Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Fjodor Mihajlovič Dostojevski je bio jedan od najuticajnijih pisaca ruske književnosti i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Njegovo zadiranje u najmračnije delove ljudskog srca, zajedno sa nenadmašnim trenucima prosvetljenja, imaju ogroman uticaj na književnost 20. veka.

Život i rad Dostojevskog

Pored pisanja bavio se i novinarstvom i filozofijom. Njegova dela istražuju ljudsku psihu tokom veoma teškoh političkog i sociološkog perioda u Rusiji. Prema mnogima bio je svetski pisac u rangu Šekspira i Servantesa.

Bio je pisac realizma, ali predstavlja svojevrsni prelaz prema modernizmu. Zbog književne tehnike njegovi romani predstavljaju realizam, dok dramatični dijalozi i filozofske rasprave čine od njega preteču modernizma. Modernizam, egzistencijalizam, i različite škole psihologije i teologije se zasnivaju na njegovim idejama.

Dostojevski je rođen je 11. novembra 1821. godine u Moskvi kao drugi od sedmoro dece Mihaila i Marije Dostojevski, koji su bili potomci beloruskih emigranata. Ubrzo pošto je majka umrla od tuberkuloze 1837. godine, on i brat Mihail su poslati u Vojnu akademiju u Sankt Petersburgu. Godine 1839. umro mu je i otac, penzionisani vojni hirurg i nasilni alkoholičar. Pretpostavlja se da su ga ubili njegovi kmetovi koji su bili ogorčeni njegovim nasilnim ponašanjem u pijanom stanju. Zbog toga se često u Fjodorovim romanima provlači motiv smrti, ubistva i kazne.

Nasuprot njegovom ocu, majka mu je bila veoma blage naravi i velikodušna, i zbog toga često imamo likove u njegovim delima sa potpuno suprotnim karakterima. Još u ranom detinjstvu je bio upoznat sa bajkama, pričama i legendama. Njegova majka je koristila Bibliju kako bi ga naučila da čita i piše. Neka iskustva iz detinjstva su se našla u njegovim delima. Kada je jedan pijani čovek silovao devojčicu od devet godina, poslali su ga po njegovog oca da je zbrine. Taj događaj ga je proganjao i ta uznemiravajuća želja odraslog čoveka za devojčicom je završila u delima „Zli dusi“, „Braća Karamazov” i ostalima.

Iako veoma malog rasta (oko 1,60 metara), Dostojevski je bio veoma tvrdoglav, svojeglav i drzak. Nije mu išlo dobro u Vojnoj akademiji zbog nedostatka interesovanja za matematiku i nauku. Umesto toga se posvetio književnosti. Veoma je cenio Onore de Balzaka i 1843. godine je čak preveo jedno njegovo dela na ruski jezik.

Dostojevski je počeo da piše u svojim dvadesetim godinama i 1846. godine se pojavio njegov prvi roman „Bedni ljudi“, koji je dobio odlične kritike, a jedan kritičar (Visarion Belinski) je dao čuvenu karakterizaciju: „Rođen je novi Gogolj”. Po objavljivanju svog prvog romana, Dostojevski je uhapšen i zatvoren 23. aprila 1849. godine pod optužbom da je učestvovao u revolucionarnim aktivnostima protiv Cara Nikolaja I. On je 16. novembra iste godine osuđen na smrt streljanjem zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Posle lažnog streljanja, Dostojevski je pomilovan i upućen na prisilni rad u Sibiru.

Četvorogodišnja robija u Sibiru prekinula je stvaranje Fjodora Dostojevskog, ali mi je zato bila izvor inspiracije. O tome on piše: „Koliko li sam izneo s robije narodnih tipova, karaktera! Saživeo sam se s njima i zato, čini mi se, da ih dobro poznajem. Koliko li istorija skitnica i razbojnika i uopšte sveg crnog, tužnog života. Biće dovoljno za cele tomove.“

Posle povratka sa robije Dostojevski piše i objavljuje knjigu za knjigom. U njegova najznačajnija dela spadaju: „Zapisi iz mrtvog doma“, „Poniženi i uvređeni“,“Zapisi iz podzemlja“-najsloženije delo Dostojevskog, „Zločin i kazna“, „Idiot“, „Mladić“, „Braća Karamazovi“- vrhunac i sinteza romansijerske umetnosti Dostojevskog.

Dostojevski slika socijalnu nepravdu i čoveka kao njenu žrtvu. Dobro poznavanje ljudske prirode omogućilo mu je da zasnuje moderan psihološki roman i da u tom žanru da najbolja ostvarenja u svetskoj književnosti. Uvodi u roman unutrašnji monolog kao dominantno umetničko sredstvo za samoispoljavanje junaka i otkrivanje složenosti njihovog duševnog sveta.

Za razliku od drugih ruskih pisaca, Dostojevski nije pripadao bogatoj porodici veleposednika. Često je naglašavao tu razliku u društvenom statusu i koliko je to drugačije uticalo na njegov rad. Kako nije imao novca, trudio se da ga zaradi pisanjem. Imao je rokove koji su ga požurivali i često je delo trpelo zbog toga. Za razliku od njega, Tolstoj i Turgenjev su poticali iz bogate porodice i nisu morali brinuti o novcu.

Period nakon progona u Sibir se smatra prekretnicom u njegovom životu. Napustio je ranije političke stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin i veliki protivnik filozofije nihilizma. U to vreme je upoznao i Mariju Isajevu, udovicu prijatelja iz Sibira, kojom se potom oženio 7. februara 1857. godine. Njihov zajednički život je bio veoma težak. Tokom boravka u Sibiru pojavili su mu se epileptični napadi koji su se pogoršavali i Marija to nije mogla da podnese.

Godine 1864. umire mu supruga, a potom i brat. Bio je u veoma lošoj finansijskoj situaciji, a morao je i da izdržava i udovicu i decu svog brata. U to vreme bio je potpuno u depresiji, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Tako je njegovo delo „Zločin i kazna“ napisano u rekordnom roku i brzo objavljeno da bi uspeo da isplati kockarske dugove. Roman mu je doneo slavu ali ga nije spasao bede.

Poslednje godine života

Često je putovao po zapadnoj Evropi. Tamo je prvo pokušao da obnovi ljubavnu vezu sa Apolinarijom Suslovom, mladom studentkinjom, ali je ona odbila da se uda za njega. Ubrzo je upoznao Anu Grigorjevnu, dvadesetogodišnju devojku koja je radila kao stenografkinja i oženio se 1867. godine. Ana mu je rodila četvoro dece od kojih je prvo umrlo ubrzo nakon porođaja.

Za vreme srpsko-turskog rata više puta je pisao o Srbiji i Crnoj Gori. Pred kraj života živeo je u gradu Staraja Rusa nedaleko od Sankt Petersburga. Preminuo je 9. februara 1881. godine u Sankt Petersburgu od posledica krvarenja uzrokovanog epileptičnim napadom.

„Čovek je sklon nabrajanju svojih nevolja, ali nikada ne nabraja svoje radosti. Kada bi ih nabrajao onako kako to one zaslužuju, uvideo bi da svako ima dovoljno sreće u životu.”

Upravo tako, život treba zavoleti pre logike (...) svakako pre logike, tek ćeš onda shvatiti i smisao. Ja to već odavno slutim. Ti si, Ivane, polovinu svoga posla obavio i ostvario: voliš živeti. Sad se još treba potruditi oko druge polovine

"Znajte da nema ničeg višeg, i jačeg, i korisnijeg za budući život nego kakva lepa uspomena, a naročito koja je ponesena još iz detinjstva, iz roditeljske kuće...
Jedna tako divna, sveta uspomena, očuvana iz detinjstva, možda je baš najbolje vaspitanje. Ako čovek ponese mnogo takvih uspomena sa sobom u život, onda je taj čovek spasen za ceo život. A ako makar i samo jedna lepa uspomena ostane u našem srcu, i to nam nekad može poslužiti kao spas."

" Može li čovek, makar sam pred sobom biti potpuno iskren, a da se ne uplaši istine?"

—" Postoje u sećanju svakoga čoveka stvari koje on ne otkriva svima, već samo prijateljima. Postoje i takve stvari koje neće otkriti ni prijateljima, već samo sebi, i to u tajnosti...
Ja sam bar, eto, tek nedavno rešio da se setim nekih mojih ranijih doživljaja ; a dosad sam ih stalno i sa nemirom izbegavao. Sad pak, kad ih se ne samo sećam, već želim i da ih zapišem, hoću da ispitam : može li čovek biti sam pred sobom potpuno otvoren, a da se ne uplaši od istine? "

‚‚Lepota snagu lomi; nek je srce i gvozdeno, pa će se na dvoje raspasti!"

Kako se Dostojevski našao pred streljačkim vodom

Zora, 23. april 1849. godine,
Sankt Peterburg.

U stan dvadesetsedmogodišnjeg Fjodora Mihajloviča Dostojevskog nasilno upadaju agenti Trećeg odeljenja Sopstvene kancelarije Njegovog Imperatorskog Veličanstva, hapse ga i smeštaju u zloglasnu Petropavlovsku tvrđavu, rezervisanu za najopasnije političke zatvorenike, i to na lični zahtev cara Nikolaja I
Kako je do toga došlo? U periodu kada Fjodor novca nije imao, slučaj je hteo da baš negde u to vreme otkrije socijalističku misao, koja ga je neobično privukla i uvukla u tzv. Betekovljev krug, grupu socijalista koja mu je pružanjem finansijske podrške pomogla da preživi. Nakon raspada te družine pristupa Krugu Petraševskog. U jednom trenutku je krug prokazan ministru unutrašnjih poslova zbog kritike ruske politike i religije.
Mada nikakve zavere nije bilo, posle višemesečnog ispitivanja od strane komisije na čijem je čelu bio sam imperator Nikolaj, „zaverenici“ su 16. novembra (pet dana posle njegovog rođendana) osuđeni na smrt streljanjem. „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“: glasila je presuda.
23. decembra doveden je na Semjonovski trg, ali je pomilovan zajedno sa ostalim osudjenicima. Car je svima umesto smrtne kazne odredio zatvor i progon u Sibir. Vojnici su nakon pročitanog pomilovanja i nove presude polomili mačeve iznad njihovih glava, što je simbolisalo isključivanje iz građanskog života. Put ka Omsku, gde mu je bilo predviđeno da odleži kaznu, vodio je preko Tobolska; tamo je jednog „saborca“ ubedio da ne izvrši samoubistvo.
Četiri godine je ležao ni za šta, večito okovanih ruku i nogu; sem Novog zaveta, ništa od lične svojine nije mu bilo dozvoljeno. Ali će ono iskustvo čekanja na streljanje koje se nije desilo ipak biti od velike koristi, i kasnije će ga opisati u „Idiotu“, dok će mu iskustva iz sibirske tamnice poslužiti za „Zapise iz mrtvog doma“.
Nakon izlaska iz zatvora morao je da odsluži dodatnu vojnu obavezu, a da bi dobio dozvolu da se oženi i izdaje knjige, morao je napisati pismo generalu Totlebenu u kojem je izrazio kajanje zbog pripadništva „zavereničkim“ krugovima. Postao je vatrena pristalica cara, kojem je po svom uverenju dugovao život, i Crkve, koja mu je pružila utehu.
Veliko je pitanje da li bi se njegov ogromni talenat bez ovih događaja mogao da postvari na onaj veličanstveni način na koji se postvario: da nije bio na korak od smrti, da nije bio u tamnici, možda se dubina njegove duše nikada ne bi književno tako silovito i naročito ispoljila.
Imajući u vidu da je svaki čovek proizvod svojih misli, reči i dela te okolnosti u kojima živi, svakako danas ne bismo imali njegove romane „Zločin i kazna“, „Braća Karamazovi“, „Zli dusi“, „Zapisi iz podzemlja“, pomenutog „Idiota“ i „Zapise iz mrtvog doma“ — jer bi bez tih događaja Dostojevski bio potpuno druga osoba; da nije pristupio petraševcima ili da barem nije uhapšen i umesto Sibira streljan, svakako bi nastavio da piše i danas bismo imali neka druga njegova dela, ali ne ova koja imamo.
A to znači da bi svetska književnost bila potpuno drugačija i neprepoznatljiva, a možda bi i sam Dostojevski bio nebitan i zaboravljen, možda bi bio tek puka fusnota u nekoj osobenjačkoj studiji ruske književnosti devetnaestoga veka.

Izvor: telegraf.rs

- Zašto i kako vas volim - ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce vam, sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit - i to je vrlo verovatno.
Znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nešto vuče da vas pojedem.
A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje sami šetamo. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vašeg gneva? Šta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga još hiljadu puta više voleti. Ako vas ikad budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdrživi bol da budem bez vas osećao što duže.

‚‚Kockar"