Kozmetika-parfemi-higijena

Parfemi kroz istoriju

Reč parfem potiče is latinske reči „per fumum“ što u stvari znači „kroz dim“.
Pojam parfemisanje je u početku označavao upotrebu mirisnih dimova (prvenstveno se mislilo na upotrebu tamjana), pa odavde i poreklo same reči.

Oblast aromatičnih mirisa se najviše razvio u starom Rimu i u Persiji, ali prema arheolozima, prve prave parfeme su proizvodili u drevnoj Mesopotamiji i Egiptu.

U Mesopotamiji su  na jednoj kamenoj ploči pronađeni prvi pisani izvori o prvom proizvođaču parfema. Prema ovom zapisu osoba, koja je prvi put napravila parfem je bila jedna žena po imenu Tapputi, koja je destilovala cvetove pomešane sa uljima i jednom vrstom aromatičnog korena, koje je zatim filtrirala i tako dobijene arome čuvala u ovom obliku.

Na Egipatskim hieroglifima se žene prikazuju sa predivnim ukrasima za glavu, ali se ni do dan danas ne zna njihova prava svrha. Prema nekim naučnicima su to bili samo ukrasi za glavu ili neka vrsta kupole od voska, koji se topio na glavi i tako širio karakterističan miris.
Međutim prema nekoj najnovijoj teoriji ove kupole su u stvari bile simbol duše „Ba“. Prema istraživačima, ove kupole su prvenstveno imale veoma važnu ulogu kod rituala za sahranjivanje, a o tome svedoče i hieroglife.
Egipćani su takođe pravili prijatna mirisna ulja i kreme od cvetova i od retkih biljaka. O ovome govori činjenica da su u grobljima nalažene fiole i ladice sa mirisima. Egipćani su uvozili više vrsta mirisa, a najviše mirhu, koja je bila veoma omiljena.
Za negovanje kože su prvenstveno koristili masti životinjskog porekla sa dodatkom mirisnih biljaka.

U 9. veku je jedan arapski hemičar napisao knjigu o hemijskom sastavu i načinu destilacije mirisa. Ova knjiga je sadržavala recepte za pravljenje više od sto mirisnih ulja, lekovitih preparata, aromatične vode, leka, kao i opis aparata sa kojima su se pravile ove supstance.

Persijski Ibn Sina (poznatiji kao Avicenna) je uveo proceduru, koja je obuhvatala način dobijanje ulja pomoću destilacije. Ova tehnika je do dan danas u upotrebi. Za njegovo ime se vezuje i pronalazak ružine vodice.

U zapadnoj Evropi je pravljenje parfema poznato od 1221. godine.

Gajenje cveća za proizvodnju parfema je počela u 14. veku i postala je glavna industrijska grana na južnom delu Francuske.

Pravljenje parfema je doživljavao svoj vrhunac u Italiji u doba renesanse .
U 16. veku su Italijanski parfemski preparati transportovani u Francusku iz radionice florentinskog parfimera Rene-a, koji je bio lični parfimer Katarine Mediči. Zahvaljujući njemu, Francuska je ubrzo postala centar parfemske i kozmetičke industrije.

U 16. i 17. veku su parfeme prvenstveno koristili za prikrivanje neugodnih mirisa tela, jer u tom dobu ljudi nisu baš mnogo vodili računa o higijeni.
Paolo Feminis iz Nemačke je postao kreator kolonjske vode po nazivu Aqua Admirabilis, koji je i dan danas veoma popularan. Njegov nećak Johann Maria Farina (Giovanni Maria Farina), za čije ime se vezuje recepat ovog čuvenog parfema preuzeo je posao 1732. godine.

U 18. veku u Francuskoj (Grasse), Siciliji i u Italiji (Calabria) je počela proizvodnja aromatičnih biljaka za potrebe parfemske industrije .

2004. godine Richard Axel i Linda B. Buck su dobili Nobelovu nagradu za rezultate postignute u oblasti istraživanja strukture i funkcionisanja čula mirisa. Oni su u svojim istraživanjima dokazali da raznolikost mirisa prvenstveno zavisi od oblika molekula mirisa i pokazali su da čovek može da prepozna mirise u zavisnosti od oblika ovih molekula.

Danas je industrija parfema toliko razvijena da postoji široki spektar mirisa od kojih se može birati i koji zadovoljavaju sve potrebe i želje potrošača.

Za kreiranje parfema su prvenstveno zaduženi tkz. „nosevi“.
Neki od njih toliko ozbiljno shvataju svoj posao da su u stanju da otputuju u najrazličitije strane sveta, kako bi kreirali novu mirisnu kombinaciju, koja će sadržavati karakteristike zemlje u kojoj su bili.
Tako je uradio i Bertrand Duychaufour, koji je otputovao u Afriku i dve godine je proučavao predeo, tamošnje biljke, mirise životinja i lokalne predmete za svakodnevnu upotrebu. Kada je konačno završio sa svojom esencijom parfema, u njemu je bilo sadržano sve ono što je bilo karakteristično za Afriku: miris kože, savane, divljih životinja i miris drveća. Sve ove komponente su bile objedinjene u parfemu nazvanom Timbuktu.

Pored Bertranda postoje i drugi „nosevi“, koji isto tako veoma ozbiljno obavljaju svoj posao, lansirajući na tržište najneverovatnije mirisne kombinacije.

Svet parfema je čudesan svet ispred koga stoji neverovatna budućnost. To je svet bez reči, koji reprezentuje naše instinkte i naše najskrivenije tajne.