Dobrica Erić

Добрица Ерић рођен је 22. августа 1936. године у селу Доња Црнућа у Краљевини Југославији. Био је српски књижевник, песник, један од најзначајнијих српских писаца XX века. Писао је поезију, прозу и драме, а његове песме за децу постале су неизоставан део читанки. Објавио је више од стотину књига поезије, прозе, сликовница и антологија, а за свој рад је добио исто толико награда и признања.

Ерић је детињство провео у родној Доњој Црнући код Горњег Милановца. Његови родитељи, Милош и Радмила бавили су се пољопривредом. Добрица је завршио четири разреда основне школе у Враћевшници. Како је сам говорио, бавио се разним занатима, али му је писање посебно ишло од руке. Својим стиховима осликао је живописну природу шумадијског краја па је тако постао лирски здравичар Груже. Прву збирку песама под називом „Свет у сунцокрету“ објавио је 1959. године. Љубав према родном крају, те успомене из детињства били су његова главна инспирација. Годишња доба, баште, шљивике и сокаке свог родног места, Шумадије и целе Србије Добрица Ерић је кроз своје песме приближио и оним нараштајима који нису одрастали на селу, па чак ни на овим просторима. Његова лирика блиска је и деци и одраслима, па је због тога постала незаобилазан део школске лектире. Он је један од најзначајнијих представника тзв. поезије сељака-песника XX века. Добрица Ерић је аутор неколико романа, пет књига лирске прозе, двадесет три збирке песама, пет позоришних драма, више од четрдесет књига за децу. Заједно са књижевним критичаром Драгишом Витошевићем приредио је антологију сељака песника „Орфеј међу шљивама“ која је објављена 1963. године. Године 1994. штампана је његова самостална антологија „Да сабљама земљу делимо“.

Дела су му продата у тиражу око милион примерака, а много песама и књига је преведено на стране језике. Заступљен је и многим антологијама. Заслужни је уметник града Београда.

Преминуо је 29. марта 2019. године у Београду. Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.

Добрица Ерић (1936–2019)




Поникао у оквиру нараштаја самоуких песника шумадијских села, Добрица Ерић је свесно истрајавао на грађењу свог аутентичног лика упркос књижевноисторијском кретању српске књижевности

Постоје песници чија резонанца није уобичајеног типа. Својом биографијом и уметничким ликом другачији у односу на уобичајене шаблоне обитавања књижевника у друштву, они допиру до широких слојева народа, док њихов статус унутар представе о „уметничкој књижевности“ остаје сложен. Такав је био случај с Добрицом Ерићем.
Поникао у оквиру нараштаја самоуких песника шумадијских села, Ерић је свесно истрајавао на грађењу свог аутентичног лика упркос књижевноисторијском кретању српске књижевности. У времену убрзане урбанизације Србије, он је читавој једној новој класи људи, који су поникли на селу, али су им деца рођена у граду, и даље пружао део од оног емотивног и духовног наслеђа које је неопозиво и октроисаним друштвеним налозима остало иза њих. Истовремено, његов таленат био је до те мере плодотворан да готово да није било облика културе писмености у којој се није окушао. Писао је поезију за децу, драмске текстове, лирске романе, окушао се и као сценариста за стрипове, текстописац тзв. „народне музике“, антологичар и члан редакције часописа. Број његових библиографских јединица је троцифрен, од чега најзамашнији број чине ауторске књиге са укупним тиражом (ако се рачунају преводи) од готово милион примерака.
Већина читалаца с Добрицом Ерићем сусрела се од најранијег периода. Уз Љубивоја Ршумовића и Душка Радовића, Ерић је можда и најутицајнији дечји песник у српској књижевности двадесетог века. Његова поезија за децу бистрог је и јасног израза, певљива, лако се прихвата и памти. Његова пак „поезија за одрасле“ наставља тај пут приближавања читаоца предачким пределима у једном ангажованом тону који, упркос бројним издањима Разапете земље од 1995. до данас, изведбама Пркосне песме и реиздању Бројаница из Грачанице (2013) није наишао на неподељене симпатије и емотивну топлину с којом се песник за децу сусретао. Оштро против свих кретања која су водила дезинтеграцији српског државног и културног простора деведесетих година, Ерић је свој глас дигао и против различитих друштвених феномена у широком дијапазону од ЛГБТ покрета до општих демографских трендова, што је његову фигуру заувек искључило из поимања књижевности једне групе критичара и писаца.
На тај начин су се дечји песник и део његових читалаца разишли, а између њих, попут непрекорачивог рова укопали су се процеси у српској култури и друштву који су обележили крај двадесетог и почетак овог века. Добрица Ерић тим променама није хтео да се саобрази. Истрајавајући у непроменљивости свог песничког гласа и на романтичарским координатама свог света, у којем је било места и за завичајност, и за фолклор и за православље, али и за једну специфичну врсту еротске енергије која се не би сасвим могла уклопити у религиозне оквире, песник Вашара у Тополи борио се како је знао и мислио да треба за свој народ чије пропадање није могао да преболи.
У тој борби, у којој је песник рачунао на „народ“, али не и на друштвене структуре чији односи су полако претезали на другу страну, њега су полако мимоилазили путеви јавног признања који једном песнику следују. Награђиван за дечју и родољубиву лирику, истовремено поносан на своју самоукост, Ерић је све више и више ишао мимо духа времена и упркос њему. У том контексту, резонанца његове поезије постала је двојака: његове песме и поеме за децу, канонизоване унутар школских програма, и даље су налазиле пут до најширих слојева друштва, у једном генерацијском ходу унутар којег су већ стасавали унуци његових првих читалаца, док су његове родољубиве песме имале одјека једино међу родољубивом јавношћу у Србији, чија присутност у последње две деценије није била неупитна. Међутим, уколико се замислимо над чињеницом да је тај исти део јавности она већина која је против независности Косова и Метохије, против чланства у НАТО-у, и против геј бракова и већим делом против евроинтеграција, а да је при томе сразмерно неприсутна у животу високе литературе (што не мора увек да буде мотивисано само идеолошким разлозима), добијамо профил народног песника којег смо изгубили.
Својим лирским гласом он је обликовао детиње представе многих од нас, док је у песничким остварењима ненаивног типа огласио основне обрисе светоназора већине Срба. Као такав, он не само да је оставио неизбрисив траг већ ће и његова присутност и даље остати непромењена, јер дубине колективног несвесног из којег је његова поезија извирала јаче су од свих наноса идеологије.

СВИ МОЈИ ПРЕЦИ

Сви моји Преци, које често сањам
били су Срби и ја им се клањам.

Полуписмени тежаци, горштаци
и горосече, али Православци.

Хвала им што нам кроз љуте године
сачуваше ова брда и долине

По којима се још разлеже јека
од Њине песме, псовке и лелека

И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише!

Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама Њиним у Царству Небеском!

И ја, Њин потомак и дужник, од главе
до пете, земљољубац и ђак Светог Саве

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље о којој певам без предаха
и у којој светли Прах мојих Предака!

И моји потомци, ђаци, земљоделци
и војници, Срби су ко и моји Преци.

Благолики, мекодушни тврдоглавци
и груборечићи, али Светосавци.

Ако ову другу зиму зла презиме
сачуваће своје име и презиме.

Хвала им што бране гробове од траве
а кућни праг и славски колач од троглаве.

Благосиљам им софре и колевке
захвалан што смем изаћи пред Претке.

Нек им се димњаци на кућама диме
све док укућани славе крсно име!

А ја, њин предак, слуга без ајлука
и без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука

Желим да проживим, остарим и умрем
у Земљи Србији и да будем Грумен

Ове Земље, коју као јеванђеље
чувају најхрабрији гороломци
међу којима су и моји потомци!

(1993)

Poziv Na Ljubav

Ja i moji drugovi iz škole
pozivamo decu da se vole,
a molimo i odrasle isto —
da nam mržnjom ne kvare detinjstvo.

Ne mari što nisam međ onima
koji leže na milionima,
samo nek mi Sunce stalno sija
i nek se svi vole ko ti i ja!

Ne slušajte Vavu i Orvela
ovaj svet se neće ugasiti,
Ljubav nas je na zemlju dovela i
Ljubav nas može i spasiti!

Od svega što se u glavi krije,
od svih čuda što se tu množe,
poljubac je najdivnije
čudo što ti se desiti može.

Драг ми је к'о брат,
Дражи
него све друго цвеће.

Он, као и ја, тражи
нешто што наћи неће.

Изјутра гледа на исток,
чека сунце и трепће,
а лице му чисто
сија од тихе среће.

Удан се врти у кругу:

Хтео би да прошета
по кукурузном лугу,
али му корен смета.

Увече дуго гледа
на запад
са, без сенке
и рони с лица бледа
црне сузе - семенке.

Тако проводи дане
жедан и жељан свега,
А булке расцветане
пролазе мимо њега.

TEČE REKA KRIVA DRINA

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene – ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac po kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

Dozvolite da vam predstavim
sanjara sa snovima plavim.
Pesnik se nikad sasvim ne budi
On uvek nešto prede i plete
Pesnik je spolja k'o i svi ljudi
a iznutra pravo pravcato dete.'