s' mojim snovima. Ići ćeš, ići ćemo zajedno vodama ovog vremena. Nijedna neće putovati senom zajedno sa mnom, samo ti, uvek živa, uvek sunce i mesec.

Sada su ruke tvoje otvorile nežne šake, ispustile nežne znakove, a ne zna se kamo, tvoje se oči sklopiše kao dva siva krila,

dok sledim vodu koju nosiš, koja me nosi: noć, svet i vetar raspliću svoju sudbinu
i ja sam bez tebe samo još tvoj vlastiti san.

82
Ljubavi moja, zatvorivši ova noćna vrata molim te, ljubavi, da pođeš u tamni prostor: zatvori snove i uđi s' nebom u moje oči, prostri se u mojoj krvi kao široka reka.

Zbogom, zbogom okrutna jasnoćo koja ode padajući u vreću svakoga prošlog dana, zbogom svakom zraku narandže ili sata, zdravo, zdravo seno, nestalna pratilice!

Na ovom brodu ili vodi, smrti ili novom životu, još jednom sjedinjeni, usnuli i uskrsnuli,
mi smo samo venčanje noći u krvi.

Ne znam ko živi ili umire, ko se budi ili odmara, ali tvoje srce poklanja
u mojim grudima darove svitanja.

84
Još jednom, ljubavi, mreža dana gasi dela, točkove, vatre i zveket rastanka, i noći predajemo pšenicu povijenu
koju je podne primilo od svetla i od zemlje.

Samo mesec posred svoje čiste stranice podržava stupove širokog ušća neba, postojbina usvaja tromost zlata
i ruke tvoje polako pripremaju noć.

O ljubavi, o noći, o kupolo zatvorena rekom neprobojnih voda i u seni neba
što odvaja i potapa svoje olujno grozđe,

sve dok ne budemo jedini taman prostor, pehar u koji pada nebeski pepeo,
kaplja u pulsu spore i duge reke.

85
S' mora prema ulicama juri skitnička magla kao para goveda pokopanog na mrazu, dugi se jezici vode skupljaju skrivajući
mesec što nam životima obeća postati nebeskim.

Rana jeseni, piskutavo saće lišca, kad iznad sela drhte tvoje zastave
pevaju lude žene opraštajući se s' rekama i konji ržu i ržu sve do Patagonije.

Na tvome je licu večernja povijuša koja tiho raste nošena ljubavlju
do glasnih potkova neba.

Saginjem se nad vatrom tvog noćnog tela i ne volim ti samo nedra nego i jesen
što prosipa u magli prekomorsku krv.

86
O južni krste, detelino mirisnog fosfora, s' četiri poljupca danas probi tvoja lepota, preprečila je senu i moj šešir:
okrugao mesec šetao je po zimi.

Tada, s ljubavlju mojom, s ljubljenom, o dijamanti modroga inja, vedrino nebeska,
ti si se pojavila i noć se ispuni
s' tvoja četiri podruma uzdrhtala od vina.

O ustreptalo srebro ribe sjajne i čiste, zeleni krste, peršunu blistave sene,
sviče na jedinstvo neba osuđeni,

počivaj u meni, sklopimo naše oči.
Na jedan trenutak spavaj s ljudskom noći. Upali u meni svoja četiri zvezdana broja.

87
Tri morske ptice, tri munje, troje makaza presekoše hladno nebo prema Antofagasti i zato ostade samo uzdrhtali vazduh,
sve je treperilo kao ranjena zastava.

Samoćo, daj mi znak svog neprekidnog porekla, jedva da si put okrutnih ptica
i kucanje što nesumnjivo prethodi medu i muzici, moru i rođenju.

(Samoća koju podržava postojano lice kao težak cvet raširen bez prestanka,
sve dok ne obuhvati čisto mnoštvo neba.)

Letela su hladna krila mora, Arhipelaga u susret pesku severoistocnog Čilea.
I noć je zatvorila svoj nebeski grom.

88
Vraća se mesec mart sa svojim skrivenim svetlom i nebom se kližu beskrajne ribe,
nestalan zemaljski dim napreduje oprezno i stvari jedna po jedna padaju u tišinu.

Srećom, u toj krizi skitničke atmosfere združila si živote mora i plamena, žalobno gibanje broda zime,
oblik koji je ljubav utisnula gitari.

O ljubavi, ružo što je okupaše sirene i pena, vatro što plešeš i ulaziš nevidljivim stubama i budiš krv u tunelu besanice,

da bi se zatrli talasi na nebu,
da bi more zaboravilo svoja dobra i lavove i da bi svet pao u tamne mreže.

89
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima: želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svežina,
da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te, uspavan, čekam, hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli
i da nastaviš hodati peskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živeti, a tebe sam ljubio i pevao iznad svega, zato cvetaj i dalje, rascvetana,

da bi dostigla sve što ti ljubav moja naređuje, da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju.

90
Pomislih da ću umreti, osetih blizinu hladnoće i od svoga života ostavih samo tebe:
usta ti behu dani i noći moje zemaljske,
a tvoja koža republika koju mi poljupci stvoriše.

U ovome trenutku gotovo je s knjigama, prijateljstvom i blagom zgrtanim bez predaha, s prozračnom kućom koju smo skupa sagradili: sve prestade da postoji osim tvojih očiju.

Jer ljubav je, dok nas život progoni, naprosto visoki talas iznad talasa,
ali jao kad smrt stigne i kucne na vrata.

Ostaje samo tvoj pogled za toliku prazninu, samo tvoja svetlost da se ne bude više, samo ljubav tvoja da zatvori senu.

91
Pokrivaju nas godine kao sitna kiša. vreme je beskrajno i jalovo,
pero soli dira tvoje lice
i kapi su izgrizle moju odeću:

ne razlikuju vreme u mojim rukama ili let narandže u tvojima:
snegom i motikom probija život: tvoj život koji je život moj.

Moj život koji ti dadoh puni se godinama, kao bujnost nekog grozda. Vratiće se grožđe zemlji.

A tamo dole vreme će i dalje postojati i nadati se i padaće kiša na prah željno da izbriše i samu odsutnost.

92
Ljubavi moja, umrem li, a ti ne umreš, ljubavi moja, umreš li, a ja ne umrem, ne ostavimo bolu odviše prostora: nema života do ovoga koji živimo.

Prah u žitu, pesak u pesku,
vreme, voda što luta, nejasan vetar odneo nas je kao ploveće seme.
Moglo se desiti da se ne sretnemo u vremenu.

Ovu livadu na kojoj se nađosmo, o maleni beskraju, vraćamo,
ali ta ljubav, ljubavi, nije svršena.

I kao što nije imala rođenja, ni smrti nema i kao duga reka menja jedino zemlje ili usne.

93
Ako se jednog dana tvoja nedra zaustave,
i nešto prestane teći goreći u tvojim žilama, ako ti glas sa usana siđe i ne bude reč,
ako ti ruke zaborave leteti i usnu,

Matilda, ljubavi, neka ti usne budu malo otvorene jer ovaj poslednji poljubac mora trajati sa mnom, mora ostati zauvek nepomičan na tvojim ustima da bih ga tako sačuvao u svojoj smrti.

Umreću ljubeći ti luda i hladna usta, grleći izgubljeni grozd tvoga tela, tražeći svetlo tvojih sklopljenih očiju.

I tako, kad zemlja primi naš zagrljaj otići ćemo spleteni u jednoj jedinoj smrti
da bismo zauvek živeli večnost jednog poljupca.

94
Umrem li nadživi me s toliko čiste snage da probudiš bes bledila i mraza,
podigni s juga na jug nerazorive oči,
od sunca do sunca da zvone ti usta gitare.

Neću da oklevaju ni smeh, ni tvoji koraci, ne želim da umre moje nasleđe radosti, ne kucaj o moje grudi, ja sam odsutan.
Živi u mojoj odsutnosti kao u nekoj kući.

Odsutnost je kuća toliko velika da ćeš u nju ući preko zidova
i obesiti slike o vazduh.

Odsutnost je kuća toliko prozirna da ću te bez života videti kako živiš
i, budeš li trpela, ljubavi, umreću ponovo.

95
Kao mi, ko se ljubio? Tražimo drevni pepeo spaljenoga srca
i tamo neka padaju redom naši poljupci sve dok ne uskrsnu nenastanjeni cvet.

Ljubimo ljubav što pojede svoj plod i siđe na zemlju s licem i vlašću:
ti i ja smo svetlost koja se nastavlja, njen neslomivi i osetljivi klas.

Ljubavi koju zakopa toliko hladna vremena, i sneg i proleće i zaborav i jesen,
približimo svetlo jedne nove jabuke,

svežine otvorene jednom novom ranom, kao da drevna ljubav stupa u tišini
po večnosti sahranjenih usta.

96
Razmišljam, ovo doba u kome si me volela nestaće zamenjeno nekom drugom modrinom i druga koža biće na istim kostima
i druge oči videće proleće.

Niko od onih što su svezali ovaj čas, od onih koji su razgovarali s dimom, ni vlade, ni trgovci, ni prolaznici,
neće i dalje plesati na svojim koncima.

Nestaće okrutni bogovi s' naočarima, dlakavi mesožderi s' knjigom,
lisne uši i pipipaseiros.

I kad svet bude tek ispran rodiće se u vodi druge oči i niknuće pšenica bez suza.

97
Treba leteti u ovom vremenu, ali kuda? Bez krila i aviona leteti bez sumnje:
već su prošli koraci bez pomoći i nisu podigli noge putnika.

Treba leteti u svakom času poput orlova, muva i dana, treba pobediti oči Saturna
i podići tamo nova zvona.

Sad nisu dovoljne cipele i ulice, sada ne služi zemlja lutalicama, sada je korenje prešlo noć

i ti ćeš se pojaviti na drugoj zvezdi, sasvim sigurno privremena,
na kraju pretvorena u divlji mak.

98
Ova reč, ovaj papir ispisan hiljadama ruku jedne jedine ruke, ne ostaje u tebi, ne služi snovima, u zemlju pada i tamo se nastavlja.

Nije vazno hoće li se svetlo ili hvala uliti ili izliti iz pehara
ako su bili snažan drhtaj vina, ako ti je usta obojilo amarant.

Ne želi više kasni slog
ono što privlači i povlači greben mojih uspomena, uzbuđena pena

želi pisati jedino tvoje ime.
I makar o njemu ćuti moja mračna ljubav kasnije će ga izgovoriti proleće.

99
Doći će drugi dani, razumeće se tišina bilja i planeta
i koliko će se čistih stvari desiti! Violine će imati miris meseca!

Hleb će tada biti kao ti što jesi: imaće tvoj glas, tvoje žitno poreklo
i druge će stvari tvojim glasom govoriti: izgubljeni konji Jeseni.

I ako ne bude kako je suđeno ljubav će ispuniti velike bačve kao da je drevni med pastira,

a ti u prahu mog srca
(gde će biti beskrajna skladišta) ići ćeš i vraćati se među lubenice.

100
U središtu zemlje odvojiću smaragde, da bih te ugledao i ti ćeš stajati poput klasja
s' perom vode glasničke.

Kakav svet! Kakav duboki peršun! Kakav brod što plovi u milini!
I ti, možda, i ja, možda topaz! Neće biti više deobe u zvonima.

Biće samo vazduh potpuno slobodan, jabuke nošene vetrom,
sočna knjiga u senici,

i tamo gde mirišu karanfili stvorićemo odoru što će se opirati večnosti nekog pobedničkog poljupca.

Ovog puta me pustite da budem srećan,
Ništa se nije desilo nikom,
Sve što se dešava to je da sam srećan
Sa sve četiri strane srca,
Kad hodam, spavam ili pišem.
Šta da radim, srećan sam.
Bezbrojniji sam od paše na livadama,
Osećam kožu kao cerovu koru
I dole nadu, gore ptice,
More kao kopču na svome pojasu,
Od hleba i kamena stvorenu zemlju,
Vazduh raspevan kao gitara.

Ti, pokraj mene u pesku, pesak si,
Pevaš i pesma si,
Svet je danas moja duša,
Pesma i pesak,
Svet su danas moja usta,
Pusti me da u tvojim usnama
I u pesku budem srećan,
Srećan što dišem i što ti dišeš,
Srećan što dodirujem tvoje koleno
I tad mi se čini da sam dotak’o
Azurnu kožu neba i njenu svežinu.

Danas me pustite samog da budem srećan,
Sa svima ili bez ikog,
Srećan sa pašom i peskom,
Srećan sa vazduhom i zemljom,
Srećan sa tobom,
Sa tvojim usnama srećan.

Ponekad poželim da zaustavim vreme
ali nikako da nađem prave reči
ne umem ja to
da ti kažem koliko mi značiš
koliko te volim
jedina moja
pronađi me u mislima
potraži me u dodiru
usnama me opij
uspavaj me poljupcima
rukama me čvrsto zagrli
i ne daj me nikom
čuvaj me u ovoj savršenoj iluziji
i molim te ne prekidaj
voli me kao i ja tebe
željan i zauvek.