biljana

First topic message reminder :

Znate, ono što je stvarno važno, jeste da su ljudi oko vas srećni i zdravi. Sve ostalo je poput kapi kiše na pesku.



Paul Walker

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

Zašto ćutim, šta je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, Bože šta je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog čega slatka mi je?

Gorim li od sebe, čemu plač i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vredi.
O žrtva smrti, slatkoćo u bedi,
Ako vas neću, čemu ste mi družba?

Al ako vas hoću, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vetri, kroz šumu i besnoću,
Teraju u čamcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i gresi razlog su mi seti,
Tako da ne znam sam stvarno šta hoću,
Te se znojim zimi a cvokoćem leti.

Frančesko Petrarka

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim, zbilja?
Il’ sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu, rane zakrvave —
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić

Odavno sam, sugrađani čestiti,
izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

Desanka Maksimović

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni

Desanka Maksimović

Ti ne voliš i ne žališ mene,
nisam više mio srcu tvom?
Gledajuć u stranu strast ti vene
sa rukama na ramenu mom.

Smiješak ti je mio, ti si mlada,
riječi moje ni nježne, ni grube.
Kolike si voljela do sada?
Koje ruke pamtiš? Koje zube?

Prošli su ko sjena kraj tvog tijela
ne srevši se sa plamenom tvojim.
Mnogima si na koljena sjela,
sada sjediš na nogama mojim.

Oči su ti poluzatvorene
i ti sanjaš o drugome nekom,
ali ljubav prošla je i mene,
pa tonem u dragom i dalekom.

Ovaj plamen sudbinom ne želi,
plahovita bješe ljubav vruća–
i ko što smo slučajno se sreli,
rastanak će biti bez ganuća.

Ti ćeš proći putem pored mene
da prokockaš sve te tužne zore.
Tek ne diraj one neljubljene
i ne mami one što ne gore.

I kad s drugim budeš jedne noći
u ljubavi, stojeći na cesti,
možda i ja onuda ću proći
i ponovo mi ćemo se sresti.

Okrenuvši drugom bliže pleći
ti ćeš glavom kimnuti mi lako.
“Dobro veče”,tiho ćeš mi reći.
“Dobro veče, miss”, i ja ću tako.

I ništa nam srca neće ganut,
duše bit će smirene posvema —
ko izgori, taj ne može planut,
ko ljubljaše, taj ljubavi nema.

Ima nešto u tom što me nećeš,
ostavljaš mi vremena za druge.
Vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš,
nešto čemu ni sama ne znaš ime.
Sve što kažeš na šalu okrećeš,
a sve znači – ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš,
od te laži načisto umreću…

Ima nešto u tom što me nećeš,
i u tome što ja tebe neću…

Duško Trifunović

Divno je, ljubavi, znati da si ovdje u noći,
nevidljiva u svom snu i ozbiljno osamljena
dok rasplićem svoje brige
kao mreže zapletene.

Odsutno, tvoje srce plovi snovima,
ali tijelo ti diše tako napušteno,
tražeći me uzalud, dopunjujući moja san
kao biljka što se udvostručuje u sjeni.

Uspravna, bit ćeš druga što će živjeti sutra,
ali od onih granica izgubljenih noći,
od ovog biti i ne biti u kojem se nalazimo

nešto ostaje i vodi nad svjetlu života
kao da je pečat sjene obilježio
vatrom svoja tajnovite stvorenja

Pablo Neruda

Da mi se podsmeju pakosne reči neke
Da parčiće smeha za mnom
Razbije prijatelj koji
Da gost nezvani
Sumnje prošeta gospodarski mojim putem
I pogleda me očima zaklanih jaganjaca
Od kojih postaju buljooki strahom i dani
A jama besmisla
Otvori čudovišno ogromno oko
I iz nje vikne odjek ružnog sna
Što smo već jednom doživeli
Oživi rugobe ratne trag kameni
Koji su podlokale kiše
Pa se pod njega uselile stonoge mraka

Čemu, čemu sve ostavljaš
Zbog jednog osmeha
Čemu sve kidaš
Zbog jednog nesigurnog sna
Čemu sve stavljaš na kocku
Zbog jedne nežnosti

Osmeh je skupocenost veća
Od sigurne strehe i zlata
Nežnost je veća
Od uhodanih sutona bez šapata
Mir je prividan –
Nemir i grubost svakodnevna bezdana rana
Koju vi ne vidite
Parčići nečijeg smeha koji vi ne čujete
Igru bačenih kamičaka
Milostinje ne zovite ljubavlju
Žena bi da se izgubi
U živoj tišini šume
Znate li šta je ženi,
Šta je meni nežnosti grumen

Mira Alečković

Ne, ne žali ljubav koja došla nije
Ko zna šta još život na svom putu sprema
Koračaj bez straha sutra sreću krije
Ne žali za nečim čega više nema,

Ne vraćaj se nikad prošlom i prođenom
Ljubav ne stanuje na staroj adresi
Ne obnavljaj rane srcu povređenom
I ne misli šta je moglo da se desi

Kad jednom izgori nema šta da plane
Sreća se ne zove iz prošlih vremena
A sjećanje neko na protekle dane
Nek’ ostane samo lepa uspomena

Ne žali već voli svakim danom više
Ljubav srce krasi a lice osmesi
Novi dan će novu stranu da ispiše
Zaboravi ružno sve drugo ponesi.

Kad mojih stopala više ne bude
u prašini puta ovoga,
i skela bude redovno plovila bez mene,
kad budem kupio i prodao
poslednji put,
i mojim odlascima na pijacu u zoru
i vraćanju kući u sutone
bude došao kraj,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Kada prah bude prekrio
strune mog instrumenta,
i gušteri se
po mom dovratku budu verali,
kada vrt moj asketsko ruho odene
spreman za pustinju,
a korov zakrili vodu u mom bunaru,
šta ako me se ne budeš sećala,
ako me nikada ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Muzika neće ćutati
u flauti života,
a sati će teći
neprekidno brujeći.
Skele će biti pune,
kao danas što su,
ljudi koji žele na drugu stranu da pređu.
Goveda će pasti,
govedari će se igrati na livadama.
A šta ako me se ne budeš setila,
ako me nikad ne budeš pozvala
podižući pogled ka zvezdama.

Ali ko kaže
da mene neće biti toga jutra?
Ja ću se igrati
u svim igrama onih što žive.
Imaću nova imena
I druge ruke da ljubavlju me vežu,
jer ja u svim vremenima postojim
i večito ću se na suncu kretati.
Šta onda ako me se ne setiš,
ako me nikad ne pozoveš
podižući pogled ka zvezdama?

Izostavi moje ime iz poklona
ako ti je ono breme,
ali sačuvaj moju pesmu.

Rabindranat Tagore

Traži se, po svaku cenu se mora naći
jedna izgubljena ljubav
koja je stečena u mlade dane
koju su odvezle daleke lađe
a uspomena je toliko draga
da za njom bol podmukli tišti
i suza (rekvizit stari)
ipak iz srca kane
dajem koliko se ište
ako se samo nađe

Mira Alečković

Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Sergej Jesenjin

O, ljubavi, budimo srećni. Dođi, sedi
U senu što izgleda kao suton bledi.
Koračajmo polako. Opusti se. Kloni.
Sad, kad nema nikoga, ti se sa mnom skloni
Iza gustih živica u to vrelo žito.

Što ne mogu četiri zida dići hitro
U tom kutku nevinom, kao čudom nekim!
Priroda je uhoda sa korakom mekim;
Sakrijmo se; ne veruj muku što nas rubi;
Čuj kako ti kolena žarka duša ljubi,
Jer ja sam samo duša, duša što ti tepa;
No duša je sposobna da u kandže ščepa
Ženu, i odnese je, i da svet potresa
Tajanstvenim poklikom orla sa nebesa
I zloslutnim čekanjem zveri koja reži.

Što je divno postići cilj kome se teži,
Slušati stišavanje blage opomene,
Opiti se tajnama dragim što rumene
Milo lice! Slatko je obećanje njeno
Što za tren razmišljanja biće povučeno!
Povučeno? Nikako. Biće još i jače…

Sakrijmo se. Grana se izdajnički mače.
Uvek se saznavalo gde i kad se kriju
Eshil i Megarila pitomih očiju,
I bilo bi odato njihovo šaptanje,
Jer je oleandrima tad drhtalo granje.

Viktor Igo

Te kišne noći kada sam tužan
prošao tvojom ulicom i pogledao prozor taj,
tvoju siluetu nad njim,
gledala si u mene, nasmješila si se,
ima još nade, nije kraj.
Čekam te ispred da siđeš,
znam da hoćeš razgovor,
da ti se izvinim, živ sam tvor.

Čovijeka uče da hoda, a niko mu
ne pokazuje put, počeh priču,
odmah na početku griješi,
pada i ustaje, tužan ili nasmijan,
tu su svi, ali niko da ga utješi.

Kao da mi stoji na duši velika i teška stijena, srce je kao pesnica,
ali u njega može da stane univerzum,
priznajem pogriješio sam, desio se nesporazum.

Ako ima želje, ima i mogućnosti,
rekla si tihim glasom slatko,
pomislih to je to, ali sreća traje kratko.

Ponekad stanem tako kao i sada
i zapitam se, koliko je život besmislen?
Živiš da bi bio zaboravljen.

Jedan pogled, mnogo nade,
izvodim jedan od raznih marifetluka,
tvoje usne ruže, oči boje kestena,
donosio sam razne, ali neka ovo bude najbolja odluka,
kleknuo sam, zaprosio te i zasjao je dijamant prstena.

Ti si i u mraku,
u mislima, u zraku,
o tebi razmišljam, tebe sanjam,
šta nam je u sljedećem koraku,
borim se sa sobom i s mislima se ganjam,
tebi sebe odavno poklanjam.

Kad bugenvilija počne da cvijeta,
oko nas svuda je mir.
Miris, izgled i naši poljupci,
nije to hir.
To je radost svijeta.

Kada sve prođe,
kada se umire sve oluje,
eto ko je s tobom,
ona tu je.

Nikola Motika

Bako, stara bako – babuščice mila
Jesi l” i ti kadgod mala, mlada bila?
Jesi l” mogla kadgod ispraviti leđa?
Je l” i tvoja kosa bila kadgod smeđa?
Je l” i tvoja halja bila kadgod kratka?
Je l” i tebe kogod zvao: “Dušo moja slatka?”
Je l” i tebi kogod kadgod ”vaku lutku dao?
Valjda se skrhala, pa ti je sad žao?
– Ta zar mora, bako, ostareti svako?
Hoću l” i ja, bako, ostareti tako?
Moram li zar i ja biti tako seda?
Tako smežurana, zgurena i bleda?
Pa zar tome nema baš nikakva leka?
– Zar se to ne može živeti doveka?

Jovan Jovanović Zmaj

Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.

Hajnrih Hajne