Portugal

First topic message reminder :





Pепублика Португалија (португалски: República Portuguesa) je држава на југозападу
Европе, на југозападу Пиринејског полуострва и обали Атлантског океана. По- ред копненог дела, припадају јој и Азорска острва и Мадеира у Атлантском оке-
ану. Има површину 92.171 km2, 10.355.824 становника (2001) и густину насељености 112,4 ст./km2. Главни град је Лисабон (557.000 становника, агломерација 3,45 милиона становни- ка, 2001). Званични језик је португалски. По државном уређењу, Португалија је парламен- тарна република.
Португалија обухвата низију на западу и југу и висораван (шпанска Мезета) на исто- ку. Мезета се степеничасто спушта ка Атлантском океану. Бројни речни токови су рашчла- нили ову висораван и претворили је у скуп брегова. Од тока реке Дуро до реке Тежо пружа се велика тектонска линија, која је предодредила ток Тежа, присиљавајући реку да скреће ка југозападу, јужно од планине Сијера де Естрела (1991 m – највиша тачка Португалије). Јуж- но од Сијера де Естреле, око доњег тока Тежа, пружа се равница Рибатежо, изграђена од терцијарних и квартарних седимената. Даље ка југу равница се постепено издиже у висора- ван Алметежо (Алматехо). Југозападно од ове висоравни пружају се огранци Сијера Море- не, а јужно од њих налази се брежуљкаста и нископланинска областа Алгарве, позната по бројним пешчаним плажама.
Клима Португалије је медитеранска на југу, приатлантска на западу и умерено-конти- нентална у унутрашњости. На климатске одлике велики значај имају западни ветрови, који током читаве године дувају са Атлантског океана, доносећи падавине. Речна мрежа је густа. Готово све реке имају правац исток-запад и долазе из суседне Шпаније. Најдуже реке су: Мињо (гранична река на северу), Лина, Дуро, Мондего, Тежо (Тахо), Садо и Гвадијана (гра- ница са Шпанијом на југоистоку). На рекама се налазе бројне вештачке акумулације, наро- чито на Тежу. Природна вегетација је деловањем човека знатно деградирана. У северном делу државе јављају се листопадне шуме (храст, буква, кестен), у средишњем шуме храста плутњака, а на југу зимзелена суптропска вегетација. Шуме покривају 29% територије.
Португалија је у прошлости имала висок наталитет, али број становника се због исе- љавања споро повећава (1,2 милион Португалаца у Бразилу). Португалци чине 92% ста- новништва. То је романски народ, језички и културно близак Шпанцима. Средњи и јужни део Португалије је дуго био под арапском влашћу, чији се утицај на архитектру јужног дела земље и даље осећа. После протеривања Арапа, Португалија је захваљујући повољном гео- графском положају, стекла значајну поморску традицију. Са њених обала кретале су значај- не поморске експедиције: око Африке према Индији (Васко да Гама), око света (Магелан) и ка Јужној Америци. Као некадашња империјалистичка сила, Португалија је стекла бројне
колоније (Бразил, Ангола, Мозамбик и др.), које су данас независне државе. Око 87% становништва су католици. Поред главног града Лисабона, највећи градови су: Порто (350.000 становника), Гаја (288.000), Амадора (175.000), Каскаис (169.000), Матосињос
(166.000), Брага (164.000), Алмада (160.000), Сетубал, Фаро и др.
Португалија је пољопривредна држава. Главне културе су житарице, пиринач, вино- ва лоза, маслине и јужно воће. Развијен је риболов, у приморју, на Мадеири и Азорским острвима. Португалија је први светски произвођач плуте, која се добија из храста плутњака (51% светске производње). Постоје велике резерве пирита и волфрама, али и урана, среб- ра, злата, кухињске соли и каменог угља. Бржи развој индустрије кочи недостатак енергет- ских извора. Поред увозне нафте, главни извор енергије су хидроелектране на истоку зем- ље, на рекама Дуро, Тежо и др. Развијена је углавном лака индустрија: текстилна, прехрам- бена (конзервирање рибе), хемијска (вештачка ђубрива) итд. Тешка индустрија је слабије развијена (црна и обојена металургија, аутомобилска, рафинерија нафте и др.). Поморски саобраћај има значајну улогу. Главне луке су: Лисабон, Леишоес, Сетубал и Каскаис. Међу- народни аеродроми се налазе у Лисабону, Порту и Фару. Главне туристичке регије су Алгарве, Азорска острва, Мадеира и Лисабон.
Лисабон је главни град и лука Португалије (557.000 становника, агломерација 3,45 милиона становника, 2001), и седиште истоименог округа. Налази се на естуарском ушћу реке Тежо у Атлантски океан. Био је под римском влашћу од 205. године пре н.е. Касније су градом владали варвари, Маври и крсташи. Године 1256. постао је главни град. Снажно се развио у периоду 14-16. век, након открића Америке. У великом земљотресу 1755. годи- не погинуло је 30.000 људи; после тога град је добио савремени урбанистички изглед. Ли- сабон је главни индустријски, саобраћајни, трговачки, административни, образовни и кул- турни центар. Познате грађевине су: Алфама - старо градско језгро (романска катедрала из 12-14. века, барокна црква из 16. века), универзитет (1911), академија наука (1779), нацио- нална библиотека, музеји, самостан Светог Јеронима (16. век), ренесансне грађевине. У гра- ду је развијена бродоградња, петрохемија (рафинерија нафте) и прерађивачка индустрија. Лисабон је био домаћин Светске изложбе (Expo 98).

Azorska ostrva ili kraće Azori (službeno: Autonomna regija Azori, port. Região Autónoma dos Açores) je portugalsko ostrvlje u severnom Atlantskom okeanu, oko 1500 km zapadno od obale Evrope, tj. od kopnenog dela Portugalije. Azorska ostrva su istovremeno i autonomna pokrajina Portugalije, a njen najveći grad i sedište, Ponta Delgada, je i upravno sedište pokrajine. Kako Azorska ostrva imaju status autonomne pokrajine tako su ona i sastavni deo Evropske unije kao njen krajnji obod.Azorska ostrva su bila poznata u 14. veku, što se može videti iz jednoga katalonskog atlasa. Ponovo ih je otkrio 1427. g. jedan od kapetana, koji je plovio za Henrija Moreplovca.

Nastanjivanje tada nenaseljenog ostrvlja započelo je 1439. godine. Filip II od Španije je 1583. poslao iberijsku flotu da očisti Azore od francuskih trgovaca. Azori su se vratili pod kontrolu Portugalije krajem Iberijske unije. Tada je narod Azora napao dobro utvrđen garnizon Kastiljanaca.

Građanski rat 1820. u Portugaliji imao je svoje posledice na Azorima.

Za vreme Drugog svetskog rata portugalski diktator Antonio Salazar iznajmio 1943. godine je Azore Britancima. To je bila promena politike, jer je dotad dopuštao samo nemačkim podmornicama i brodovima da se snabdevaju gorivom, a ujedno je to bila prelomna tačka bitke za Atlantik, jer je omogućila saveznicima da obezbede vazdušnu nadmoć u sredini Atlantskog okeana. Na taj način saveznici su mogli pratiti podmornice i štititi konvoje. Amerikanci su 1944. osnovali bazu na ostrvu Santa Marija, ali ta baza je bila kratkog veka. Na ostrvu Terkeira osnovana je 1945. godine zajednička američko-portugalska baza. Ta baza je bila važna tokom Hladnog rata, jer su odatle patrolirale podmornice i tražile sovjetske podmornice. Osim toga koristi se i za snabdevanje gorivom aviona na putu preko okeana.