Dušan Radović-Ženski razgovori

Ja nikada ne zavirujem u džepove svoga muža




Znate šta... Ja to moram odmah da vam kažem. Ja nikad ne zavirujem u džepove svoga muža. Nikad! Ja to smatram poniženjem za ženu. Ne, hvala! Ja se tim stvarima nikad neću baviti. To su stvari u koje jedna prava žena, sa dostojanstvom, ne bi smela da dira. Ja se unapred grozim od toga što bi sve moglo da se nađe u džepu jednog muškarca.
Po mom mišljenju, žena ne bi smela da se spusti na taj nivo. Mi naše muževe nikad dovoljno ne poznajemo... Ja mislim da je tako. Mi ih ipak ne poznajemo... Da li ćemo ih bolje upoznati ako im zavirujemo u džepove? - to je pitanje. Uostalom, ja i ne želim da baš sve saznam o svom mužu. Meni to nije potrebno... Zašto?
Mogu da vam navedem samo jedan primer:
Moj muž je jednom hteo da mi pokaže rentgentski snimak pluća - nešto su sumnjali pa su mu snimali pluća. I on je hteo da mi pokaže taj snimak, valjda da se pohvali ili da me uteši da nema ništa na plućima. Međutim, ja sam odbila, nisam htela da gledam. To je, recimo, stvar koja me kod mog muža uopšte ne interesuje. A tako je i sa džepovima...

Ispala sam glupa



Ja sam, u početku, radila takve stvari. Kontrolisala sam svog muža. Međutim, ili ja to ne umem da radim ili nemam sreće tako da nikad nisam znala da li sam ga uhvatila ili nisam. Jer kad god ja mislim da sam ga u nečemu uhvatila on mi posle sve objasni... i ja ispadnem glupa, i još posle moram da mu se izvinjavam. I zato još više izbegavam da ga kontrolišem. Jednom sam ga zatekla kako se sa nekom komšinicom ljubi u liftu. On mi posle objasni da je to bila opklada.
Drugi put sam mu u džepu našla fotografiju neke žene, sa plaže, u kupaćem kostimu. Ja ga pitam šta je to a on mi kaže da je to jedno žensko đubre i da je baš poneo tu fotografiju da mi je pokaže... Da vidim ženu koja je napustila nekog njegovog najboljeg druga.
I uvek tako. Ja ga uhvatim ili mislim da sam ga uhvatila, a on mi objasni da sam u zabludi.
A pošto žena nikada ne može da zna da li je nešto istina - ili nije - ja sam rešila da izbegavam takve stvari. Lakše mi je tako.

Moj kofer je spreman



Ako mene pitate, ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima se nikad ne zna... Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj. Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo, nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.
Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.

Ne znam šta da mislim



Znate kako je... Svako ima svoje mišljenje o tom pitanju. Ja sa mojim mužem imam drukčiji dogovor, jer drukčije ne vredi...
Ovo je kuća, ovo su tvoje obaveze u kući, ovo ti je radno vreme. I molim... Ako redovno ispunjavaš obaveze prema kući - ne interesuje me više ništa. Imaš svoje slobodno vreme, slobodan si čovek, možeš da radiš šta voliš. Je l’ tako? I nemoj samo da zamišljaš da me varaš i da izigravaš neke tajne i misterije. Prosto, ne zanima me ni s kim si bio ni šta si radio... Ako si redovan u kući, ako ispunjavaš obaveze kao muž i domaćin - neka ti je alal. Je l’ tako? Jer, mi njih da kontrolišemo to je nemoguće - da ih ispitujemo a oni da nas lažu... i to je ispod dostojanstva. Ima ova drugarica pravo.
Eto, ja sam tako sredila tu stvar i ne mogu da se požalim.
Prema tome, ako mene pitate - šta ja mislim o tim kartama za bioskop? - Ja prosto ne znam šta da mislim, jer mene to konkretno ne interesuje.

Ako on da gol - ja odmah izjednačim



Bože moj... Moj muž zna da sam ja uvek u stanju da mu se revanširam. Dvostruko i trostruko, pa nek izvoli. Ako on da gol - ja odmah izjednačim. Jednom sam mu priredila jednu takvu stvar i sad mu više ne pada na pamet da nešto pokušava. Ja mu ne branim. Ja mu to otvoreno kažem: izvoli, slobodan si! ali, znaj da te čeka revanš! I još plus neke stvari... Ako ti tako voliš, možemo da teramo, što se kaže, do sto jedan i nazad. Ja sam još uvek zgodna i to za mene nije nikakav problem. Ja izbegavam takve stvari, polazim od toga da sam udata...
Međutim, ne pada mi na pamet da izigravam neku mučenicu. To mi je odvratno. Brak to je za mene... To su za mene terazije... Ako kod njega pretegne dobro - ja mu se odmah revanširam. Ali ako pretegne neka prevara - molim, tu smo, odmah prelazim u ofanzivu.
To je jedina prava ravnopravnost! Ništa ja ne dajem na neki ženski moral i slično. Što je moralno za njega, to je i za mene. I molim.

Njima nije ništa lakše nego da se razvedu



Ne znam... Stvarno ne znam... Ja mogu da vam kažem da sam se jadna udala... Ne znam šta mi je bilo... Mrzelo me da mislim na to. I dobro, na kraju sam se i ja udala, morala sam. I nekako sam to regulisala... I sad mi ne pada na pamet da pomislim da se još i razvodim, pa, ne daj bože, opet da se udam. Taman posla! Kažem vam, jedva sam se i prvi put udala.
Prema tome, udala sam se, kako mi je - tako mi je, više ne mislim.
Prosto, raščistila sam sa tim da ne mogu da se razvodim i da znate da mi je mnogo lakše. Više ne mislim na to i normalno izbegavam takve stvari kao što su te karte... Šta će mi to - ako već znam da ne mislim na razvod.
I ako mene pitate, ja bih te karte vratila tamo gde sam ih našla i nikad mužu ne bih rekla da sam ih našla.
Jer znate kako je, ima muževa koji jedva čekaju neku čarku, njima ništa nije lakše nego da se razvedu.
A pošto moj cilj nije da se razvodim, ja onda izbegavam i čarke i takve razgovore. Prosto, neću da mu pružim priliku za to.

Ljubav samo može da pokvari brak




Molim vas, možda se nećete složiti... ali, za mene prvi uslov za srećan brak je da žena ne voli svog muža. Prvo to! Zna se kad se vodi ljubav: u školi, u mladosti, dok je žena još devojka. I to je ljubav! To je lepo i to svaka žena treba da prođe. Dve-tri ljubavi, malo flerta, igranke, i to... Ali brak, izvinite! Mnoge žene greše što mešaju brak i ljubav. To su dve stvari. To ja nikad ne bih mešala, ljubav je ljubav, al’ brak je brak. Ako neka žena traži ljubav neka slobodno bude sigurna da je u braku neće naći. To sigurno! Ja bar ne znam takav slučaj. Bilo je da se uzmu iz ljubavi. To je bilo. Ali, čim se uzmu ljubav naglo počinje da vene, da vetri, i opet nema ljubavi.
O tome se radi.
Ljubav samo može da pokvari brak. Jer onda se žena trza i seca, nervozna je, sve je nervira... Ne može da nađe svoj mir, što je u braku naročito važno. Onda je, eto, kao ovaj slučaj, sve interesuje, hoće da vidi šta joj muž ima u džepu. A za mene, žena koja krene tim putem - tu sreće nema. Ni za nju, ni za njenog muža. A naročito za nju.
A žena koja ne voli muža, ona nema te trzavice i sekiracije. Ona je mirna, suzdržana, ima lepo ponašanje - prava žena. Nju te gluposti ne zanimaju, pošto ga, u stvari, ne voli.

Tu rubriku ne vodim




Mene moj muž stalno nešto laže... A ja ga puštam, nek laže. Valjda mu to nešto treba čim laže.
Te jedna je rekla da je pravi muškarac, te druga mu kupovala burek, te s trećom se kao sudario u hodniku... Pa opet, kao jednog dana pogrešno ušao u ženski WC i ne znam šta je tu sve bilo...
I tako... ima taj običaj i tu manu da se hvali kao muškarac, valjda da mi skrene pažnju ili da kod mene izazove ljubomoru.
Međutim, ja ne obraćam pažnju. Znam da nije toliko opasan koliko voli da priča. Možda je nekad i bilo nešto al’ ja u to ne ulazim. Imam druge brige i tu rubriku ne vodim.

Najbolji muževi su oficiri




Ja nisam imala tu sreću, ali u stvari, ja mislim da su najbolji muževi oficiri. To su, prvo, pravi muškarci. Tamo ne primaju škartove. Sve je nekako zdravo, pa ima neke oči, oštar pogled... Meni se mnogo sviđaju oficiri. Drugo u vojsci nema žena. - Sve sami muškarci, tako da su i tu prilično pošteđeni. Najgore su one puste kancelarije gde je izmešano. Da znate, u tim kancelarijama, tu se najviše muti.
Onda, tu je uniforma... Oficir ne može, i da hoće, da se toliko blamira i kompromituje. Uniforma ga tu prilično onemogućava.
A lepo im stoji pa je i to plus za ženu.

Nađi nešto plavo i belo




Čim je crn i ima brkove, znaj koliko je sati. Ti su najopasniji... ti crni sa brčićima... Ako hoćeš mir u kući, nađi za muža nešto plavo i belo, malokrvno. To nije neka velika sreća, ali bar znaš da imaš muža.
Za ljubav i tako... ti crni su idealni... Ali za brak - nikako.
Koliko sam ja gledala, svi najveći ljubavnici na filmu su crni i imaju brčiće. Taj film u kome se oni pojave - to ne može da prođe bez neke gužve, prevare... Valjda im je takva krv...
A pošto brak nije film... je l’ tako? Bolje nam je da nađemo nešto plavo, tiho i mirno... Tu je mnogo veća sigurnost i garancija.

Šta će mužu takav glas



Ja se slažem. Evo, recimo, Mića Orlović... On je stvarno... mislim kao muškarac... nema zamerke. Ali kad bi se sutra, pretpostavimo, razveo... i, recimo, došao mene da prosi, verujte, imala bi mnogo da se mislim. Sve je to lepo: i lepota, i što je spiker i šarmantan.
Ali po mom mišljenju, muž treba drukčije da izgleda. Muž je muž, a spiker je spiker. Ono što odgovara za spikera ne odgovara za muža.
Normalno.
Muž ne treba da bude lep, toliko. I ne dolazi u obzir takav glas! To mužu ne treba. Muž treba da je skroman, a ne toliko upadljiv. Ja se izvinjavam, možda to nema veze sa ovim, ali mislim da ipak ima veze. Tu sve počinje. Ako izabereš pravog čoveka za muža, normalnog, skromnog, kakav treba da bude muž - posle ne moraš da mu zaviruješ u džepove i da ga špijuniraš. Samo ako umeš sebi da izabereš pravog druga.

Samo nešto da se razumemo: svakom muškarcu spremaju se razni mamci. S tim da budemo načisto! I nisu oni krivi, nego su krive žene. Mi smo krive. Mi bacamo razne mamce a muškarci se onda hvataju.
Recimo - šlicevi! Ja mislim da su razni šlicevi na suknjama strašni mamci za jednog muškarca. Ili, recimo, neki preterani dekolte ili mnogo tesne suknje. Sve to skreće pažnju muža sa svoje kuće, svoje žene. I onda se posle kao čudimo - odakle su karte u džepu? Tako lepo, namame se...
Mi ih namamimo. Ja namamim, recimo, tvog čoveka ti namamiš mog, i gotova posla.
Najbolje je kad svaka žena mami svog muža.
Ali mnoge žene to zapostavljaju. One misle: muž mi je, šta ima još da se mamimo? I tu se, normalno, najviše prevare.
Jer ako ti nećeš da ga mamiš, ima ko hoće.
Je l’ tako?
Gde god pogledaš, na sve strane mamci.