Topijari...

I ako su (malo) više zahtevne po pitanju održavanja, zelene skulpture su jedan od najlepših ukrasa u baštama i parkovima a ujedno i fascinantan način umetničkog izražavanja.
Drugim rečima, kada se vešte ruke, podstaknute kreativnošću, udruže sa prirodom, nastanu prelepi, vrtni topijari.

Topijarna umetnost je veoma stara !!!
U Evropi, prvi sačuvani tragovi o topijarima pojavljuju se u starom Rimu, ali je ovakav način oblikovanja biljaka razvijen pod uticajem kultura Dalekog Istoka, posebno kineskog penzai-a i japanskog bonsai-a. Ipak, topijari su najveću popularnost stekli u vreme baroka i rokoko-a, kada su vešti baštovani, dekorativnim oblikovanjem biljaka ulepšavali vrtove zamkova i dvorova bogatih, prvenstveno u Italiji, a zatim se taj uticaj, širenjem renesanse, prenosio u Francusku, Englesku, na ostale, evropske države ali i šire.

Danas se, zelene skulpture sreću, kako na bolje uređenim površinama gradskog zelenila, tako i u privatnim baštama.

Pri izboru biljaka za izradu topijara, pre svega, neophodno je poznavati način i brzinu njihovog rasta. Tradicionalno, koriste se zimzelene vrste sporijeg i gustog rasta, otporne na intenzivno orezivanje. Brzorastuće, posebno listopadne biljke, iako se mogu koristiti, nisu najpogodniji izbor, jer za kratko vreme izgube željeni oblik.

Jedan od najkorišćenijih i najpogodnijih za oblikovanje je šimšmir. Neizostavni su i četinarinižeg rasta, kao što su mnogobrojni varijeteti tuja, tisa, pačempresa, kleka, kao i drugo zimzeleno drveće: božikovina, lovor višnja, japanska kurika. Među puzavicama, za topijarno oblikovanje najzastupljeniji je bršljen.

Dodatan estetski efekat, u zavisnosti od veličine i oblika zelene skulpture, može se postići ako se uz njih posade cvetnice i ukrasne trave.

Topijarnim oblikovanjem mogu se dobiti najrazličitije figure, počev od najjednostavnijih, geometrijskog oblika, kao što su kocke, kupe, kugle i spirale, pa do skulptura ljudi, životinja, predmeta i apstraktnih motiva.

Nekada su vrtlari, da bi postigli željenu formu, uz strpljivost, morali da se pouzdaju i u svoju veštinu, a danas je oblikovanje znatno olakšano, jer se koriste kalupi - žičane konstrukcije. Mlade biljke se sade unutar kalupa, a kada dovoljno izrastu i njihove krošnje prekriju kalup, orezuju se prema njegovom obliku. U odnosu na oblikovanje zasnovano na slobodnoj proceni, oblikovanje pomoću kalupa sprečava greške, koje bi umanjile lepotu skulpture.Za žičane topijare se obično koriste grmovi, četinari i stabla sporog i gušćeg rasta koji podnose jače orezivanje a to su: "Tuja, Tisa (idealna za visoke kreacije) Lovor, Šimšir (12 godina je prosečan vek) Kalina iliBožikovina (živi po 300 godina).

Trajnost topijara uslovljena je životnim vekom biljke od koje je napravljen, ali i od intenziteta održavanja. Ukoliko se zanemare, vrlo brzo gube oblik.

Topijarno oblikovane biljke su osetljivena vetrove i snežne padavine, što ponekad prouzrokuje lomljenje grana ili deformacije oblika. Zato je od važnosti, ukoliko postoji mogućnost, obezbediti im položaje zaštićene od jakih udara vetrova i redovno otresati sneg sa njih. Zalivanje i „prehrana” primenjuju se, prema vrsti od koje je topijar napravljen.Po pravilu, sa formiranjem oblika počinje se dok je biljka još mlada i elastična, i često je potrebno, nekoliko godina da bi se postigao željeni oblik. Formirana zelena skulptura zahteva stalno orezivanje više puta tokom vegetacione sezone, s tim što je potrebno izbegavati rezidbu u kasnu jesen, da novoizrasli izdanci ne bi nastradati od mraza.

Topijari su soliterne biljke, što znači da se najbolje ističu posađeni sami ... na lepo uređenom travnjaku ili u dekorativnim posudama.